facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ich bin ein Wähler

Ich bin ein Wähler

(Ја, гласач)

 

Оно чега већина људи није свесна, јесте да се политичко мишљење, или однос према политици, медијски формира исто као однос према моди, филму, музици, или храни. Људи ће вазда мислити да су самостално дошли до неког стила, до неке моде, или укуса хране, а заправо ће бити жртве медија, да то и не знају.

Одличан пример је кварење, почетком седамдесетих, наше народне музике, од стране тада неколико веома талентованих и младих аутора. Први је са увођењем шпанских и грчких ритмова у нашу народну музику почео Тома Здравковић и то је неко време упорно пуштано и продавано. Народу се допало и почео је да тражи, потпуно несвестан да то никада не би тражио да претходно већ није слушао. Исто тако, људи се облаче онако како им се намеће, купују оно што им се сугерише и то врло перфидно, сугерисањем, рецимо, да ћете озбиљно заударати, ако не купите дезодоранс.

Исто је и са политиком: сугерише вам се да ћете бити потпуна дилеја ако не усвојите демократију и њен изборни процес, као најсавршенији политички облик до кога се човечанство после толиких векова винуло. Људи, иначе критици склони, скоро никада не критикују свој ум, тако да се једном наметнута заблуда лако одржава. Само први пут треба купити дезодоранс, после је он део купатила за цео живот.

Оно где су медији направили највећи успех није обликовање самог политичког мишљења, већ идеја, усађена у тинтаре, да је то уопште мишљење, а не емоција, расположење, или жеља. Већина људи, тако је свет саздан, није у стању да разликује емоције од мишљења, чињенице од истина и расположења од стварности. Мали број, око 5% популације, раздваја ова стања и процесе, али то не значи да ће, поготову у демократским друштвима, они добити шансу, јер, као што каже Бернард Шо: „Демократија је систем који вам гарантује да неће владати натпросечни“.

Овај текст пишем после епског пораза опозиције, у понедељак, 3. априла, и гледам како се, сабајле, чупају нови аргументи за даље бављење политиком од неспособне опозиције. То је и очекивано – они од политике живе и неће из ње отићи. И мрвице су ту велике. Чудо су, међутим, следбеници, она препарирана маса, са својим расположењима, која одбија да види да су њени миљеници дунстери и незналице калибра „Дебеле Берте“, већ почиње да тражи оправдања. Није чак важно толико ни сачувати однос према својим партијским или политичким фаворитима, то може и да се промени, него сачувати однос према процесу, односно веровати у оловку као средство борбе у политици. То је налик оној причи Моме Капора, о Словенцу који, једном дневно, бициклом пређе границу са Италијом и на корпи бицикле пренесе једну циглу. Цариници прегелдају циглу, носе на анализе и, после неког времена, кажу: „Реци, брате, шта је у циглама, нећемо ти ништа“. Бициклиста, нормално, каже: „Није ништа у циглама, ја сваки дан шверцујем једну бициклу“. Тако је, дакле, и ово: сви прегледају оловку, док се стварна воља за моћ и борба за власт одвијају на сасвим другој страни.

Медији, дакле, гутају димну завесу да је цигла оно што држи политику, а не бицикла и слабији духови у то верују и не само то – веома се љуте кад их неко у тој вери колеба. Што је дух слабији, то је упорнији у одбрани својих заблуда. И примитивнији, наравно. И, за разлику од цариника, доживотно анализира циглу, јер сваки пут кад баци поглед на бицикл, медији му кажу: „Пусти бицкл, циглу гледај, кретену“! И, они шта ће – опет у циглу.

Изгледа једноставно, али није; гледати свет изван матрикса никада није било лако, а матрикс је постојао увек, само није било технологије као данас. Из угла једне особе, њеног животног века, систем је вечан. За некога је то била монархија, за некога република. Овде није од значаја да ли је неком запало да баш он доживи смену, већ се ради о односу према систему. Монархиста, и кад монархија пропадне, схвата то као привремено стање, које ће се исправити врло брзо. До пролећа, а до јесени свакако. Обрнуто – републиканац верује у појмове и свако одлепљивање од њих га чини нервозним. Стварни живот га узнемирава, јер не поштује свете појмове. Симпатично и наивно верује да се демократија уводи оловком, а промиче му да му Амери долазе не са оловком, већ са носачима авиона.

matrix-world
„Matrix world“ by Lukas Fubholler

Наравно, први матрикс је онај породични. Кад сам први пут чуо, концем осамдесетих, романтизоване равногорске приче, знао сам да су фалш, али да су породични матрикс.[1] Следећи матрикс је школски и њиме се одстрањује критичко мишљење, што има и добре, али и лоше стране. Будала и не треба да мисли критички, јер нема чиме ни да мисли, али паметан човек би морао да, макар повремено, неке ствари стави под упитник. Добар професор, прави следбеник система, успева да боље од ножа ампутира критичку мисао и ствара јединку која мантра по шемама. Када бисмо питали десет факултетски образованих људи зашто је постављена, рецимо, шема да је Средњи век био мрачан, не би знали да одговоре, али знају да је био. Флоскула је ушла у уво и осамосталила се.

Трећи матрикс је само друштво, које награђује адаптибилне примерке, махом медиокритете. Не искачи из шина и даће ти се. Не философирај. Школа-војска-посао-женидба-пензија.

Тек четврти матрикс су медији, али је њихова баражна паљба чудо над чудима. Тек сад знате како да се обучете, какве жене треба да волите, киборге или природне, сад знате и свој музички укус, па чак и да ли ваш дечко одаје сигнале да има другу девојку.

Ипак, моћ медија почива више на претходним матриксима, него на њима самима. Када би породица и школа другачије обликовали младе, удар медија би био далеко блажи. Овако, и школа, и породица, заправо прерано испоручују децу медијима – породица да би имала мало времена и одмора док дете гледа ТВ, а школа јер је баш брига. Ми данас имамо мале конзументе, на узрасту од 3-4 године, децу која су робови реклама које гледају поваздан и урлају по продавницама ако сместа не добију оно што су на екрану видели.

Уколико се свему овоме дода и идеолошки матрикс, врло чест у Срба, који мисле да је непристојно бити дезидеологизован (али им то не смета да десет пута у животу мењају идеологије), ствари се додатно компликују. Дејство удружених матрикса је такво да личност више нема, нити може да има интегритет и заробљена је у шеми дан-комад, без моћи да баци поглед месец дана унапред.

Главна последица матричног погледа на свет је у томе што се проблеми решавају средствима којима се не могу решити, тако да онај кога су „напунили“ музичким укусом песмом тугу блажи (да је никад не ублажи, јер песма томе и не служи), онај тамо једе здраво, да се никад не наједе, онај троши грдне паре да се обуче по укусу људи које не подноси, а бирач иде на изборе, да оловком себи одреди судбину, јер збиља верује да га неко нешто пита. „Квака 22“ је у овоме: зашто бисте икада гласали, или своје поверење поклонили некоме ко пита руљу шта му је чинити? Ја не бих никад.

Ови, председнички избори, који су управо остали за нама, показали су савршено дејство матрикса, јер су хорде бауљале Србијом и викале: „Ајмо’, велика излазност га руши“, или „Ко не изађе на изборе, нема после права да приговара“ и слично. То су потпуно ванискуствене глупости, обичне флоскуле покупљене с медија, али људи, из неког разлога, мисле да су сами дошли до тога. Као своју слободу осећају то што могу да понављају медијске мантре.

Посебну групу идиота чине они који, на сваки коментар, потрче да кажу (не да заиста питају): „А шта је решење, ако ово није“? То су, заправо, партибрејкери, који не траже решење, него потврду свог става. Примерице: бојкот се одбацује као решење, иако никад није пробан као организована акција, али се гласање, које је сто пута пробано и увек се завршило килаво, прихвата као решење, јер постоји претходно настројење да је демократија права ствар. Ту аргументи не значе ништа, па се и решења, дакле, не траже.

„Оловчари“ ће и даље по свом; захваљујући опчињености оловком, на истој страни су се нашли конзерцативни пензионери, русофили и другосрбијаци – сви сабрани око подршке Вучићу и Саши Јанковићу.

Наравно, огромна већина никада неће изаћи из матрикса, јер за то нема ни мозга, ни снаге, ни морала, али има довољно воље да спречава друга да изађу. То је перпетум мобиле демократије: сам не капираш ништа, али си непријељ свакоме ко капира. Ипак, само је питање времена када ће снажни духови сломити авети демократије и када ће се воља за моћ појавити у другачијим облицима. У Србији, наравно, нема воље за моћ и она се води „од споља“, тако да се и Александру Вучићу даје само право да буде Пилат, а не Цезар, али је, упркос тако очигледној чињеници, већина Срба уверена да он заиста има власт и моћ. Нека проба да затегне са Бриселским споразумом, па ће се тачно видети колико власти и моћи има. Замениће га за петнаест дана.  

Ми, дакле, кад уђемо у демократски изборни процес, чак ни не бирамо владара, већ намесника странаца и то зовемо својом грађанском слободом. До те мере смо се офуцали.

Оно мало људи, што још разуме политику у Србији, има задатак да се не бори за медијски простор, већ за улазак у реал-политику, у стварну, а не виртуелну арену. Нема шта више да се саопштава и да се диже свест  – ко је разумео – разумео је, ко није – никад неће.

 world-map-matrix-keidi-sel

 

 [1] Мој деда је био Равногорац до 1946. и био је веома критички расположен према Дражи, а нарочито према Пећанцу, кога је дубоко презирао. Онај ко је био на некој страни, никад нема романтичну представу, њу имају само они који су били на супротној страни. Зато су, код Срба, дедови и очеви комунисти причали равногорске приче, у којима четници нити пишке, нити каке, само о ослобођенију народа мисле. То је аутентично као кад, на некој телевизији, приказују стари брачни пар, који само прича о том како су се увек волели и поштовали, а никад свађали. Одмах ми је јасно да је деда бабу са првог спрата бацао, а бака му монтирала рогове да је по воћњаку запињао. Но, матрикс ради, ма колико нестваран био, јер деца верују родитељима, тим боговима од 180 цм, док клинци имају само седамдесетак. 

 

Насловна – „Фридман гласа у Њу Орлеансу 1867.“, гравира која приказује  Афроамериканце, који су само коју годину раније били робови, а те, 1867-ме, као гласају и одлучују нешто. Дигитална  колекција –  „New York Public Library“.

О аутору

Повезани чланци

8 Comments

  1. Mladen Obradović Bajgut

    Svakim novim glasanjem se određeni procenat (pretežno mlađih) glasača prevede u stranački tabor. Počne da usvaja stavove vladajuće oligarhije (ili lažne opozicije) i postaju vojnici partije. Tako mijenjaju svijest. Postavši Sigurnim Glasom čovjek narušava svoj integritet, postaje vojnik partije (militant) koji će biti mobilisan u eventualnom (sve izvjesnijem) građanskom ratu za vlast. Na čijem smo rubu svaki put kad se zatvore birališta.
    Pravo da se izađe na izbore je jednako kao i pravo svakog građanina srednjovjekovne evrope da prati spaljivanje jeretika. Neko će izaći da se veseli, drugi da plače, ali svi će uveličati taj događaj. Lomača je pripremljena naša budućnost je na njoj, spremna za uništenje. Od nas traže samo da ispunimo svoju „građansku dužnost“ i progutamo tu udicu zvanu demokratija.
    Pod fer plejem se podrazumjeva da poraženi na izborima prihvati volju naroda i pruži ruku pobjedniku, bez obzira što ta vlast nastavlja da masakrira svoj ili tuđi narod.U demokratskoj utakmici stranke su igrači iza kojih stoje sponzori (treneri) koji se nadmeću u količini i kvalitetu propagande (dopinga) kojom hoće da zadive (obrade, osvoje) gledaoce (glasače) , koji na kraju utakmice preuzimaju ulogu sudije i biraju najbolje. Nekolicina u tome vidi prevaru pa i ne izlazi na glasališta. To je namještena utakmica u kojoj će karte platiti buduće generacije, otplatom kredita ili gubitkom suverenosti. Manjina glasača potkupljena privilegijama i državnim poslovima biva žigosana nazivom Sigurni Glasovi. Izaći na takvu utakmicu je isto što i igrati protiv dopingovanih protivnika. Sistem sigurnih glasova je uništio objektivnost , pravednost i hrabrost glasača kao sudija. Terorizam političkih stranaka ne dozvoljava golu egzistencju, opstanak (zaposlenje) onima koji nisu ničiji sigurni glasovi.

    Одговори
  2. МЈ

    Било би корисно да неко, ко се разуме у системе управљања људским заједницама, напише текст, или бар коментар, о историјским и савременим алернативама страначком парламентаризму, демократији и грађанском друштву. Мени родовска заједница и породичне задруге делују као природно решење, али не могу да замислим како би тај модел функционисао у данашње време.

    Одговори
    1. Вања Сталкер

      Не постоји апсолутно праведан и поштен систем (сем УТОПИЈЕ), али постоје системи мање неправедни.
      Проблем је у томе ко би успоставио тај и такав систем, јер просечни лопови и преваранти на власти тешко да ће сами себи сећи грану на којој седе. Чак и у случају револуције (у садашњим условима), на власт би засели не они најспособнији, већ они најгласнији!!!!
      Сам систем би се заснивао на забрани постојања странака, непосредном избору посланика и строгој ПОДЕЛИ власти на њене ТРИ гране: ЗАКОНОДАВНУ, СУДСКУ и ИЗВРШНУ!
      Кандидати за народне посланике би се бирали на нивоу општине, под својим ИМЕНОМ и ПРЕЗИМЕНОМ (морали би да прибаве подршку 1% становништва општине, овера потписа би била бесплатна), а закон би прописивао обавезу изласка СВИХ грађана на изборе (они који не би изашли, губили би грађанска права на период до следећих избора: не би могли добити пасош, посао у државној служби, отворити фирму итд…); избори би се спроводили само на ЈЕДНОМ месту у Општини, а трајали би 7 дана (листиће би пребројавали САМИ кандидати, па ако хоће да краду сами од себе, нек’ изволе). Народни посланици за свој посао НЕ БИ примали плату (само дневнице и надокнада за превоз у износу возне карте 1. разреда, док би смештај док траје заседање био бесплатан у скупштинском хотелу /максимално 1 звездица/, а храну би плаћали од дневница). Оваквим избором би СВАКА општина у земљи имала СВОГ представника (не би 80% било из БГ), и не би било „преливања“ гласова од неважећих листића.
      Подела власти по трипартитном принципу значи да би законе изгласавала и предлагала Скупштина (а не влада), влада би била надлежна за њихову примену, а судство би било надлежно за њихово поштовање. Уставни суд би имао врховну надлежност и обавезу да реагује на сваки предлог закона који није усаглашен са Уставом и да спречи не усвајање, већ сам улазак у процедуру таквог закона! Влада би могла да доноси Уредбе искључиво ПРИВРЕМЕНОГ карактера (максимално до 3 месеца), након чега би Скупштина донела одређени закон (ако постоји даља потреба за тим) или би уредба била ТРАЈНО укинута (доношење уредбе други пут по истом питању би било немогуће). Владу би предлагао мандатар кога би предложила Скупштина (мандат владе би био 4, а Скупштине 5 година), а он би предлагао министре (број и назив министарстава би био регулисан Уставом), који би могли бити исључиво из струке, са најмање 20 година радног стажа у њој (струци)!
      У оваквом устројству власти, улога председника државе би била непотребна и он би био укинут; а његова овлашћења имао би председник Скупштине (њега би бирало 2/3 посланика).
      Председници општинских судова би се бирали непосредно, на изборима (кандидатуру би могао истаћи сваки судија општинског суда који има 15 година судијског стажа и подршку 1% грађана општине), с’ тим да њима не би био ограничен број мандата (за СВЕ друге функције сем судијских, ДВА мандата би била максимум; с’ тим да онај ко је био два мандата у влади НЕ БИ могао да се сад кандидује у Скупштину и обрнуто). Чланови Уставног суда би се бирали тако, да би Председник Општинског суда који има најмање 5 година на тој функцији и најмање 15 година стажа у струци, истакао своју кандидатуру, а избор би био непосредним гласањем радно способних грађана (примаоци социјалне помоћи, туђе неге, лица са посебним потребама итд НЕ БИ имали право гласа, ово правило би важило и за све друге изборе). Председника Уставног суда би бирали сами чланови суда по принципу ЈАВНОГ гласања између 3-це најстаријих чланова (пензионисани грађани, не би могли бити бирани ни на једну јавну функцију, осим народног посланика, тако да на јавној функцији не би био нико старији од 65 година (лица која би пре краја мандата навршила 65 година живота и ишла у ОБАВЕЗНУ пензију, не би могла да се кандидују за Уставни и Врховни суд, нити би могли бити министри). По истоветном принципу би се бирали чланови Врховног суда (број чланова би био непаран, рецимо 11). Окружне судове би чинили Председници 11 суседних Општинских судова. Председник суда би значи био ИЗБОРНА, а судија СТАЛНА функција. Судије би за своје пресуде били КРИВИЧНО (и материјално), одговорни, а судија који би се нашао на удару овог закона, не би више могао да ради у правној струци (ни јавно, ни приватно).
      СВИ избори би се проводили БЕЗ јавног рекламирања и предизборне кампање!!!!
      Наравно, СВЕ државне и судске ингеренције које су прешле у приватни сектор (геодети, извршитељи, нотари…) би били враћени у оквире државних надлежности.
      Ово су само грубе смернице које би правно требало разрадити, али у основи сречавају многе постојеће нелогичности и злоупотрбе!

      Одговори
  3. Izvorni Sloven

    Sjajan clanak gospodine Milenkovicu,medjutim mislim da nema puno efekta ako se samo kritikuje surova realnost Srbije. Ljudi sa vasim intelektualnim kapacitetima koji su nesumnjivo ogromni,treba da se udruzuju sa slicnima sebi i predvode ostatak naroda. Organizovanjem u ozbiljne patriotske pokrete vase znanje bi bilo pretoceno u konkretne operativne poteze na terenu,koji bi bez ikakve sumnje dali ogromne rezultate. Pozdrav iz Severne Amerike i svako dobro.

    Одговори
  4. Ivan

    .Izbori su prošli, a u meni ostala dilema i neprijatan osećaj.
    U Ivanjici na glasačkom mestu Osnovna Škola Mlinko Kušić dolazim u 11 i nešto časava, da glasam i da ih obavestim da dođu u stan moje 82 godišnje majke da bi i ona glasala. Predsednik komisije mi saopštio da sam za prijavu da izađe komisija već zakasnio. Objasnio sam da je stan moje majke udaljen od škola nekih 150 metara, a članovi koji izlaze na teren su tu, seda u sali za glasanje.Pošto nisam mogao da dobijem komisiju lično sam otišao do majke i ženu od nekih 42 kg doveo da glasačkog mesta. Jedna članica komisija je zatražila njenu ličnu kartu ja sam rekao da smo u žurbi zaboravili i da ja ima potvrdu o njnom staranju pa ja mogu uz njen pristanak da glasam a i znaju nas lično, jer smo komšije.Oni su rekli da ne može tako.Vratili smo se kući i doneli ličnu karti. Njena lična karta je trajna. Kada je komisija pogledala oni su rekli da treba i potvrda iz SUPa.Ja sam im rekao zašto mi to nisu odmah rekli, da se ne bi ponovo vraćali?u ovom slučaju ustav garantuje njen dokumenat kao stalan. Oni su taj moj razlog odbili. Na sreći poneo sam neku kesu sa njenim dokumentioma i jedan čovek je našao potvrdu. I tek je onda usledilo glasanje.Uz neviđenom maltretiranje stare žene, kao i lično, od strane komisije ona je ipak ostvarila svoje pravo.
    Utisak koi su stekli posmatrači nemilog događaja posle su na ulici kometarisali da takvu osionost i primitivizam mogu smo ovde da se dese.
    Nepismena komisija je učinila tri zakonska prekršaja:
    1) Ukoliko lice opravdano zakasni da prijavi kućno glasanje. Pravi se zapisnik sa obrazloženjem i potpisuje ga komisija i taj zapisnik ostaje kao dokument.
    1) Lice boleno do achajmera može da izabere svog staratekja da on izvrži čin glasanja potvrda postojala.
    3) Lična karta sa trajnim odobrenjam je važeća i za nj ne treba potvrda, jer je takva lična karta trajnog karaktera.
    Demokratija je za civilizovane narode a ne za nas.

    Одговори
    1. Вања Сталкер

      Нити су сви ауторитарни режими неминовно неправедни, нити су сви демократски режими неминовно праведни. Напротив, много је више неправде у тзв. „демократским“ режимима, јер се ту неправда провлачи у форми норматива и закона, стварајући илузију да се о нечему одлучује, а у ствари је све већ одлучено (у ауторитарним режимима бар су односи јасни)!!! Кроз људску историју постоји само борба против НЕПРАВДЕ, а за ПРАВДУ и једнакост. Исконска борба ДОБРА и ЗЛА! Историјски императив је победити зло, а смена режима је историјски процес.

      Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *