radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Трчи, Прле, трчи…

Трчи, Прле, трчи…

Има ли шансе за Србију? Како ћемо ми, мали и слаби, да изађемо на мегдан великима и јакима? Пола нације верује да смо за то немоћни, друга половина верује да се то може са, цирка, милион погубљених глава, које ћемо славити о свечаностима и комеморацијама до неке будуће погибије.

Мој пријатељ, зовимо га, за ову прилику, Прле, био је биолошки обдарен са неких 168 сантиметара и око педесет кила. При том, озбиљан интелектуалац, паметан, начитан, васпитан. Несрећа га намерила била да се закачи баш са неким Ристом, који је био све што Прле није: двометраш, на коме се могла учити анатомија. Најјачи момак у граду, пред којим су стрепеле и локалне барабе. При том, Риста исто студент, није глуп, воле га девојке…неку ману и нема.

Око неке женске, на коју је Прле око бацио, али не и добацио (добацио је Риста), изби чарка и Прле доби, пред целим друштвом, прописну шамарчину од Ристе. Рањен понос, није лако на корзоу шамар изести. Некако, иако су биле ферије, нисам био присутан и за догађај сам сазнао накнадно. Прво сретнем Ристу. Као и све тешкаши, лако прашта и заборавља, па му мало још и жао Прлета, друговали су лепо, каже. Прлета и не виђам: код куће није, на корзо не излази. Једног дана, док сам шетао неку клинку по Дунавском кеју, видим Прлета како трчи поред реке, у тада модерној тренерци – звонарици.

Црни Прле„, кажем му ја, „Шта је ово? Ти си увек презирао физичке активности„?

Нужда закон мења„, каже он.

Укапирам ја, некако, да се Прле спрема да врати Ристи батине, али знам да од та посла нема ништа. Код Ристе у кући и баба за главу већа од Прлетовог оца, таква им је генетика, што се каже. Добро, мислим се, бар ће, од све вежбе, батине боље да поднесе следећи пут.

То траје месецима. Прле трчи к’о Форест Гамп, свуда га срећем. И даље мали, ситан, заправо још ситнији од свог оног трчања.

У то време се моје друштво, неко завичајно, скупљало код Палате Албанија и, пре него што се разиђемо по кафанама и биоскопима, променимо по неку. Једне вечери – ниоткуда – с леђа, притрчава Прле, шутне Ристу у гузицу и – трк. Риле за њим, ама тежак, трапав, не може да стигне онога. Други дан – опет. Трећи. Постаје непријатно. Риста се, у очекивању шута, поваздан врти, као да кате изводи, не зна из ког ће правца напад доћи. Како се врти, тако околини изгледа као да није у винклу, да је пук’о душевно, па губи и на ауторитету.

На концу, може бити и да је месец цео трајала игра, Риста ми каже: „Зови Прлета, нека дође слободно да ми, пред свима, врати онај шамар, реч рећи нећу, само да ово престане„.

Тако се и деси, само што Прле не лупа шамар, него се рукује с Ристом, љубе се, мире и, од тог тренутка  Риста је постао Прлетов млађи партнер за цео живот.

Прле је умро на ВМА, једва покретан, али толико покретан да је ипак генералима на покеру покупио неколико хиљадарки у еврима и још умро са картама у руци. Посетио сам га, последњи пут, дан пред смрт. У шали, како се у мом крају некад и неукусно ради, али са храбрима неукуса и нема, они то носе на леђима, кажем му: „Добар ти је тај каиш, остави ми га кад ти спадне трола„.

Смеје се. Каже: „Одлично ће да ти иде уз те ципеле„. То је дух.

Али, да прича не остане без поенте, да вас подсетим: Прле је трчао. Спремао се. Није се ослонио на Бога и Русе, нити на срећу јуначку. Зато је Прле изузетак међу Србима. Са великима и јакима ти остаје само да бираш место и технику сукоба и да се спремиш, све остало је у њиховим рукама.

Зато, трчимо, трчимо…мање цвилкања над судбином. Није се Прле оцу жалио што му није већи раст оставио, нит’ је на Турке кукао, нит’ на Тита, него купио тренерку и патике.

Доцније је Прле био дугогодишњи директор успешне фирме и сматрао је за свету дужност да својим радницима, бар једном месечно, плати провод, који је укључивао и курве, јер је Прле боље од Маркса разумео шта радничка класа заправо жели. Зато је и пропала, што је Прле боље прочитао, него Маркс.

Једном неки Стева, не сећам му се више презимена, одбије да се послужи курвом. Жењен човек, има децу, распричаће се по граду.

Сутрадан – раднички састанак, са једном темом дневног реда: „Другови„, каже Прле, „У нашем колективу имамо хомосексуалца„. Стева је одмах узео боловање од три месеца, колико да се заборави брука, а после смо се, годинама, смејали томе, по кафанама. Данас би, у временима у којима нема више људи попут Прлета, раднички савет разглабао о праву друга Стевице на сексуално опредељење и корпусу његових грађанских права.

Кад бисмо десет оваквих људи данас имали, као екипу, а не као скуп талентованих појединаца, ја за Србију бринуо не бих. Мирне душе и чисте савести кажем: политику сам боље разумео од Прлета, али би он био десет пута бољи практични политичар, него ја. Имао је то…оно што треба, способност да једним погледом схвати ситуацију и околности и добру вољу да ради озбиљно и темељно, а не да, ошљарски и српски, импровизује, а да онда, у мемоарима, пише како је много добар и паметан био, али га извараше мангупи. Он је варао мангупе, а не они њега.

Можда и неумесно, поготову за покојника, али и ово је било: због некакве муке (у она времена се привредни преступ озбиљно схватао), Прле је заглавио и пар година затвора. И-одмах је почео да трчи, односно да се прилагођава околини. Недељу дана по доласку, већ је имао засебну собу и учио је управника затвора како да краде. Овај је имао и дотле вољу, али није имао Прлета. Обојици је било добро: Прле је подигао кућу од затворске зараде, а управник га је до те куће довезао и плакао на растанку. „Најцрњи дан му је био кад сам изашао из мардеља“, говорио је Прле.

Дакле, и у затвору, и на корзоу, и где год да те живот доведе, трчи, трчи, трчи..

thats_all_folks_small

О аутору

Повезани чланци

3 Comments

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *