facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Зоран Чворовић: О утицају Вучићевог „унутрашњег дијалога” на правну свест Срба

Зоран Чворовић: О утицају Вучићевог „унутрашњег дијалога” на правну свест Срба
Лични утисци о нашој правној свести

Неко ко учи будуће правнике, као писац овог текста, не може а да у свакодневном животу не примети бројне доказе који сводоче о дубокој кризи правне свести код наших људи. Тако је, примера ради, ових дана једном мом времешном факултетски образованом суграђанину, бившем директору друштвеног предузећа и некадашњем власнику приватне фирме, био потребан по његовим речима „способан адвокат”. При томе „способност” није требала да се огледа у стручном знању и професионалном моралу, већ у „способности” адвоката да код првостепеног и другостепеног судије купи за своју странку „правду” и то у парници коју речини пензионер има са првом супругом око брачне тековине. Моје образложење да лично не знам ни једно таквог адвоката, он је пропратио са видно исказаном неверицом, ваљда због тога што је мој одговор, за разлику од његовог питања, био посвађан са реалношћу. Негде у исто време жали ми се један дугогодишњи судија и новопечени адвокат из другог града како му је странка повукла пуномоћје за заступање са образложењем да јој треба „адвокат који има моћ на суду”, а да он по свему судећи није такав. У тек завршеном испитном року, на моју констатацију да је у Србији пад образовања такав да ће Срби у ЕУ-ропској будућности бити обично робље мултинационалних компанија (само у једном дану једна студеткиња није знала како зове Горњи дом британског Парламента, друга није знала ко је донео Magna carta libertatum, а трећа шта значи фраза „радити о глави” којом је описан један бракоразводни узорак у византијском праву), једна будућа правница, из срца државотворне Шумадије, ми је одговорила како због наводне моралне искварености Срба само владавина странаца може да нас усрећи. У исто време, у месту у коме живим, Скупштина Града је на две узастопне седнице донела три очигледно протизаконите одлуке. До партијски ушанчене свести одборничке већине није могао да допре ни такав чак и лаику ноторан правнички аргумент опозиције да град не може да наплаћује закупнину од власника угоститељских објеката који се налазе на сплавовима на реци Ибру, јер је према Закону о водама власник водног земљишта Република, односно ЈВП „Србијаводе”, а не локална самоуправа; чак и да локална самоуправа са Републиком закључи уговор о закупу водног земљишта, на водном земљишту према истом закону не би могао да се конституише подзакуп (овде).1) Овај случај показује да је један правни постулат, који је био дубоко укорењен још у правној свести старих народа, о чему сведочи римска максима – нико не може на другог пренети више права него што сам има, по свему судећи недокучив за ниво правне свести данашњих српских полтичара.

Истине ради, опадање српске правне свести није скоријег датума. Одавно је примећено да су Срби из турског ропства изашли са правном свешћу којој су била страна висока правна начела законитости и судске независности усвојена у епохи Немањића („Све судије да суде по закону…а да не суде по страху од царства ми”, чл. 172; „Меропхом ва земљи царства ми да нест вољан господар учинити през закона ништа, разве што јест царство записало у Законице”).2) Отуда је Слободан Јовановић, примећујући да наши државни службеници у свом раду не одвајају приватну од јавне личности, истицао да код Енглеза „јавне личности не знају за севап, па ни за хатар, ни за инат – три турске речи које су извитопериле цео наш јавни живот”.3) Управо, имајући у виду низак ниво правне свести код тек ослобођених Срба, мудри Јован Ристиће је упозоравао: „Зато је и речено за законе, да без нарави ништа не вреде. Нашта најбољи закони, кад се не поштују?”4) Оно што је у правној свести Срба с муком обнављано током 19. и на почетку 20. века, урушено је током живота у две Југославије. Када је у питању правна свест, Срби су се крајем 20. века нашли у својеврсном стању шизофреније; располућени између архетипске свести кристализоване у Јевросиминим речима „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”, као обичајно-правног одраза поруке Душана Силног „да судије не треба да суде у страху од царсрва ми” и нове свести изграђене на Брозовој поруци да „судије не треба да се држе закона ко пијан плота”.

По свему судећи Вучићева владавина, а нарочито најављени „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, оставити ће дубоке трагове на правној свести данашњих Срба. Да би правилно проценили тај утицај, морамо пре тога да знамо шта је уопште правна свест и какав је њен значај у процесу стварања и примене права.

Иљин о правној свести

Чини се да нико није дубље продро у суштину правне свести и њен значај за правилно функционисање правног поретка једне државе од генијалног руског правника и философа, Ивана Иљина. У својој чувеној расправи „О суштини правне свести” (овде), којa на жалост још увек чека српског преводиоца и издавача, Иљин најпре дефинише област деловања правних норми, истичући како „право по својој суштини налаже и забрањује само спољне радње људи и претпоставља постојање у човеку одговарајућих душевних стања, све док се не докаже супротно”. „Право не може и не тежи да регулише својим нормама душевно-духовни живот човека, већ своју пажњу усредсређује на оно што је споља видљиво и испољено: било би апсурдно прописивати човеку у хетерономном (несамосталном) поретку таква деловања, чија је вредност условљена њиховом аутономношћу и чије остваривање не подлеже евидентирању и провери”. Једном речју, закључује Иљин, „право је спољашњи поредак живота”.

Мада „право, споља гледано, нема потребе за правном свешћу и често нема приступ правној свести… у стварности право живи од правне свести и што је правна свест зрелија и беспрекорнија, право боље испуњава своју сврху”. Јер, лек није у добрим законима и правним моделима, већ у високој правној свети. У прилог овој тврдњи, Иљин наводи како „парламентаризам не искључује корупцију; слободни избори не искључују класне програме (Иљин се под утиском руске револуције залагао да партије програмски и организационо надиђу све партикуларне, па и класне инетресе, З. Ч.); двобој и убиство се не могу спречити спољашњим мерама; мобилизација армије је неостварива у условима свеопште принуде; и само зрела правна свест може да из живота искорени мито, класну политику, убиство и дезертерство”. Једном речју, „право може да створи спољни поредак живота само кроз унутрашњу уређеност душе, тј. кроз правну свест” (овде).5)

Иљин је не само утврдио место и улогу правне свести у стварању и примени права, већ је дефинисао и аксиоме „здраве правне свести” појединца и народа.

Аксиоми здраве правне свести

Први аксиом је „закон духовног достојанства”, који писац одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Ово осећање је „знак духовног самопотврђивања, без кога нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”. Јер, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање”. Иљин скреће пажњу да се „уважавање свог духовног „ја” налази у основи животне борбе за субјективно право”. „Грађанин лишен тог осећања”, закључује Иљин, „политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећање је осуђен на тешка историјска понижења”.

Иљин улогу права и државе види у стварању такве форме живота која ће погодовати неговању духовног достојанства сваког појединца. Грађанин који је свестан свог духовног достојанства је најсигурнија брана против непотизма, корупције и насиља, као најтежих болести сваког друштва. Зато што се „духовно самопотврђивање састоји у томе да човек пронађе правилно решење у конфликту између духовног призива и инстикта самоочувања”. „Самопоштовање које грађанин гаји према себи”, примећује Иљин, „не трпи ни ласкање, које понижава како оног коме се ласка, тако и оног који ласка, ни подмићивање, које изопачује мотиве нечијег понашања и разара сам темељ правне свести, ни насиље, које негира идеју права као идеју духовне аутономије, ни непринципијелне компромисе, који се граниче са издајом”.

Поштовање сопственог духовног достојанства треба да има сваки грађанин једне државе, али и народ као органска духовна заједница. Тачније, „осећање сопственог достојанства неопходно сваком поједином грађанину, истовремено одређује и духовни ниво народа у целини”. Иљин закључује како „национална духовна култура може да расте само ако самопоштовање поседују, не само изабрани појединци који непосредно стварају националну културу, већ и широке масе народа. Без самопоштовања нема ни вере у сопствене снаге, а без вере у сопствене снаге не може бити стварног духовно-стваралачког полета и процвата. При томе, природно је да човек у себи поштује не само своју личну духовну снагу, већ и њен национални карактер. Исказивање поштовања према националном „ми” основа је истинског поштовања према личном „ја” (овде).6)

Други аксиом здраве правне свести је „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „сам себе определи и сам собом руководи”. Зато што „духовном бићу приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право и где почиње обавеза, да самостално тражи и налази, налази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Сходно томе, грађанин не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, такво, за кога је аутономија (самосталност одлучивања и деловања, З. Ч.) потребна као ваздух”. „Бити грађанином у истинском смислу те речи значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално изграђивати свој живот и живот своје државе”. Аутономни (слободни) духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија (слобода) доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.” Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост. Зато роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. С тим у вези, Иљин указује, како „слобода штампе није право на ширење лажи и клевета; слобода окупљања није право уништавања; слобода својине није право на злоупотребу права”. Без изградње унутрашње, односно духовне аутономије (слободе) код грађана, спољашња, односно правна аутономија (слобода) постаје у пракси предмет злоупотреба.

Иљин упозорава како „државна власт треба да васпитава народ да води самосталан живот… јер изградити државу значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак” (овде).7)

Трећи аксиом здраве правне свести, по Иљину је узајмно духовно поштовање људи, јер „правни односи почивају на узајамно духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да извајавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. „Онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја показују као апсолутно штетни и чаг погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”.

Здрава правна свест подразумева постојање у једној држави не само међусобног поштовања и поверења између грађана, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава треба да види „аутономни духовни центар –  правно способног субјекта”. Узајамно поштовање народа и власти чини, по Иљину, „неопходну основу државног живота”. „Поверење у власт јесте духовна снага која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство. Нормално је да власт види у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње; она треба да верује њиховој вољи и њиховом признању; она треба да рачуна на њихову подршку” (овде).8)

„Унутрашњи дијалог” на тасу Иљинових аксиома

Кроз „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији Срби треба да прихвате да је противправна сецесионистичка државолика „реалност”, извојевана у терористичкој побуни и НАТО агресији, стварнија и јача од њиховог права на одбрану уставног поретка и територијалне целовитости државе. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да прихвате да је сепаратистичка акција етничког чишћења насилно отцепљене територије Србије јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да се помире са тим да је правда селективна и недостижна, а да су безакоње и сила „старији” од права.

Ако је, према Иљину, први аксиом здраве правне свести осећање духовног самопоштовања од стране свих грађана појединачно и народа као целине, онда је јасно да би „унутрашњи дијалог” о КиМ, замишљен као помирење једног народа са обесправљеношћу, насиљем и понижењем, бесповратно уништио код Срба сваки осећај самопоштовања сопственог духовног достојанства. После таквог „дијалога” достојанство сваког грађанина Србије, а нарочито оних који оличавају државу – полицајаца, официра, тужилаца, судија, чиновника, остао би без унутрашње заштите правне свести, препуштен голој спољној заштити апарата принуде. Које то право може ефикасно да заштити апарат принуде државе која се добровољно одрекла заштите своје територије? Јер, ако је у једном моменту воља албанских сепаратиста била – све, а воља државних органа – Народне скупштине, Уставног суда, полиције, војске, правосуђа – ништа, зашто би после тога воља тих истих државних органа поново добила превласт у односу на вољу било ког преступника. И зашто би држава која је капитулирала пред сепаратистима, била јача од мафије? Ако је аболиран велеиздајник, ко гарантује да неће бити аболиран убица и силеџија? Онај ко политичким бајкама о страним инвестицијама и „европској будућности” купује невиност за велеиздају, шаље јасну поруку да је тужилачко-судска правда у Србији на продаји и за друга кривична дела. Једно је сигурно, држава која убеди грађане да не треба да бране Устав, добиће, према Иљиновом закључку, појединце незаинтересоване за нарушавање било чијег достојанства, а самим тим и било ког права.

Кроз „унутрашњи дијалог” Срби не само да треба да се сагласе са „реалношћу” коју су против њихове воље насиљем други створили, већ су им други, по речима Вучића (овде), одредили и рок у коме треба то да ураде. Дакле, од Срба се очекује да у унапред одређеном року својим потписом конституционализују туђу одлуку о ампутацији Косова и Метохије из уставно-правног поретка Србије.

Овакав понижавајуће несамосталан исход „унутрашњег дијалога” био би у потпуности супротан другом Иљиновом аксиому здраве правне свест – закону аутономије. Грађани који би ћутке пристали да се туђа одлука о легализацији сепаратистичке побуњеничке творевине прогласи за Србијин уставно-правни акт, показали би, не само одсуство било каквог личног и националног самопоштовања, већ и одсуство способности за самостално одлучивање и управљање (аутономија). Грађани који пристану да им туђин наметне конституционални оквир, омеђујући територију њихове државе, престају да буду субјекати здраве правне свести и аутоматски се претварају и несамосталне објекте власти. То је сигуран доказ да би у Србији после таквог „унтрашњег дијалога” лако био извршен обрачун са последњим остацима демократског поретка.

Ако, према Иљину, здрава правна свест почива на узајамном поверењу грађана и државне власти, онда  би „унутрашњи дијалог”, који би део грађана Републике Србије изручио непријатељској противправној творевини тзв. републици Косова, посејао трајно семе неповрења и унутрашњег раздора између грађана и државних власти. Без елементарног поверења у државу и овако бедна правна свест деградирала би на ниво из времена непосредно после ослобођења од Турака, када је тражећи заштиту већина Срба одлучивала да се „заклоне пре за грм но за државу”.9)

Шта је Србији потребније: стране инвестиције или владавина права

Мексику, који је члан Северноамеричког споразума о слободној трговини (NAFTA), не недостају стране инвестиције. Бугарска је чланица ЕУ и не недостају јој стране инвестиције. И поред инвестиција, Мексиканци и Бугари напуштају своје државе одлазећи у САД и Канаду или државе старе Европе. Зашто? Шта је то што не постоји у Мексику и Бугарској, а постоји у државама у које они одлазе. Одговор је једноставан – владавина права и све оно што она подразумева.

Данас Србију масовно напуштају високообразовани кадрови и то углавни из једног разлога – осећаја бесперпективности. При том, Србију напуштају, примера ради, лекари са специјализацијама, који су запослени, а неки од њих имају и решено стамбено питању. У чему се онда састоји њихов осећај бесперспективности? У томе што су живели у земљи у којој „закон није исти за све, било да штити или кажњава”. Стране инвестиције неће спречити средњу класу да напусти Србију, уколико у њој не буде успостављена истинска владавина права.

Као што показује историја колонијализма и садашњег неоколонијалзма, метропола економски инвестира у колоније вођена сопственим економским интересом. Метрополе су, ради обезбеђења трајне културне доминације и акултурације, у колонијама пресађивале поједине своје законе. Међутим, метропола се никада није трудила да у колонијма изградити функционалан и правичан правни поредак, онакав какав постоји код ње.

Иљин нас учи да само слободни грађани са личним и националним самопоштовањем могу да изграде слободну државу у којој ће право бити изнад воље појединца. Да ли тај испит из државности данашњи Срби могу да положе показаће дани последње одбране Устава и Државе од велеиздаје под фирмом „унутрашњег дијалога” о Косову и Метохији. У супротном, биће у праву и пензионер и студенткиња с почетка текста, јер Србија у којој су држава и право на продају (Устав за тзв. европску будућност) не заслужује ништа боље од колонијалне управе странаца.

1) http://www.politika.rs/scc/clanak/389684/Gradonacelniksezenipostarojceni

2) М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 1-4.

3) М. Павловић, О правној свести код Срба, Архив за правне и друштвене науке, 1-3/1996, стр. 453.

4) Исто, стр. 446.

5) www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/22/

6) www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/15/

7) www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/17/

8) www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/19/

9) М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, стр. 4.

Текст пренет са сајта Фонда Стретешке Културе:
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/o-uticaju-vucicevog-unutrasnjeg-dijaloga-na-pravnu-svest-srba/

О аутору

Повезани чланци

1 Коментар

  1. Вилогорски

    Одличан и ретко добар текст на ову тему.
    Микроскопски истражен и лепо приказан узрочник свих моралних декаденција овог народа од Немањића до данас. Данас урушавање правне свести сaмо добија на убрзању.
    Сваки лаик за ову тему, ако упореди Душанов Законик са законима Европе у оно верме, видеће да су Немањићи били у правном и законодавном смислу у корак са временом.
    Е, а данас погледајмо нас и Европу.
    У делу „Унутрашњи дијалог“ има јаких аксиоматских констатација, али нема практичних одговора на неправде које су нам међународно правно начињене.
    Тако да и даље у потсвести народа чучи она стара, Сила Бога не моли, Бог силу не воли.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *