facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Таоци демократије и грађанштине

Таоци демократије и грађанштине

Недавно је, пре два-три дана, члан Председништва Демокраског фронта, Милан Кнежевић, изјавио је да опозиција треба што пре да се договори о стратегији за заједничку акцију којом би се обезбедило понављање парламентарних избора. Ово већ почиње да личи на ону Змајеву песму „Пачија школа“, посебно на њене последње стихове. Иако сам једном, у емисији, октобра 2015. разговарао са Кнежевићем и, иако је на мене оставио одличан утисак, а и неформално сам чуо да је врло добар човек, овакве изјаве упућују на закључак да се није много научило из бављења политиком, а ту још најмање мислим на Кнежевића самог. И даље се робује фантомима грађанштине, и даље се верује у демократију и у то да Мило једном неће покрасти изборе и у миран трансфер власти после тога. Често ми пишу моји пријатељи из Црне Горе да се опозиција, или бар један њен део, изнајмио Милу Ђукановићу и да игра по његовим нотама. Можда је тако, а можда је још горе од тога: не разуме се политика уопште и робује се стереотипима. Ово су константе политичког живота у савременом добу и у балканским аутократијама:

  1. Избори ће увек бити нефер и то од дана расписивања, до дана бројања гласова. Ова чињеница је тврда као Смедерево. Ко пристане на та правила игре, после нема коме да се жали.
  2. Грађански приступ политици збуњује Србе и српско бирачко тело и тера га на деобе. Када би се једна партија обратила Србима, поједноставила би ситуацију и олакшала српском бирачком телу да се одлучи. Овако, све су партије постале грађанске до карикатуре.
  3. Бојкот вреди пре избора, а не после њих, кад се већ оформи скупштинска већина. Бојкот, наравно, није једноставан, јер Мило увек може да на изборе изведе своје сателите и тако симулира плурализам. Ипак, тако ће се макар демаскирати опозиција која је под његовом контролом, јер ће морати да изађе на изборе. Друго, још важније: и онај ко бојкотује, мора да поднесе листу, јер ће тако имати контролоре на бирачким местима, а све време ће позивати народ да не гласа ни за кога, па ни за подносиоце листе.
  4. Опозиција мора, ако мало соли у глави још има, да уложи у медије, јер се ту данас бије битка, а не у мудровању по трибинама и унутарпартијским говоранцијама.
  5. Мета напада опозиције не сме да буде само Мило, већ пре и изнад свега Запад, који га држи на власти још мало па ко британску краљицу и жмури на сва његова непочинства. Где су те „европске вредности“, од слободе медија, преко слободних избора, до цивилне контроле над безбедносним службама? Демаскирати, пре свега, дволичност Запада, али и сву немоћ парламентарне демократије данас и тражити алтернативе.
  6. Унутар опозиције је нужна диференцијација, односно раздвајање просрпске од псеудосрпске опозицје. У почетку то може да резултира привидним падом онога ко се удаљава од превараната, али ће, на средњи и дуги рок, донети озбиљну добит. Овако, „уједно су овце и курјаци“, што би рекао Његош. Уколико се и даље буде инсистирало на уједињењу опозиције, на бркању баба и жаба, у српско бирачко тело ће се додатно уносити конфузија и, на крају, све ће партије унутар неприродних коалиција бити доживљене једнако. Ни ДФ неће моћи да прође кроз то блато, а изађе у белом оделу.

Данас ДФ призива опозиционо јединство, јер је изложен непосредном и веома опипљивом притиску власти, пре свега безбедносних служби, па и правосуђа. Грдно се, међутим, варају ако мисле да ће притисак попустити са проширењем друштва. Напротив, баш под притиском је прави моменат да се објави да су чланови ДФ-а прогоњени зато што су Срби и да је ово удар на све Србе у Црној Гори. Сумњам, додуше, да ће се то догодити и мислим да ће ова прилика бити пропуштена, пре свега због недостатка медија преко којих би се кампања водила и, друго, после посете Мандића Вучићу српску позицију је врло тешко бранити. То је био до те мере погрешан потез (иако ми не знамо, заправо, ко је кога звао и ко је посету иницирао; сервирало се, преко медија, да је Мандић иницијатор, али ја нисам сигуран), да ће се последице његове дуго осећати. ДФ је, у српском Херцег Новом прошао као бос по трњу. Очигледно је осипање. Уместо да се протести од пре годину и по капитализују, погрешним потезима се губи подршка Срба и они се гурају у руке још горој опозицији или, у крајњем случају, Милу, јер ће Србима, пре или касније, досадити да губе и прећи ће код победника.

Пре свега, дакле, забранити просрпским политичарима коришћење речи „грађани“. Слободно се обратити Србима. И ми, овде, у Србији, имамо исти проблем: опозицја је сва грађанска, чак и кад глумата патриотизам. Нико нема петљу да се Србима обрати другачије, него као „грађанима Србије“, да не наљути Вучића и амбасадоре. Прво питање мора да буде не да ли Срби имају грађанска права, јер је то свирање пилићима-грађани су дроње и они немају ништа, сем привида-већ да ли Србин, у земљи својих отаца, има право на посао, на неотуђиву имовину, на школовање по програму који није антисрпски. Срби су, захваљујући мудрим политичарима, усред Аустро-Угарске, католичке и ненаклоњене Србима, добили аутономију, коју данас не могу да добију Срби у Црној Гори, која је, ваљда, макар мало српскија од Аустро-Угарске.

Симулација грађанерства није дала резултат и ДФ, пре свега, али и остали, који су просрпски оријентисани, треба то да увиде, а не да упорно играју на погрешну карту, рачунајући да ће им се упорност позлатити. У овоме неће. Боље им је да оду у западне амбасаде и тамо пробају да добију дозволу да замене Ђукановића, него што упорно праве погрешне потезе. Увек постоји макар минимална могућност да се пређе на Додикову политику, односно да се на власт дође вољом Запада, а после се полако извлачи и прелази на националну политику. Све је боље од овог „Дана мрмота“, што ће рећи од буђења у увак истом дану. Ко је гледао филм, знаће о чему се ради. Таман изгубиш нефер изборе, а онда призиваш нове нефер изборе. Где је ту елементарна логика?

Милан Миленковић

И, за крај: клоните се Београда и гарнитуре политичара који данас владају Србијом. Од њих вам ништа добро доћи неће, само вам је катил-ферман сигуран. У се, и у своје кљусе. Данас Срба у Црној Гори има 200 000. Кад су се наши стари дизали да се боре за слободу, било их је пет пута мање, па су ипак пробали срећу са већим алама, него што су Мило и мафијашка структура. Да нису Турци били мање опасни од данашњих мафијоза? Тешко, богами, него колац до коца, а на коцу или глава, или дупе, па се опет наши стари нису бојали као ми данас.

Мит о Милу Ђукановићу, као великом владару, као новом краљу Николи, ипак је само мит. Без помоћи Запада, Мило се не би одржао ни месец дана. Први пут кад не би могао, без западњачких пара, да исплати плате и пензије, мит би се офуцао за недељу дана. Нити Мило, нити Вучић овде, смеју да помисле да воде политику, већ само спроводе туђу. Они су, у основи, сасвим аполитични, мада је тешко то видети испод наслага власти и медијских силовања. Краљ Никола и Милош Велики су водили политику, били су субјекти њени, а не објекти, као Мило и Алек.

 

Текст пренет са портала ИН4С.

Насловна – „Тактички таоц“, дигитална уметност, непознат аутор

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Aleksandar Mihailovic

    Velika istina, i CG i Srbija su taoci velikih igrača, velemajstora u prevarama i navođenju napadnutih da se samouništavaju i biju bitke za položaj u redu poslušnika, klimoglavaca, servilaca i marioneta zapadnih mentora. U ovom milenijumu je bačeno pod noge sve što je urađeno od 1941 do puča pod Arčibaldom, i iz formule 1 na čelu kolone se prešlo u volovsku zapregu na začelju kolone. Odbačen je sistem koji je vodio u progres i zamenjen sistemom koji čak ni oni sa kupljenim diplomama i univerzalci za svaku ministarsku fotelju ne mogu da definišu. U raljama smo neznanja, sujeta, narcisoidnosti, primitivizma, korupcije, megalomanije, neodgovornosti i bahatosti, te je glavno merilo „reforme“ koliko si penzionera izreketirao i da li si izdržao bar 1,5 godinu da nisi na odgovornoj političkoj dužnosti. Nije bitno da li ikakvu i koju školu imaš. Smeju nam se u svetu na rukovođenje državom i pojedinim njenim resorima, čime se bezbednost i opstanak iste dovodi u pitanje.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *