facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Гнев Србије – записи из болнице

Гнев Србије – записи из болнице

Средином седамтесетих, телевизија је полако почела да истискује радио, чак и у спортском програму. Одлични радијски водитељи, који су успевали да нам гласом визуелизују игру на терену, одједном су постали ТВ коментатори и почели да праве циркус – по инерцији су наставили да описују акције тимова, смећући потпуно с ума да то исто види и публика. Гледаш утакмицу на ТВ и видиш Џајића како дрибла на левом крилу, центрира, улази Драго Вабец и даје гол, а из ТВ-а се чује: „Џајић добија лопту на левој страни, продире преко левог крила и центрира…Вабец…гол“!

На овај феномен личи и модерна српска политичка аналитика – описује ти оно што, ако већ хоћеш, видиш и без ње и показује  колико се плитко може размишљати о политици, геостратегији, политичким системима, историји, философији политике, а још и најгоре од свега, та аналитика у себи не садржи ни најмањи, ни најбеднији покушај синтезе, а да није на нивоу влашке гатаре. Кад би ти аналитичари заиста знали онолико колико утисак о свом знању хоће да оставе, имали бисте готове таблице будућих догађаја. На крају, ма колико свака анализа бивала привидно дубока и ерудитивно изложена, сведе се на неколико фраза, које сте и без аналитичара знали: мож’да бидне, ал’не мора да значи. Што би народ реко: „Жив ми Тодор, да ми чини говор“.

Ајдемо неким редом:

  1. Да би се неко бавио политичком анализом, не мора да буде доктор наука. Један од најбољих политичких мислилаца, које сам ја упознао, а много сам их упознао, је мој друг Жика из Лајковца, који боље и дубље разуме и историју, и људско бивствовање, него читава катедра за политичку философију на Философском факултету. Просто – да би се мислило политички, мора се мислити дубоко, мора се мислити вертикално и хоризонтално у времену и простору, а не само гледати у глобус и читати стране сајтове.
  2. Услов да неко буде озбиљан аналитичар, под условом да уопште има интелектуални потенцијал за то, јесте да буде или материјално независтан, или сиромашан, али неспреман да се прода. Таквих, у Србији, десет нема. И све их знам и поштујем. Овде, дакле, не говорим о тачности анализа, већ о кредибилитету онога ко прича, а на то, код нас, увек треба обратити пажњу. Може да се деси да нехотице погрешиш, може да се деси да несвесно упаднеш у заблуду (благо ономе ко их није имао), али да несвесно и нехотице примиш паре да би славио мудру државну политику тамо где је и нема, не бива. Пара нема случајно и нехотимично. Додатна компликација је у овоме: данас је политичка анализа академска, „шминкерска“, готово манекенска. Некад имам утисак да се одвија не да би се до нечег дошло, већ да би се истакле сопствене личности, ерудиција, да би се направио „имиџ“, па да се са тим имиџом одлази у скупе ресторане са прецвалим интелектуалкама које, преко порције неког јела са италијанским називом, са дивљењем гледају свог аналитичког манекена.                                                                                         umesnost
  1. Сваких пар година се мења политичка терминологија и аналитичари се увек упецају на то. Почетком миленијума кључне речи за анализу су биле, сећате се, „транспарентно“, „међународна заједница“, после је дошло оно „парадигма“, а данас је кључна реч „стабилност“. Као бели дан је јасно да ти термини долазе са стране, да су у мозгове аналитичара уткани захваљујући томе што мисле главом господара, а не својом.                                                                                                                                                                               Како се упале камере, или отворите сајт на нету, неко вам већ попује о томе како Амери дестабилизују Балкан, а Руси и ми смо „извозници стабилности“ (или обрнуто, зависи ко кога плаћа за та лупетања), што стабилност, или обрнуто, нестабилност, као космичке феномене, срозава на ниво тржишта, на коме се та роба купује, продаје и извози.                                                                                                                          Космос је нестабилан, ми смо лопта која се креће кроз нешто што и не знамо шта је, скупа са другим лоптама; земљотреси, олује, случај и судбина владају нама. Нема ничега на овом свету што је стабилно, на чему се може градити заувек. Nos nostrace debemere mori, каже Публије Сир: ми, и све што је наше, смрти смо предодређени. Како је банално, како плитко, како арогантно, мислити о стабилности региона, ван дубљег промишљања људске егзистенције.                                                                                           Ко је икада о политици мало дубље размишљао, тај зна: није њен задатак да одржи стабилност, да је створи, увезе или извезе, већ како да себе и свој народ одржи усред нестабилности, која је вечна. Не стабилизује морнар у олуји море, него брод. Ко то не разуме, треба да ћути.                                               Воља, снажна воља у наших аналитичара, да сва велика питања сведу на баналне одговоре, говори да се у њима крв успорила и да, из корена, не разумеју природу ван градова. Они више не виде живот и свет, већ виде само своје мишљење о томе, а то није исто. Половина аналитичара које познајем би у несвест пала кад би видели клање прасета, а да би били у стању још и сами да га кокну…не знам да ли такав постоји. Можда. А, опет, воле печење. Ово кажем због тога што се, и код српских мудрачића створила идеја о томе да је политика играње шаха поред камина, те да се паметним анализама, увиђањима, договарањима и сличним зезелицама, из политике може избацити насиље, пљачка, покољи, пржење читавих држава и народа. „Избегнимо насиље“ – то је општи поклич аналитике! Прави политички ум мисли само о једном: како да он буде тај који је с праве стране батине, а не како да је одбаци, јер батину нико из историје неће изгурати. И, тако, уместо да мислимо о томе како да тлачимо ове око нас, ми мислимо како да избегнемо да они нас тлаче. То је аполитична, савршено чак антиполитичка мисао, која разара и последње леукоците једне нације.
  1. Аналитичари су свезнадари. Ако Путин јутрос, у Кремљу, не зна шта ће бити за доручак, неки овдашњи аналиотичар већ зна. Зна и шта Путин мисли, шта жели, шта осећа, шта хоће…Исто тако, знају све о најинтимнијим мислима Барака Обаме, Трампа и Сороша, на пример. Па, добро, генији српске аналитике, громаде политичке мисли: шта то може да мисли и ради Путин, што већ нису мислили и радили Цезар и Перикле? Шта може да смисли Обама, који више личи на јунака филма „Богови су пали на теме“, него на политичара, а да то није смислио Џингис Кан, или Константин Велики? Какву глобализацију може да спроведе и којим новим средствима мали Мађар Сорош, а да то није радио Александар Велики, пре више од два миленијума? Да ли стварно верујете да су сва питања нова, да су средства и циљеви политике промењени и да, само зато што ви данас цвркућете, свет другачије место за живот, него пре 5 000 година? Мислите да се светом не може владати без мобилних и интернета? О, Боже, јада. Ви сте данас овде први пут, па је све ту први пут?                                                                                 Све је већ виђено, све је већ било; важно је само ово: где смо ми у свему томе, како да се одржимо, да ли су важнија начела и морални принципи, или опстанак? Анализа треба да да одговор на питање не како од света створити цветну башту, већ како преживети ноћ у савани.                                                                    Кад год чујем, а често се то питање врти по нашем медијском простору: зашто Русија не помогне несрећним Србима изводећи и сама исте операције које изводи Запад и кад чујем одговор аналитичара да „Русија није таква“, јасно ми је да су ту већ идиотски помешани политички и моралистички ставови, а то никакве вредности нема. То је пут у нирвану, у аполитичност.                                                                     Ако Путин заиста делује моралистички, православним начелима вођен, ја сам онда озбиљно забринут и за будућност Русије, јер ће је тако пре оборити, него подићи. Ипак се надам да се не ослања пуно на нашу политичку анализу. Нека неко дирне у интересе Кремља и олигарха, па ће се видети како брзо отпадају и морална, и верска начела.                                                                                                                           Или, глупост која ових дана жари нацију: неколико рђавих авиона мења ситуацију у региону! Па не живимо ми са Хрватима, Шиптарима и осталом браћом двадесет година овде, него много дуже, а треба и још да таљигамо. Шта у томе мења неколико авиона, чак и да нам их Руси пошаљу са моторима? Важно је, кажу аналитичари, симболично присуство! Сваког ко тако мисли, саветујем да изађе на бојише са симболичном пушком, да види како симболи раде у конкретним ситуацијама.
  1. Свети Грал: мења се геоплитичка и геостратешка ситуација у свету! Убрзано! Тако нас уче аналитичари. А кад се није мењала, кад је свет стајао? А у ком правцу се мења, српски аналитичари? Русија све јача, Запад на коленима? Да нисте побркали своје снове са стварношћу? Запад цеди 3/4 планете, Русија цеди себе. Један прима трансфузију, други крвари и чије су шансе веће?                                                                   Кад се овај аргумент мало размотри, аналитичари имају невероватан одговор: Русија и Руси имају залихе трпљења, које нико нема! Издржаће све! Какве то везе има са политиком? Опет онај гњецави, клерикално-патетични аргумент о трпљењу и славу кроз патњу? У реду, али за калуђере, а не за нацију и државу. Улазиш у ринг са Тајсоном, наоружан залихама трпљења? Да погађамо исход? Већу би шансу, у таквој ситуацији, имао дроња од 50 кила који је спреман да удари, него неки трпљеник и мученик, који чека да Тајсон почне да га дере, да би вечној слави привео.                                                                   Русија, у најбољем случају, будући да је и сама у полузависном односу од Запада, мора прво да се избори за статус млађег партнера у том односу и да се прави да не види кад Запад крши споразуме које с њом склапа. При том, уопште нисам сигуран да Кремљ има идеју и снагу како то да уради. То што ми славимо безначајне руске победе и омаловажавамо Запад је слика нашег духа, а не стварности. Прави резон би био: гледајмо себе и своја посла! Руско трпљење је руско, наше је наше, а наш терет треба да збацујемо. Русија, ако без наше помоћи не може, онда и није нешто нарочито. Прво питање је шта ћемо да радимо ако Русија не помогне, а не шта ћемо ако помогне? Ми прескачемо оно прво, подразумевајући друго. То је на нивоу детета од десет година, којем ни напамет не пада да Деда Мраз може и да не донесе поклон.                                                                                                                                         Русија је, у време мог рођења, стигла на 200 километара од Мајамија, на Флориди. Данас јој је Кијев недостижан. Тада је Америка стигла до Берлина, данас је на границама Русије. И? Да ли нам то говори нешто, или све иде на рачун Јелцина? Од царева, до данас, све је једна велика руска успешна игра, него је Јелцин покварио? Каква политичка громада, кад је мога све то да уруши! Како српска аналитика превиђа тако колосалне чињенице?

umesnost

У једној кући, у породици, камо ли у свету, једном освојен привилеговани положај се не испушта без велике муке, а ја не видим коју то муку Русија данас може да створи Западу, осим што га стално нешто „шокира“, баца га у панику и изазива несаницу код Обаме? Некада ми се чини да је добар део русофилске аналитике код Срба мотивисан очекивањем да ће се закачити на неке руске фондове, као што се прозападна аналитика качи, мада све теже, на западне фондове.

Овде се чак и не ради о знању и незнању аналитичара, о броју информација које улазе у јавни простор, већ се ради о савршеној неспособности да се види шири контекст и да се информације доведу у сувисао контекст. А овде још увек говорим о ученим аналитичарима. Испод њих се налази читава лепеза некомпетената, козметичарки, куварица и аутомеханичара, који имају добру вољу да анализирају тако што препричавају оне учене анализе и обогате их својим ставовима и шлајмом. Представу немају о чему говоре, али имају могућност да уђу у јавни простор и одмах заглављују ногу у врата. Таквих већ има на стотине.

Сви они заједно, и они учени, и ови неписмени и недоучени, разваљују стање духа нације, заваравајући је да је њен опстанак, њено трајање, зависно не од ње саме, него од познавања ситуације у свету. Тиме се затомљују, до гашења, самозаштитни нагони у српском народу и народ се учи да само треба да сачека ослободиоце и спонзоре. Еврооптимистична струја је већ на измаку, јер јој је живот одузео причу; у бајке о ЕУ верују још само они који од тога живе и они који су се с мозгом давно растали, али ова, потенцијално веома опасна русофилска струја, понавља матрицу еврофундаменталиста с почетка миленијума. Замените речи „Америка“ и „Русија“ и видећете да је прича у длаку иста, уз мало клерикалистичког серуцкања. Сличне су и њушке, слично је и структуирање у времену: као што је ЕУ долазила сваке године, од пролећа до јесени, сад тако долази Русија. Тек што није. Исто је и оптерећење моралним и вредносним кодексима, само што су, раније, биле у питању „европске вредности“, а сад су у питању „православне вредности“. Спасавати било које и какве вредности и држати их изнад опстанка нације, мисао је или лудог, или поквареног човека.  Чак и да би нека религија преживела и афирмисала се, прво морају да преживе њени физички носици – дакле народи. Православна империја је мит, сан, сомнабулија…постоје само моћни и немоћни, снажни и самосвесни, те слаби и бескрвни. Чак и да постоји такав сан, опет ће, као што је бивало и у Византији, и широм православног света, моћни православни владари једнако кињити и пљачкати своје православне поданике. Опасно је бркати утопије са стварношћу, јер је судбина народа који треба да своје животне токове прилагоди утопији обавезно жалосна.

За крај сам оставио највећу будалаштину српске аналитике: идеју о томе да Запад, Језуити, масони, Јевреји и Хазари имају „Велики план“, по коме раде на дневној бази. Нема великог плана. Једна заједница, или један народ, могу да имају као највећи и најрационалнији план да свој животни облик и своју моћ наметну другима, да опстану не оптерећујући  се тиме ко цех за то мора да плати, али се тај план не спроводи таблично, или као графикон. Поља у спровођењу плана су празна, јер је сваки дан пред нама нови задатак, нова чињеница с којом треба да се боримо. Неће, ваљда, неко да ми каже да су масони, пре двеста година, планирали шта ће да раде кад се појаве компјутери? Дакле, највећи план је бити снажан, моћан и не оптерећивати се моралисањем у политици. Важно је, наравно, стално подривати своје непријатеље, слабити их, кад се може и опљачкати их. Спречавати их да стварају противпланове. Не, дакле, планирати табеларно, већ остварити предност данас и овде и то на туђим леђима. Дан по дан, недељу по недељу. Данашњи принципи можда неће важити сутра, али нама и сутра ваља живети. Бити корак испред других, заборавити међународно право, старати се о себи и за себе. Други нека о себи брину. Не мора Србин баш за све да брине.

(Гледах неки филм синоћ (Антропоид). о атентату на Хајдриха, нацистичког управника Чехословачке. Хајдрих је убијен, Немци су узвратли одмаздом, цирка 5000 чешких глава, али су зато Чеси добили утеху од Черчила: од тог тренутка, поручује им он, на Чешку гледа као на верног савезника! Колико чешких глава, за које Черчил није хтео да мења ни једну енглеску, треба да падне, да би се Чеси добили овакву похвалу? Помножите све то са сто, па ћете видети како смо ми плаћали, а и плаћаћемо своје илузије и будаласту жељу да будемо део „света“).

Аналитика к’о аналитика: док је света и века, неко ће серуцкати и паметовати. То није обавезно штетно. Већи је проблем што су политичари у Србији, једнако на којој се страни налазе, тотални дунстери за политику и, криомице, да их присталице не овере, покушавају да купе знање од аналитичара. При томе, аналитичари бар знају, макар и ограничено, о чему причају, док су политичари такви медиокритети, да им је и Питагорина теорема озбиљан задатак.

Гледајте животиње у савани, гледајте јато птица у лету, гледајте четворопрег како каса, свуда ћете видети космички такт. Све те струје бића се покрећу без свести и намере, голим инстинктом. То је и политика, то су и велики политичари; то је владавина крви, такта и нагона. Кад видите лава, како јури антилопу, кад видите њу да бежи, кад видите да се обе животне снаге боре око опстанка, у томе има нечега величанственог, нечега што допире до самих праоснова постојања. Кад, међутим, видите ове наше вође, ни уз највећи напор маште лава не можете да замислите. Можда би неки лемур дошао у обзир, а у вр’ главе хијена без једне ноге.

Наши политиканти, скупа са својим аналитичарима, немају ништа: ни такт, ни нагон, ни храброст, ни спремност за ризик, па чак ни оно поимање живота наших дедова. На њима, на тим политикантима, се не може градити ништа, они су рођени постхумно. Не бисте им дали да вам дете преко улице преведу, а дајете им нацију да је воде!? Нама данас не треба мудра, него храбра политика; не курвање  са свима, па после, кад ојачамо, је ли, онда ћемо зубе показати. Обрнуто-брз ударац, као у кафанској тучи, па да после нокаута разговарамо, док се оном другом крпе ране јуначке. Није Милош прво Турке у дупе љубио, па на Љубић изашао да се бори, него их је прво разбио на Љубићу, па је после, из боље позиције дупе љубио. Искрварићемо чекајући бољи тренутак и тражећи државничку мудрост тамо где је нема и неће је ни бити.

umesnost

О аутору

Повезани чланци

5 Comments

  1. Slavica Jezdimirovic

    Svaki put lznova zanemim I odusevim se /got ovo zaboravljen osecaj/ blistavim,prefinjenim,izostrenim,genijalnim…umom!Svo“znanje“ slozis I raspremis,nepotrebno izbacis I svemu das konacni smisao!Hvala ti do Neba!

    Одговори
  2. Pedja Zlatković

    HVALA TI UČITELJU
    Vazda sam te slušao i čitao, vazda, od dana kada si „progovorio“. Slušao sam te i učio i čini mi se, od svih mojih učitelja od tebe najviše naučio. Otvorio si mi oči i moj prosti seljački um, i ja sad vidim rekao bih, od
    Kosova pa do zadnjih dana, drugačije na ljude gledam u lokalnoj prodavnici. Naučio sam od tebe da mislim svojom glavom, da govorim svojim jezikom, ama negde u pozadini kroz mene kao da izbijaju tvoje pouke. I za svo ovo vrme ni jednom ne pozvah u tvoju emisiju, napisah samo jednom jednu misao, ko velim ti to bolje znaš, slušaću tebe i učiću. A i mislio sam uvek ima vremena da ti kažem šta ja mislim, tj. šta sam počeo zahvaljujući tebi da promišljam. Uvek ima vremena, pisaću ću već, neka Milana i drugih pismenijih ljudi, ja nisam neke škole završio bog zna, pa da umem tako pismeno zboriti. Ono jes, odrastao sam na narodnom kosovskom ciklusu, napajao se slavom naših predaka, bar desetak puta pročitao Hajduk Stanka, diveći se svaki put iznova tim div junacima. Ali sad kad biješ otsusnu bitku, bitku svih bitaka, da stečeš pravo na još jedan tekst, na još jednu misao, na još jednu reč u etru, ja ti moram reći:NISI MILANE JOŠ SVE REKAO. NISI! Nama odabranima, samomislećima kako ti govoraše, trebaš kao svetionik, kao luča, znamo mi sada posle pet godina i sami hodati, ama bez tebe, bojim se „sve će to prekriti snegovi, ruzmarin i šaš“.
    Za kraj sinoć sročih jednu misao pa ti je danas kazujem:
    Neprijateljstva u prirodi su trajna i nepromenljiva, kao što je neprijateljstvo izmedju psa i mačke, i kad ih tu i tamo vidite u ljubavi i prijateljstvu , znajte da je tu čovek umešao svoje prste i poremetio prirodne zakone, jer samo čovek ima neodoljivu potrebu za srećnim krajem.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *