radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

OBAVEŠTENJE >>>
  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

О идентитету и интегритету

О идентитету и интегритету

Гледах, има ваљда и више од тридесет година, неки немачки филм, полудокументарни, чијег имена не могу да се сетим и који сам дуги и безуспешно тражио по нету. Главни јунак филма је човек који је доживео саобраћајну несрећу и претрпео озбиљну повреду главе. Пар година је, чак, провео по болницама, грдне операције издржао и, на крају, некако успео да се врати породици, да изађе из колица, да прохода, почне с каквим-таквим нормалним животом. Тај мученик, да тако кажем, игра сам себе, односно уопште није глумац, већ препричава, заједно са члановима породице, њихову животну драму. Филм као филм, дакле ништа што већ није виђено, осим једне ствари, која целу причу чини мучном и тешком, мимо сличних прича.

Ради се о томе да главни јунак, после свега, има и даље рационалан однос према свету, према породици, према деци и жени, свестан је егзистенцијалних проблема, обавеза, чак и рачуна који стижу, само што више ни према чему нема однос. Сасвим је равнодушан и без икакве емоције. Језа ме, на моменте хватала, кад га слушам како прича и колико не може да установи ма какав емотивни однос према било чему.

На крају га жена напушта, онако, у сузама („волим те, али не могу више овако“), а он и то прихвата као да она одлази до самопослуге, а не из његовог живота.

Интересантно да сам овај филм готово заборавио и почео сам да га се поново присећам тек у последњих десетак година, када су Срби почели да попримају карактеристике овог мученика после саобраћајне несреће. Све видимо, доста тога и разумемо, али више нам ништа не значи.

Недавно сам писао о томе да је први проблем Срба окупација и да се, док се она макар не ублажи, даље неће моћи. Други проблем по важности, онако како је видим, а не кажем да је то тачно, већ да је то мој доживљај стварности, јесте губитак идентитета. Давно, раних осамдесетих, учили смо да су идентитет и интегритет личности нешто без чега она не може да постоји, односно да се распада кад једна од ових компоненти недостаје. Србима се догодило баш то: да им ослаби идентитет и да им се распадне интегритет и због тога немају, као онај из филма, однос према стварности. Наравно, од стварности бежи онај ко трпи од ње, па у том бежању и нема нечег што се не би дало разумети, али је процес одмакао од првобитног бекства у фантазију, ка потпуном зомбизму, у коме више ни за машту места нема.

Две су примарне група са којима човек може да се идентификује: породица и нација. То су, истовремено, такозване „органске“ групе, јер су, за разлику од добровољног певачког друштва, самоникле и нису плод договора, него несвесне потребе да се опстане, множи и брани. Ко кроз ове групе не успе да оформи идентитет, кроз друге неће, односно тај идентитет, ослоњен на апстрактуме, или на филателистичко друштво, далеко је слабије органске снаге.

Овде не мислим, да не буде забуне (а увек је буде) на примитивни национализам, или на идеолошке концепте везане за нацију[1], већ на културни идентитет, јер је нација његов искључиви носилац. Дакле, уџбенички: нације (или народи) су творци културе и губитак идентитета у односу на нацију јесте и отпадање од културе. Анационалан човек је акултуралан човек, чак и кад оставља другачији утисак.

Срби су се, мало по мало, одрицали своје културе и прихватали западне обрасце. Шта смо ми од те западне културе разумели, а шта само плагирали? У 99% случајева смо одглумили оргазам, односно нисмо разумели ништа из туђе културе, али нам се допадало, такви смо ми, волимо да пред другима изгледамо као да разумемо. У Енглеској тешко да више од 5% становништва мари за Шекспира, али код Срба проценат је двоцифрен. Овде шекспиролога има више него на Оксфорду.

Ophelia 1851-2 Sir John Everett Millais, Bt 1829-1896 Presented by Sir Henry Tate 1894 http://www.tate.org.uk/art/work/N01506
Сер Џон Еверет Миле, „Офелија“, XIX век

Но, тај проблем имитације је мањи део идентитетске катастрофе која нас је снашла.

Запад је успео, а није да му и сами помогли нисмо, да нам „убаци“ свој вредносни систем, а са њим и морални кодекс, који су веома страни нашим културним обрасцима. Процес је почео давно, али у њему је, у та прва времена, а ради се о другој половини 19. века и првој половини 20. века, учествовао танак грађански слој, док је сељачка маса била и даље културно имуна. Индустријализација и урбанизација су процес позападњачавања учиниле масовним. Мода, филм, музика, путовања и помама за шок-турама до Трста, постали су ултимативни.

Ипак, до почетка деведесетих, још је постојала нека културна политика која се овде водила и која је пружала какав-такав отпор.[2] Сексуална револуција, рђав покушај да се деца праве по хаусторима, по угледу на децу цвећа у Америци, ипак се окончавала венчањима по нашим обичајима, уз народњаке и пуцање у јабуку. Процеси су се, дакле, симулирали до одређене тачке, а од ње је ипак преовладавао домаћи културни образац.

Но, мало по мало, идентитет се крунио у све озбиљнијој мери, а идентификација са заједницом, односно са нацијом, озбиљно је поколебана почетком деведесетих, са почетком ратова. Чим је замирисао барут, дошло је до поларизације Срба на оне којима не пада напамет да подметну грбачу за државу и нацију и за оне друге, који су грбачу подметнули и који су изиграни од стране рђавих политиканата и профитера. Оба избора су била једнако лоша. Све је теже било идентификовати се са нацијом, односно све је теже било разликовати нацију и државни апарат, који је трошио читав народ у играма власти и моћи.

Средина деведесетих, са појавом турбофолка, порнићима на телевизији у по бела дана, појава првих курви које су нацији представљене као госпође, створило је, прво код слабијих, а доцније, због исцрпљености, и код снажнијих карактера, идеју да је бити Србин, поготову Србин на дну ланца исхране, најгора од свих судбина која човеку припасти може.  Људи су се поколебали. И пре су Срби волели певаљке, али својим ћеркама нису давали да то буду. Сада је то постало престижно занимање.

Као што рекох на почетку, култура је искључиво национална творевина, а у културу спада и морал, тако да је и он, испод површине, некада хришћанске, некада обичајне, заправо национални. Како је нација почела да мења свој карактер, тако се мењао и морал. Деведесете су све то убрзале до кошмара.

Идеја, стара више од сто година, да ће грађански идентитет моћи да коегзистира заједно са националним, распала се почетком овог миленијума, када се оголила једноставна истина: грађанско и национално се налазе у непомирљивој опреци. Идентитет се не може успоставити на грађанштини, јер је она неорганска, за разлику од нације. Грађанштина нема своју дубоку историју, своје скаске, своју епику, своје обичаје, своју шару на ћилиму, тканцицу и јелек. Она је вештачка, договорна ствар, чедо демократије и њеног господара – новца. Нација може без новца, грађанштина је без новца незамислива. Осим тога, грађански идентитет, осим што је површан и идеолошки, он је и строго индивидуалан, што битно омета идентификацију са групом на позитивној основи, што ће рећи следеће: грађане је тешко окупити за неку афирмативну ствар, али за протест увек, јер је код њих све у противставу, све је негативно дефинисано и одређено. Они су увек против нечега. Чак и кад се боре за неке своје слободе, то увек долази као побуна против неслобода, а не као афирмација слободе саме.

Наивно и ситно српско курвање, које за претпоставку има да ће до подне бити грађанин, а поподне Србин, слабило је само Србина у нама, док је грађанина снажило. Будући да је идентитет, скупа са интегритетом, врсно задана потреба, односно да сваки човек  тежи да их успостави, губитак једног идентитета повлачи за собом стварање другог, од космополитског, до припадања неком музичком правцу, или струковном удружењу. Тешка стварност, а Срби су је имали предуго, почела је да рађа, као што рекох, бекство од стварности и, у том бежању, тражили смо све мање органске објекте идентификације, услед чега се идентитет распадао и код појединца, и код нације. На концу, и породица је, као друга примарна група, постала угрожена као место формирања идентитета. Отац, који ради за 200 евра, мајка која је отпуштена, скупа са недостатком дубинског погледа на породичну историју, терају младог човека да се идентификује са неким ко је „успешан“, што ће рећи дошао је до пара на било који начин. Тако је идентитет почео да се оформљује на улици, пред телевизором и по сплавовима.

lost-identity
Изгубљени идентитет, непознат аутор

Пошто је процес све време под убрзањем, дошло је до озбиљног распада интегритета код великог броја Срба. Личности Срба су престале да буду целовите, постале су фрагметарне, расцепкане, јер се негде, испод прага свести, добро зна шта је пристојно и морално, а шта не, па се за сваки прекршај обичаја, морала и  традиције, ангажују одбрамбени механизми да лече унутрашње – психолошке ране. Сви ми знамо шта се пристоји и шта је обичај[3], само што смо често принуђени да оправдамо своје поступке, за које и сами знамо да нису како треба. Наши стари су, док су на селу живели, имали и челични идентитет, и челични интегритет. У погледу идентитета, они себе нису ни могли да издвоје из једног великог „ми“, била то породице, село, или отаџбина. Сељачко „ја“ је оно што остаје кад се намири „ми“. Ако остане. Што се интегритета тиче, сељак је себе доживљавао као део природе и његов емотивни и рационални живот су били спојени у једно. Наш се разум, данас, налази у тешкој опреци са емотивним животом, раздвојили смо разум и осећајност и интегритет нам се полако, услед тога, распадао. Тамо где су некад стајала сама по себи  разумљива осећања, сада стоје разлози и, што више мислимо, све више разлога налазимо против.[4]

Распад идентитета се најбоље уочава на модерним, космополитским типовима, који више национални и породични идентитет немају, а нови нису стекли, јер стећи идентитет у оквиру туђе културе није могуће. Одриче се идеја идентитета уопште, односно претпоставља се да је човек сам свој творац, да га није обликовала одређена култура, да није говорио „баш тај“ језик, да нема  „баш те“ претке. Као у оној дечјој песмице: „Мене није родио нико, ја сам се родио сам“. То што је претпоставка идиотска, не значи да „не ради“. Онај други пад идентитета, карактеристичан је за популус, за лумпенпролетеријат и њихову децу и он се не одвија на космопилитским висинама, већ на друштвеном дну, где је „удри бригу на весеље“ једина философија живљења. Највећи проценат деце из таквих породица, у то сам се лично уверио, нема појма како им се звао прадеда, док је за неке и деда предмет дилеме.

Враћамо се на почетак: ми, дакле, уопште узев, видимо шта се дешава; добар део Срба још има сећање на историју, на претке, па имамо још и неку замисао о добру и злу, али нам, као оном Немцу, то не значи ништа. Немамо емотивни однос. Оно што мислимо – а то сами себе лажемо – да смо емотивни однос заменили рационалним, само је подвала самима себи, јер није пристојно рећи да смо дали гузицу у најам за 2-300 евра месечно, јер баш у томе ничег рационалног нема. Дакле, видимо ми да се све распада, да нас деру ко’ Муса јарца, видимо да Косово одлази, видимо да нас деца издржавају, јер се на њихово име задужујемо и – немамо однос према томе. Овде чак не мислим да неки бес, на неку побуну, него на то да смо, у идентитетском смислу, опали до нивоа плутајуће биљке, која више нема никакав спој са подлогом.

Што се интегритета тиче, за мене је карактеристична слика његовог пада што бар трећина популације више није у стању да препозна душевног болесника и шарлатана, него их још претварају у национале иконе. Целовита личност такве људе препознаје у тренутку, а фрагментирана, расцепкана личност, обавезно је склона езотерији и снажним сликама, те се поводи за преварантима и опсењивачима. Опет, преварант не би био преварант, или бар превара не би успела, када би противречио публици; напротив – он јој подилази, заводи је и потврђује њене предрасуде и предубеђења.

При томе, пад интегритета може да доведе и до појаве душевних болести, јер се делови личности налазе у међусобном конфликту.

Наравно, и то треба имати у виду, губитак идентитета и интегритета је пројекат Запада и није само за Србе прављен. Истина је, међутим, да смо се слабо снашли и да никад немамо противплан, али смо за кукњаву на јудео-масоне, банкстере, Агенду 21 увек расположени. Све смо их тужили сами себи и велику вајду од тога видели.

Без ослонца на породицу и нацију, идентитет се не може оформити. Грађански идентитет је, као што рекох, далеко нижег органског нивоа, а и отац не може да ти буде више грађанин, него ћале.[5]

С друге стране, пад интегритета је можда и опаснији, јер се дешава унутар личности и видљив је тек кад ескалира, а тад се мало може урадити.

Ови проблеми ће потрајати; економија може да се врати у живот за пар година, здравство за пет, просвета за десет-петнаест, али ово, идентитетски проблеми, неће нестати ни за пола века, јер ће ови, који данас имају кризу, васпитавати нове генерације. Процесу се крај не види, јер је слабо и уочен, услед наше навике, посебно међу научницима и књишким мољцима свих врста, да касне десет-двадесет година у анализама стања и процеса, јер чекају да се радови објаве негде другде, па да препричају. Опет, међу обичним људима се више осећа овај процес, иако се теже именује, услед недостатка стручног знања. Ипак, и ту се осећа један невероватан однос према времену, које за Србе нема никаквог значаја: на мрежама су главне звезде Тито и комунисти, против којих се ратује боље него 1943. У реду, хајде и да прихватимо као готову ствар да су за све ово криви и Тито, и комуњаре, и масони, и ционисти, и Рокфелер, и банкстери и Црвенкапа, али шта мислимо да предузмемо? Да их, све заједно, тужакамо једни другима? Са тридесет година закашњења?

Прогноза је, бар ја тако мислим, у овим стварима прилично црна. Свакој власти, била она колаборационистичка, као ова, или самостална, одговараће зомбирани и сиромашни поданик, јер је лако управљив. Сутра може да оде Вучић, Фарма, Парови и таблоиди ће наставити да торпедују остатке психолошког састава Срба. Иза нас је век и по губитка идентитета и велико је питање како се то може преокренути. Оно решење, које је само по себи разумљиво и ефикасно, једва да је примењиво, а то је масовнији одлазак на село, где је идентитет и настао и трајао више од миленијума. У овом тренутку, врло мали број људи је спреман за такву авантуру, али је сасвим могуће да глад и беда потерају масу из градова. Нисмо далеко од тога, јер живимо само још од кредита и транге-франге економије. Опет, ако више волимо да скончамо поред контејнера, него на слободној земљи, онда то и није неправо према нама.

uros-predic-vizija-u-oblacima
Урош Предић, „Визија у облацима“, 1887.

[1] Сувише сте често гледали како једни Срби одричу другима да су Срби зато што су комунисти, или неолиберали, данас. Те идеолошке одреднице српства су јасна будалаштина али, колико памети имамо, дуго ће нас пратити.

[2] Да не ширим причу претерано: до 30% филмова је могло да долази са енглеског говорног подручја, држава је финансирала преко стотину културних манифестација (ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ, Вуков сабор и још много других), које су сада или угашене, или их финансирају локалне самоуправе на ниову школске представе.

[3] Кад кажем „обичај“ не мислим овде на сложене обичаје, настале кроз векове, већ на оне „ад хок“ обичаје, које и деца, кад се први пут сретну, имају. Одмах се зна шта је у игри пристојно, а шта не.

[4] Ум је тако саздан да увек налази више разлога против, а осећања обрнуто. Отаџбина се, на пример, или породица, брани из осећања, а не из разлога.

[5] Овде не мислим на овај модерни, вулгарни српски национализам, који силује Србе појмовима, него мислим на националну културу и на нацију као самозаштитну групу првог реда. 

О аутору

Повезани чланци

6 Comments

  1. Aleksandar Mihailovic

    Ako sve to svedemo na EU i shvatimo da se u njoj mora da izgubi veliki deo nacionalnog, kulturnog i svekolikog identiteta, onda nam mora biti jasno da je EU samo veštačka interesna tvorevina sa ograničenim vremenom trajanja u koju je bolje i da ne ulazimo jer ćemo još više biti zloupotrebljeni. Žalosno je i to da su nam sakrivanjem istorije do šestog veka uskratili veću spoznaju nas samih i što nemamo pravu sliku našeg identiteta, a to se refletuje i na onaj personalni, dok nam pravim genocidom preko primitivizma i rijalitija kulturu i sve kulturne tekovine svode na beznačaj. Kako u državi koja nema svoj teritorijalni integritet i politički suverenitet, koja je okupirana, da i pojedinci u njoj ne izgube svoj ljudski integritet, a on je na najnižim granama ikada.

    Одговори
  2. Љвј

    И, на оволики текст о култури, идентитету и интегритету људи пишу позитивне коментаре латиницом!
    То је то …

    Одговори
  3. Небојша

    Свака част ! Веома сам охрабрен околношћу да још постоје људи који разумеју ситуацију, и који овако размишљају.

    Одговори
  4. Slavica Jezdimirovic

    Ponekad sam u dilemi:da li si Ti, zaista tako bozanski genijalna pojava ili samo,prosto nemas sagovornika?!Nije mi poznato da bilo ko ma I slicno razmislja,a sve je,na prvu,tako jednostavno!I ne znam veci izazov za „strucne poznavaoce“,od Tebe!

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *