radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Срби и Боби

Срби и Боби

Давно, била је то, рецимо средина осамдесетих, затекао сам се у Лондону, на неком безначајном филмском фестивалу. Сместио сам се у малом хотелу на периферији, који је имао неко „дјуковско“ име, кога се више не сећам. Испред самог хотела, налазио се мост, који је водио у црначки гето, у коме су тих дана били прилични расни немири. Ноћу су се виделе ватре од упаљених аутомобила и гомила разбацаног ђубрета, а од галаме једва да се спавати могло. Чује се, не често, али и по неки пуцањ.

Друге вечери, кренем, као и сваки добар Србин, да видим шта се дешава. Испред моста, преко кога се улази у ратну зону, стојо Боби. Полицајац. Оно што га разликује од обичних бобија је то што има неки мршав панцир и пиштољ за појасом. Прилазим, кажем:

„Добро вече.“

„Добро вече“, одговара.

„Шта се тамо дешава“, питам?

„Тамо су расни немири, не бих вам саветовао да прелазите мост. Изгледа да има доста насиља.“

„Али ме нећете спечити да пређем, да погледам?“

„Наравно да вас нећу спречити, слободно се крећите где год желите“, каже Боби.

И, да ми је ко, као сваком расном Србину, бранио да пређем мост, ја бих тражио начин да заобиђем препреку. Вишевековна навика, настала ваљда од свадби и весеља, да се према пуцњави и џумбусу трчи, а не да се бежи од њих, постала је српска етнопсихолошка особина. Међутим, Боби је пробудио у мени неки рефлекс, који, уз нашег пандура, никако не би пробуђен био и ја, богами, не пређох мост, да завирим шта се то дешава са несврстаном браћом. Нисам био љут на Бобија, мада сам му мало замерио што му је тако свеједно што бих ја могао и пострадати, све у име некакве слободе кретања. Уместо да не да, да брани, да ‘апси, он те пушта да сам носиш терет одлуке. Уосталом, ако си луд да трчиш ка пуцњави, онда и ниси проблем за полицајца, већ за психијатра. Тако, ваљда, Боби резонује.

Срби су, као и сви људи на овом свету, овакви и онакви. Мало је тога што нас спаја, а ако се из тог малог одузму обичаји и митови, остаје само једна ствар коју готово сваки Србин поседује: способност да се истински, без глуматања, шокира кад види да за друге људе, земљаке или странце, свеједно, нису обавезни његови резони, вредносни, или морални судови. Ми генеричке појмове схватамо сасвим лично, у пакету са нашим тумачењем и онда наморавамо све око себе да наше становиште заузму. Дакле, кад кажеш: „мајка“, „вера“, „отаџбина“, чак и, рецимо, „сунце“, то је генерички појам, јер не укључује у себе вредносне судове. Свако пред очима види своју мајку, своју веру, своју отаџбину, а неко јулско, неко јануарско сунце.

Но, ми смо такви: генерички појам, рецимо, вере је код нас – православље. Мој пријатељ Зоћа, иначе диван човек, који мрава згазио не би, напипа ме у кафани како седим и причам с мојим другаром Т. Х., етничким Турчином. Т. је од оних Турака који су остали овде после предаје Београда Турцима и његова фамилија је једна од најстаријих у престоници. Говори чистим дорћолским нагласком и беспрекорно господари београдским сленгом.

Зоки, брђанин са Јавора, здраве памети и добра срца, седа за сто, викне туру, поздрави се и некако пречу име саговорника. Причасмо и причасмо, док Зоки нешто хтеде да каже Т., па му излете: „Како се, бре, оно зваше“?

Овај му каже име.

„Па одакле си ти“, сад се већ Зоки чуди, иако би морало већ да му буде јасно да дођоши овакав београдски ни у другој генерацији не проговоре?

Т. му каже и ко је, и одакле је и да је муслиман. Пред њим, истина, стоји мања кригла тада популарног Штока, али је ипак, барем формално, муслиман.

Зоки га гледа констернирано: „Како, бре, муслиман, лепи брате“?

the-drunkards-1883
Џејмс Енсор, „Пијанци у кафани“, 1883.

Нема ту, да не буде забуне, ни сенке неке верске нетрпељивости. Друго је то време било и други смо ми људи били. Унижавање ислама и католичанства се појавило са децом комунизма, у породицама које су прво унизиле своју веру отпавши од ње, па је, још једном, унизиле вративши јој се жовијално, готово оперетски, да би, на крају, то завршило идејом да и други своју веру доживљавају као нешто у шта се може и из чега се може, према потребама тренутка. Ми, старији, то никад нисмо мислили.

Зоки, дакле, не замера Т. што је муслиман (видео је он и пре њега муслимане), али му није јасно како је овај муслиман у Београду, говори боље српски од њега, пије ракију…све му је мутно у глави. Да је ово неки „од Добоја Мујо“, с каквим се Зоки у војски сретао, лако би, али овај се не уклапа у слику муслимана коју Зоки има у глави. И, сад, нормално, почиње гњечење несрећног Т. да се уклопи у Зокијеву слику како зна и уме.

„Па што пијеш кад си муслиман“, пита, колико да га подрије на теолошком плану?

Т. му, на персијском, одговара неком суром из Корана, али уз додатна тумачења, која потпуно слуђују Зоћу.

Ред долази на свињетину, жене (Т. жена се зове Љиља), историју… Зокију никако у главу овакав муслиман. Има своју представу и тешко оном ко се не уклопи. Т. оде први, а Зоки ми каже:

„Је л’ видиш, брате мој рођени, изузетан човек, никад не бих рекао да је муслиман.“

Тако је и са осталим појмовима. Отаџбина има за сваког да важи у нашем тумачењу. Што је за мене, то је и за тебе. Ако није, остаје ти само да будеш издајник. У реду, бити издајник отаџбине и јесте (а можда више и није) кривично дело, али ми бркамо дело и вредносни суд. Не можеш да прислониш неког за колац само зато што другачије мисли о отаџбини. Ако ради против ње, у реду, ако не, батали га, не објашњавај и не убеђуј.

„Мајка“ је, неизоставно, „моја мајка“; свака која није као моја је луда. Ако неко има, рецимо, мајку која га није тукла за његово добро, или га није вијала  улицом, по снегу, да му још један шал намакне, ми такву мајку оцењујемо као немарну. Наша је нас и тукла, и вијала. И, наравно, има право, јер нас је родила.

Некада овакво српско понашање уме да буде симпатично, али чешће је напорно, бесмислено и агресивно. Нико није дужан да заузме наше становиште, а поготову није дужан да то ради кад види како и ми сами лако мењамо. Некада, да би добио проширење од десет квадрата, Србин пестане да иде у цркву неко време, да га не овере да је верник, па ће да се врати вери прадедовској, кад се усели. И за све то време, он је истински убеђен да ништа лоше не ради, да је то један вид тактичког повлачења у, иначе, светској стратегији овладавања хришћанским светом од стране православља. Од победе православља, деле га још само два проширења и кредит за ауто.

Ови данас, клинци, су још гори. Привидно су толерантнији, али само зато што могу да плате глобу ако превише даве и што може да им се деси да испадну из друштва због мањка толеранције. Суштински, једнако су искључиви као и преци, само намазанији и подмуклији. То се не види на оној деци која су остала мање-више традиционално васпитана, колико се види на малим европејцима који имају своје „европске вредности“ и који би здраво повешали све који нису за толеранцију. Такви су и кловнови из патриотских организација. који бране неке вредности свог народа које никад нису ни постојале, сем у њиховој глави, која је провела пола века у комунистичком и још пола, пре тога, грађанском фрижидеру, па сад бучи као празна тиква.

И, уместо да се, ако се већ мора, води политичка борба, код нас се свака борба своди на тражење јеретика и издајника. Зато те, на крају, и воде јеретици и издајници, јер их сам себи тражиш.

Идиотима, хобистичким политичарима, провинцијским вуковима на привременом паметовању у српској политици, ни на памет не пада да се прво мора овладати политичком сценом, па да се тек онда могу наметати, кроз државни апарат, своје вредности, исправне или погрешне, свеједно. Не. Кретени хоће прво да поставе вредносни систем, који ће да их доведе до политичке победе. Ни толико паметни нису да образују најпростији каузални низ. Не копа њива мотику, него обрнуто. Ту ситницу мајстори превиђају.

На крају, пошто прво поставе вредности, разне „политике“, економске и привредне пројекте, зашмрцају над многострадалним српством, небивалим временима, нашмрчу се тамјана и – оду да се изнајме властодршцу, да поживе мало, док младост још траје. Јер, властодржац, ма како га дефинисали, је онај ко држи њиву и учи ове коње да су они само мотика.

Према томе, не попујмо другима ништа. Прихватимо да неко има добру, неко лошу мајку, да је неко православац, неко будиста, неко воли отаџбину, неко више воли дупли хамбургер…Такав је свет. Ако можемо да ми сами учинимо нешто за нашу мајку, за отаџбину, за веру, у реду. Чекати да се сви скупе на гомилу, да се „саберу“, да прво донесу вредносне и моралне судове, па да се, тек онда, кад се саборно договоримо, крене да се нешто ради, значи следеће: седети беспослен и вадити се на друге. „Хтео сам данас да одем у цркву, али види ти овај народ, нико не иде, срам их било“. Да и сам није отишао, чекајући да се саберу, опште не уочава. Имао је намеру.

millet-jean-françois-les-planteurs-de-pommes-de-terre

Један вид тог слепила за чињенице је и мит о томе да се власт може збацити мудрим укрупњавањем опозиције. Само, мора прво да се седне, да се договори о заједничким циљевима и тачкама, а најбоље ако то буде о Божићу, о Св. Луци, или на Преображење. Док се они договарају и преговарају, власт ког поткупи, ког извара, ког посвађа. После се иде код амбасадора и љутих политичких непријатеља, да се измоли цензус. Све што си икад причао о вредностима, срозао си да би ти Чеда дао подршку за 5%, да и ти гурнеш кашику у чорбу.

Учио сам о политици много и дуго: знам да се власт отима демонстрацијама, субверзивним акцијама, пучевима, државним ударима,  кружи легенда да се може добити и на изборима, али да се власт добија вредностима, православљем и моралним поукама, нигде прочитао нисам. А ни видео у пракси, да поштено кажем. У реду, ако већ хоћеш, имаш вољу, као Вучић, да давиш све око себе неким својим вредностима, протестантском етиком, конвертитством…па прво узми власт, аман! Није он био промотер Вебера пре власти, како вам је то промакло, патриоти? Концентришите се, да макар видите шта хоћете, кад већ не знате како ћете. Реци себи, кад седнете да се сабирате: ми хоћемо или власт, или вредности, или веру, или морал, или цензус. Одаберите и удрите! А не: Васељенско царство ти тесно, а цензус ти таман.

„Ми смо хтели да се договоримо, али они други нису хтели“. Наравно, хтели смо да се договоримо да буде по мом, или никако. Исто тврди и онај други: „Ми нисмо препрека, али не можемо са онима који неће са нама“. Разговори између реконвалесцената из душевне болнице. И још себе зову „одговорним националним радницима“.

Мислите о овоме: овде се не ради чак ни о томе да ли су они начелно поштени, добронамерни, или добромислећи, већ о томе да нису паметни, да се, са тог бунара, овај народ воде напити неће. Не знају где им је дупе, где глава, а хоће да распоређују туђе главе и дупета по свом нахођењу. Црна нас времена чекају, ако не престанемо да саборишемо, окупљамо снаге опозиције, балавимо као коза на слан тучак. Решење је у диференцијацији, у одвајању, у окончању саборовања и истицању политичког, а не привредног, или вредносног циља. Ко хоће циљ, ко га види, наћи ће и средства. Ко циљ не види, средства му ничему и не служе.

О аутору

Повезани чланци

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

PROGRAMSKA ŠEMA