facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Практични Исус

Ненад Ћурковић: Практични Исус

После „пада комунизма“, одбацивања „социјалистичког самоуправног система“, највише је било оних који су осетили празнину пошто су остали без претходног „идентитета“. Више нису могли да буду комунисти (Савез комуниста је укинут), ни самоуправљачи (смоуправљање је напуштено у корист капиталистичког, експлоататорског концепта привреде), нити да припадају „напредној радничкој класи“, која се распала и претворила у гомилу (потцењених, минимално плаћених и у перспективи – сувишних) најамних радника.

Тада су сви много очекивали од демократије и либерализације привреде, од новоуспостављеног неиделошког систем. Зато су хитно морали да попуне празнину који су осећали и пронађу нови идентитет, као и своје место у новом друштеном поретку.

Највећи број таквих је веру у „боље сутра“ заменио религиозном вером. Научни социјализам – православном духовношћу. Значке са Титовим потписом –  дрвеним крстићима и бројаницама.

Хиландар је заменио Кумровец.

У тој промени видели су уздизање, прихватили је као ослобођење од ретроградне идеолошке свести и у томе препознали „унутрашњу обнову“, доживели као повратак националној традицији и духовности. Посебно, духовности.

Масовно су нагрнули у цркве и почели да се у позним годинама крсте, у њој венчавају и обавезно славе славу (чак и у кафани). У томе нису заостајали ни они који су били изразито грађански оријентисани.

Црква је процветала, а миомирис „православне духовности“ запахнуо је све. Убрзо су чак и певаљке у таблоидима нарцисоидно блебетале о својој духовности и поштовању хришћанских обичаја, а свештеници освећивали (за паре) све редом, па и коцкарнице.

Раширирено је уверење да се народ, коначно ослобођен „погубне тоталитарне идеологије“, вратио вери својих отаца и да је комунизам из њих истеран заједно с ђаволом.

То је сада постало мерило животних вредности, њихових ставова и понашања.

Црква је све ово оберучке прихватила, без икакве резерве према тој напрасној конверзији, овом „повратку вери“, народа који је до тада према цркви био равнодушан и истовремено се захваљујући томе и сама муњевито трансформисала у веома ефикасно предузеће, третирајући вернике искључиво као кориснике и платише црквених услуга (била је то сигурно најуспешније изведена транзиција у посткомунистичком периоду). Црква је убрзо верска питања потиснула у корист економских.

Пропаганда власти и одушевљење цркве сломом комунизма, давали су лажну наду да ће убрзо осетити добробити капитализма, тако да су без имало отпора прихватали друштвене промене.

Требало је само да буду стрпљиви, док се не заврши процес транзиције, и мирно сачекају боље дане.

„Стрпљен, спасен“.

Уосталом, верници су се сада суочавали једино са економским проблемима, а њихов религиозни живот се сводио искључиво на наду у Божију помоћ. „Даће Бог“.

Тако су остали пасивни, чак постали и пасивнији, заборављајући ону бибијску поруку да „ко тражи, даће му се“, јер ко само чека – начекаће се.

Црква се о тој њиховој нади није директно изјашњавала, нити је било каквим политичким деловањем пружила отпор и покушала да заустави њихово осиромашивање и све већу социјалну беду. У својој саможивости, одлучили су да је за њих најбоље да не буду ништа друго него идеолошки серивис њихових „послодаваца“ и политичара на власти.

Да ли је уопште и могло да буде другачије?

Црква је широким народним масама аутоматски била привлачна, јер им се чинило да повратком вери могу да попуне празнину коју је у њима оставио слом дотадашњих вредности. Тако су, као верници, напрасно „повратили сопствени идентитет“, једнако како су га и изгубили. Зато су све повластице које су имали у претходном систему, у садашњем тако брзо проћердали. Црква је томе дала завидан идеолошки допринос, као и они који су деловали као њени („праворерни“) волонтери, ружећи претходно као најгори облик репресије и тоталитарне идеологије.

Али, новодошли верници, упркос својим умишљајима, нису се везивањем за цркву ослободили идеологије, него су само једну идеологију заменили другом. Једну пасивност другом, још већом.

 

Црква је институција која делује, пре свега, идеолошки. Због тога у први план истура многе неважне ствари и небитне проблеме, формалног карактера. Зато и пристаје на религиозни конформизам верника (у којем и сама учествује), њихово формално („транспарентно“) испољавања вере (афектацију религиозности) и припадништво цркви само на реч и наизглед.

Као жива вера у Божје Откровење кроз Исуса из Назарета, као пракса која је верна „доброј (Божијој) вољи“, хришћанство није идеологија. Али, сваки пут када црква прави разлику између правоверних и грешника,  хришћанство јесте идеологија.

Сâм концепт Откровења (Јеванђеља) се противи идеологији. Идеологија је лаж, а Исус каже: „Ја ћу вас научити истини и истина ће вас учинити слободним. Познаћете истину и истина ће вас избавити.“

А истина је увек на делу и у делу.

Првобитно хришћанство је било против идолатрије. Подразумевало је борбу против идолопоклонства, одн. уништење свих религија, веровања, кумира, фетиша и политичких трендова. Овај принцип једнако важи и за савремене идоле: новац, државу, рад, технику, науку, технологију, теологију, спорт, итд, као и на модерне религије као што је капитализам. Али се црква никада поводом тога не оглашава тако.    

На тај начин црквена идеологија узурпира позицију Божијег Откровења.

Борба против идолопоклонства се томе супротставља.

На практичном нивоу, целокупно хришћанско понашање заснива се на Божанској слободи. Бог укида наше отуђење и омогућава нам да живимо као слободни људи.

Зато морамо да нападнемо све идеологије (не само оне „непријатељске“), јер нас наша присиљава да се прилагодимо, придружимо онима који су пасивни (малограђанима, конформистима), да одбацимо своју способност избора и сопствено размишљање и осећање (које нам нико ничим не може одузети, ако ми на то сами не пристанемо).

Прво што треба урадити  је поставити питање сâме хришћанске идеологије: хришћанства као власти и као иделогије. У том смислу су Марксова и Ничеова критика се на месту. Обојица су довела у питање идеолошки аспект хришћанства. Зато толика повика на њих и оптужбе за сатанизам. Али, било би много боље да су то урадили хришћани и да они то ураде, а не да то ради неко са стране. Све што треба да учине је да критички преиспитају сопствене идеје, уверења, своје понашање, и праксу цркве и њену политичку оријентацију. И да се не задовољавају празним причама о демонизму оних који ово стање доводе у питање.

Библија верницимa не служи само зато да би у њој пронашли аргументе којима ће правдати  своје пасивно понашање, или исто такво понашање своје цркве.

Црква би требало да се, пре свега, позабави сиромаштвом народа и узроком  његове беде. То је њен први и најважнији задатак, највиша хришћанска обавеза. Да се најпре томе посвети, тако што ће се са сиромашнима поистовети.

Хришћани су позвани да љубе своје ближње. На нивоу права, то значи да практично помаже онима којима је помоћ потребна, а не само да им даје вербалну духовну утеху. То укључује и дијалог с влашћу, а у корист сиромашних и немоћних. Исус нас позива да увек будемо на страни немоћних и скромних, тако да се њихов глас чује и призна.

Али црква се не бави овим најпречим хришћанским задатком, него се посветила најприземнијим стварима, увећању сопственог материјалног богатства.

Током скоро целе своје историје, црква је држала страну експлоататорима и служила им је као моћан ослонац држави (и сама учествовала у власти). Давала је легитимитет израбљивању и смиривала експлатисане масе верника теолошким смицалицама. Пружила је теолошко оправдање политичким режимима и убеђивала сиромашне да прихвате сиромаштво и стање потлачености.

Црква је тако заиста деловала као опијум за народ. Она је из економских разлога и данас саучесник у злу којем су људи  изложени у овом друштву, јер  делује супротно основним порукама Исусовог Откровења.

Социјализам је, за разлику од ње, био на страни сиромашних.

Комунисти су настојали да у пракси остваре оно што је хришћанство проповедало. У томе су великој мери били доследни, нарочито у почетку. То је био највећи ударац који је црква доживела од комуниста, поред оног, које нема оправдања, физичког терора којем је била изложена. Али црква је то превидела и прећутала, тај склад који је послератна власт успоставила између својих речи и дела, своје теорије и праксе.

Комунисти су спроводили оно што су проповедали, и добро и лоше. Нису запоставили праксу и само причали празне приче. Јер, несклад између речи и дела у цркви и животима многих хришћана био је упадљив и мучан.

Црква проповеда љубав према ближњем, а искоришћава га, говори о правди, а подржава и сама производи неправду. Упорно је ишла путем који је супротан од онога што је Исус објавио, а кривци за то су сви хришћани, и црква и верници подједнако.

У комунизму, одн. социјализму, постојао је другачији модел: практиковало се оно што је проповедано. Генерално, усклађиване су мисли и деловање, теорија и пракса, а тежиште је било на пракси. То је било у складу и са комунистичком идеологијом.

Социјалитичко друштво је настојало да помогне сиромашнима, да беду искорени. Трудило се да народ живи боље. Није им причао бајке о искупљујућем потенцијалу сиромаштва, о награди на небу и мирно гледао како се муче да преживе.   

Ми смо живели у једној таквој земљи.

Упркос томе, што тај склад није био идеалан, и поред свих негативних појава, он је постојао. Склад не у погледу поклапања, него у односу на то што је проповедано. На интелектуалном плану та усаглашеност постоји. Постојала је у првим десетлећима и зато је привлачила и разочаране хришћане, који су у животу цркве јасно видели несклад између њених проповеди и њеног држања у пракси. Наравно и ту је било часних изузетака, али их је било мало, или су живели строго духовним животом, изоловани од друштва у својим молитвеним заједницама.

Материјализам социјализма је на глобалном нивоу (посредно) понудио модел изветрелој хришћанској „духовности“, како да поврати своју изгубљену специфичну тежину. Али они то очигледно нису уочили. Видели су све друго, само то не.

Хришћани су позвани за живот, у активну заједницу засновану на братству. Али, шта видимо? Беживотне, инертне индивидуализоване (изоловане) вернике, који нису ничему привржени, осим свом личном спасењу.

Исусова молитва гласи: „Оче наш“, а не „Оче мој“.

Када се повремено окупе у цркви (на литургији), обично игноришу једни друге. Нису спремни да се жртвују, нити су у стању да створе нешто ново.

Код комуниста је, међутим, постојао милитантни дух, одлучност, спремност, да се боре и жртвују за нови облик заједништва за праведно друштво, у којем неће бити сиромашних и угњетњних.

Када упоредимо то са овим у чему смо сада, они су то у великој мери и остварили. Овај садашњи обрачун са комунизмом и социјализмом изводи се у процесу осиромашивања и угњетавања највећег броја људи.

А то само посматрати и пасивно прихватати, није хришћански.

Комунисти нису измислили ништа ново, нити су рекли нешто што хришћани већ нису знали. Они су само пред хришћанима, ступајући на историјску позорницу, обновили градиво Исусовог Откоровења.

Од тога хришћани не могу побећи, ни после пада комунизма и његовог одласка са историјске позорнице.

Социјализам, представља трајну провокацију.

Хришћанима су указали на блискост која међу њима постоји у погледу циља којем треба да теже. Буржоаска црква, са својом духовношћу и традиционализмом, среброљубљем и световном моћи, покушала је да нас убеди како комунизам и хришћанство стоје један насупрот другог, као љути противници. Али иако је та разлика била огромна на идеолошком плану, блискост је далеко већа него што то и једни и други могу да прихвате.

Уколико ово препознају, прави хришћани треба да предузму кораке да се хришћанство уозбиљи и опет постане аутентично.

Комунистичко инсистирање на пракси у борби против сиромаштва и за праведне социјалистичке односе у друштву треба да освесте и охрабре  хришћане који то заиста јесу, да схвате како треба радити на томе да хришћантво опет дође к себи и поново постане истинско, изворно.

Они верници који истрајавају у религиозном конформизму и плутају у лимбу изветреле хришћанске духовности (метафизике теологије), у социјалитичкој пракси не могу да виде ништа више од своје нечисте савести.

Црква трајно стоји пред изазовом Исусовог Откровења, пред увек отвореном могућношћу да поново открије значења и вредности живота у историји?

Хришћани морају поново да открију прави смисао Јеванђеља, и почну да живе у складу са тим, испуњавајући у свакодневној пракси  Његове заповести.

Можда је то прави смисао другог Христовог доласка?

У почетку је хришћанство било у оштром контрасту са паганским религијама, јер се појавила као несакрална Радосна Вест. У најранијем периоду хришћанства није било храмова, магијских обреда, није било ни свештеника.  Убрзо је дошло до сакрализације, по узору на паганске обреде. Бог је полако добијао особине паганских богова. Пагански храмови су преправљани у цркве. Поруке верницима преношене су усвајањем паганске реторике и Радосна Вест се деформисала под утицајем паганских појмова.

Цркву је испунило свештенство, које је у њој заузело привилеговану, посредничку улогу. Али изворно хришћанство је Објава само једног посредника, Исуса из Назарета, и то искључује свако даље посредовање. Доказ за то је „Оче наш“, којим се хришћани директно обраћају Богу.

Са институцијом цркве и свештеника као посредника између верника и Бога, хришћанство је постало сакрално као и свака друга паганска религија.

Постало је идолопоклоничко.

Од Откровења (Јеванђеља), које је означило и крај свих религија, хришћанство се деформисало и постало, једна у низу аксијалних религија.   

Превиђа се да је Библија изнад свега историјска књига, а не само метафизички спис. Хришћани су заборавили да се она бави догађајима, а не чистом контемплацијом, па су дубоко потонули у метафизику. Смисао Јеванђеља је живот у историји, љубав према ближњем, а не апстрактна љубав према Богу, кроз молитву и полагање наде искључиво у трансцендентне светове.

Изворно хришћанство, у суштини, није било метафизичко („загледано у небо“), него историјско (дубоко окренуто измени наших међусобних односа у свакодневном животу).

Исус није мудровао.  Његов говор је непосредан и кратак. Он се не колеба, нити ствари компликује. Све каже одједном, на најједоставнији начин. А пре свега практично, примером. И то је довољно.

Смисао хришћанског живота је у томе да хришћанин не ради само на сопственом спасењу, него да практично делује у свету, у корист свих, целокупне заједнице (то је једини могући облик „спасења“ који хришћанство нуди).  

Изворно хришћанство, као и социјализам, у суштини је световна пракса.

Хришћани морају да стварају историју, јер живот без историје је живот у стварном духовном сиромаштву. Без тога, трансцедентни узлети су само сурогати. У одсуству одговарајуће праксе, деловања у историји, само испразне апстракције.

Најважнији задатак хришћана је да, ако су привржени својој вери, реинтерпретирју и поново практично оживе хришћанство, по узору на социјалистичку праксу.

Оно није приватна, него је заједничка својина. Благодат свих.

Иако то вероватно инертним хришћанима делује сумануто, то им је најважнији и најпречи интерес, уколико њихова вера није само обична поза.

Став званичне цркве је у томе неважан. Њих ионако данас више интересују друге ствари.

Исусова Објава, Јеванђеље, се потпуно разликује од хришћанске религије и цркве као институције, а једина сличност између њих је терминолошка.

Увек треба имати на уму да је утемељивач хришћанства (не и хришћанске религије) Исус, „Месија и Спасилац“,пре свега Ослободилац, онај који је људе избавио из световног ропства.

Сви који у отпору према постојећој стварности, њеним илузијама и њеном злу, делују у корист свих, да се коначно ослободимо робовања у овом свету, већ се увелико угледају на Исуса и наликју му.

То су они који нису пасивни, не чекају неко чудо, него својом праксом припремају Његов поновни долазак.

Srodna slika

Насловна – рад Генадија Животова                                                             

О аутору

Повезани чланци

5 Comments

  1. Вилогорски

    Јено је нужно и сигурно да се СПЦ мора реформисати из корена.
    Она није имала свој еволутивни развој вековима. На њу се накалемило доста паганства, Црква данас не може да да одговоре на најобичнија свакодневна питанја вернику, већ сам верник тумачи „слободно“ по свом лаичком нахођењу најспекулативније и наjдогматичније дилеме сопственог животног пута и самоук га трасира магловито,са надом – Бог ће помоћи.
    Да ли црквени великодостојници добро сагледавају стање у народу? то се ван црквених кругова не зна.
    Исихазам – Ћутање је тиховање je у православљу је канон, које упражњава наш свештенички клир, који се кроз молбан обраћа Богу за спас свеколиког народа, вероватно ће дати резултате по Божијој милости и љубљви.
    Са друге стране, само друштво не даје никакве назнаке како зауставити сиромашење и морално пропадање нације. Друштвени живот је у тоталном расулу, а очигледно је да немамо интелектуалне и маралне снаге да се саберемо, престројимо и припремимо за времена која нам тек долазе.
    За то ни Бог нам не може помоћи кад ми сами не знамо куда идемо и шта хоћемо.

    .

    Одговори
  2. Вања С.

    Православна црква ОДУВЕК је бранила власт што се види из тзв. „црквених заповести“ од којих су нарочито интересантне трећа и пета (иначе има их девет):
    3.Свештена лица треба поштовати.
    5.Молити се Богу за оне који су на власти.
    Занимљиво је то што некоме у цркви није било довољно 10 Божјих заповести, већ се ставио изнад Бога и направио своје личне.
    – Свештена лица треба да узор нађу у Христовим апостолима и СВИ ће их поштовати! Како да неког поштујеш, ако тај неко вози ауто скупљи од твог стана-куће, живи у дворцу, а за сахрану или крштење ти „одере“ кожу с’ леђа?!? Поштовање се СТИЧЕ, а не заповеда!
    – Власт нек’ чини добро Народу, па ће се свако за њих молити. Само будала ће да се моли за неког ко му ради о глави (а уосталом, то Бог од нас ни не тражи)!

    Десет Божјих заповести, преведено са старо-хебрејског:
    1. Ја сам Јахве, Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из куће ропства. Немој имати других богова уз мене.
    2. Не прави себи лика ни обличја било чега што је горе на небу, или доље на земљи, или у водама под земљом. Не клањај им се нити им служи. Јер ја, Јахве, Бог твој, Бог сам љубоморан. Кажњавам гријех отаца – оних који ме мрзе – на деци до трећег и четвртог кољена, а исказујем милосрђе тисућама који ме љубе и врше моје заповеди.
    3. Не узимај узалуд имена Јахве, Бога свога, јер Јахве не опрашта ономе који узалуд изговара име његово.
    4. Сети се да светкујеш дан суботњи. Шест дана ради и обављај сав свој посао. A седмога је дана субота, починак посвећен Јахви, Богу твојему. Тада никаква посла немој радити: ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живина твоја, нити дошљак који се нађе унутар твојих врата. Та и Јахве је шест дана стварао небо, земљу и море и све што је у њима, а седмога је дана починуо. Стога је Јахве благословио и посветио дан суботњи.
    5. Поштуј оца свога и мајку своју, да имадеш дуг живот на земљи коју ти дâ Јахве, Бог твој.
    6. Не убиј!
    7. Не учини прељуба!
    8. Не укради!
    9. Не сведочи лажно на ближњега свога!
    10.Не пожели куће ближњега свога! Не пожели жене ближњега свога; ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твога!

    Сажети, али другачије распоређени текст заповести у Православној цркви:

    1. Ја сам господ твој и немој имати другог бога осим мене.
    2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
    3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.
    4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему.
    5. Поштуј оца свога и матер своју,да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
    6. Не убиј.
    7. Не чини прељубе.
    8. Не укради.
    9. Не сведочи лажно на ближњега својега
    10.Не пожели ништа што је туђе.
    Значи, нема нигде Христа-Бога, свештенства или власти посебно назначених.
    Црквени „оци“ кажу:
    „…Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац….“
    Библија каже мало другачије:
    „…свима који Га (Бога) спознаше, даде власт да постану деца Божја.“
    „Где је двоје или троје сабрано у име моје, онде сам и ја међу њима“ – рекао је Христос.
    Јер се не спашавате кроз цркву, била она протестантска, католичка или православна, већ кроз – веру у Бога!
    Занимљиво је и то да јеванђеља у Новом Завету датирају тек од краја ТРЕЋЕГ века и касније, записана руком непознатих аутора (занимљиво је такође, да се у тим записима спомињу разни светитељи – св. Јустин Мученик /II в./, св. Јован Богослов /I в./и њихова дела и речи, али тих ОРИГИНАЛА нема!!!) ?!? У ствари постоје нека „сачувана“ документа “Правила Светих апостола“, “Апостолске уредбе“, али занимљиво тек из II в.?!? Како то да нико од Христових апостала, следбеника или савременика не записа баш ништа у само време збивања, него се неко сетио да запише нешто 300-тинак година касније?!? Па то и није баш тако. Записивали су они, али мало другачије од онога што тзв. „канонска“ јеванђеља кажу. Међутим, у то време Хришћанство бива прихваћено као религија (313.г. као равноправно осталим религијама Римског царства, а од 380.г. као званична државна религија). Пошто је изворно Хришћанство проповедало једнакост свих људи ( „Нема ту Јеврејина нити Грка, нема ни роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сви сте ви једно у Христу.“), зато су га почетку углавном и прихватали нижи, а одбацивали виши слојеви друштва. Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине. Како је сад Хришћанство постало званична религија „морало“ је да се уреди, „морало“ се „прилагодити“ новим временима. На царев (Константин) позив сакупило се у Никеји, у пролеће 325. године, 318 епископа, као и мањи број презвитера и ђакона. Доласком царевим отпочео је Први васељенски сабор, 25. маја. Сабор је сазван да би се отклониле разлике у поимању божанске природе Исуса и из тога произашле недоумице о бити свете Тројице. Наиме велика већина тадашњег хришћанског света на челу са теологом и презвитером Аријем Александријским (Арије или Аријан, гр: Areios /256-336/, је био ранохришћански теолог, свештеник и песник из Александрије), заступала је став:
    – Да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“ (Талија). Уздизањем Исуса у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. По Арију, претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов живот, која је битна за хришћанство. Арије такође није желео да допусти да монотеизам потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које је дирало у јединственост Бога (овакво тумачење има снажну потпору у Светом писму). Са друге стране је била мањина предвођена Александријским епископом Александром кпја је заступала тезу да је „Син одувек био у Оцу“, као очева премудрост. Син је беспочетни Бог, и мада је рођен, није рођен „из небића, већ из суштог Оца“, те како се у Светом Тројству садржи јединство. Међутим, они су имали велику предност: на својој страни су имали цара Константина лично! Дошло је до жестоких расправа и сукоба мишљења, а Никола из Ликије, познатији као свети Никола, је чак и физички напао Арија, након чега је удаљен са сабора. На крају је предложено ВЈЕРУЈУ (символ вере) по коме је Христос био „исте суштине као Отац“. Небиблијско порекло је било највећи недостатак овог израза, али је под притиском Константина прихваћен као образац о јединству. „Било је потпуно нечувено да универзално вјерују настане само захваљујући ауторитету цара, који се као прозелит тек припремао за крштење и није имао ни најмање право да учествује у разговору о највећим тајнама вере. Иста црква која је победоносно пркосила Диоклецијановој војсци послушно се повиновала наредби његовог наследника, која је погодила њен нерв потпуно друкчије од спољашњег насиља и прогона.“ Арије је рашчињен, проглашен јеретиком и проклет, а како је цар прогласио одлуке сабора царским законима, његово учење је од тада постало злочин, а Арије је постао државни непријатељ! Константин је протерао из земље све епископе који нису хтели да потпишу новостворени символ вере и на тај начин је остварио црквено „јединство“. Став прихваћен у Никеји није одговарао правом стању унутар хришћанства. Снаге у цркви биле су друкчије распоређене него што је био случај на сабору. Како је мањина извршила насиље над већином без уступака, освојена победа заснивала се на крхким темељима. Тако је ДИТЕИЗАМ постао основ хришћанства и уз Бога-Оца, додат је и Бог-Син!!!
    И тако добисмо све „благодети“ данашњег хришћанства: устројава се црква као грађевина а не скупштина, саборност се са верних преноси на цркву, Христ би проглашен за Бога, свештеник постаде посредник између верних и Бога итд… За своју улогу у овом преврату Константин још за живота од стране „победника“ би проглашен РАВНОАПОСТОЛСКИМ, а након своје смрти и СВЕТИМ!
    Они који су остали верни Христовом изворном учењу (Копти нпр.), се проглашавају јеретицима, јеванђеља из Христовог доба (ако се неко и сачувало) се проглашавају за јерес (отуда и 9. „црквена“ заповест : Јеретичке књиге не читати) итд.
    Ја знам да ће сад велики православни Хришћани да навале на мене, да ме проглашавају за јеретика, антихриста па и самог ђавола, али човек не сме бити слеп у вери, већ мора прихватити право Христово учење, јер иначе кад дође Страшни суд неће за њега бити спасења.

    Остајте с’ Богом, догодине на Космету!

    Одговори
  3. Ivan E

    Meni je izglednije da ce se vratiti socijalizam, pod uslovom da se zbaci okupacija, nego da ce crkva da se reformise u socijalnu instituciju. Svo svestenstvo je dugo izlozeno i okruzeno obiljem priloga vernika, toliko da narod i svestenstvo odavno ne zive u istom svetu i na isoj talasnoj duzini. Tome svedoce skora istupanja Patrijarha o radjanju a i audijima, a slusam i mog popa i neke druge svestenike iz neposredne okoline i redom im propovedanja nemaju veze sa zivotom. Isto je opste poznato medju mladima vec 2 decenije da kad se opredeljuju sta ce da studiraju Bogoslovija je veoma unosno zanimanje i mnogima je to motiv za njen odabir.

    Kome je do vere, apsolutno ne treba da je trazi u crkvi vec u sebi i Bibliji jer crkva zaista jeste okrenuta sebi, materijalnom i malo ima veze sa verom i Jevandjeljem a sve vise sa politikom i postaje deo okupatorskog rezima kao opijum masa, ali i kao ravnopravna poluga vlasti u represiji. Represija svestenstva da se praktikuje post, ispovest, redovan dolazak u crkvu, smirenje itd. je u mom neposrednom okruzenju vidljiva. Nametljivost religijsih praksi raste i nekad pomislim da se svet vraca u Srednji vek, zajedno sa sarlatanizacijom, medijskim zaglupljivanjem naroda itd – narod je sve gluplji i verniji, ali to nije globalni trend, vec u Srbiji i trecem svetu.

    Ja SPC zaista vidim kao jednu zastarelu i zastranjenu instituciju koja treba da ode sa glavne scene, medjutim trend je takav da ona sve vise dobija na znacaju. Opet sutra, ako ponovo dodje do velikih promena, drustvo i vernici ce brzo masovno napustiti crkvu i prici nekoj drugoj ideologiji, kao sto joj sad masovno prilaze jer to su Novovernici, malo iz trenda, malo iz tog latentnog pritiska svestenstva da se udje sto dublje u religijske prakse, tako ce je i napustiti malo iz razloga sto korumpiranost svestenstva postaje sve vidljivija, a prave pomoci drustvu od crkve nema, malo sto ce nesto novo da udje u modu. Dakle, cvrsto verujem da je ova situacija trend i pomodadstvo, koji kao sto se pojavio, tako mora i da nestane u dogledno vreme. Crkva ce se vratiti na polozaj i meru u drustvu koji joj pripada u narednih 20ak godina – mesto za okupljanje malobrojnih koji veruju da je put do Tvorca kroz nju ili obicno starih i bolesnih koji osecaju blizak kraj pa u crkvi iskupljuju grehe i spremaju se za Carstvo Nebesko. Ja vidim to na zapadu – to je buducnost nase crkve i u matici kad izadje iz mejn strima drustvenog zanimanja.

    Na zapadu je SPC komercijalizovana – za bolju posecenost vernika sve ce da urade i odstupace od kanona ako treba, a kad nas nakupe, SVE ce sa urade za sto vece priloge koji „idu siromasnijem delu naseg naroda“, citaj njima u dzep. Vrlo je slicno onome sto vidimo u holivudskim filmovima: oprostaj greha vodi kroz novac i sto vise dajes to si uvazeniji. U svemu tome narod koji okupljaju ima u proseku 60 godina. Mladi se ne hvataju na te fazone vise. Kad sam dosao na zapad i uporedio situaciju u crkvi ovde sa Srbijom, shvatam da ovde vidim njenu buducnost, dakle vracanje na pravu meru i znacaj koji joj pripada u drustvu – dekorativan.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *