facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Мајка свих партија

Мајка свих партија

Прва српска партија, која је била модерна и која је поставила модел делања на политичкој сцени, јесте Радикална странка Николе Пашића, првог модерног[1]  српског политичара. Била је то прва партија која је увукла сељачке масе у политику, прва у којој је технологија власти надмашила интересе државе и народа, прва која је била потпуно малограђанска по духи и вођству и прва која је предузела веома оштру пљачку буџета.[2]

Без Пашића и Радикалне странке, био би немогући аутогеноцид, који се догодио од 1915. до 1918. Сатирање преко Албаније, погибија преко 30 000 српских дечака од 15-16 година, поведених да буду регрутни  потенцијал на неком новом фронту, сатирање оно мало ветерана, без смене и одмора,  на Солунском фронту[3], ликвидација Аписа и преговарање са групом хрватских грађана, на челу са Трумбићем, која није била ни од кога овлашћена да преговара, о стварању некакве Краљевине СХС, као и послератне пљачке и стварање нове, буржоаске класе, која више никакве везе није имала са народом из ког је потекла.[4]

Што је најгоре, и остале странке су преузеле исти модел организације као Радикална странка, тако да се, између два светска рата, створила политичка сцена која је веома наликовала овој данашњој.

Прва послератна политичка организација, која је била „модерна“, у пашићевском смислу, јесте Социјалистичка партија Србије.[5]  Доцније ју је надмашила Српска радикална странка, а данас коло води Српска напредна странка, која у себи садржи све мањкавости свих модерних српских партија.

Шта карактерише ове партије?

  1. Оне су масовне, а не кадровске. Никада квалитет, или људски материјал нису били у питању, већ само број. Велики број није ту да би давао гласове  на изборима (дешавало се, као на изборима 2001., да СРС добија дупло мање гласова, него што има чланова), већ да би се, пред масом, оставио утисак моћи. Наравно, велики број чланова  чини да су интерперсоналне везе веома слабе и трају онолико колико траје заједнички интерес.
  1. Ове странке окупљају махом клијентелистичке чланове, односно оне који се4 надају некаквој добити од странке. То подстиче лактање, потказивање и сталне ратове по одборима, по којима је в.д. стање више правило, него изузетак. Руководиоцима странака[6] то не да не смета, него чак користи, јер се тако регрутује најгори људски материјал, без кога модерна странка не може да опстане.
  2. Овако постављена структура партије, са огромним чланством[7] мора да буде прикључена на буџет, јер су трошкови одржавања оваквих монстр-странака огромни и не могу се намирити из чланарина. При том је потпуно свеједно да ли ће неко моћи директно да исисава буџет, као владајућа странка, или ће то радити индиректно, наплаћујући гласове или  кворум у Скупштини: лову опет исплаћује буџет, односно порески обвезници. Ништа другачије није ни на локалу. Својевремено је лист Велика Србија, гласило СРС, била штампана у енормном броју примерака и логично је претпоставити да је то штампање плаћала Општина Земун, а не Шешељ из свог џепа. Цеђење локалних буџета се не разликује од цеђења републичког, осим у цифрама.  Испадање из власти (што се десило ДС-у, ДСС-у и СРС-у, на пример) тера те странке, са огромном инфраструктуром, а малим бирачким телом, да се продају властодршцу и тако се, индиректно, опет закаче на буџет. Ту никакву илузију не треба имати. Исто тако, буџет мора да покрије и, истина далеко мање, трошкове фантомских странака, које симулирају опозицију, а таквих у Србији, посебно међу „патриотама“, није мало. Срећа за пореске обвезнике је што се ради о ситним душама, тако да хиљаде евра завршава посао, уместо десетина и стотина хиљада.
  1. Српске партије краси потпуно одсуство ма какве идеологије. Ни неолиберализам – у томе се не треба варати – није никаква идеологија, већ само пљачкашка техника. СНС је ултра модерна у том погледу: када би се ухватио члан председништва, а не обичан члан, који дрежди по штандовима, надајући се да ће му то донети посао, и на муке ставио, не би знао да каже коју идеологију има странка у којој је он високи функционер. Сва идеологија СНС-а је  скуп пар идиотских парола, попут оне „Да живимо боље“, „Да идемо брже“ и слично. Испод површине такве деидеологизоване организације, крије се веома једноставна псеудоидеологија: да се напунимо на брзака, па да се разилазимо. То је, чак, веома слабо увијено и види се из авиона.

СПС, иако то изгледа другачије, никада није имао озбиљну идеологију. Програм, сасвим социјал-демократски по духу, који је написао Михаило Марковић, одбачен је истог дана кад је написан, а и сам аутор, неколико година касније.[8] Слободан Милошевић је хтео потпуну слободу деловања, а то идеологија не трпи. Нисам сигуран да данас у Србији постоји човек који би смео руку на пањ да стави да је Слоба био комуниста, или неко други да је био националиста. Он је, заправо, био технолог власти и ништа више, а то захтева одрешене руке, које идеологија везује. Чак је и Тита, кога можемо да замислимо као потпуног диктатора, обавезивала идеологија, јер ни помоћу највећег напора маште, не можемо да га замислимо као помотера капитализма и приватне својине. Владао је у оквируи одређених идеолошких постулата.

Природно чедо Слободана Милошевића и СПС-а јесте баш Ивица Дачић. Он је нужна, а не случајна појава у оквиру партијске праксе СПС-а. Иако је склон да, уочи избора, плачно слини за социјализмом, радничким правима, социјалном правдом, у свим осталим ситуацијама је то тип коме не би сметало да Србијом влада Иди Амин Дада, само да он има свој део колача. Таква му је и партија: редак је члан Главног одбора који није социјалиста поподне, а до подне је капиталиста, односно има своју фирму и у њој своје робље.

Другосрбијанске партије, у распону од агоничног ДС-а, до Чеде, Чанка и Бориса, а у овај хол великана ће се угурати и Јанковић, Радуловић и Јеремић, нема никакву идеологију. На месту где би требало да постоји идеологија, налазе се телефонски позиви из амбасада. Сва људскоправашка идеологија, као и идеологија неолиберализма, само су друго име за лично богаћење и разбијање народа и државе.

Све, дословно све, „патротске“ партије су, иако то крију и нерадо се о томе изјашњавају, заговорници тврдог капитализма и капитал-односа, што ће рећи да се Србин и сународник, у чије се име наводно води политика, потпуно препуштени хијенском капитализму.[9]

Ако и постоји нека идеологија у десничарским партијама, она је фрагментарна, неконсеквентна и клерикална. Тешко је поверовати да вође таквих организација не виде да та идеологија код Срба не пролази и да ће се вечито борити за цензус, те је прва, природна мисао, да су те и такве организације ту само да би заузимале место, односно спречиле да се појави нека озбиљна десница.

Посебно је, у погледу идеологије, занимљива Српска радикална странка, за коју су сви уверени да поседује некакву националистичку идеологију. Ако је идеологија дисквалификација, и то врло примитивна, политичких противника, производња и одгој проатлантских кадрова[10], глуматање и симулирање опозиције и власти, онда СРС има идеологију. Иначе, једина идеолошка одредница, коју би 90%  чланова СРС-а могло да наведе је: Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Даље од тога нико није ишао. Идеологија српског национализма, којом се Шешељ кити, није могућа, јер родољубље не може да буде идеологија, већ само партија може да цеди патриотизам за своје интересе и интересе људи који је воде.[11]

Било је, и биће, пребега из евроатлантских партија у евроатлантске партије, али за производњу прелетача  из националиста у евроатлантске партије, највећи расадник је  СРС.  Сигуран сам да је више радикала збрисало у СНС, него што ДС има чланова.

Читава идеологија СРС је збир неколико парола које немају никаквог смисла, нити се могу у живот преточити, али необично годе уху лумпенпролетеријата, чији мозгови само до парола и добацују.

Дакле, све српске партије желе да сви живимо добро, да цвеће расте и да се деца весело играју. О томе какво друштвено уређење желе, који облик својине застпупају, какав однос имају према странцима, какву друштвену расподелу хоће …ви појма немате. Ова питања, која су и најважнија, потпуно су избачена из српског политичког живота. Сасвим упрошћено: партијаши желе систем у коме они добро живе и то на терет народа. Све остало је неважно.

 

[1] Овде појам „модерно“ треба схватити у Ничеовом кључу: „Модерност – гушим се у њеном трулом задаху“.

[2] Управо као данас: странка је имала своје „тајкуне“, преко којих је вршила пљачку, чији је подли врхунац лиферовање војсци, током ратова, опанака од картона и брашна помешаног с песком. Као и данас, лопови који су били у спрези са Пашићем и Радикалном странком, не само да нису били прислоњени уз колац, него су, после рата, постали угледни грађани. О јавним набавкама из тог доба, о муљању са хартијама од вредности и слично, могла би се посебна књига написати.

[3]  Србија је, уз крајње напоре, током шест ратних година, мобилисала око 760 000 војника. На Солунски фронт је извела 120 000, а у Србију се вратило око 50 000, скупа са припадницима Југословенске дивизије, састављене од исељеника. Губитак од 14/15 војника није ништа друго него аутогеноцид.

[4]  Један од доказа потпуног одсуства смисла за политику у Срба, јсте споменик Николи Пашићу, у центру Београда. Да се макар мало разуме политика, било би забрањено изговарање његовог имена.

[5]  Доцније ћу објаснити зашто се СКЈ не може сматрати модерном партијом.

[6]  У суштини, не постоје руководиоци, у конзервативном значењу те речи, већ постоји само вођа са пратњом, у којој је надшлихтавање олимпијска дисциплина.

[7]  СНС има преко 600 000 чланова, а толико је имала и СРС на врхунцу моћи. Када би се сабрали сви чланови странака у Србији, испоставило би се да их има знатно више од чланова некадашњег СКЈ, који је, у Србији, имао око милион чланова. Исто тако, када би се сабрале све чланске карте издате од 1991. наовамо, испоставило би се да, због честог мењања партија, број чланских карата превазилази број становника Србије.

[8]  СКЈ је имао све слабости које имају и ове партије о којима пишем, изузев једне: имао је идеологију. Превише сложену, неразумљиву и руководству партије, камо ли члановима, али је ипак имао. И, у свим битним аспектима, придржавао се те идеологије. На крају се распао не зато што су збрисали Словенци и Хрвати, већ зато што се више није хтела следити идеологија, хтеле су се одрешене руке за сваки заокрет.

[9] Занимљиво је да је Србија једна од ретких, ако не и једина земља у Европи, која нема конзервативне левичарске партије. Не треба, наравно, озбиљно узимати прокламације, односно тврдње СПС-а, или ДС-а да су левичарске партије, јер је њихова политичка пракса изразито десничарска. Овде је, у десничарење и антикомунизам, уложено превише пара, година и пропаганде, да би се дозволило да се формира нека комунистичка партија.

[10]  Сви заборављају да су Тома Николић, Вучић, Александар Мартиновић и многи други кадрови Војислава Шешеља, што ће рећи да је, испод плашта национализма, у СРС одгајан искључиво лукративни тип политичара, који може да буде све, ако постоји новац који га покреће. Присталице СРС, бар оно мало што их није прешло у СНС, пребеге зову издајницима, не схватајући да је таква издаја, заправо, крајња консеквнца радикалског погледа на политику.

[11] Национализам, ако га, уз крајњи напор воље, схватимо као патриотизам, није идеологија, већ несвесни, природни одговор једног народа, или појединца, на изазове епохе. Када су наши стари јуришали на Мачков камен, или Кајмакчалан, нису имали појма да су националисти, већ су, сасвим испод прага свести, отмено служили традицији и слободарским тежњама српског народа, а да им ликови попут Шешеља уопште нису били потебни за то. 

 

Насловна – Никола Пашић

О аутору

Повезани чланци

6 Comments

  1. Mile Kosanovic

    Какав добар чланак!
    Богами вас гнев враћа у форму(мислим опоравак )
    Све што слушам на вашем радију задњих мијесеци објелодањено је у овој брилијантној анализи српских партија и политике живота у задњих 100 и кусур година.
    ЧЕСТИТАМ

    Одговори
  2. Vilogorski

    Dobar i aktuelan tekst, naročito lepo objašnjen mehanizam isisavanja para iz tankog budžeta.
    Prvo i odmah doneti zakon da prag prolaska bude iznad 10%.
    E to neće niko da predloži a kamoli da glasa. Narod lepo kaže – vrana vrani oči ne vadi.
    Šta je ideologija stranke? To je ono što bi određena ciljna grupa volela da čuje, da poveruje i da za to glasa.Političari koji tu „ideologiju“ propovedaju i žele sa njom da zadobiju poverenje birača i sprovedu reči u delo za dobrobit većine naroda,
    Običan narod ne traži mnogo, nase, use i podase.To su veoma jednostavne potrebe običnih građana kojih je preko 70%.
    Da profunkcioniše zakonodavna, pravna i izvršna vlast.
    Kako su nekada komunisti, sa pravom primećivali i demagoški govorili, – sa reči na dela.
    Siđimo u bazu, i sagledajmo realno stanje. Čemer i jad.
    Prođimo srpske varošice u ranim jutarnjim časovima. Sta vidimo? Stare, obično penzionere, koji se više međusobno ne pozdravljaju jer ih stid od bede izjede. Porane da bi kupili, bajati hleb od juče po ceni od 20 dinara. Da bi kupili meso koje je već potamnelo. Da bi kupili mleko 50% umanjene cene kojem sutra ističe rok. Da bi pokupili voće druge klase koje je u stanju truljenja, i dako dalje.Sa polupraznim torbama vraćaju se i hladan stan gde ih čekaju sin i snaja koji ne rade, unuk i unuka koje studiraju ili čekaju posao koji ko zna kada će dobiti, ako nisu u partokratskom kolu.
    Sve nevedeno je stanje objektivne realnosti. A vlada? A parlament? oni se bave pesmom – pada vlada, čupanjem mukrogona, gađanjem mišom u nos presedavajućem odbora, pravljnjem skandala da bi u sutrašnjim tabloidima vest izašla na prvoj strani. Da bi ti vrli poslanici bili u centru pažnje i tako povećali svoj prag rejtig pridobijajući glasačku prostotu.Obično unuke tih istih vremešnih i skavlalih penzionera.
    A u Srbiji ima 400.000 hektara plodne zemlje koja se ne obrađuje. Gde se izgubi onaj polet nekadašnjih trudbenika i udarnika. Danas je sramota biti Alija Sirotanović °-°
    I tu se krug zatvara. Kada će nam biti bolje? Odgovor je retorzivnog karaktera.

    Одговори
  3. Vilogorski

    @-Poštovani,
    moj komentar od juče nije objavljen !? Zato ga ponavljam.
    Verovatno imaju dva razloga, ili nije prosleđen ili je cenzurisan.
    Bez obzira na razlog, srdačan pozdrav.
    Tema koju ste obradili je odlična, inspiriše raspravu.
    Dobar i aktuelan tekst, naročito lepo objašnjen mehanizam isisavanja para iz tankog budžeta.
    Prvo i hitno doneti zakon da prag prolaska cenzusa bude iznad 10%.
    E to neće niko da predloži a kamo li da glasa. Narod lepo kaže – vrana vrani oči ne vadi.
    Šta je ideologija stranke?
    To je ono što bi određena ciljna grupa volela da čuje, da poveruje i da za to glasa.Političari koji tu „ideologiju“ propovedaju i žele sa njom da zadobiju poverenje birača i pokušati da sprovedu reči u delo za dobrobit većine naroda. Običan narod ne traži mnogo, nase, use i podase.To su veoma jednostavne potrebe običnih građana kojih je preko 70%.Da profunkcioniše zakonodavna, pravna i izvršna vlast, koja je očigladno atrofirala.
    Kako su nekada komunisti, sa pravom primećivali i demagoški govorili, – sa reči na dela.
    Siđimo u bazu, i sagledajmo realno stanje. Čemer i jad.
    Prođimo srpske varošice u ranim jutarnjim časovima. Sta vidimo? Stare, obično penzionere, koji se više međusobno ne pozdravljaju jer ih stid od bede izjede. Porane da bi kupili, bajati hleb od juče po ceni od 20 dinara. Da bi kupili meso koje je već potamnelo. Da bi kupili mleko 50% umanjene cene kojem sutra ističe rok. Da bi pokupili voće druge klase koje je u stanju truljenja, i dako dalje.Sa polupraznim torbama vraćaju se i hladan stan gde ih čekaju sin i snaja koji ne rade, unuk i unuka koje studiraju ili čekaju posao koji ko zna kada će dobiti, ako nisu u partokratskom kolu.
    Sve nevedeno je stanje objektivne realnosti. A vlada? A parlament? oni se bave pesmom – pada vlada, čupanjem mukrogona, gađanjem mišom u nos presedavajućem odbora, pravljenjem skandala da bi u sutrašnjim tabloidima vest izašla na prvoj strani. Da bi ti vrli poslanici bili u centru pažnje i tako povećali svoj prag rejtig pridobijajući glasačku prostotu.Obično unuke tih istih vremešnih penzionera.
    A u Srbiji ima 400.000 hektara plodne zemlje koja se ne obrađuje. Gde se izgubi onaj polet nekadašnjih trudbenika i udarnika. Danas je sramota biti Alija Sirotanović °-°
    I tu se krug zatvara. Kada će nam biti bolje? Odgovor je retorzivnog karaktera.

    Одговори
  4. kašimbo

    …kvaka 21 je u naprednom metodu striže mršavih ovaca…

    ( ni turci se za svoga vakata nisu zamajavali razvojem ekonomije u beogradskom pašaluku…ili možda jesu? )

    Одговори
  5. Mladen Obradović Bajgut

    Atlanska Imperija (i njihove službe) je majka svih partija od postanka parlamentarne damokratije. Nije glavni problem u nekolicini (nabrojanih) partijaša, već u onima koji ih drže na lancu. To je mašinerija koja kontroliše glavne tokove novca, informacija i ljudi.
    Samo globalni (antiglobalistički) pokret koji ima namjeru da oslobodi (a ne da zajaši) grbaču od jarma može da nas spasi. Treba suštinski razdvojiti borbu za vlast od borbe za slobodu. Te institucije shvatiti kao zamku u koju hvataju one koje mogu eksploatisati.

    Одговори
  6. Alex Sasha ILIC

    Milane Legendo,
    ti kada napises i recept za sarmu, ja citam dva puta trazeci politicku poruku izmedju redova kiselog kupusa i mesa… Fenomenalna analiza, kojoj bi ako dozvolis dodao misljenje moga deda Steve, Solunca, koji je bez dlake na jeziku kritikovao u svim situacijama Nikolu Pasica, i nazivao ga prevarantom, gulikozom, lopovom, ulizicom Karadjordjevica, a nazivao ga je DODJOS koji je go kao pistolj dosao u Beograd, a na onaj svet otisao sa oko dvadesetak kuca u krugu Dvojke…
    Soluncima bas taj DODJOS, nije dao penziju, nije nosiocima Karadjordjeve zvezde dao nikakvu pomoc, ni DINARA za petogodisnje odsustvo od kuce, cak ni hemiju da korovom prekrivene njive ociste od korova i da mogu zasejati psenicu i kukuruz…
    Tito je Soluncima, iako ih je preko nisana od puske gledao DAO BORACKU PENZIJU, VOJNU KNJIZICU, DODATAK ZA ODLIKOVANJE, NEOGRANICEN BROJ PUTOVANJA ZELEZNICOM, BESPLATNO, I DOZVOLU DA SE SVAKE GODINE OKUPLJAJU NA DAN 21 VOG DECEMBRA I DA ZA PRVI MAJ MOGU UCESTVOVATI NA VOJNOJ PARADI u Beogradu kao i mogucnost da ORDEN mogu na taj dan nositi ponosno na grudima…
    A jednom godisnje ih je SUBNOR i General Pukovnik Kosta Nadj, slao u Pariz na smotru POBEDNIKA iz Velikog Rata…
    Kazem na kraju
    Srbin Srbinu je najveci dusmanin, i najteze je Srbinu kada mu Srbin vlada drzavom…

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *