radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

OBAVEŠTENJE >>>
  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

На будалу увек можеш да се ослониш

На будалу увек можеш да се ослониш

Све што смо могли, ми смо побркали. Није за Србина школа, јер ако је учи мало, остане полуписмен, са уверењем да нешто и зна, те да се сва велика питања могу бескрајно поједностављивати, до мере разумевања сваке незналице. Опет, ко преучи, ко се веће школе дочепа, и он меру губи, па се сасвим измешта у, од стварног живота отуђену, апстракцију, тако да губи додир и са људима и са проблемима. Тек неписмени имају шансу да спасу душу и памет. Тако смо ми саздани.

Свако знање, сваку струку, која не може тренутно да се оваплоти у новцу, презиремо. Астрофизичар је будала, али аутимеханичар је момак коме су родитељи пажљиво планирали будућност. Адвокат је муљаш који нам треба, лекар је сеоски врач, а диригент је кретен који маше. Грађевински инжињер је паразит, знам ја и без њега кућу да направим, и деда мој је правио.

Ако сам ја данас открио неку тему, код фризера сам јутрос, док сам чекао на ред да се ошишам, напипао риболовачку ревију, увече сви у кафани морају да слушају о мојој новооткривеној страсти према пецању. То што никад штап нећу купити, нити удицу забацити, нема везе. Имао сам свој тренутак славе у кафани.

Јутрос сам, после кафе, очајнички, јер ме потерало, гледао коју књигу у клоњу да понесем, да скратим време. Паде рука на Библију. Већ са шоље, по сата касније, устајем као религиозни фанатик. Месец дана касније, већ сам прочитао сву религиозну литературу коју ћу икад прочитати (да се нешто трајно може унапређивати, нама напамет не пада) и остаје ми само да идем улицом и да давим људе к’о Јеховин сведок, причајући им о лепотама и врлинама наше вере православне. Нормално, људи те не схватају заозбиљно, мисле да си прележао менингитис, али ти давиш упорније, па где се нађете. Већ ти се и речник променио, корак те дели да старогрчки проговориш.

Наш отпор дубљој мисли је епски; све је на површини, све је пред очима, све је упрошћено до непрепознатљивости. Сва значајна, као што рекох, животна питања сведемо на тривије, а онда наморавамо друге да те тривије признају за нешто озбиљно и смртно се увредимо ако они то одбију. Дуримо се, уместо да доказујемо једни другима. Слепи за туђе, плитки у својим аргументима, сваки разговор, који би требало да буде озбиљан, сводимо на размену адреналина и питање части. Чињенице нас не узнемиравају ни мало, али догме и идеологије нас, са температуром 40 из кревета дижу.

Да се испод наших површних мисли могу налазити мисли старије од две хиљаде година, да је о ономе, о чему ми јутрос мислимо уз кафу некада мислио и неки већи ум, сасвим је далеко од нас. Оригиналост у мишљењу се овде више цени од тачности. Да постоје правила мишљења и закључивања, да постоји читава једна методологија мишљења, која има за циљ да изведе корисне закључке, а не да афирмише мислиоца, Србин не опажа. Позивање на ауторитете, попут Платона, или Аристотела, дискусију не скраћује, већ онога ко се позива дисквалификује јер, ето, није у стању да сам смисли, треба му духовни шпрајц. Јебо те Аристотел!

Јуче напипам на мрежи неки текст, један од оних који оптирају за ћирилицу али, као и толики други, бескрајно је плитак, памфлетски, претенциозан, саморекламирајући за аутора, да ми се смучио већ после две реченице. Иначе је и сам назив претенциозан: „Нема србства без писма ћирилскога“. Не ћириличног, не Ћириловог, не чак ни ћирилице. Без писма ћирилскога. Нормално, доказује да су српство и ћирилица једно исто, те да, ако пропишемо латиницом, оде његово мило срБство у тандарију, ни пра’ од њега остат’ неће.

Пред собом тачно видим лобању која никад није мислила, а много је времена провела да изгледа као да мисли; видим једног од оних модерних, посткомунистичких Срба који, од свега што српство јесте, виде само форме: крвна зрнца, православље и ћирилицу. Да иза тога постоји нешто, што је старије и важније, појма немају.

ucenici-uzicka-republika
Описмењавање током Другог светског рата

Језик је, а не писмо, тековина српског народа. Он је створио језик, један од најсавршенијих језика који се на планети говори, а писма састављају људи, појединци. Оваква, или онаква. Шта бисмо да не би Ћирила, не бисмо били Срби? Или нисмо ни били, док смо били неписмени? Тек писмен Србин, који пише ћирилицу, је Србин? Наши чукундедови су били неписмени, али се не бих кладио да су били мање Срби од оваквих кукавних потомака. Аутор памфлета, међутим, никад није мислио о језику као старијем од писма. Није дотле стигао, али о писму већ дисертацију пише.

Корак уназад: начин говора. Један језик ни сви припадници народа не говоре исто. Једнима је он средство комуникације, другима саопштајно средство. Један га говори колико да уме да потражи леба и чорбе, други га говори на самој висини тог језика. Црњански дамара у Космосу, а на истом језику пиљар продаје виршле и кобасице.

Још један корак уназад: језик који је прерастао у гест, који је непосредан, који је још само поглед, или слутња. Онај фини, једва ухватљив поглед између мајке и ћерке, или између двојице ратника, који мења, у делићу секунде, стотине речи. Језик као изражајно средство, језик као неизговорени симбол.

Шта борац  „писма ћирилскога“ о томе зна?

Од себе, Авалу не види. Неписмен на ма ком писму. Која је сврха писати неписмено ћирилицом? Ја не капирам, признајем. Да „утерамо“ Хрватима? Нећу, ваљда, да пишем ћирилицу њима за инат?

Јесте православље овде оставило трага, али се стално брка вера и конфесија. Мене нико не убеди да постоји боља и гора конфесија, јер не видим који би критеријуми о томе одлучивали, а да нису строго квантитативни. Ко мери духовност, на ком кантару мери? На крају, свака прича о конфесијама се заврши пребројавањем лешева у име те конфесије.

Корак уназад: не, дакле, православље, већ метафизички капацитет једног народа. Српска варијанта православља је, у односу на руску, рецимо, бескрајно плитка и без историје. Без жара, без праве јерезе, без мученика унутар вере. Један топли, присни пантеизам, који је морао да сноси туђе и стране религиозне форме, јер православље није настало на словенском етносу и на словенској митологији, већ грубим покрштавањем и наморавањем једног читавог народа да одбаци паганско наслеђе, у име државне политике Немањића које – и то треба рећи – ништа није спречавало да буду верски колебљиви. То што постоје догме, ритуали, што постоји једна теологија која је досадна до плача, не значи ништа. То је форма. Није хришћанство обликовало Србе, него су они обликовали хришћанство. Све особине хришћанске смо ми имали и пре хришћанства, или неко можда мисли да смо људе јели док се нисмо покрстили? Разлика између хришћана и варвара је само у разлозима за пљачку и убијање, а не у изостанку пљачке и убијања.

Још један корак уназад: православље има космополитског бога у средишту, тако да данас, кад је оно битно теолошко, односно одвојено од племенских богова и наслеђа, одвојено од начина живота који га је обликовао, оно битно разара биће нације, јер је тера да, као и њен бог, буде космополит, грађанин света и Васељене. Оно, православље, данас ради против животних интереса српског народа, јер их подређује великим принципима, а не опстанку. „Боље да нас не буде, него да будемо нељуди“. Ја мислим овако: боље да нас буде, па нека смо и нељуди. Ко мисли да је боље да га не буде, него да не буде човек, нека се обеси, ја му руку задржавати нећу, али нека не оптерећује нацију својим апстрактним будалаштинама и нека је не позива да се самоубије,  да би сачувала врлину.

mateusz-katzig-mateusz-katzig-svetovid
Кип бога Световида

Племенски богови, колико до пре сто година далеко претежнији него хришћански култови, држали су нацију у тонусу, у духу победе. Кроз Перуна и Световида ми поштујемо оне своје особине које су надмоћне у односу на друге народе. Хришћанство одриче надмоћ као концепт. Да су наши стари икад размишљали колико дечјих сузица треба да се пролије да се ослободи Косово, не би никад ни кренули у ослобађање.

Још један мали корак уназад: бескрвни, килави данас причају о вери. Чак и ово, космополитско православље, овај шминкерај паланачких љотићеваца и недићеваца би имало неку шансу да на веру личи, да га воде истински снажни духови, госпоодствене природе, племениташи, јер би они, испод форме, опет тежили моћи и снази, као историјској предности. Али, килавери не воде никуд. Рад’те уста, тек да нисте пуста.

Пребројавање крвних зрнаца је тек будалаштина. То је израз несигурности у културни образац, који обликује човека. Дајте ми Кинеза од три године и направићу га Србином. Обрнуто, дајте некоме српско дете, ако је сам испао из културног обрасца, направиће Чеду Јовановића, са 100% српске крви.

Корак уназад: српство је засновано на културном моделу, а не на крвним зрнцима. Крвна зрнца има и вепар. Обликовна моћ културе је оно што нас чини припадницима и баш зато многи народи, чија је крв чистија од наше, не успевају да се као народи конституишу, јер немају ту чудовишну снагу коју има српска култура. Какве су то наивне и идиотске представе о чистоти крви?

Зла коб ових и оваквих лупетања у јавном простору није толико у нетачности, која је очигледна, али не кобна. Кобно је што су наши начини да пронађемо или стабилизујемо сопствени пољуљани идентитет, она иста средства и начини које користе народи, попут Хрвата, или Бошњака, који идентитет, у смислу у коме смо га ми имали, нису имали никад. Па зар да ми, после свега што смо кроз историју прошли, после Косова и после устанака, после толиких културних тековина, тако плитко везујемо нацију за облик писма, или конфесију? Па то они раде, аман. Они су Хрвати зато што пишу латиницом и зато што су католици. И заtо што имају херуватско-готска крвна зрнца. Док не пронађу нека друга. Ми смо изнад тога, наш је идентитет стваран, није у форми исрпљен. Ми имамо културни модел, обликовну моћ културе; ми можемо да будемо Срби и кад смо атеисти, и кад пишемо латиницом, и кад нам је деда Цинцар, или Јеврејин. Зашто опадамо до критеријума вештачких народа, кад то нисмо? Зашто показујемо толико несамопоуздања, несамопоштовања? Заборавили смо да је језик срж писма, да је обичај срж вере, да је култура изнад крвних зрнаца и сад морамо, у туђем кључу, да доказујемо ко смо и шта смо.

Лично, никад нећу пристати да на тај начин доказујем било шта. Пишем, од кад знам за себе, ћирилицом и то ником за инат, већ што сам уобичајио. Почео сам у кући, док још нисам ни знао да сам Србин. На предшколском узрасту.

Православан сам, јер следим претке, а не догму. Да су моји били муслимани, ја бих, признајем, био муслиман, јер се више клањам наслеђу, него теолошкој исправности конфесије. Мени је мој деда, а не Исус, поставио задатак. Уосталом, ни кућног свеца нисам наследио од Исуса, него од деде, а слава је Јаровид, преведено као св. Ђорђе.

jarilo-jarovid
Јаровид

Стицајем околности, брђанин сам, а тамо, по копаоничким брдима, нема несрпског елемента, тако да су ми и крвна зрнца вероватно „српскија“, него што је то просек, али ме није то начинило Србином. Зар је један Србин, са одличним крвним зрнцима, данас Хрват?

Посебно ми је одвратно што, ако и вештачки народи, нисмо задовољни својом веома богатом историјом, него још морамо да је китимо и измишљамо. Ако Хрвати имају 77 краљева, ми морамо да се измакнемо још једно 2000 година уназад, да адоптирамо и Асурбанипала, да бисмо били старији и бољи од других. Каква је то идиотска трка? Доказујемо тазе народима да смо старији од њих, па кад они лажу, да и ми досолимо с наше стране. Сакрили нам Германи, украли нам историју, забранили је? Како? Како једном народу можеш да забраниш сећање? Што нам нису забранили и епику, па да се не мучимо? Украли нам књиге староставне? Ако већ верујете у ове будалаштине, замислите себе као крадљивца туђе историје: како би сте то урадили? Који је механизам крађе? Па није то крађа банке, уђеш, изађеш и готово. И то украдеш историју народу у коме је сваки чобанин, кроз предање и песму зна. Како су крали историју? По кућама? Као у филму „Људи у црном“ – бљесне лампа и ти све заборавиш? Какве су то ступидарије, шта се тиме доказује? Какву утеху у оваквим идиотијама налазимо и чега нас је то живот лишио да нам овакве утехе буду потребне? Ко бежи од стварности? Увек онај ко трпи од ње, а то смо, данас, ми – Срби.

Али, бекство од стварности је пут у ништа.

Молим да се ово не схвати као патетика, него као пример: болестан сам озбиљно и не заваравам себе да имам кијавицу. Не правим планове за летовање, чак и не почињем да читам фељтоне. Гледам смрти у очи и не измичем поглед, не зато што сам храбар, него зато што знам да ми само то даје шансу. Ако почнем да лажем себе, ако почнем да гатам и да бајем, да бежим од стварности, ја сам битку изгубио. То важи и за народе. Ако себе лажемо, ако мислимо да ћемо живот преварити гаткама, правилним писањем, или ученим православљем, зелен смо бостан обрали. Провешћемо се као Енглези на Соми, који су, уљуљкани у арт-припрему, мислили да живог Немца у рововима више нема, па су кренули у шетњу по ничијој земљи и то, до вечери, платили са 30 000 лешева.

Само храбар поглед, поштовање чињеница, могу да нас одрже у игри. Жртве заблуда су увек веће од жртава које падну у борби. Ко не разуме: Јасеновац  је поприште заблуде, на бојним пољанама тих жртава нема. У Јасеновцу се умирало од илузије да бити Србин није кривично дело и да не можеш само зато главу да изгубиш. Онај, ко је на бојном пољу историје, те заблуде нема, он зна зашто је ту и шта ризикује. На бојном пољу умиру Пера, Лаза и Мика, али биолошка маса остаје; у Јасеновцима се ископавају читави родови, читаве крвне линије. Заблуде су најскупља ствар.

Уместо да идентитетска питања бранимо у животу, у стварности, кроз начин живљења, ми их бранимо будалаштинама и још се надамо да наплата за будалаштине неће доћи. Тешко нама, као народу, ако нас, кад за то дође време, од кама и бомби буду бранили ћириличари „писма ћирилскога“, апстрактни православци и ови са чистим крвним зрнцима, јер сви заједно, и свако од њих појединачно, немају тестостерона колико га миш има. Бескрвна банда, која би, на два шамара, продала мајку рођену.

Та и таква, кукавичка и бајалачка расположења, морају се жигосати и мора им се рећи да замукну, јер судбину народа оптерећују својим мисленим утварама. Они, ти фићфирићи и та розекошуљашка патриотска младеж, свој народ, који бране, виђају само још на пијаци, и то ако их мајка поведе. За њих је село само још туризам, а природа место где се добијају алергије. Ни у десет модерних патриота нећете наћи једног који може да претрчи километар, али су много паметни. Од педесет, један је видео кафанску тучу, а да виде клање пилета, носили би доживотне трауме. То треба да води српски народ, то да га учи идентитету? О, Боже, баш нам се ругаш!

Ми, Срби, данас, ако нас Бог опет погледа, чекамо вожда, неког клинца, који данас шета по Србији, по некој вукојебини, и који осећа у себи позвање и чежњу за великом судбином, а не килавце и мамине рузмарине, који ће дам објасне нешто. Ми чезнемо, ако још крви у себи имамо, за победом, за тим да други дрхте пред нама, да осетимо моћ и снагу историје, а немоћ и снагу закржљалих хришћанских принципа и апстрактних вредности. Моћ у царству земаљском нам треба. Онај, сваком расном човеку, сам по себи разумљив осећај и нагон да се отме ономе ко има, да се победи, па да се на темељу победе гради своја правда и истина, а не обрнуто – да се остваре правда и истина, па ћемо за победу лако. То је будизам, то нисмо ми. То је подла издаја предака, културе и историје, а под плаштом бриге да се баш све то очува.

goran-gorski-karadjordje
Карађорђе – илустрација Горана Горског

О аутору

Повезани чланци

7 Comments

    1. Урош

      Потписијем сваку Вашу реч. Небески човек, толико тога сам научио од Њега, хвала Му за то!

      Одговори
  1. Pedja Zlatković

    Ti učeni čoveče sad učini svoj najlepši let , razvi svoja krila u svoj svojoj snazi i lepoti, sad… Sad kad samo um ti može leteti do neslućenih visina, sad kad ti je samo kosmos mera, sad nam daruješ savršene pouke kao da si ih za najsvečaniji trenutak čuvao. Najblistavije. Najinspirativnije za nas tvoje savremenike da i mi se osmelimo da pokoju i mi večnu kažemo, makar nemali gde, nemali kome, nemali kad… ti ćeš razumeti, ti ćeš znati. nisi sam, nisi uzalud besedio koliko ono reče sati u etar , broja im se nezna. ti si govorio, mi smo te slušali, nekad se slagali nekad ne, ali smo se razumeli. Čoveče, to je bila misija, ti si sklanjao mrene sa naših očiju, ti si ukazivao na zablude i greške potrošačkog društva, ti si hteo da postanemo svoji i ja sam siguran da smo delom i postali. Ne daj bože da te je svako mogao razumeti, to ni ti nisi hteo, rakao bih . Dobro je ovako ispalo, pozlatilo ti se pero…akobogda

    Одговори
  2. Ivan K.

    „Тешко нама, као народу, ако нас, кад за то дође време, од кама и бомби буду бранили …. апстрактни православци ….. јер сви заједно, и свако од њих појединачно, немају тестостерона колико га миш има.”

    Бокан ми оставља утисак апстрактног православца, и доказао је да има тестостерона.

    По обичају, ја ћу да штрчим са коментаром о својим сумњама.

    1) Ако је Србину мисија да буде слободан, што да не буде слободан да мисли о истини и правди колико га је воља? Зар је то таква смрт за јунаштво?
    Пре бих рекао да је проблем што Срби теме истине и правде, као и сваку другу тему, па и мистичне инспирације за велика дела, све то растопљавају у купку сензуалности која је потпуно безмисаона и импотентна.

    2) Ако је нормално да се појединац жртвује за опстанак народа, што се и народ не би жртвовао за Бога? Шта, ништа није вечно, па што не би самосвесни људи показивали карактер у последњем часу, оштрину како песнице тако и карактера?

    3) Зар циљ голог опстанка, и то још вишемилионског бића које ниједан човек не може да појми, може да буде извор надмоћне, практично бесконачне инспирације? Пада ми на памет јун 1999. Пада ми на памет да би продуженим сукобом и бомбардовањем Србија сасвим могуће постала нешто као Либија данас. Баш бих сугерисао супротно: да циљ опстанка народа може да угаси сваку ватреност код човека.

    Сасвим је очигледна психопатологија код Срба, и …. осећам да ови есеји _нису_ последња реч која се може изговорити о њима. Боље и моји озбиљно мањкави / не-знам-какви коментари, него се претварати у Елоја (Eloi) коме су они савршени.

    Како би било да изведеш експеримент да се на пар месеци трудиш бити окренут само позитивном?

    Да, знам каква су зла унаоколо. Пусти да мртви сахрањују мртве. Мора ли их твоја критика испосахрањивати?

    Велики поздрав

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *