radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

OBAVEŠTENJE >>>
  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

Криптоигноранти

Криптоигноранти

Нема расног, правог антикомунисте од кога ћете чути за шта он јесте, а не против чега је. Крију то као змија ноге. Они су, што би рекао јунак једне серије, антипротивни и то је то. Као што су антипротивне биле српске владике деведесетих, које су по Београду вијале комунисте, док су Шиптари упадали у наше манастире, тукли монахе и силовали калуђерице. Тако и прави антикомунсти данас – јуре Тита, мртвог 37 година, а пет пара не дају за окупацију, пљачку и дезинтеграцију народа и државе.

Један део разлога лежи у људској природи: много је лакше бити деструктиван, односно нешто оспоравати, него афирмисати. За композицију треба знања, талента и труда, а за пљувачину свако има довољно способности. Лакше је другог спустити, него себе уздићи.

Други део лежи у капиталном незнању. Антикомунисти су један од најнеобразованијих слојева у друштву са, можда, десетак изузетака. Услед недостатка знања, све су побркали и сад појмови пливају слободно у јавном простору. Да појмови обавезују, да постоје правила мишљења, закључивања, или макар морална основа неке приче – све је то далеко од антикомуниста.

Ево мало обуке: антикомуниста није исто што и десничар. Опозити (супротности, да упростим, да ме разумеју) су левичар-десничар и антикомуниста-прокапиталиста. Дакле, левиачр је онај ко заговара модернизам, права грађана, женска права, одбацивање обичаја и традиције итд. Десничар је онај ко заговара традиционалне вредности, очување обичаја, права породице и нације итд.

Комунисти и капиталисти се разликују само по једној ствари: односу према својини. Комунисти су за колективне, капиталисти  за приватне облике својине. Дакле, свако ко је антикомуниста, он је за приватне облике својине, што ће рећи да може одмах да се прикључи Вучићу и осталима који у капитализму виде апсолут.

Наравно, прави српски антикомуниста све ово не зна. Он мисли да је антикомуниста исто што и националиста и десничар. Брука. За такву памет нема двојке у средњој школи, али на интернету сви су доктори наука.

Дакле, антикомунисти, реците да ли сте заговорници капитализма, или нисте. Ако нисте, онда нисте антикомунисти, него комунисти. Немојте да причате причу да сте заговорници бољег, поштенијег капитализма, јер су доброта и поштење ванполитички појмови. То кад причате с бабом и дедом, онда о поштењу, искрености, доброти, али кад причате о политици, онда само суви појмови, без придева. Поштен капитализам је проналазак дилетаната, постоји само реал-капитализам, дакле онакав какав је. У том случају, морате да се изјасните да сте за приватизацију свега, за продају ресурса и слично. Не може и антикомунизам и антикапитализам.

Хајдемо даље: замерате комунистима на ономе што су радили после рата. Питање: како бисте ви сутра поступили према данашњем окупационом апарату? Ако бисте му дали аболицију, онда у реду, различити сте од Тита и комуниста. Ако бисте опростили ово пустошење Србије, пљачке и све оно што је рађено у сарадњи са странцима, ви сте онда прави антикомунисти. Али, ако бисте макар шамар ударили колаборационистима, почели бисте да личите на Титове бесне Личане.

Ако бисте спречили продају ЕПС-а, Телекома и других система, постали бисте комунисти, који у својим рукама држе јавна добра. Ако бисте увели бесплатно школовање и здравство, опет бисте били комунисти. Хвала Богу, ви то не бисте урадили, али онда то и реците. Није срамота казати: ми, антикомунисти, против смо подржављења великих система и инфракструктуре, јер је то комунситички модел; против смо бесплатног здравства и школства, јер је то комунстички; нисмо за то да радници имају права, јер је то остатак комунизма; колаборационисте треба рехабилитовати по моделу Недић-Љотић – што би ови данас надрљали, кад су они пре њих били хероји?  Немојте да будете гованца, па да сте и антикомунисти, и присталице комунистичких решења. Храбро и отворено! Реците једном, ситне душице, шта хоћете, а не само шта нећете.

c-marx_stupidity_by_party9999999

Пошто сте, такви какви сте, по правилу још и клерикалци, више из снобизма, него из вере, реците да  православље и капитализам иду као рука и рукавица и да  би Христ, да је међу нама, држао ланац прехрамбених продавница или бутика.

Ово све наводим да покажем да је антикомунизам овде једна општа збрка и конфузија, индукована с једне стране незнањем, које је грандиозно и, с друге стране, борбом за паре. Први антикомунсити, попут Шешеља и Драшковића, схватили су да у четничкој емиграцији има лове за њихове приче и тако је то кренуло. То што, концем осамдесетих, већ одртавели чикашки четници нису схватили с ким имају посла, оставило их је краће за благо небројено. И данас постоје, у Србији, антикомунисти и љотићевци који сисају крв потомцима чикашких четника издајући књиге и часописе, у којима измишљају нове и нове подвиге Равногораца. Само чекам кад ће неко да смисли четничког Мирка и Славка и да оне преко баре одере до коске.

Један део антикомуниста, оних најпримитивнијих, са друштвених мрежа, не да не зна ништа, него у џепу носи и цедуљицу са својим именом, ако га забораве, али им се допада да буду у жижи, да им публика аплаудира.

Има, нећу да грешим душу, и паметних људи, који су отворени за аргументе и са којима може да се разговара. Такви нису чести, али они једини и вреде. То су они који су, пре свега, антиграђанисти, па тек, у склопу тога, и антикомунисти и такав став је и логичан, и смисаон. Бити антикомуниста, а истовремено грађаниста је нонсенс, нешто као сексати се да се очува невиност.

Често имам утисак да је 90% антикомуниста то само зато што није у стању да буде нешто друго. За нешто друго, поготову ако је изражено у афирмативној форми (ја сам за нешто) треба и знања, и морала, а овима образ не смета да све изражавају у негацијама. Бонус поклон – таква мржња, какву ни партизански комесари нису имали.

Стално сам на мети ових ситних душица и главна оптужба је, наравно, да сам комуњара.

Ако сам комуњара зато што мислим да овај народ има право на колективну својину, на своје шуме, реке, руднике, на велике привредне системе, онда сам комуњара.

Ако сам за то да сваки Србин има, по основу тога што су му преци хиљаду и по година заливали крвљу ово тле и орали га, парче земље и кућу, као неотуђиво добро, онда сам комуниста.

Ако сам комуњара зато што мислим да радничка права треба вратити на пређашњи, комунистички ниво, онда јесам црвен.

Ако сам комуњара, јер сам за бесплатно образовање и здравство, онда јесам.

Комуњара сам и зато што се гнушам колаборациониста Недића и Љотића и поборник сам егземпларне казне за данашње колаборационисте.

Комуњара сам и зато што мислим да држава треба да буде мотор привреде, а не „ноћни чувар“ који само тихо прописује правила.

Комуњара сам и зато што мислим да би Христ оспорио капитализам.

Но, иако признајем, дакле, да сам комуњара и да нећу да учествујем у великој лажи да под комунистима нисмо имали ништа и да нико није радио ништа, ја од црвених стварно ништа добио нисам, сем бесплатног образовања и здравства.

enki-bilal
Енки Билал

Моји су „сишли“ (тако брђани кажу кад се преселе с планине у град) између 1911. и 1921. Нисмо чекали индустријализацију да сиђемо, као већина данашњих антикомуниста, који би још чували овце да није било мрских комуниста.

Црвени су нам чак одузели нешто имовине, један хотел у Брусу, али смо се отац и ја договорили да то не тражимо кроз реституцију, јер се једна неправда не исправља другом неправдом.

Нисмо добијали станове и кредите од црвених, јер нисмо тражили. Претекло нам је нешто од пре рата.

Нико од мојих, у директној линији, није био члан СКЈ. Јесте СПС-а, али СКЈ нико. Волео бих да сваки десети антикомуниста има такву, некомунистичку породичну биографију.

Тита никад нисам волео, па сад немам обавезу да га мрзим, као у свим љубавима које се ружно заврше. Поштовао сам његов владарски таленат и сматрам га и данас врхунским технологом власти. Оне глупаве приче да му је све ишло на руку немају везе са стварношћу; малим земљама никад ништа не иде на руку, ако немају талентоване политичаре.

Не сећам се да сам чуо да је неки антикомуниста вратио комунистичку диплому или, не дао Бог, комунистички стан. Не сећам се ни неких бунџија из доба комунизма, бар оног које ја памтим. За Дражу, Недића и Љотића нико није био спреман да поднесе жртву, а то говори колико су те идеје заиста велике, а колико су фалш. За Тита, богами, хиљаде би главу дале у оно време. Кад је бацио кашику, плач се до неба чуо.

Наравно, накнадно је смишљена прича-варалица како се, за Титова живота, уопште није знало за Јасеновац, за антисрпство Шиптара и Хрвата и сличне будалаштине. Кобајаги: да су данашњи антикомунисти знали за то, поцепали би Тита к’о новине, него нису знали. Лажу ко пси. Сви смо знали. Знали смо и за Голи Оток, и за то шта су усташе радиле, и да Шиптари киње Србе на Косову. Родитељи данашњих антикомуниста, или матори антикомунисти су тад смрдљали и ћутали, да не испадну са ранг-листе за стан, или да не извисе за кредит. Осамдесетих већ није било неке нарочите казнене политике, певале су се, по улицама и школама, веселе песмице (извињавам се): „Изљубиш ми се са китом као Насер с Титом“, или „Борио се, борио, и у кекс претворио, херој наш – Јосип Краш“. Тих година су ћутали само они који су имали корист од система. Кад је корист нестала, заспали су као комунисти, пробудили се као антикомунисти, надајући се новој користи. Али, преварили су се. Нису схватили да кајмака има само за оне који су обавештајно припремљени да буду овлашћени антикомунисти, а да за обичне, ситне следбенике, нема више станова и кредита.

Фрустрација због погрешног одабира је расла и – ето парадокса – што смо даље од комунизма, то су антикомунисти бешњи и острвљенији.

Да завршим како сам и почео: антикомунисти, изјасните се за шта јесте, а не против чега сте, па да видимо колико ту има комунистичких решења. Мени читава та антикомунистичка прича, по свом радикализму, бесу, неписмености и неваспитању, највише личи баш на комесарско-комунистичку причу, али не ону из седамдесетих, или осамдесетих, већ из четрдесетих и с почетка педесетих. Толика мржња, толика нетолеранција, тај претерани клерикализам, немају у себи ничег српског, тако да је лажан чак и тај прокламовани национализам у антикомуниста. То је чудна мешавина промашених судбина, егоманијака без покрића и школе, те white pride-a, односно идиотске претпоставке да си добар самим тим што си бео, а  ако си Србин, не мораш ни мозга да имаш, већ си бољи од свих других. То је идеологија губитника у стварном свету.

На крају само мала рекапитулација: поделе су: левичар-десничар и комунизам-капитализам, а не комуниста-десничар и капиталиста-левичар. Где сте ви у свему томе? Реците, не стидите се.

Насловна – Карл Букс, „Антикомунистичка реакција“

О аутору

Повезани чланци

11 Comments

  1. Kašimbo

    Sigurno je Milane da nisi „komunjara“. Tačno je da levičari i desničari imaju različita mišljenja o kapitalu. Medjutim još je tvrdji spor komunista sa nacionalistima i sa klerikalcima.

    Šteta je da ti nisu više raspoloživi za dijalog Pjer Paolo Pazolini i recimo Alber Kami. Srećom pomalo je živ salonski komunista Slavoj Žižek. Vreme je možda da pojačaš teoriju.

    Iskrene simpatije i želje za dobar oporavak.

    Одговори
  2. dsamsdkjg

    “ бесплатно образовање и здравство“
    Ovo ne postoji jer od nekog se mora uzeti…ko hoće visoko obrazovanje neka digne zajam pa će dobro razmisliti šta će upisati.
    „мислим да држава треба да буде мотор привреде“
    Tu privredu smo videli na delu..vsa tehnologija Zapadne privatne inicijative, kod nas preuzete licence i bez ijedne inovacije štancan Yugić do besvesti.
    „мислим да би Христ оспорио капитализам“
    Mesija se bavio Bibliskim zakonima i uredbama, vidi se da se nisu čitala jevanđelja i Isusova priča o radnicima i dnevnicama..slobodno tržište je ono što pokreće svet a ne Komunistička utopija…
    „изјасните се за шта јесте, а не против чега сте“
    Već rekoh..privatna inicijativa…slobodno tržište…nismo mi jednaki niti ćemo ikada biti…Komunizam je sposobnima sekao glave jer tobože sramota je biti bogat i uspešan (u materijalnom smislu) ako je neko pored tebe prosek.

    Одговори
  3. Изворни Словен

    Маестралан чланак,свака част за аутора. Питао бих уваженог господина Милана,шта мисли о идеји поновног стварања Југославије,где би се наглашавало на интегралном Југословенству и децентрализацији са минималном административном бирократијом,у свим сферама организације државе. Моја скромна мисао јесте да нам нема спаса,ако се суштински неујединимо,и сами себи признамо да смо један народ,који говори једним језиком. Поздрав из САД и свако добро за господина Милана.

    Одговори
  4. Никола

    Све су то глупе и беспотребне поделе. Залепиш некоме етикету да је комуниста, капиталиста, левичар, десничар, Курта, Мурта и тако га дискредитујеш. И то се све ради по моделу – завади па владај.

    Одговори
  5. Вилогорски

    Текст је на први поглед симпатичан, питак и уверљив.Треба га пажљиво ишчитати.
    Премиса – Дакле, свако ко је антикомуниста, он је за приватне облике својине
    Питање -Дакле, антикомунисти, реците да ли сте заговорници капитализма, или нисте ?
    Закључак- То кад причате с бабом и дедом, онда о поштењу, искрености, доброти, али кад причате о политици, онда само суви појмови, без придева.
    Пренесимо ову констатацију у политички живот.
    Шта се дешава?
    Леп пример је покрет ДЈБ.
    Тај покрет оперише сувин појмојима имају своја начела од којих не одстаји и на прошлим парламентарним изборима прелазе цензус и улазе у скупшзину.
    Преко двестахиљада људи су гласали по сопственом убеђењу формираном из чистих убеђенје без било каквих искустваних спознаја.
    На садашњим изборима крах.
    Промотери ДЈБ су убедили сами себа да су нашли решење за комуникацију са бирачима.
    То је пракса оспорила.

    Одговори
  6. pera

    Milane pravo zboris…..Boli to sto kazes . Ja mislim da naravno i pored ne znanja ipak su svesni da je to sto kazu laz, da pljuju na svakog a pogotovo na slabijeg i da senaravno busaju u svoje ,,patriotske,, grudi a da jednim okom pogleduju ako moze da se usicari neka sitna vajdica. Ne daj boze da se kaze da se krade.

    Одговори
  7. Marko

    Sa jedne strane ste veoma rigidni u definicijama, na primer kad definišete šta je komunizam, a šta kapitalizam, a sa druge strane ispuštate veoma bitne delove definicije koji su jednako tako sudbonosni u opredeljenju ko je zašta. Na primer, komunizam, onaj bez prideva, dakle realni koji je postojao u SSSR-u i Kini i u Jugi prvih par decenija nakon Drugog Sv. rata nije bio samo za državnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju, već i nad bitnim drugim objektima visoke vrednosti, kao na primer stambenim objektima, šumama, itd. Osim toga, niste pomenuli koji je mehanizam odlučivanja o tome šta i koliko će se proizvoditi. Da li to odlučuje tržište ili država, dakle petoljetke ili tržište. Osim toga, ko je taj koji određuje cene proizvodima, opet, država kontrolom cena zakonom ili tržište. Dakle, oštro napadate one koji su za kapitalizam, a vi sami niste dali dovoljno jasnu definiciju vaše ponude.

    Ja ću vam reći šta ja hoću, ja hoću 100% privatizaciju svega od igle do lokomotive sa tržišnim mehanizmom odlučivanja količine i tipa proizvoda gde tržište određuje i cene. To jeste liberalni kapitalizam, koji nije nikada nigde postojao, kao što nije postojao ni neoliberalni. Postojale su neke njegove blede aproksimacije. Ne radi se tu o poštenju ili drugim pridevima, jednostavno, niko ne može da kaže da u Americi postoji liberalni kapitalizam, kad postoji visoki porez i za pravna i za fizička lica, visoke subvencije, visoka i veoma raširena socijalna pomoć i izuzetno rašireno i jako regulisanje svega i svačega u privredi, uključujući i bankarski sistem. I ne samo to, postoji bolesna simbioza ekonomije i države. Sasvim je jasno da najbogatiji mogu jako da utiču na to koje će zakone država donositi. Liberalni kapitalizam znači potpuno odvajanje države od ekonomije, 100%. Toga nije nikad bilo, ali to je ono što mi antikomunisti, hoćemo. Vica radi, ali ne previše, ja vidim i Ameriku kao relativno komunističku posrnulu zemlju. Naravno, kako mi znamo šta hoćemo, ne možemo se definisati prefiksom anti. Ja želim totalno liberalni kapitalizam. A lajt motiv vaših tekstova je da je neoliberalni sistem propao. Ne može da propadne nešto što nikad nije ni postojalo. Primer Amerike koji sam opisao je emblematičan i za ostale Zemlje Zapada. Zapad, ima burazerski kapitalizam, gde burazeri imaju vlast, preko centralnog monopola sile.

    Za kraj, postoje 2 varijante liberalnog kapitalizma, minarhizam i anarho-kapitalizam. Minarhizam je ono što ste vi indirektno pomenuli, kada ste se poslužili metaforom „noćni čuvar“, dakle država se bavi zakonima koji određuju i sprovode pravdu i red, ali se ne mešaju u ekonomiju, već se bave čuvanjem privatne svojine nad životom i nad imovinom. Dok je ova druga forma, čista forma bez države. Dakle, privatizuje i poslednje državne institucije, kao sudove, policiju, vojsku, itd… Ja sam za ovu drugu, čistu varijantu jer minarhistička država ima visok rizik da se preko destruktivnog mehanizma zvanog demokratija ponovo pretvori u jaku državu, dakle u komunizam. Anarho-kapitalističko društvo je u svojoj suštini protiv centralnog monopola sile, dakle ne može da postoji sa državom. Ili-ili. Preduslov ekonomije je sloboda. Bez slobode, teško da se može govoriti o nekom realnom sistemu. Mi koji podržavamo anarho-kapitalizam, nemamo ništa protiv da se ljudi dobrovoljno okupljaju u poljoprivredne zadruge, u kooperative, drugim rečima mogu da odustanu kompletno ili parcijalno od svojih privatnih svojina, ali pod uslovom da to ne nameću ostalima. Čak mogu i da uvode neku vrstu poreza ili samo-doprinosa u svojim organizacijama, ali nikako da to bude obavezno za ostale. To je suština slobode. Ako određeni delovi stanovništa misle da im se više tako isplati, neka bude tako. Samo slobodni sistem može da toleriše i jedno i drugo. Ja lično mislim da bi realnost veoma brzo uništila nekapitalisitčke organizacije, ali ko sam ja da branim ljudima da probaju svoju sreću na svoj način dok mene ne diraju.
    Znam da je ovo velika tema i da stvara jako puno skepse, ali ako ste zainteresovani, možemo da nastavimo sa daljim tekstovima. Samo, tekstovi bi bili korisni, ako biste malo očistili teren od Ljotića i Isusa Hrista i nacionalista, jer i bez tih aspekata, tema je dovoljno široka.

    Одговори
  8. Владимир Павићевић

    Изгледа да је економија један веома чудан сегмент живота . Вјероватно тако мислим због тога што нисам економиста. Уз сав ризик да се, с обзиром на то да сам лаик, излупам као „максим“ по дивизији, примјећујем да економија, бар за економисте, представља нешто што мора да задовољи неке теоретске, математичке, моделе. Сви економски и привредни системи које нам они „нуде“, постоје, изгледа, само у њиховим главама, а резултати практичне примјене тих модела говоре да живот очигледно одбија да се повинује теорији, да парафразирам мени омиљену фразу М. Миленковића.
    Мени је битно да економија „ради“ оно због чега и постоји – а то је да обезбиједи највећи могући степен благостања заједници и појединцу и да то благостање буде одрживо на дуги рок. Како ће се то извести и како ће се звати, није ме много брига.
    Можда се то може рећи и овако: приватизовати успјешну државну фирму само да би се задовољио теоретски принцип да је приватна својина ефикасна а тржиште савршени механизам регулације привредног живота је сулудо, баш као што је сулудо подржавити успјешну приватну компанију која поштује законе и уредно плаћа и порез и зараде. Имали смо ми таквих подухвата током историје.
    Економски системи зависи од многих локалних фактора – један тип економије одговара Америци, други Кини, трећи Балкану. Исто тако, оно зависи и од епохе у којој се живи – кад су добре године са великим вишковима новостворене вриједности, држава би требало да „изађе“ из привреде, кад крене лоше, онда она мора да интервенише, регулишући тржиште и обављајући прерасподјелу.
    Но, било какав модел да се форсира, да би био успјешан, ДРЖАВА МОРА ДА БУДЕ НЕЗАВИСНА а њена економија да служи заједници.
    Окупатори и колаборанти могу да пљачкају по разним теоријским моделима јер ће се увијек наћи неки „стручњак“ да завије пљачку у фине обланде неке звучне теорије.

    Одговори
  9. Miško

    …citam komentare i samo bih dodao da ne treba mešati državnu i narodnu imovinu..to nije isto… vlasnik nije onaj ko je na papiru,vec onaj ko raspolaze neto profitom…dakle nije dobro ni da drzava (kao danas) bude vlasnik resursa, jer iza drzave ne stoji narod,kako se uglavnom misli, vec vladajuca klasa… Narodna imovina kao preovladjujuci oblik vlasnistva nad resursima nije bila samo u SFRJ u doba samoupravljanja…ona je bila preovladjujuća tokom čitavog 19. veka…Dakle, valja praviti razliku…

    Одговори
  10. Бојан

    Комунизам је само тројански коњ капитализма. Плаћеничка и вештачки писана идеологија Новог Светског Поретка.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *