facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Институционални систем образовања

Ненад Ћурковић: Институционални систем образовања

“Дете треба навићи на рад, а где се та склоност може активирати боље него у школи? (…) Деца се прво шаљу у школе, не толико да би научила нешто, већ зато да би се навикла да мирно седе и раде само оно што им се каже.” 

Имануел Кант, Образовање

 

Образовање је важно да би разумели свет у којем живимо, схватили што се у нама и око нас збива. То је разлог што се институционално образовање најчешће види као „позитивна појава“ и „велика цивилизацијска тековина“.

Да ли то баш тако?

Без сумње, образовање је важно, али мотив са којим је оно уведено није несумњив.

Осамнаести и деветнаести век били су период изразитог „напретка“ у свему, па и образовању. У то време, у Европи, једна од најважнијих последица оживљавања националог духа, била је и снажна вера у моћ просвећивања, које је требало да обликује појединце, како би се обезбедла стабилна будућност народа у целини. Државе су, једна за другом, почеле да стварају националне системе школовања. Пруска је прва то урадила, али је већ њен школски систем показао да му је, у образовању деце, од свега најважније „да им се усађује лојалност према држави и краљу“.

Пруско школство послужио је као модел и другим европским земљама (Француској, Енгеској, Русији… чак и Сједињеним Државама). Француски систем образовања имао је изразито антиклерикални карактер. Енглески „ратно порекло”, јер је обликован за војне потребе, прилагођен надметањима у освајању тржишта, и из потребе да се развија војна технологија. Руском школству, заснованом на просветитељским идејама, циљ је био да створи „нову расу људи“, „нове грађане.“

Коначна сврха тих образовних система није било просвећивање ученика и њихово ослобођање од „илузија стварности“, него њихово обликовање према потребама државне управе и у складу са њеним политичким плановима.

Национални системи образовања нису били резултат појаве само штампарске машине, протестантизма и капитализма, него и јачања сâме идеје о држави.

Институционални образовни систем је сâм по себи такав. Он је такав и данас.

Према томе, овакав вид образовања најмање има везе са стицањем (само)свести, и једва да је повезан са трагањем за истином. Он је заправо модел „дресирања“ младих, њиховог припитомљавања у складу са захтевима бирократско-технократске управе.

Потреба власти за социјалном дресуром, психолошким условљавањем „широких народних маса“, учинила је нужним увођење „образовног система“, пре свега „обавезне основне школе“?

Успостављање институционалног система образовања, није било мотивисано тиме да се свест (и савест) становништва подигне на виши ниво и оно постане просвећеније, него да се дисциплинује, приучи и утера у фабрике.

Да је ту реч о друштвеној контроли види се по томе што је “основно образовање” свуда било – обавезно.

По речима Ивана Иљича школа је „институција институције“. Институција која омогућава деловање осталих институција „демократског”, одн. масовног друштва, јер обликује појединце на начин који је потребан систему.

Ученике треба у потпуности убедити у то да је немогућ другачији начина “образовања”, онај који не би био под бирократском контролом и имао строго технократски карактер, а постојао изван ауторитета образовних установа, обавезних школских часова и прецизно утврђеног распореда предавања, оцењивања, хијерархијског сврставања и робних односа.

Школа то ради темељно и методично. Она поробљава човека, тако што му од малена намеће моделе понашања, учећи га шта је „нормално“, а шта није, шта треба да ради, а шта не. Зато је у школи најважнији предмет – дисциплина. Ученици морају прихватити да је начин рада, учења, размишљања и сазревања искључиво онај који им намећу институције. 

Једино чему школа настоји да нас заиста научи је да будемо послушни.

Пропагандно се постојање институционалног образовања приказује као просветитељски и доброчинитељски подухват. Споља то делује као брига за сваког појединца, а заправо у томе систем гледа само свој сопствени интерес.

Системом школовања, масе су потчињене друштвеној контроли.

Институционално образовања служи за додељивање друштвеног положаја. Улога у друштву најчешће је резултат успеха у школовању. „Школован човек“ је научен да се осећа подређено у односу на оне који су „школованији“. То је тако, јер је прави смисао образовања –  очување социјалних разлика.

Монополом над образовањем, власт обезбеђује изговор за постојећу друштвену хијерархију, коју на тај начин учвршћује.

Не само „основно образовање“, него целокупан службени систем школовања је процес систематске социјализације (претварање свега личног у заједничко), одн. комодификације (претварање личности у робу). Он је контуинуирано дресирање и припитомљавање људи да служе капиталу.

Главна улога у томе припада институцијама. Оне су се наметнуле као неопходан оквир свих међуљудских односа. Институционални односи одређују општи карактер система, а њихов прави смисао је у репродукцији, сталном ширењу и расту сâме институционалне моћи.

Кајзер Фридрих Трећи, немачки цар и пруски краљ, као инспекција у једној школи близу Потсдама, 19. век

Утицај тако обликованих „друштвених односа“ неупоредиво је већи од неформалних, који су  битно условљени оним „институционалним“. Систем је то организовао тако да од живота мимо институција, младима није остављено готово ништа.

Свесан (или несвесан) пристанак на социјализацију и комодификацију, као и спремност да се томе подлегне до краја, до највишег универзитетског звања, начин је да се стекну друштвене привилегије, боље плаћени посао и већи друштвени углед.

Према свима онима који нису у стању да превазиђу основни и средњошколски ниво образовања, или то из неког разлога не желе, друштво има оправдање за свој дискриминаторски однос према њима, одн. да је разлог томе не репресивни карактер постојеће власти, и дестимулативни ток „друштвеног развоја“, него њихова “недовољна и неодговарајућа стручна спрема”.

„Ниво стручне спреме“ је изговор за дискриминацију већине “необразованих” и корумпирање мањине “високообразованих”.

У већини занимања, искључујући она „високозанатска“, као што су хирургија, архитектура, грађевинарство, машинство и електротехника.., надокнада (плата) за високу и највишу “школску стручну спрему” је пре свега награда за испољени опортунизам, посебно када је реч о економији и праву, а затим и у већини “друштвених наука”.

То је и најпоузданији начин утврђивање и очување хијерархијске структуре друштва, који се базира на систему корупције (људи је најлакше корумпирати великом платом).

Две основне карактеристике “демократског друштва” су монополизам и корупција, управо то против чега се оно пропагандно највише „бори“.

Школа” се темељи баш на тим “вредностима”, и она је та која, као основни део механизма власти, чини први корак у стратификацији   друштва, тј. учвршћивању „друштвене хијерархије“.

Услов да би друштво „напредовало (у либералном „кључу“) је њена хијерархијска структура, а све веће социјалне разлике и њихово стално увећавање, неопходан је предуслов „све прогресивнијег друштвеног развоја“.

Многим ученицима и студентима је јасно шта им школа и факултет заиста пружају и ако имају прилику за то, после обавезног основног школовања, образују се и даље.  Уколико су упорни, и ако им околности то дозвољавају, у томе иду до краја, да да би дошли до одговарајуће дипломе.

Током школовања, њих науче да „бркају процес и суштину“, да не праве разлику између наставе и учења, преласка у следећи разред или виши степен школске спреме и образовања, дипломе и стручности, течног изражавања и способности разложног говора. Или их је за то баш брига.

Зато су уверени да је за успех у „образовању“ довољна марљивост и упорност. Као и да је непоходно само да стекну диплому.

Тако, на крају, понашање „образованог човека” не одређују етички принципи, него роба и услуге.

Код деце се школовањем слама њихов отпор према времену. Управо то је био један од главних разлога наметања обавезног школовања. Школа учи да се у одређено време буде на одређеном мјесту (и тамо остане колико је то потребно) и тиме их припрема за живот у фабрици. Тако их усклађује с потребама система (оличеног у неким истакнутим појединцима и привилегованим друштвеним групама).

Раоул Ванеигем  указује да дани које проводе деца измичу времену одраслих. Стварност прогања дечије страсти и снове. Њихово време је субјективно, па васпитачи будно вребају, са сатом у руци, да децу подреде „механичкој подели времена”.

Зрелост младих резултат је социјализације. Најпре, одгајањем у школи, која онемогућава нормално одрастање у породици. Затим, затрпавањем „информацијама“, што код њих производи конформизам, једну лажну и отуђену „зрелост“. Школски систем ствара привид сазревања, а када коначно заврше са школовањем, „омогућено“ им је да (доживотно) буду деца. Ту привилегију стичу својим дипломама. Од њих се тада очекује да се понашају као незасити, вечито гладни малишани и баве се само услугама. Зато Макс Хоркхајмер закључује да (институционално) школовање омета нормалан људски развој и да одрастао (образован) човек остаје увек на истом нивоу, с тенденцијом благог назадовања („синдром Петра Пана“).

Синдром Петра Пана (аутор – „Хаатсу“)

Постиндустријски систем подстиче и креира то одустајање од психолошког и духовног развоја, од нормалног одрастајња, истинског сазревања. Њему управо масовна духовна и психолошка незрелост даје практичну моћ и стварни легитимитет.

Незрели грађани су идеални робни потрошачи, притом и сâми (својим свесним или несвесним пристанком) претворени су у друштвено пожељни облик робе.

Диплома говори и о степену спремности многих на социјализацију и комодификацију, о пристанку на учешће у постојећем систему односа, степену конформизма и опортунизма, прихватања малограђанских вредности, спремости да се укључи у службену стратегију преживљавања, не доводећи у питање (генерално) такав “начин живота”, у којем владају новац и трговина.

То говори о подложности корупцији и прихватању хијерархијских успостављених привилегија, на основу „школске спреме“, „степена образовања“, као нечега што је “природно”, а тиме наметнуто и обавезно, као „нужно“ и „нормално“, јер је “заслужено” добрим резултатима у учењу и понашању (радној дисциплини).

Са све већим бројем часова, ученици имају све мање слободног времена,  недовољно да би се би се као аутодидакти (самоуки) додатно самостално образовали, одн. стицали она знања која ће бити од користи њима (опште образовање), а не искључиво систему (специјалистичко знање).

Што се више инсистира на вредности стручног знања, тиме знање као такво брже губи вредност и прави смисао институционалног система образовања постаје очигледнији, његова превасходно контролна функција.

Специјализација знања је главни разлог што не живимо у релативно просвећеном друштву, него у друштву готово тоталитарне технократско-бирократске управе. Она је довела до свеопште посредованости, зависности и контроле.

Како нам специјалистичко образовање постаје искључиви циљ, а с обзиром да смо доколицу заменили „слободним временом“, које су нам испунили испразним предствама спектакла, не треба да нас чуди што су завладали полуобразованост и примитивизам.

Темељно опште знање , „широка култура“, у друштву специјалистичког знања више не представља ништа. Оно данас нема никакву (друштвену) вредност. Важна је само појединцу, који тиме себе неминовно „маргинализује“.  Та ситуација маргинализованости, само је економски неповољна, јер се сада једино „на друштвеној маргини“ може пронаћи –додуше, „у траговима“ – смисленост и етика.    

Да би се у овом тренутку било шта озбиљно урадило (у душтвеним наукама) и медијски деловало са циљем да се разобличе илузије постојећег друштва, које су резултат систематског стварањг привида, једини начин је повлање на маргину (и деловања одатле). Ако би на тај начин било ко покушао да делује у простору „менјстрима“ (Mainstream), чак и да је то могуће (а није), удавио би се у поплави  политичког криминала, пропагандне медијске идиотитације и  шарлатанско-порнографским представама спектакла.

Принуђени смо да „живимо“, одн. преживљавамо „у паралелним световима“.

Времена за стицање увида нема (за доколицу, усредсређеност, размишљање), тако да већини преостаје само визуелно посматрање, површно лутање погледом преко свега, пуко убијање досаде, које има тренутни карактер и крајње ограничен домет. Такав безидејни приступ стварности је последица чудне и масовно раширене игнорантске радозналости.

Постмодерно друштво није пре свега „друштво знања”, него је „друштвно контроле”. А на такав смер друштвеног кретања одавно је упозоравао Адорно.

Зато данас, уместо доколице, усредсређености, контемплације, доминирају пројекти и пракса, искуства „слободног времена“ испуњеног медијским спектаклом, умреженост у глобалну информатички систем у којем доминирају „друштвене мреже“, и туризам као још једина реално могућа „утопија”. 

Наш свакодневни живот испуњен је бескрајним низовима најразличитијих дистракција које се емитују са свих могућих места и које посмодерној медијско-туристичкој публици „држе пажњу и помажу им да се (само за тренутак) „ослободе“ досаде, највеће муке која мучи постмодерног човека, због његове унутрашње испражњености).

Данас нема времена за размишљање, нити су многи више за то способни, и зато је, како је приметио Жак Елил, рефлексију заменио „рефлекс” (аутоматизам условљеног понашања).

Томе је у великој мери допринео и бихејвиоризам, који је човека „третирао“,током школовања и затим запосленог, као механички или кибернетички систем, чије понашање одеђују одговарајући стимуланси спољашње средине.

На формирање „човека организације“ (човека сасвим одређеног понашања), прилагођеног потребама система, бихејвиоризма је имао огроман утицај. Условљавањем „позитивним стимулансима“, како их је Скинер називао, људи су поуздано довођени у „стање рефлексног понашања“, које је захтевао индустријски систем и стварао их онаквим какви су били потребни  постојећем „друштву“.

Без обзира на значајне резултате који су на овом пољу остварени, тај процес дресуре никада неће бити окончан. 

Дејвид Ајк, „Систем је очајан“

Систем школовања нас „учи“ да ово унижавање људског бића (до нивоа циркуске пудле, или циганске мечке) прихватимо као пожељно, одн. „исправно и једино могуће“. Заправо, права сврха школства је навикавање на понизност и понижења, која ће већина свакодневно доживљавати у процесу рада, и прихватање става да је немогућ другачији „начин живота“.

У складу са тим, са истинским смислом нашег институционалног система образовања, ни једно друштво није према просвећености било тако одбојно као ово наше. Друштву строго специјалистичког знања није стало ни до опште образованости, ни до истине, него само до робних односа и систематског створања привида.

Данашњи  интелектуалци, упркос својој „флексибилности и афирмисању плурализма“, постали су ватрени заговорници круте логике „једнакости”. Прихватили су „масовну културу” и помирили се и са „индиферентним нивоом образованости” маса, у складу с принципом да „су сви они идентични”, па да зато једнако вреди и оно што мисле, и шта чине. Све поборнике темељног образовања оптужују за „елитизам” а такав став према образовању дефинишу као „преживео и назадан”. Ови заговорници поткултуре, „површне масовне културе” и „уско стручне оспособњености“, не прихватају да је крајњи циљ културе истина, а не (тржишна) „логика профита“. Залажући се ”у име „демократије“, за „масовну културу” постали су апологети постојећег стања и њеног „усавршавања, кроз уско образовну специјализацију“. Упркос позивима на „субверзују” („масовну културу” виде као „комплексан терен оспоравања и деконструкције”), они оваквим својим ставом подржавају Status Quo, подривајући (постојеће и могуће) напоре да се садашњи друштвени оквир „превазиђе”. Блокирају сваки утопијски импулс, протерују утопијску наду, која је раније прожимала критику управо „масовне културе”.

Још 1959. године, Адорно је у својој књизи, која носи назив Теорија полуобразованости, указао на један важан феномен, да што се више наглашава вредност  знања, тим брже знање губи на значају, престаје да буде знање и претвара се у сопствени привид, и да уколико образовање постане циљ (а оно то данас јесте, „најважнија инвестиција је „инвестиција у образовање”), људима којима недостаје пре свега доколица (која им је брутално отета у корист минимума „слободног времена“ испунјеног приземним спектаклом), мора да завлада полуобразованост,чак неписменост, без обзира што људи знају да читају и пишу.

Адорно је закључио да у „друштву знања”, знање само по себи не представља никакву вредност Оно је инстументализовано, као и човек, и представља више-мање (не)користан „ресурс”.

Ниједно друштво зато није било толико одбојно према знању као „друштво знања” (посебно „информатичко друштво”), јер му није стало ни до образовања, нити до истине, већ само до тога да систематски ствара привид и скреће пажњу маса са реалних проблема, а притом на таквом маневру и добро заради (због тога му управо они необразовани и „мисаоно ограничени“ највише одговарају),

Школа образује ђаке тако што их  препушта образовним „специјалистима“ (познаваоцима само једно одређеног предмета), и њиховој (мањој или већој) самовољи, тако да ђаци готово ништа не науче од оног што им је потребно за живот. Поред тога, учитељи, наставници и професори, узурпирају улогу чувара реда („утерујући дисциплину“), моралних учитеља  (што се своди на малограђанске, конформистичко-опортунистичке примедбе и моралисање у скаду са тим) и терапеута (који лече све оне који на овај или онај начин не учествују у „хорском певању“).

Цивилизовање и култивисање, у складу са тржишним кретањем, кроз образовање удаљава од истине. Институционални систем образовања представља модеран облик људског отуђења. Он је идеолошки (увођење обавезног школовање било је мотивисано искључиво идеолошким разлозима).

Школа присваја себи монопол на образовање. Школски систем убија критички дух, и намеће ученицима „званично гледиште“, намеће им „службене доктрине“. Школство младима отима младост и већином производи „неуспеле ђаке“, ђаке недовољно образоване потребним знањем о стварности у којој „живе“.

Човек о животу и свету, као и о себи, најмање научи у школи.

Истина не може открити проласком кроз систем образовања, него у додиру са простим светом. Управо код њих се налази истина и одговор на питање: „Шта је смисао живота?“

За откривање суштине, цивилизовање и култивисање није потребно. Да би схватили свет и живот није неопходно да будемо „образовани и културни“. 

Одговори на велика животна питања немају ничег заједничког са „стицањем образовања и културе“. Прости људи често имају интуицију коју један филозоф (или теолог) не може да има. Они не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства.

Циљ не треба да буде „унапређивање образовања“, него унапређивање живота.

Квалитет воље је важнији од квантитета знања. 

У технолошком друштву (традиционална) мудрост се не узима озбиљно и третира се као „празноверје“. Истискује се у корист рационалног знања које у суштини представља овладавање. 

Додуше, под извесним околностима настава може допринети стицању  истинског знања. Али највећи део онога што знају, људи стекну ван школе, уколико много и са задовољством читају.

О аутору

Повезани чланци

6 Comments

  1. CIka Zika

    Hvala autoru na iscrpnom tekstu. Mislim da je citat Imanuela Kanta samo prividno na mestu. Kant je svakako bio svestan robovanja autoritetima, pa je i sam zbog svoje filosofske doktrine dolazio u sukob sa Pruskom. Ono sto je poenta Kantovog citata jeste da kroz disciplinu covek moze da stekne pojam o duznosti koja je imperativ moralnog ponasanja, ili takozvani kategoricki imeprativ. Ono sto je bitno u zasnivanju metafizike morala on kategorickim imperatiovm bas suprotno gornjem tekstu ne smatra bilo kakvo moralno ponasanje koje odgovara konkretnim drustveno – istorijskim okolnostima. On pokusava da nadje uslove moralnog ponasanja kao takvog, a ne kao ponasanja uslovljenog pokoravanju odredjenom sistemu i vrednostima koje on nosi kao recimo Veber koji pise o protestantskoj etici izrazenoj kroz duh kapitalizma.

    Druga stvar koja mi pomalo smeta jeste da ipak koliko god sistem obrazovanja bio neprirodan, moramo uzeti u obzir da smo sami sebe tu doveli. Da se nas zivot u skladu sa prirodom zavrsava pre vide od 12 000 godina, a ni pre toga nije bio sjajan. Gotovo nikada nije postojala harmonija izmedju coveka i prirode. I sistemi su na neki nacin postali nuzno zlo. I bilo koji sistem pre ovog i posle ovog bice sistem i naravno da ce imati svoje vinovnike i svoju masineriju. Ne vidim tu nista sporno, to je prirodna teznja sistema da se odrzi. I naravno da kao i svaki sistem i ovaj pociva na socijalnim (i mnogim drugim) razlikama kao i raznim protivrecnostima, ali mora se jasno uvideti da je skolovanje (koje je u Srbiji i Evropi, Rusiji, pa i Kini i vecem delu Azije) svima dostupno omogucava da covek napreduje na toj socijalnoj lestvici. Nekada to je bilo omoguceno samo onima sa plavom krvlju, odnosno onima koji su rodjenjem dobijali to pravo. Danas obrazovanje omogucava manje vise svakome da moze da napreduje na socijalnoj lestvici. Naravno da to ne ide glat. I naravno da to ne znaci nuzan uspeh, ali svakako povecava verovatnocu.

    Ono gde bih se slozio sa autorom da je danasnje obrazovanje specijalisticko i da zaista ljudi na njega gledaju kao na nesto sto im omogucava da dobiju posao. Ali sticanje spektra opsteg obrazovanja nije stvar sistema, nego individualnih teznji jednog coveka. Ne vidim u svojoj okolini da ljudi koji su samo specijalisticki obrazovani i oni koji imaju nesto sire i opstije obrazovanje da su se po bili kom drustvenom parametru razlikovali – dolaze iz slicnih porodica, u okvirima istog sistema itd.

    Jos jedna stvar koja se ne uzima u obzir, niko ne pominje naucnike i umetnike. Stavise mnogi smatraju da su nauka i umetnost odraz drustvenih okolnosti, a da li je to bas tako? Meni se cini da je poslednjih 500 godina vise nauka uslovila drustvena zbivanja nego obratno. A sa druge strane naucno obrazovanje mora da bude temeljno i visedecenijsko, jer tesko da tu moze da bude (uspesnih) improvizacija obicnih ljud koji „не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства“. Desava se naravno, ali to su retki slucajevi, nauka, sto bi Heraklit rekao, izgleda kao rudnik zlata – tone prekopane zemlje, za par grama zlata. Na kraju krajeva, mislim da je mnogima bas konvencionalno obrazovanje i omogucilo da imaju veliko zivotno iskustvo sa svih meridijana.

    Sve u svemu, tekst mi se svidja i poziva na razmisljanje, ali ne bih se mogao sa svime sloziti, pogotovu postavio bih pitanje, pored (relativno dobre) dijagnoze sta moze da bude resenje ili alternativa? Jer nisam spazio jos da je u istoriji postojao sistem, a da se nije sluzio slicnim metodama, ne nuzno vezanim samo za obrazovanje.

    Одговори
    1. Вања С.

      Чика-Жико, кажем ја да мудро збориш, али све ми се чини да си и ти сам део система, тј. заговорник „…подложности корупцији и прихватању хијерархијских успостављених привилегија, на основу „школске спреме“, „степена образовања“, као нечега што је “природно”, а тиме наметнуто и обавезно, као „нужно“ и „нормално“, јер је “заслужено” добрим резултатима у учењу и понашању (радној дисциплини)…“ Опасно је кад један тако паметан човек заступа тезе које иду у прилог све већој деградацији моралних норми у друштву.
      Кажеш: „… I naravno da kao i svaki sistem i ovaj pociva na socijalnim (i mnogim drugim) razlikama kao i raznim protivrecnostima, ali mora se jasno uvideti da je skolovanje (koje je u Srbiji i Evropi, Rusiji, pa i Kini i vecem delu Azije) svima dostupno omogucava da covek napreduje na toj socijalnoj lestvici. Nekada to je bilo omoguceno samo onima sa plavom krvlju, odnosno onima koji su rodjenjem dobijali to pravo. Danas obrazovanje omogucava manje vise svakome da moze da napreduje na socijalnoj lestvici. Naravno da to ne ide glat. I naravno da to ne znaci nuzan uspeh, ali svakako povecava verovatnocu…“ Проблем је што ту није у питању ОБРАЗОВАЊЕ, већ УСЛОВЉАВАЊЕ, стварање послушних робота, који прихватају разлике у плати настале образовањем као нормалну и чак пожељну ствар. Видиш, ја не мислим да рецимо неки менаџер треба да има већу плату од рудара, возача тешких камиона, морнара на броду…. Зашто? На то питање одговор има СВАКИ човек који није подлегао утицају оваквог друштвеног устројства где је степен „школованости“ мерило вредности човека и његовог рада!!!
      Даље тврдиш: „…A sa druge strane naucno obrazovanje mora da bude temeljno i visedecenijsko, jer tesko da tu moze da bude (uspesnih) improvizacija obicnih ljud koji „не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства“…“
      Објасни ми онда како то да је већина данашњих научних достигнућа настла од стране самообразованих генијалаца као нпр. Коперник, Њутн, Да Винчи, Тесла… да не набрајам, области у којима су остварили врхунска достигнућа нису се организовано изучавале на тамо неким школама, већ су до својих генијалних сазнања долазли управо на начин који ти оспораваш: „не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства“!!!
      Уметници се не стварају ни на једној академији уметности, већ се тамо само надограђују. Управо та заблуда (да ли је у питању заблуда или намера?!?) да свако може да буде уметник и довела је до страшне инфлације врхунских сликара, глумаца, књижевника… (то што је нечији отац или мајка био успешан глумац, сликар, писац, НЕ ЗНАЧИ да је и дете „богом дано“ да и само то буде; многи глумци „натуршчици“ у бившој СФРЈ су недостижне величине за данашње академски образоване „глумце“; ). За ова занимања ипак је много битнији ПРИРОДНИ таленат.
      Знам да ће ме сад сви „титомрсци“ разапети на крст, али систем ОБРАЗОВАЊА и ВАСПИТАЊА у СФРЈ био је далеко хуманији, бољи и сврсисходнији од било чега данас! Довољно је погледати списак књига школске лектире онда и сад, па је паметном човеку све јасно.
      И са још једном поновим, много је опасно кад један овако паметан човек заступа један овакав став, у суштини усмерен против „обичног“ човека, јер у данашњим системима управо овога нема „…Danas obrazovanje omogucava manje vise svakome da moze da napreduje na socijalnoj lestvici…“, тј има, али на нивоу статистичке грешке. Високи положаји су резервисани за припаднике нове „елите“ коу овај систем ствара, а за остале је фабрика (фабрика је СВАКИ посао који човека укалупљава и спречава да се креативно искаже)!
      Остајте с’ Богом, догодине на Космету!

      Одговори
      1. Vilogorski

        @Вања С
        Evo Vanja mene ponovo,Navodiš i tražiš objašnjenje od Žike:
        Објасни ми онда како то да је већина данашњих научних достигнућа настла од стране самообразованих генијалаца као нпр. Коперник, Њутн, Да Винчи, Тесла… да не набрајам, области у којима су остварили врхунска достигнућа нису се организовано изучавале на тамо неким школама, већ су до својих генијалних сазнања долазли управо на начин који ти оспораваш: „не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства“!!!
        Samo kratko. Odgovor je jednostavan.
        Sve sto je bilo lako otkriti je otkriveno.Evo već pola veka nauka tapka u mestu Svi principi, načela, teoreme, aksiome su postavljene.Više se nema kud. U budućnosti se mogu pojaviti samo potvrde pretpostavljenog a ne neka revolicionarna otkrića. Napredovaće informatika, tehnologija i robotika
        Vodeća Amerika je još 50ih godina prošlig veka primetila da je individualna misao slaba za velike naučne podvige i uveli su timski rad na projektima. To danas potvrđuje i CERN. Pa vidiš li da se Nobel dodeljuje grupama a retko pojedincima.

        Одговори
      2. CIka Zika

        “ Проблем је што ту није у питању ОБРАЗОВАЊЕ, већ УСЛОВЉАВАЊЕ, стварање послушних робота, који прихватају разлике у плати настале образовањем као нормалну и чак пожељну ствар. Видиш, ја не мислим да рецимо неки менаџер треба да има већу плату од рудара, возача тешких камиона, морнара на броду…. Зашто? На то питање одговор има СВАКИ човек који није подлегао утицају оваквог друштвеног устројства где је степен „школованости“ мерило вредности човека и његовог рада!!!“

        A u kom sistemu se to nije radilo? Jesu li kmetovi u Srdenjem veku bili slobodni ljudi ili vlasnistvo feudalaca? Jesu li u Staroj Grckoj robovi bilji ljudi koji su smatrani orudjem koje govori? Aristotel je cak smatrao da se ljudska priroda slobodnih ljudi i robova razlikuje. I uvek je sustina bila da jedni uzimaju viskove koji ovi drugi stvaraju. Ali to nije nastalo juce. Eto samo posle toliko vekova ti viskovi hrane su se akumulirali i dobili formu kapitala. Mi pricamo kao da je ovakvo drustvo nastalo u 18-om veku, a ne pre vise hiljada godina. Vi morate da shvatite kakav god da je sistem, i meni i Vama i svakom trecem je omoguceno da budemo menadzeri. Niko se nije rodio kao rudar. Necu da kazem da se niko nije rodio kao menadzer jer znamo svi kako to funkcionise, ali ono sto je bitno ovo je prvi put da to nije zatvorena kasta. U Srednjem veku se znalo sta je plemstvo, sta je svestenstvo, a sta kmetovi i jako je malo imalo iskoka navise.

        „Објасни ми онда како то да је већина данашњих научних достигнућа настла од стране самообразованих генијалаца као нпр. Коперник, Њутн, Да Винчи, Тесла… да не набрајам, области у којима су остварили врхунска достигнућа нису се организовано изучавале на тамо неким школама, већ су до својих генијалних сазнања долазли управо на начин који ти оспораваш: „не полазе од теорије, него од сопственог животног искуства“!!!“

        Ovo su ciste neistine. Pa svi su oni bili vrhunski obrazovani. Pa gde je Njutn naucio latinski? Gde je naucio matematiku nego kod Isaka Barua na Kembridzu? Pa i Tesla nije iz Smiljana samo otisao u Ameriku, nego se skolovao po Evropi. Kopernik je bio kardinal, dakle bio je vec visa klasa i to mu je omogucilo da se spokojno bavi mislima o kosmosu, pogledajte samo gde se i koliko on obrazovao, On bas nije bio iz tog milja odakle poticu rudari, seljaci itd. To samo ide u prilog mojoj tezi da nekada to nije bilo moguce svima. Uzmite celokupnu nauku i filosofiju od Antike od recimo 19-og veka. I nadjite koliko ima prirodnih talenata sto nisu bili rodjenjem visa klasa? Najbogatiji sloj. I ko zna koliko je talenata pojela zemlja samo zato sto su rodjeni kao sirotinja. Laplas je slucaj da je bio sa socijalnog dna, ali toliko je bio talentovan da je brzo zapazen od francuskog plemstva koje ga je podrzalo. Ali hiljade i milioni drugih nisu mogli da biraju. JEdnostavno rodjeni su na pogresnoj strani i sistem ih je unistio. Sa druge strane, nisam siguran da li li bilo sta znate o naucnom metodu, naucnim revolucijama i teorijama. To da je tako glat islo i da je Njutnu samo pala jabuka na glavu su price za malu decu. Naucni rad je nesto najslicnije radu u fabrikama, ili jos bolje u rudniku – tone zemlje, malo zlata, to sam i pomenuo vec negde da je Herkalit rekao. I pitajte bilo kog naucnika na svetu ikada koliko je radio i koliko je masio i koliko se obrazovao. Vi smatrate da se obrazovanje zavrsava fakultetom. Pa sta je Njutn radio ceo zivot nego obrazovao se na svom univerzitetu, razmenjivao ideje, komunicirao sa drugima, sve je to obrazovanje.

        „…Danas obrazovanje omogucava manje vise svakome da moze da napreduje na socijalnoj lestvici…“, тј има, али на нивоу статистичке грешке. Високи положаји су резервисани за припаднике нове „елите“ коу овај систем ствара, а за остале је фабрика (фабрика је СВАКИ посао који човека укалупљава и спречава да се креативно искаже)!

        Sam vrh elite svakako da je zatvoren. Ali sve ispod je otvoreno za svakoga. I to je poenta.

        Ono sto bih istakao jeste da je ovaj sistem svakako los, ali nikada nijedna nije bio dobar, i verovano ni bolji ni gori.
        I vidite, ja ne sagledavam svet markisticki. Ja ne verujem u istorizam. Za mene univerzitet nije to sto i za materijaliste. Uvek moze da se kaze – pa da, to postoji zbog zadovoljenja trzista. A onda vidite da ipak neko iskoci i napravi nesto sto promeni svet. Odbacite te iluzije da je nauka – puf i to je to. Da je nauka – sedim na livadi i pade mi na pamet kako radi univerzum. Druga stvar za nauku su danas potrebne ogromne kolicine novca. CERN je kostao kao pola Srbije, naravno karikiram. Kumulacija znanja kroz nauku je mukotropan posao miliona ljudi koje istorija nije upamtila. Sve sto je Tesla primenio i izumeo, teorijski je bilo vec na neki nacin predvidjeno. Nikakvu on toplu vodu nije izmislio. Dok je on bio dete Maksvel je dao teoriju u koju se sva ta otkrica mogu smestiti. Tesla nikakv naucni skok nije napravio. Svakako da bi se neko rodio da to primeni. Herz kad je otkrio EM talase rekao je da njega vise nista ne zanima, niti ga interesuje primena, bas zato sto oni nisu bili materijalisti i nisu smatrali da otkrivanje prirode treba da bude povod za zadovoljenje trzista. Ono sto je poenta jeste da je znanje kumulativno i s vremena na vreme se desavaju skokovi koji predstavljajju naucne revolucije. Jos nijedna teorija nije nastala bum odjednom. Kada se malo razmislilo videlo se da je ona pripremana dugo kroz rezultate koji su odstupali od ranijih teorija. A to sto mi znamo par imena, to su simboli kako bi rekao Karl Jaspers, koji simbolisu duh tog vremena. I da nije bilo Njutna, Tesle, Ajnstajna ili Kopernika sve bi to bilo otkriveno i to verovatno u slicno vreme. I to na univerzitetima. Sto nemate da sva otkrica na istoku, nego bas na zapadu koji je prvi institucionlizovao znanje, ako moze samo prirodnim talentom da se nesto otkrije? Zar nije cak i statiskitcki veca verovatnoca da je kroz istoriju vise talenata bilo u Kini i Indiji koje su uvek mnogostruko vise stanovnostva imale od Evrope? Kljuc je u univerzitetima.

        Obrazovani ljudi su uvek stvarali proboje. Ko bi pokrstio Slovene da li biste mogli da zelite da se vidimo iduce godine na Kosmetu da Cirilo i Metodije nisu peveli Bibliju, da nas nisu pokrstili, da Sveti Sava nije bio jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, da nisu postojali obrazovani ljudi da grade manastire i da da utiru put jednoj naciji. Bez tipika Svetog Save da li bi uopste bilo duhovnog zivota u Srba? A gde je on to naucio? Prekstio se pa mu Gospod dao tipike. Pa ne bih bas rekao – mislim da nije on dzabe isao u Svetu zemlju, Atos i Carigrad. Pa despot Stefan pesnik, Jefimija. To su stvari za koje se mi danas jos jedino i drzimo. A oni su svi bili obrazovani. Naravno da to nije bilo ni nalik na danas. Ali svejedno, drugo nismo imali. Da je Sveti Sava bio u Krakovu mozda bi i on otkrio heliocentricni sistem 200 godina pre Kopernika.

        Malo sam se raspisao, ali sve sa ciljem da objasnim da ja ne prihvatam samo materijalisticki pogled na svet. To sto su svetu omeksali mozgovi pa ne vidimo dalje od konzumerizma, ja tu ne mogu nista. Ali jedini nacin da se to promeni i jeste obrazovanje. Urusavajuci isto mozda ce nama biti lakse, ali ne zaboravite onda ce da dodju oni koji kreiraju sistem, a koji ne vole razlicitost. Mi smo mali, baceni smo u trku, moramo da trcimo ili da pustimo da nas progutaju. Nemojmo ziveti u iluziji da nama nece nista jer smo nevazni, svet se uniformise, to je istorijska neminovnost i razlicitost se sve manje trpi. Ja ne kazem da afirmisem, pravdam ili zelim to. Ja to isticem kao gorku istinu.

        Одговори
  2. Вилогорски

    Младо биће није врећа коју треба напуниту
    већ луча коју треба потпалити !!!

    Одговори
  3. Ledeni

    Obrazovanje je obavezno, ali nije obavezno da pohađate školu. Tj, ako imate vremena da se posvetite deci, možete to da radite i sami, kod kuće. Evo član-a zakona:
    Roditelj, odnosno staratelj učenika ima pravo da za svoje dete izabere osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj ili privatnoj školi, odnosno obrazovanje kod kuće ili na daljinu.
    Zašto ne objasnite koja je alternativa ove izjave:
    „Заправо, права сврха школства је навикавање на понизност и понижења, која ће већина свакодневно доживљавати у процесу рада, и прихватање става да је немогућ другачији „начин живота“.
    Koji je to drugačiji način života i da li autor može da navede alternativna rešenja?

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *