radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

OBAVEŠTENJE >>>
  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

  • Alternativni stream je hakovan ne koristite ga! Glavni stream uskoro u funkciji!

Уместо честитке

Уместо честитке

Јубилеј ИН4С-а, девета годишњица рада и постојања, пала је у мрачне дане за Црну Гору, а нарочито у мрачне дане за Србе који у њој живе. Уласком у НАТО пакт, Црна Гора је постала срце таме у региону и живо сведочанство колико једна држава може да падне, да би један човек остао на власти.

Но, добра вест за Србе из Црне (и све црње) Горе је да историја још траје и да ништа на овом свету није вечно, па ни НАТО пакт. Улазак у ову утварну организацију и не мора бити толико рђав, ако Срби из њега нешто науче.

Одавно сам, да не претурам сад по чланцима, писао да ће улазак у НАТО бити изгласан у Скупштини Црне Горе и да референдума неће бити. Онај ко је имао илузије о референдуму, није разумео природу друштва у коме живи. Неко ће рећи, можда и с правом, да ја, будући да не припадам том друштву, никако не могу да разумем кретања у њему; можда је то тачно, али је и Арчибал Рајс боље видео и правилније оценио српско друштво, него било који српски интелектуалац те епохе. Стајати са стране није увек мана, уме да буде и предност.

Дакле: скупштинска одлука је била нужна због недостатка времена за обраду јавног мњења. Уверен сам, иако никакав доказ за то немам, да је кампања у корист уласка у НАТО почела да даје резултате, односно да се проценат оних који су били за улазак у пакт повећавао, али не довољно брзо да би се на референдум изашло. Још годину, или две, Црногорци би, вођени лукративним нагонима, прешли на Милову страну и референдум би прошао. Опет би Срби остали сами.

Призивање референдума и чекање да га Мило распише, показуј сву незрелост црногорске опозиције, која је, кад је требало да се бори против уласка у НАТО пакт, пре годину и по, потезала социјална питања, не би ли у себе привезала нешто Црногораца, а не само Срба. То је, иначе, трајно лоша стратегија, јер је свако пактирање са Црногорцима за Србе, дугорочно, штетно. Илузија да ће се на грађанској платформи нешто урадити, сада је ваљда окончана. Ако није, тешко вама. До сада су они паметнији схватили да је српска платформа била грађанска, а монтенегринско-црногорска национална.

Опозиција, на жалост, није успевала да одржи тежиште деловања, него је стално мењала централну тему и тиме губила време и енергију. Колико је мени познато, једино је Гојко Раичевић, од како се нас двојица познајемо, а томе има близу три године, све време тему уласка у НАТО пакт држао у фокусу. Да је опозиција то исто радила, друга би данас математика била, али је она скакала с теме на тему, без да претходну апсолвира. Губитак фокуса је најозбиљнија грешка коју једна политика може да направи.

С друге стране, идеја да ће се лукавом политиком на српску страну превући Црногорци је доживела фијаско. Проблем Срба у Црној Гори нису ни Монтенегрини, ни мањине, већ управо Црногорци, посебно они са тзв. „дуалним идентитетом“. Они су научили да свако идентитетско и државно питање има бар-код, односно цену, а пошто Срби не могу да им плате ништа, а Мило може, њихова лојалност режиму је савршено неупитна. Један мањи број њих можда и пристане уз Србе, али због тих пар процената нема смисла водити политику сарадње са Црногорцима.

Резултат такве политике јесте разводњавање српског елемента у некаквој грађанској опцији, а да се, у контру, не добије ништа. Избори су показали да ДФ није добио ни све српске гласове, камо ли гласове Црногораца, којима се све време удварао, држећи социјална питања у жижи.

Поклоњење ДФ-а Вучићу, 31.01. ове године, показује да опозиција или нема појма с ким има посла, јер је поклоњење Миловом најбољем ученику исто што и поклоњење Милу самом, или игра неку игру, у којој су лични положаји важнији од српства у Црној Гори. Оштра реторика, коју Мило ових дана користи против опозиционих лидера, говори да ту озбиљног сукоба нема. Кад је неко истински проблем за неки режим, њега или полиција одере као ласицу, или га убије Н.Н., или му падне клавир на главу док шета парком. Све то иде без претходне сатанизације, јер би она могла да упути на могућег налогодавца. Ако некоме јавно претите, или га зовете издајником, пучистом и слично, ви му после тога не можете и не смете ништа, јер би и угинуће златне рибице у његовом акваријуму упућивало на вас. Дакле, што су речи крупније, то су дела мршавија. На крају крајева, што би Мило прогањао ову и овакву опозицију, и тиме отварао могућност да се појави нека нова и боља? Овако је свима добро.

Илузија је да ће неко окупити и хомогенизовати 200 000 Срба и њима додати још 150 000 Црногораца и тако добити изборе у Црној Гори; илузија је и да ће се изборима нешто решити. Илузија је, и то врло опасна и штетна, да ће режим у Београду прстом мрднути за било ког Србина ван Србије, јер он не мари ни за Србе у Србији. Могу и Додик, и Андрија Мандић, да подигну споменик Вучићу у Бања Луци, или Подгорици, овај ће их продати кад господари од њега то затраже. Дакле, све што имате је вас 200 000. Немате чак ни подршку Срба из Црне Горе на привременом животу у Србији; и они су дигли руке од вас. Имате нешто подршке на маргинама српског друштва, од оних који још могу да разликују Црногорце од Срба из Црне Горе, али ту подршку не можете да метеријализујете.

Једино што, у политичкој сфери, има смисла, јесте хомогенизација тих 200 000 Срба. И ништа више. Пре него што се поведе борба против режима, мора се прво извршти диференцијација унутар српског народа, односно морају се поразити лажни Срби и патриоти, они који отимају српске гласове, па их преручују Милу. Док се то не обави, неће се моћи хомогенизовати српски народ. Приче типа „издаде овај, или онај“ постају већ досадне. Не дајте им да издају, аман.

Clapping by Savan Naegoth

И, можда  најважније, бар за први моменат: мора се имати српски медиј већег формата. После слабљења „Дана“, ИН4С је постао највећи српски медиј у Црној Гори а, богами, и у целом српству. Не зато што је он сам много велики, већ зато што  су већи или нестали, или дали дупе у кирију. Пошто се политичка борба данас води, пре свега, у медијској сфери, гледајте да ојачате ИН4С, иначе ћете се, ако се он не ојача, информисати из Милових медија. Важно је да разумете да ИН4С није Гојков, него српски медиј, медиј свих нас и да имамо одговорност према њему. Ентузијазам, ма како велики био, има своје границе и то не само материјалне, већ и људске. И сам имам мали медиј, који више зависи од ентузијазма и воље, него од пара и знам како је Гојку и како је ИН4С-у. Заједно годишње потрошимо колико ПИНК у једном дану, до друге кафе.

Уколико нисте у ситуацији да материјално помогнете, а то данас није лако просечном Србину, онда бар немојте испаљивати отровне стрелице ка ИН4С-у, односно немојте имати критички тон. Нико није дужан да се, о свом „руху и круху“ бори против режима и да афирмише српство у окружењу мало бољем него у НДХ, и да још трпи критике. Ко мисли да је лако, нека проба сам да ради то што Гојко ради.

Још једном честитам Гојку не деветогодишњицу рада, већ што уопште још ради и што се бори. Уверен сам да ће се борити док може да хода, као што правом Србину приличи.

Овај текст пишем на Ђурђевдан и слушам и гледам на нету новоправославце како лупетају: „Свим православним верницима који славе Ђурђевдан, желим тралала…“.
У тмини прошлости је неки наш предак запалио свећу словенском богу победе Јаровиду, који је касније променио име, али не и садржину култа.

Срби, срећан вам Ђурђевдан, и ако славите, и ако не славите, јер је то празник свих нас. Славећи Победоносца, ми данас приносимо жртву и нашим мртвим прецима, и нашим нерођеним потомцима. Ако хоћемо да и наши унуци секу колач и пале свећу, морамо данас да будемо људи и Срби и да живим примером постидимо оне који су од српства отпали и претке издали.

 

Насловна – одломак српске народне песме из 19-ог века  посвећене Јарилу (Јаровиту, Јаровиду). Графички рад – А. Миленковић

 

О аутору

Повезани чланци

2 Comments

  1. Milisav Marenović

    Da dodam samo oko krsne slave, Djurdjevdana i Jarovita i Peruna itd…
    Evo dogodine je ravno MILENIJUM od prvog zapisa o proslavljanju krsne slave! Nararavno, slavilo se i ranije, ali nemamo sačuvanih izvora…
    U pitanju je ohridski vojvoda Vukac koji je na Veliku Gospojinu, svoje krsno ime, primio na dvor mrskog vizantijskog neprijatelja, koji je to vekovno srpsko gostoprimstvo zloupotrebio i domaćina svečara likvidirao…
    To je bilo 200 godina pre sv Save, dakle dok su nam popovi bili Grci…
    Ovo je važno iz dva razloga: prvo- jer su Srbi slavili slavu mnogo pre postojanja srpske crkve, dakle nije liturgijskog karaktera… a drugo- slavili su hrišćanske svece, a ne slovenske idole, koje nije sv Sava zamenio svecima, kako se misli…
    Neko će reći: Onda je grčko- vizantijska crkva Srbe izvaćarila zamenivši paganske kultove za svece sličnih karakteristika…
    Prvo- ako je Perun gromovnik vrhovni bog kod Slovena, ili bar najviše poštovan, zašto Srbi većinom ne slave sv Iliju? To je zaista retka slava…
    Drugo- ako je Svetovid kod Srba (baltičkih) bio najpoštovaniji, zašto većina Srba ne slavi Vidovdan kao krsno ime? To je još redja pojava…
    Treće- kako to da su samo Srbi zamenili paganske bogove krsnim slavama, a Bugari, Grci (pogotovo), Rumuni i Rusi nisu?
    Zato,mislim da se preuveličavaju neke stvari, da o tim idolima ne znamo mnogo osim raznih maštarija istraživača koji su hteli da naprave pantenon nalik na helenski…sve u nedostatku valjanih izvora…
    A ti jedini pisani izvori su zakletve stanovništva kijevske kneževine (kao i kod Srba što su bila jemčenja) u kojima se narod zaklinje: Bogom i Perunom…Bogom i Volosom…i tako u svim slučajevima…dakle jasno odvajaju Boga od ovih idola…
    Lično verujem da je kod Srba bio jak kult predaka, te da su ti paganski idoli zapravo predstave nekog dalekog i slavnog pretka, a ne boga…
    Dakle kao kad bi se ja danas zaklinjao Bogom i sv Savom…ili Bogom i carem Lazarom…
    setite se kako su u raznim ustancima i seobama Srbi prenosili svete mošti Lazarevića i Nemanjića i njima se zaklinjali i na barjake ih stavljali…čak i za badnjak mi danas pevamo: Badnjače naš stari rodjače…
    Kult slavnih predaka je ono što su Srbi proslavljali, a ne neke bogove za koje ni sami u zakletvama ne tvrde da su to…
    moji već trista godina da ja znam slave Jovanjdan i ja ću tako i kad ne bude bilo SPC i kad ne bude bilo maglovitih sećanja na Jarila-dalekog pretka… nek Vam je srećna Slava domaćini!

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *