facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Сој и несој

Сој и несој

Стижу ми, ових дана, коментари на мој текст о „Двоидентитетској браћи“ и – нека разуме ко како хоће – никад главу нисам окренуо на пљуваче, нити на свађалице. Има људи, таква им је природа, мисле да се личност, понос и част најбоље исказују у противставу. Може и тако.

Стигне ми, међути, читав један есеј; човек је писмен, не вређа, али ми оспорава тачност онога што сам написао. Вели: ви познајете пет стотина Црногораца и доносите олаке судове на основу тог броја. Можда је у праву, али у Србији се валидним статистичким узорком сматра хиљаду учесника анкете, а петсто Црногораца, богами, може и изборе да одлучи.

Ја му кажем, наравно, да не знам 5петсто Црногораца, знам их много мање а, осим тога, нисам писао научну дисертацију, већ новински текст, без одредница, без графикона, без тематских целина. Просто, изнео сам једно мишљење, а не научну чињеницу и не мислим да га браним пред комисијом.

Дођосмо и до речи „раса“ коју сам употребио у тексту пар пута. И ту ми се отвори шта он, у ствари, не разуме, а и зашто не разуме.

Прво, разне расне теорије, понјапре она Спенсерова, а доцније и оне германске, сасвим су наивне и нико их никада, да нису имали Вермахт као инструмент, не би озбиљно узимао. Та врста расе, узета у смислу народа као расе, потпуно је будаласта. Схватим, дакле, да сам ја промашио термин, а мој критичар пошао за мојом грешком.

У сваком народу, у сваком племену, у свакој кући, ви имате исти етнички елемент, али голим оком видите да вам ни сва деца нису иста, да у некима дамара јача, у некима слабија крв. Дакле, унутар сваке скупине, ви имате расне, или мање расне примерке. Ви бисте рекли: сој. И, то сви знају, који се са мном друже, уверен сам да планине дају већи проценат здравих, снажних и способних за апстрактно мишљење, те немам, у том смислу, дилему да Црна Гора има почетну предност над Поморављем. Али, кад би читав живот био само биолошка супериорност…

Код вас се десио специфичан феномен, који ће, за не много времена од данас, разорити све на чему стојите, а то је да се несој политички организовао. То, на први поглед, није видљиво: висок Мило, леп, нису ни ови око њега патуљци, а глупи нису ни мало. То је, бар за мене, озбиљан доказ да сој, ако у себе не укључује етичку и културну димензију, више није сој, ма како лепо изгледао.

Опет, организован је политички, па већ има и своју идеологију несоја, неку врсту „несојизма“, у чијем је координатном систему све дозвољено и ништа стидно.

Али, како се то десило? Где су корени? Како се у малој средини, где свако свакога зна, развила таква душевна патологија? Није се могла не десити пред вашим очима, јер су цепања ишла, често, унутар породица и фамилија.

Комунизам? Свакако је помогао, са својим вулгарним материјализмом, да болест набуја, али нисам сигуран да и пре комунизма није било проблема. Комунисти су, што се, на жалост, врло слабо види од свађа, највећу глупост и штету направили не батинама и произвођењима нација, већ грађанизацијом (пре свега Срба, али нисам сигуран ни да је Словенац данас Словенац у смислу у коме му је то прадеда био), односно постављњем друштва тако да грађанин (не становник града, већ као формално-правни појам) надрасте припадника народа.

Контрапроцес – стварање нација из ваздуха, није поништио ову чињеницу. Монтенегрин није привилегован зато што носи неку другачију крв од Србина, већ зато што припада нацији грађана и, иако је овај појам трапав, узмите га за озбиљно: ја бих га дефинисао као етнос из кога је извучен етос. Ми кажемо: коруба. Љуштура. Амери кажу: зомби.

omer-pasa-latas
Омер-паша Латас

Е, сад: вековима себи причате приче и причице, лажуцкате се, а често и истину говорите, некад претерате, некад задивите. Такав је живот. Ја се зезам са мојим другарима Црногорцима, који су, погађате и сами, сви морали да дођу у Србију, јер је неки њихов деда убио Турчина. Ту причу сам чуо милион пута, па се питам је ли игде Турака више убијено,  него у земљи у коју турска нога никад није крочила? Па где сте их јурили да их убијете? По Цариграду и Једренима? Откуд џамије? Откуд потурице? Десантирали се Турци?

Тек је скоро Усеин Болт оборио рекорд црногорске војске која је напредовала у супротном правцу од Омер-паше Латаса.

Наравно, у том претеривању има нечег што бодри, што васпитава покољења и хиперболе су снажна места, која истичу етички моменат сваке борбе. И овде су коњи по три копља у висину скакали. То тако мора.

У стварности: човек се сналази – Црногорац или Папуанац – са околностима онаквим какве јесу. Некад се преживи мачем, некад колаборацијом, некад компромисом. Нема историје која блиста као суво злато. Његош убедљио сведочи, само што се то у Горском вијенцу слабије види, о дилемама, страху да се све баци на једну карту, о рођаштвима с непријатељем. Живот, кад га очистите од философије, и јесте један велики баланс, дневно подесива појава, која тражи дневно подесив одговор. Ко има одговоре, претходне и искључиво етичке на сва питања, ко је спреман да нацију подреди принципима, тај ће ући у читанке и уџбенике етике, али његове нације више неће бити – подлећи ће оној нацији која има више талента за практична питања и практична деловања. Јеретичка мисао: није проблем, у функционалном смислу, што су Мило и Вучић колаборационисти, него што колаборацијом нису успели да макар зауставе разарање нације и државе. Нису се трампили, него су дали.

Некад се, дакле, преживљава помоћу Обилића, некад помоћу Бранковића и историја ту само своди биланс: књижиш ли, дугорочно, плус, или минус. То је све.

Проклетство мале средине, рођачка и кумовска премреженост, код вас је довела до отварања процеса који није могао на добро да изађе. Дозволили сте, да кога не увредите, да и последња багра учествује у вашим победама, таман да никад на попришту није била. Ваше  победе су постале победе не оних који су их извојевали, већ победе читавог црногорског народа. Простије: пропустили сте прилику да, кад вам је кренуло, кажете багри, која се скривала и муљала, да је багра и да не може да баштини победе сојних, јер у сој не спада. Ако је неко гованце од човека, а ти му образ чуваш, да му ране не отвараш, онда си ти неозбиљан и пробудићеш се умазан. Лопов мора да зна да је лопов, несој мора да зна да је несој, али нама је непријатно да им то кажемо. Ми смо, ваљда, господсвени, изнад смо ситуације.

Вама се то десило код ослобађања: све велике победе књаза Николе, доцније краља, једног типа са невероватним талентом за владање, искоришћене су да се готово сви најугледнији људи замене еластичним карактерима. Не знам, кад је Никола остарио, да ли је игде још могао да сретне оне див-јунаке, који су му створили краљевство, али је улизице гајио као мушкатле. Од тад – ето обрасца по коме се одвија политички живот у Црној Гори. Могло би се слободно рећи да је то процес који се одвија већ шест генерација, а то је довољно да се од добермана направи чивава, само теба да знаш како да миксујеш. Нисте багру учинили историјски неефикасном, а багра вас хоће, она на ваше представе о чојству пет пара не даје.

Испод видљивог дела политичке борбе код вас, одвија се, заправо, борба између соја и несоја. И сви то, негде, у себи знате, само дозвољавате себи да вас вара укус епохе, па политичку борбу водите у оним формама које вам несој намеће. Знају они да у фер тучи немају шансу.

paja_jovanovic-ranjeni_crnogorac_
Павле Јовановић – „Рањени Црногорац“

Овде смо, у Србији, упознали Црногорце боље него што се сами познајете. У туђој средини се човек опусти, нема ону социјалну контролу као у завичају, па му се појачају и добре, и рђаве стране. К’о девојка, која је у свом селу поштена, али у суседном, зависи само колико ће се распричати. Обрнуто – ко је сојан, тај то и у Њујорк носи, јер је свестан да га не гледа Њујорк, него неки ђед Перо, према коме има обавезу која је невезана за место и време.

Дакле, имам другара, Драгана Бабовића, Дурмиторца са душом детета и снагом лава. Ради неки свој посао са радијаторима и носи их као перца. Увек је с осмехом, никад нервозан, а брижнијег оца и мужа, никад нисам видео. Волео бих да сам ја с чељадима знао као он. Већ и то што га је живот дотерао дотле да ради опипљив посао, уместо да муља негде по Београду, преградило га од лезилебовићке философије земљака; кад га питам: „Што ти кажу у Црну Гору што теглиш радијаторе“, насмеје се: Кажу: „Најгори човек“.

Е, тај Драган Бабовић, див са Дурмитора, је сам, на моје очи, без остале браће, разбацао пар опасних новобеоградских бараба, које су имале пиштоље (неки од њих су били криминалци првог ранга деведесетих), а Бабовић је имао само руке и срце. Није звао ни рођеног брата да му помогне. У њему снажна крв дамара, не треба му помоћ „остале браће“. Прво сам се за њега забринуо, а кад сам видео како их слаже, почео сам да се бринем за њих.

Опет, не знам колико сам пута видео завичајне чопоре Црногораца како шпартају Београдом и траже усамљену жрву. И сам сам, једном приликом, умало постао жртва на ону фору „А што, јадан, гледаш у мене? Познајемо ли се“? Једва се, некако, кола дочепах и кретох да јуначки бежим, ко оно Црногорци пред Омером, кад једног од њих Ђаво натера, те пружи руку кроз прозор да ме дохвати. И дохвати ме, али ја затворих прозор, прикљештих му руку, дадох гас и – да не дужим – иако су ми остала браћа кидала антене и разбијала фарове, овај је добио свој Камел трофи – трчао је поред мог аута од Блокова, до Сава центра. Ту сам га одробио, купио му пиће и испоставило се да је дечко чак веома добар, ама навучен на неке дрипачке трипове. Дошао у туђе. Брука.

Но, даље од мојих сећања.

Дугорочни процеси, везани за Црну Гору, су следећи: за сто година од данас, све што је овде дошло, у Србију, постаће Србином. Заборавиће се непосредно порекло. Памтиће се, али ће српски идентитет остати несумњив. Већ данас имате потомке Црногораца који су дошли пре сто година и не разликују се ништа од домицилног становништва. Чак су научили и да раде. У близини Копаоника, у Топлици, много је пољопривредника Павловића, Перовића, Ђоковића…Више их има у Топлици, него у целој Црној Гори. Код мене, на Копаоник, нису се досељавали, јер су наша села мало повише и пшеница је таква да врабац мора да клекне, да је кљуцне. Нема ту много леба.

Данас већ има момака који су пореклом Црногорци, а нису више само правници и лекари; није их срамота да упишу Шумарски, или Геологију. Она генерација, која је „управљала“ полако одлази. Потискује је виталнији елемент – Крајишници и Личани, а ни ови из РС нису за потцењивање. Но, и то ће се поравнати. Ми мислимо у оквирима једног живота, а историја мало другачије. Биолошка предност брђана ће се топити – у новој средини ће их косити алергије, болести крвних судова, хедонизам. Ипак, чежњиви нагон монтањара за великом судбином неће нестати. Не у свима. Само, и монтањари ће сазнати да велика судбина није само згрнути паре и убити Турчина, да је много начина да се судбина учини великом. Ево, већ знам Црногорце који не носе усисивач у колима и који слободно тресу цигару у пикслу аутомобила. Опустили су се, побегли од уских етнопсихолошких матрица и ослободили се за већа дела и већи замах.

crnogorska-porodica
Породична идила у Црној Гори – објављено у француским новинама XIX века (из колекције Моме Марјановића)

Опет, оно што не дође овде, што се буде одржало у Црној Гори, нема веселу будућност. Ја не верујем у оне приче да је земља нечија само дотле док он тамо живи. Да је тако, Енглеска би била стена у мору, јер Енглеза нигде другде и нема, а пола су света држали. Земља припада јакима, припада победницима. Нема везе да ли баш овог часа живе ту.

Неко ће рећи да сам циник (и неће погрешити), али сам увек саветовао Крајишнике, Личане и све остале, до ових данас мучених Срба на Косову, које силимо да живе у конц-логору, да бисмо рекли да још имамо народ доле, да беже кад постане неиздржљиво. Глупо је, потпуно бесмислено, пунити јаме, да би се закитио причом да је то доказ твог трајања. Доказ трајања је трајање, а не смрт. Појединац може, ако има висок етос, или такав ресантиман, да скочи с моста, али народ не може. И не треба. Народ мора да преживи. Честа су била наша бежања, чак до Украјине, до Словачке, до Трста. Изложити се бесмисленом терору није паметно.

Према томе, браћо Срби, ако загусти, ако више не можете да  се одржите у Црној, дођите овамо. Борите се док има смисла, док има изгледа за победу. Ако изгледи опадну – овамо. Скупићемо се за толико. Нема ни вас пет милиона, него двеста хиљада. Пола Земуна. Ако за вас овде нема хлеба, ако нема крова над главом, онда смо ми ништа – људи. Не излажите децу и жене дугорочном апартхејду, да вам деца не би били келнери по монтенегринским кафанама, колико да кору леба одеру. Дајте им могућност. Ово, што се сада збива код вас, јесте социјално препакивање за више генерација; раса господара, Монтенегрина и раса пролова, дакле, Срба. Немојте да пристанете на то. То није бежање, него чување биолошке масе, а с њом и етоса, јер нема етоса без физичких носилаца његових.

Ја, наравно, не могу да зовем у име државе, поготову што је ова Србија српска држава, таман колико и Руанда, али знам народ овде: кад год су се неке масе Срба покренуле и дошле, прво је било роптања, свађе и шмерцовања, па и то прође и интегришемо се сви фино. Лажу људи кад кажу да су Срби склони само дезинтеграцији, има код нас и много емпатије, братства и размевања за невољнике.

Оно што остане после вас, ако будете морали да се склоните, појешће само себе, јер не почива ни на чему. Тек без вас, видеће се колико су они ништа. Неће бити способни ни поштански саобраћај да одрже.

Опет, ако и крене низбрдо, ако не будете могли да се одржите, као што рекох – дођите овамо. Оставите Монтенегрине и дуалце да се носе сами са собом, да себи причају своје лажи и бајке, да видим колико ће им те приче, без вас, потрајати. А, најпосле, неће Црна Гора нигде, нема точкиће. Биће она ту и кад Монтенегрина не буде, као што ће Дечани стајати на Косову, таман да их Шиптари и спале. Не стоји то све зато што је пред очима, него што је од духа саздано. Остало је само камен. Што човек у себи носи, свуда налази; што из њега испадне, око себе више не налази.

http://www.fromoldbooks.org/DelamotteOrnamentalAlphabets/ quality=85 s=7
Милош Црњански

О аутору

Повезани чланци

2 Comments

  1. исправљам Вас

    Побегли су због убиства не Турчина , већ Шиптара Поздрављам Вас М.М. Само тако !

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *