facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Нежна реторика грубе идеологије

Ненад Ћурковић: Нежна реторика грубе идеологије

“Толеранција је перфидан начин да се увећа  контрола над друштвом са позиција власти.”

Херберт Маркузе

„Истина не може бити толерантна.“

Зигмунд Фројд

 

 

У западном свету толеранција је светиња. Она је недодирљиво моралистичко начело и основни услов за прихватљиво политичко деловање у садашњем систему.  

У „демократији“ све је дозвољено, по условом да се „поштује толеранција“.

Да би се заштитио постојећи поредак, „толеранција“ је постала џоке, који се први убацује у игру када је на било који начин доведено у питање постојеће друштвено уређење.

Ауторитет ове категорије не трпи приговоре. Зато се свака критика “демократског друштва” тумачи као опасан знак “нетолеранције” и неприхватљиви облик репресије.

Упркос томе што је  “толеранција” истакнута као највиши идеал, она не обавезује демократско друштво да буде толерантно према оном понашањима које проглашава “нетолерантним”. Напротив, “поштовање толеранције” га “обавезује” да се томе супротстави и буде репресивно према сваком таквом (не)делу, свим облицима отпора постојећем “стању ствари”, третирајући све видове одбијања и критике (чак) као облике фанатизма.

Ово наличје “толеранције” је заправо њено право лице, ружна физиономија либералне самовоље.

Што је демократски свет “толерантнији”, све већи број понашања се означава као „нетолерантност“ и “недопустива форма дискриминације”, “притисак”, “доминација” и таква опхођења постају забрањена, или се у складу са обавезном “толеранције”, по сили закона – захтевају. Тако је недопустиво зазирати од „родно различитих“ особа и обавезно је обраћати им се на прописан (LGBT) начин. Недопустиво је сматрати их девијантним и обавезно је омогућти им да буду поносни и не ометати их онда када се због тога масовно радују.

У вези са тим нема дискусије, јер је “толеранција” – заповест.

Нетолерантност се у демократском, “отвореном друштву”, по правилу изједначава са насиљем, окрутношћу, прогањањем и озваничен је став да је ”толеранција” све оно што уклања или умањује ризик од тога. Зато се обезбеђује одговарајућим законима, чија примена укључује и насиље, и окрутност и прогањање оних који га не поштују.

Треба имати у виду да “толерантност” није етички, него је моралистички став. Она није “позитивна вредност”, јер произилази из слабости, инстинкта за самоодржањем и егоистичних потреба, а то су несумњиво лоше људске особине.

“Толеранција” није врлина, него је интерес.

Интерес у “толеранцији” види неопходан услов неометаног стицања и очувања стеченог. Зато је захтев друштва за “толеранцијом” у суштини лицемеран, јер није потекао из намере да се живот учини подношљивијим и лакшим за све, него само безбеднијим за неке. Због личне сигурности и себичног интереса, staus quo је добио предност, а не расправе и сукоби, у којима се лако може “претрпети губитак”.

“Толеранција” малограђанима (конформистима) гарантује саможивост и себичност, осигурава хипокризију “политичке коректности”, омогућава заташкавање стварне некоректности, нетолерантности, себичности, насилништва, грамзивости, примитивизма, дилетантизма, игноранства, …

Позивањем на “толеранцију” ствара се привид “јавне врлине” тамо где недостаје осећај мере и саосећање, у друштву које је неправедно, брутално, покварено, игнорантско, егоистично и лицемерно, …

“Толерантност” је само корисно идеолошко средство, провидан изговор да се постојеће стање ствари одржи, и ништа више од тога.

Сведена на оруђе најгубље идеолошке манипулације (у суштини, репресије), “толеранција” је постала апстрактно (моралистичка) норма, за коју се произвољно и са позиције силе тврди да свима доноси искључиво “мир и хармонију”.

Истина је, међутим, да “толеранција” има сасвим супротан учинак. Она делује поражавајуће и штетно, јер се “поштовањем толеранције” подржава самовоља власти, толерише један крајње искључив, деструктиван и декадентан поредак, прелази преко лицемерја привилеговане олигахије и омогућава јој се да у недоглед влада.

“Толерантност”, као врховно начело, уређује колективни живот у друштву и као пуки инструмент власти, подржава његове институције. Захтевом за безусловном “толеранцијом”, “иде се на руку” само владајућем поретку, јер се на тај начин (п)одржава staus quo, а истовремено се употребом овог термина такав став покушава да прикрије.

Тако схваћена “толеранције” онемогућава сваку критику “споља”.

Сталним позивањем на “толерантност”, уз њен идеолошки ореол неоспорног критеријума, власт сваку своју пристрасну одлуку штити тим “крунским изговором”.

Данас је толерантан свако ко (не)чињењем пристаје на постојеће стање ствари, а своју савест умирује чињеницом да, са своје стране, не чини (отворено) насиље и не намеће на силу другима сопствене ставове. Ова стратегија “мирне савести” представља несвесни или свесни конформизам. Овакав вид друштвено пожељне пасивности већину поистовећује са њиховим (капиталистичким) господрима, и чини једнако дговорним за ситуацију у којој се налазе.

Поштовање захтева за “толерантним понашањем”, осујећује сваки покушај да се свет учини бољим и праведнијим, а живот хуманијим и нормалнијим, тако да конформизам свакога чини саучеником у репресији.

Политички живот у демократском друштва се не темељи искључиво на угњетавању, него пре свега на манипулацији.

Пропаганда је највећи и најуспешнији западни производ.

То је разлог што је произвољно становиште потиснуло јаку мисао, празна реторика надјачала промишљен став и што се не обраћа пажња на објективну истину и њено јасно разликовање од лажи.

Дефинитивно се прешло “с оне стране добра и зла”, а “демократским мерилима“ је дата предност у односу на истинске животне вредности, вештачком свету у односу на органски.

Оваквим потезима се штити демократски поредак и спечава да се, као легитимно, постави питање његовог “класног карактера”. Сигурност у могућности мишљања и њену спсобност да дође до “објективне истине” подривена је (постмодерним релативистичким стратегијама мишљања), тако да су све искључиве тврдње означене као пуке апстракције, а истовремено и као акти “нетолеранције”, да би тако као “пороблематичне и субверзивне тезе” биле лишене критичке жаоке.

У том контексту, „толеранција” је наметнута да би укинула аутономију појединца у корист друштвене моћи контроле.

Али, критика која почива на појму истине не прихвата (друштвену) „толеранцију“ без критичког промишљања. Нису све идеје поједнако истините, па не могу бити ни једнако прихватљиве. Третирати их све на исти начин, значи обесмислити сваку од њих.

У идејној сфери, (друштвени) консензус и хармонија као „критеријуми истинитости“ су неприхватљиви. Подмукла су и бесмислена позивања на „слободно тржиште идеја“, јер оно никада није било слободно, него је увек било само тржиште (место интереса и трговине).

Никакви (постмодерни) посредници ту нису потребни. Довољна је критичка интелигенција која је остала верна објективном поимању истине.

„Толеранција није супротна нетолеранцији, него је њен део. И једна и друга су тиранија. Једна себи приписује право да спречава слободу свести, а друга да је додељује“, каже Маркузе.

Због тога што постоји репресивна „толеранција“, мора да постоји и ослободилачка нетолеранција. У складу са тим, нека нетрпељивост замени „толеранцију“, нека бес замени малодушност, нека презир замени поштовање.

Насловна – South Park

                                          

О аутору

Повезани чланци

2 Comments

  1. Ivan E

    Tolerancija jeste moralna kategorija ali i prirodno svojstvo koja se propagira u emancipovanim drustvima. Tacno je da je u istim i zloupotrebljena. Tacno je da bi se zastitilo to nacelo mora da se praktikuje netolerancija prema odredjenima ali ako je neko netolerantan, ne zasluzuje toleranciju. Ako se to nacelo pazljivo primeni, uspostavlja se pravda, ako se zloupotrebi, nastaje haos, ali tako je valjda i sa drugim moralnim kategorijama.

    S obzirom na licno iskustvo zivljenja u oba, „tolerantnom“ i „netolerantnom (ili manje tolerantnom)“ drustvu drustvu, moram da primetim da je jedno inkluzivno a drugo ekskluzivno. Imperije koje usisaju razne narode sa svih strana sveta u stvari predstavljaju svet u malom koji nema mnogo vezivnog tkiva osim sistema i nekoliko moralnih kategorija koje se promovisu da bi sistem uopste postojao. U drugom, pak postoji dosta vezivnog medju ljudima ali i kompaktnosti koja dovodi do dekadentnih pojava kao sto je ksenofobija, paranoja a iz tih javljaju se tenzije medju takvim drustvima koja se fizicki dodiruju i na kraju sukobe.

    Moje pitanje je kako iste individue u jednom drustvu budu ksenofobicne i okrenute unutrasnjem i sukobe se sa slicnim susedima a u drugom otvorenom, tolerantnom mogu da se ponasaju u skladu sa tim moralnim kategorijama i lako prihvate suzivot sa ljudima iz svih delova sveta? Covecanstvo tako funkcionise: nekada Rim i mnoge druge imperije, danas Novi svet u Amerikama i Australiji funkcionise kao “ tolerantan“, a ostatak u tradicionalnim vise ili manje zatvorenim i “ netolerantnim“ drustvima – to su dva razlicita tipa ljudskog drustva koja paralelno opstaju milenijumima. Koji ce preovladati i da li ce se smenjivati tesko je reci.

    Za mene licno pitanje tolerantnosti je mera u kojoj neko prihvata postojanje i suzivot sa nekim drugacijim od sebe. Na kraju, za zajednicki zivot samo dvoje ljudi potrebna je neka doza tolerancije. Pocev od pojedinca za svaku zajednicu ili drustvo tolerantnost je prirodna i potrebna osobina kao i jos neke. Kad se tom osobinom manipulise i kad se zloupotrebi, onda nastaje bolest te zajednice ili pojedinca, ali tolerantnost sama po sebi, za mene je sasvim prirodno svojstvo raznih zivih bica, pa i ljudi i kao takva, ona je dobra i neophodna u sto vecoj meri pa bih zakljucio da manje tolerantni treba da se ugledaju na vise tolerantne jer trenutno ovi sarenoliki tolerantni vode svet makar u propagandnom pogledu jer vecina ovih homogenih bi da zivi u tolerantnijem svetu. Bar bi nama iz ex-ju prostora dosta tolerancije pomoglo – nekad smo je imali i imali vece i mocnije drustvo, a sta smo sad?

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *