facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“

Дође и тај дан да Хрвати имају, први пут у својој историји,  своје Синђелиће и Тепиће, док ми, уместо хероја, гајимо мудре државнике и славимо Недића и Љотића. Док су Хрвати, често и гротескно, радили на јачању култа нације, ми смо се расрбљивали и маштарили о Дембелији, коју од миља зовемо Европска унија, у којој ћемо сви бити једнаки и више неће бити Срба, Хрвата, Шпанаца и Немаца…али најпре Срба.

Оно што је Слободан Праљак урадио у хашкој судници је врућа шамарчина суду, али и нама, Србима, јер нам је овај херојски гест непријатељског генерала показао да смо (и колико смо) на странпутици и колико је у нас опало осећање живота и света. Док ми уништавамо последња везивна ткива нације, култове предака, традицију и обичаје, епику и веру, дотле други ни из чега стварају митове, нације и хероје.

У немоћном бесу, измишљамо теорије завере, теорије да се Праљак, заправо, није убио и да је, пацовским каналима, пребачен у Аргентину, или неку друге егзотичну дестинацију. Одбијамо, јер смо сами неспособни за тако нешто, херојски гест непријатеља. А јесте мушки и херојски.

Наши хероји, првенствено генерали, су се, пред Хашким трибуналом, понашали бз трунке мушкости и храбрости. Оно, што је створено да од Срба направи модерне фашисте и нацисте, наши генерали су ословљавали са: „часни суде“. Какве је везе икада тај суд имао са чашћу? Али, јесте са личним судбинама генерала. Једино су Шешељ и Милошевић, ма какви да су,  показали дигнитет у судници Трибунала.

Нама су вазда пуна уста наших хероја. Сваки наш генерал је назван херојем, без и најмање свести о томе шта херој засита јесте. Чудновато је да Мишића, Степу, или Путника, нико није звао херојима, већ војсковођама, а овде смо сваком генералу прилепили етикету хероја, чак и онима који су свесно препустили Крајину Хрватима.

Младић је успешан војсковођа, али зашто је херој? Зашто су Лазаревић и Павковић хероји? За хероја је потребан гест, а не положај. Они су људи који су коректно обављали своју дужност и показали знање и умешност у командовању. Такав је био и Праљак, до пре два дана: никакав херој, већ један од безбројних хрватских генерала. Његов гест и његово одбијање да прихвати кривицу су га начинили херојем. Испијање отрова је одбрана његове невиности, или бар његовог осећања да је невин – одбрана, дакле, животом, а не речима. Од наших „хероја“ нико није стиснуо петљу херојску да на тај начин брани своју невиност. Наши хероји су подмићени збрињавањем породица, обећаним привилегијама по повратку из Хага,  пензијама и лепим становима.

Генрали из Републике Српске су мирно гледали пад Купреса, што је значило и пад Крајине, одлично знајући да то није могло да прође без издаје. Мирно и ћутке су то наши хероји оћутали.

После 5. октобра, неки су се предали, да би очували привилегије, неки су храбро збрисали у хајдуке, али ни један није био спреман да животом потврди своје ратно ангажовање и невиност пред утварним Трибуналом. Незаборавна је сцена кад је генерал Ојданић херојски плакао на аеродрому, пред одлазак у Хаг.

Највећу петљу је показао Шешељ, Праљаков земљак и могући сународник, а није се обрукао ни Слободан, као што рекох. Али, све је то далеко од херојства. Ми смо, на Србе мислим, снизили границу херојства, да не бисмо без хероја остали. Не видимо више разлику између Обилића, Синђелића, Драгутина Гавриловића и Тепића на једној, и Младића, Павковића и Лазаревића на другој страни. Од оних првих, нико није имао излазну стратегију, нити збрињавање породице и пензију.

После двадесетак година тупљења да је храброст све распродати џабе, да је предаја Косова врхунац хероизма, да је ћутање кад несерећа погоди комшију, или рођака, израз достојанства, изгубили смо шифрарник за етички кодекс. Највећи живи српски херој данас је Александар Вучић који, да има троја уста, сва  би их користио да себе хвали и који нагони медије да га у звезде куну због храбрости да прода и преда све. Да ми, међутим, као народ, нисмо изгубили етички код, то би било немоуће. Чак се и „херој“ Шешељ угиба пред овим новим херојем нације, а када би неко притиснуо српске генерале, наше велике хероје из 90-тих, да се изјасне о Вучићу, уопште не сумњам да би му ускликнули с љубављу. Херој Лазаревић је већ давао неке изјаве у том правцу.

Наши хероји су служили Слобу и Радована, док су служили. Кад се серва окренула, пољубили су у дупе Ђинђића, али код европејаца те форе нису пролазиле-чак их је „Препоштени“ (мислим на Коштуницу) присиљавао да се предају Хагу. Да се не лажемо: генерали, који су данас у служби, само услед недостатка ратова нису проглашени за хероје нације, а своје кичмице сагибају пред Вулином. Ни ови пре њих нису били бољи. Наши хероји су, 5. октобра, мирно гледали пуч, дакле нарушавање уставног поретка, мислећи да имају чврсту нагодбу са петооктобарцима. Ту су кикснули, те су провели по десетак година по бајбоканама, не због херојства, него због лоше нагодбе. Било би интересантно направити списак локација на којима се налазе куће и станови хероја и њихове деце, као и колике су им принадлежности и видела би се тачна мера хероизма.

Праљак је био богат човек, али му то није било важније од дигнитета. Наши хероји могу да живе без дигнитета, али не и без станова, кућа и пензија.

Хероји нашег доба су они момци са Кошара и пилоти који су полетели у кантама на НАТО авионе, јер они нису имали договор са властодршцима о збрињавању породица и приходима после рата. Зато кажем да је херојство у гесту. Нема јуче, нема сутра – све је сабијено у једну тачку, у један тренутак; нема рачунања последица и бенефита.

Да ли су наши „хероји“ били добри официри? Наравно да јесу – били су школовани, нису под буквом бирани за арамбаше. Радили су свој посао и коректно га одрадили. Сетимо се, међутим, дигнитета (чак и релативног сиромаштва) војводе Мишића, који се супротстављао и претпостављенима и Круни, а да није за жену и децу припремио локацију на Дедињу, Кошутњаку или Врачару, нити макар пристојну пензију.

Провалија зјапи између хероја и „хероја“ и на то нас је Праљак подсетио. Не само да Срби више не рађају хероје, него више немају разумевања ни за туђ херојски гест. Прва наша реакција на друштвеним мрежама је била: зашто се убио, кад би изашао на слободу за месец дана и кад је пун к’о брод? Да у човеку има нешто више од тога, да се не живи само у егзистенцијалном, него и симбличком свету, сасвим смо заборавили. После тога су кренуле теорије завере, које су само другачији одговор истих карактера на питање: зашто би се убио неко ко је богат као Крез?

Праљак је изразио, својом погибијом, симбол: он није крив па – следствено томе, ни његов народ није крив. Остали хрватски официри нису имали петљу за велики гест, као ни наши „хероји“ али, ето, Праљак јесте. У великим симболима – а то су Срби заборавили – нема богатства, нема добара, нема калкулација, постоји само етичка порука. Данас још влада конфузија и у Хрватској, али не треба имати сумњу: за неколико година, Хрвати ће, на Праљаковој погибији, изградити мит и коначно постати нација. Ми ћемо, дотле, разграђивати и оне елементе нације (или народа, да овде не улазим у теоријске разлике и тумачења) које имамо.

Као што каже Пубилије Сир: „Стара слава бледи, ако нема нове“.

 

Насловна – Доминик Русо, „Сумрак идола“

О аутору

Повезани чланци

42 Comments

  1. Ivan E

    Srpski narod je kinjen od pocetka raspada SFRJ najvise. Ostalo ga je pola po drugim republikama, pa su tamo pod prisilnom asimilacijom svakog vida, Srbija sa Milosevicem je stigmatizovana i ogromna propaganda i vojska podignuta je protiv nas od pocetka devedesetih a progon ostaje i do danas u vidu tog Haga i toga kako smo tretirani po ex ju prostoru mimo centralne Srbije. To nam je propagirano putem medija a tako i jeste. Jednom sam Vas negde cuo da zapad pri porobljavanju prvo udari na vas najjaci adut, e u SFRJ to su bili Srbi. Lepo govorite i pisete o junastvu i da nismo tako zestoko satirani od zapada poslednje 2.5 decenije to bi imalo tezinu. Mislim da sam ja i vecina naroda misljenja da od junacenja nema nista. Jednostavno su nas previse zestoko tukli. Voleo bih da naredne 2.5 decenije popuste, da se nakupi malo snage u Srba, a da uspomene na batinanje izblede. Tu bi moglo vec neko junacenje da se nadje. Medjutim, ne verujem u smanjenje porobljivackog pritiska, ali vidim da nismo sami u toj poziciji – jako malo se spominje u medijima kako se zivi u drugim npr Balkanskim ili zemljama 3. sveta i koliko ih je uopste upropascenih ili nerazvijenih. Kod nas se samo svest naroda vinkluje na eventualno zivot i dogadjaje Hrvata, Bosanaca, CG eventualno i to je to. Verujem da otpor moze da se stvori u sirokim masama udruzenih naroda vise zemljica u nekom regionu ali tek kad se mase osveste o tome ko ih drzi u losem polozaju i u tome sta je sve tu lose. Takve stvari slabo cujem iz bilo kog medija, stvari kao sto su: ko tacno sa zapada drzi ovaj npr Balkan porobljenim, u koliko smo slicno losem polozaju mi, Rununi, Bugari, Albanci, Grci, Madjari i da svi ti narodi vide koliko nam je sudbina zajednicka. Pa ako je jednako teska, da se skupi jedno 50 miliona neposlusnih na Balkanu i sire, pa onda masovno da ustanemo za slobodu. Ali nasi mediji, zavisni ili nezavisni, nemaju takvu misiju da narodima objasne da imaju zajednickog okupatora i da su nam sudbine svima jednako teske i mracne zbog toga (mozda i nisu, to treba neko da istrazi). Dok ne znamo ko nam je tacno neprijatelj i sta nam je tacno uradio, ne postoji nikakva borba i otpor – dok nema svesti o potrebi za istom (u masama). Isto kao kad hocete nesto da prodajete, morate da me ubedite da mi bas taj proizvod treba. Ono sto na ovom i slicnim medijima cujem jeste poziv na borbu ali satro, jer je vecina srpskog naroda svesna da tu bitku ne mozemo da dobijemo, bar ne sami. Poziv na junacenje i prkosenje sili koja nas zadnjih 1/4 veka satire s uspehom ravna je samoubistvu. Zato je mozda vreme za neki novi npr Balkanski savez, ali iz medija ne cujem ni slovo o ostalim susednim narodima i njihovim mukama. Drugo, zasto mediji, ukljucujuci i ovaj, ne imenuju neprijatelja, jer nemoguca je borba ako ne znas protiv koga treba da se boris. Umesto da cujemo floskule poput Zapad, Severno atlantski savez, Multinacionalne korporacije, Vatikan, Masoni Zna Se Ko Jei sl. neka se imenuje nekoliko porodica npr iz kojih potice nasa okupacija. Jesu li to Klintonovi, Bler, Busovi, Soros ili ko je? ! Narod guta sarlatane i teorije zavere po medijima jer trazi neprijatelja. Kad bismo znali lice ili grupe lica, orkestratora i nalogodavaca svega ovog, ja sam siguran da bi im u dogledno vreme neki Gavrilo Princip zakucao na vrata. Narod jos nije lud uprkos svim medijima!

    Одговори
  2. Mladen Obradović Bajgut

    Svaki pravi čovjek ima svog heroja kojeg slijedi (ili bi želio da slijedi). To je duboko subjektivna kategorija. Za nekoga je heroj Đoković, za drugog Mladić, za trećeg Putin, Lenon ili Haradinaj. Heroj je duh koji je u nekom našao plodno tlo i živi (i poslje svoje fizičke smrti). Što više duhova nosimo u svojoj duši spremniji smo za herojska djela (kakva su počinili naši heroji). Heroji su veliki onoliko koliko su velika i vječita njihova djela (i koliko inspirišu druge). Tako je Geringov i Romelov (i Judin) duh živio u Slobodanu P. do kraja njegovog života. Ti duhovi su doživjeli reinkarnaciju pred kamerama. Kad se ubije duh nekog heroja u čoveku on postaje sterilan , nesposoban za stvaranje (djelovanje). Treba gajiti dobre (herojske) duhove u sebi (nastavljajući njihova djela), a čuvati se zlih duhova i njihove destruktivnosti. Samoubistvo je najveći poraz, može biti opravdan samo ako se njime i neprijatelj porazi (Obilić, Sinđelić i Tepić) ili obeshrabri (kao u tvrđavi Mosadi). Praljak se ubio jer nije mogao da podnese toliku popularnost našeg predsednika na zapadu. Shvatio je da je njegova borba (ratovanje) bila uzaludna (kao i Branko Ćopić).

    Одговори
    1. Александра Миленковић

      „Praljak se ubio jer nije mogao da podnese toliku popularnost našeg predsednika na zapadu.“
      Bilo bi dobro da se komentari pročitaju, pre nego se pritisne taster „pošalji komentar“…

      Одговори
    2. Вања С.

      „…Za nekoga je heroj Đoković, za drugog Mladić, za trećeg Putin, Lenon ili Haradinaj. Heroj je duh koji je u nekom našao plodno tlo..“
      Хм, хм, хм… Чудна (и уз то нетачна) дефиниција и исто такви „пример(ц)и“! Ови би се могли назвати нечијим идолима (и то би била најпримеренија одредница), али херојима – никако!
      Ни мени није драго што је хрватски генерал имао муда да уради то што је урадио (за разлику од нашег Младића који је говорио да жив неће ићи у Хаг, па ипак…), али ми не пада на памет да омаловажавам његов чин. Напротив, иако нерадо, дивим се храбрости човека који је био спреман да за своја убеђења (без обзира на њихову исправност) положи и живот! Уосталом, то је одувек била одлика нас Срба: поштовање према непријатељевој храбрости! Плашим се да је трансформација свести код српског народа дошла у фазу самонегирања па од кукавица „градимо“ хероје, а негирамо истинску храброст! У прилог томе и ово:“… Praljak se ubio jer nije mogao da podnese toliku popularnost našeg predsednika na zapadu…“ Неко ко је на трулом западу постао „популаран“ издајом националних интереса СОПСТВЕНОГ народа и добровољним одрицањем колевке нације, не може се називати другачије него издајником!
      Остајте с’ Богом, догодине на Космету!

      Одговори
    1. Александра Миленковић

      Roknuo konja, roknuo ženu, roknuo sebe…. Nije hteo da ga neprijtelj ima u šaci. Vojvoda Momčilo, onda, nije bio heroj?

      Одговори
  3. Вилогорски

    Милане, иплицитно тврдиш:
    „Оно што је Слободан Праљак урадио у хашкој судници је врућа шамарчина суду“.
    Колико је то била вруће шамарчина види се.
    Суд је без узрујавања наставио рад изрицањем пресуде Миливоју Петковићу.Суд нису судије, него морални закон који се мора применити ради настрадалих и сатисфакције њиховим потомцима, ради универзалних овоземаљских закона одржања заједница спречавања понављања истог зла.
    Друга твоја тврдња, херојског геста Праљка, је религиозно неутемељена, јер се самоубице не сахрњују по Хришћанским обредима. Зато Прљаку није ни изврешено упокојење по католичким канонима.
    Правити аналогију између Синђелића и Праљка је немогућа. Праљаку је доказана кривица и он сам себи одузима живот слично као Јозеф Гебелс, само са примесом хорор-рерформанса глобалног сценског шока.јер вероватно није могао да поднесе реалност кривице.
    Код Синђелића је случај обрнут. Синђелић се директно у боју жртвује за идеју ослобођења своје земље и живот даје не џаба већ са собом пред Бога одводи и непријатеља..
    Где Свевишњи суди по непограшивим мерилима.

    Одговори
      1. Вилогорски

        Поштована Александра,
        Ваш одговор је кратак а вероватно и дубок.
        Ако ми дозволита да га слободније и плиће интерпретирам.
        Ако пак грешим Ви ме исправите.
        На почетку исказа наводите појам баналности, који у мом емотивно-мисаоном склопу асоцира на фразу зла коју користи Хана Арент 1963 године у свом знаменитом делу Ајхман у Јерусалиму.
        Хана поставља тезу, да велика зла у историји нису починили фанатици и социопате већ обични људи који су слепо одани вођи умуслили да оно што чине. чине у име свог народа, своје државе и сретне јој будућности.
        „Понављање је мајка мудрости“ Ви овој латинској изреци коренито мењате исказно логичку структуру заменом појма“ понављање“ појмом „баналност“. Што ја разумем, из горе навесене фразе, да кроз историју страдања народа нисмо ништа научили и да је зло неуништиво.
        Ако нисам добро схватио, опростите.

        Одговори
    1. Владимир Павићевић

      Да видимо, да видимо.

      Суд нису судије, него морални закон који се мора применити ради настрадалих и сатисфакције њиховим потомцима, ради универзалних овоземаљских закона одржања заједница спречавања понављања истог зла.

      Који су то „универзални овоземаљски закони“? Које их је „универзално законодавно тијело“ донијело (оно као подјела власти коју ја не разумијем, а „озбиљни“ коментатор разумије)? На крају, који суд? Онај што држи човјека 12 година у притвору? Памет на тачкице, једна потрошена.

      Друга твоја тврдња, херојског геста Праљка, је религиозно неутемељена, јер се самоубице не сахрњују по Хришћанским обредима. Зато Прљаку није ни изврешено упокојење по католичким канонима.

      А ко је покушао да поменуту тврдњу религиозно утемељи? Ја то у тексту не нађох. Оде још једна тачкица на борбу са замишљеним противником.

      Праљаку је доказана кривица и он сам себи одузима живот слично као Јозеф Гебелс.

      Гебелсу није доказана кривица – није ни ухапшен, нису стигли да то учине. Геринг то бијаше, не Гебелс – Геринг се убио након пресуде. А не вјерујем да је Праљкова кривица доказана ишта боље него кривица било кога другог хашког оптуженика.
      Нема више тачкица.

      Праљак је показао петљу. То што „озбиљни коментатор“ и, рецимо, моја маленкост не бисмо ту петљу показали, не значи да треба омаловажавамо то што је неко други има. Макар та петља не била религиозно утемељена.

      Одговори
  4. Mladen Obradović Bajgut

    Naš predsedik tako autokratski vlafa ( kontroliše remetilački faktor) da je veći heroj za Imeriju od bilo kojeg „branitelja iz domovinskog rata“. On odrađuje posao koji ni Tuđman ni Izetbegović nisu uspjeli. Naš Aleksandar je ( kao Odisej) otvorio vrata i pustio osvajače u našu zemlju. A da ga i u našoj zemlji doživljavaju kao heroja.. To ponekad naše komšije vide bolje od nas. Oni(nase drage komšije) EU doživljavaju kao majku koja ih je stvorila i odhranila, a sada ih kažnjava.

    Одговори
  5. Mladen Obradović Bajgut

    Demokratski heroj(zapada) pobjeđuje na izborima, vole ga i Putin i Tramp i A. Merkel. Smanjuje nezaposlenost, a povećava BDP. Spašava zavejane u mećavi, rešava gordijev čvor (konflikte sa komšijama) ,kao Aleksandar Veliki. Vole ga svi kojima je učinio neku uslugu. Njegov duh će sigirno ući u istoriju i inspirisati buduće konvertite( političke i rodne).

    Одговори
  6. Paulo Vich

    Sve je tako ,( sto bi reko sin Dragan) brate Milane,delimo misljenje o ovoj tematici ne 100% nego 101%. Ja ostavi komentar na fejskbuku samo na osnovu tvog posta tamo ,i tek onda procitah tvoj tekst, i shvatih da nam se misljenja o tome potpuno podudaraju. Gledajuci nase vrle generale kako udaraju temena pred Vucicem i Vulinom, obuzima me najdublje gadjenje i dijareja, njihovi gospodari su nesto najgore i najnize i najbednije sto je srpski narod ikada iznedrio a oni su jos nizi i gori od toga, sto eklatantno opravdava poslovicu da od zla uvek ima gore. Pade mi u oci ponasanje naseg generala Mladica ,po citanju prvostepene presude kojom ga osudise gori od sebe, kad ustade i poce da vice:“ Lazete, sve je to laz“–maltene te ne zakuka. Mislim da sam pravilno protumacio iz tvog teksta onaj navod o bezaniji u ajduke: Na koga drugog bi se to odnosilo nego na Mladica i Karadzica. I ovaj drugi je pokusavao da se pravda i rezonuje sa tribunalom( kao da je tribunal toboze objektivan i nepristrasan i prohriscanski orijentisan). Ovim svojim aktom ,hrvatski general Slobodan ih je sve bacio pod noge i pokazao im ko je i sta je, a= i ko su i sta su.Kod nasih vajnih “ heroja“ nema ni „h“ od heroja, nego samo sitna dusa uplasena za sebe samu i svoju sudbinu, i usput, sudbinu svoje porodice.

    Одговори
  7. Ivan E

    Sta je uradio je na neki nacin hrabro, na drugi kukavicki, jer je digao ruku na sebe. Slazem se sa Viligorskim da je svakako prica bliza Gebelsu nego Sindjelicu.

    Opet, nije mi jasno zasto se forsira sumnjivo herojstvo pred laziranim sudom i tome daje epska dimenzija koja treba da je uzor nekome? Ako je sud potpuno nepravedan i reziran i nema tezinu onda je sve sto se u njegovom okviru desava jedna farsa i koliko je moguce, ne treba pridavati tome znacaj.

    Ja razumem nase usplahirene generale u tom Hagu jer su njih jedne ajkule predale drugim a narod ih se odrekao u nadi da ce nesto da ucari od Zapada i ti ljudi su u rukama svojih dzelata godinama, a nikom nije stalo do njih. Ne bih nikome pozeleo da se nadje zatocen tamo. I to su heroji, sve i da placu pred sudijama svaki dan jer nisu zasluzili takvu sudbinu i to svi znamo i onda se okrenemo na drugu stranu.

    Sud je farsa i sve sto se u njegovom trulom okviru desava treba odbaciti. Taj sud ne zasluzuje i ne vredi paznje pa makar svi poiskakali kroz prozor u tom Hagu. Posle tolike krvi i nesrece koja se prolila ovom zemljom ni najozbiljniji sud sveta ne bi doneo pravdu da popravi svu nepravdu i stetu, a kamoli da iznedri neke narodne heroje, pa to nece postati ni Praljak, videcete.

    Одговори
  8. Nikola

    „Прва наша реакција на друштвеним мрежама је била: зашто се убио, кад би изашао на слободу за месец дана…“

    Jeste, to sam i ja prvo pomislio.

    A sto se tice Hrvata, super, neka oni sada budu heroji, kao mi nekada, pa neka stradaju, gube 1/3 stanovnistva u ratovima, bivaju proganjani, satanizovani…Naravno, to se nece desiti, ali samo kazem.

    Ne tvrdim da je nama ovako super, ali secam se da je pre 10-ak godina Zoran Petrovic Pirocanac rekoa da bi mi, Srbi, po prvi put u svojoj istoriji trebalo da budemo kao Hrvati. Eto, izgleda da je to vreme doslo. Uloge su se obrnule.

    Одговори
  9. Историчар

    Врло је занимљиво Ваше размишљање – величање Недића и Љотића као сарадника окупатора је лоше, док Праљак представља хероја, иако му је самоубиство у длаку исто попут нацисте Геринга. Како то да је нпр. Принцип херој, он није успео да се убије пре него што су га ухватили? Праљак је своје херојство могао да покаже на другачији начин – прави пример је Влајко Стојиљковић. Човек није дозволио да га дотакне домаћа издајничка олош, а још мање да му суди МКТБЈ. Овако је то све испало театрално и ништа више. Тепић није чекао да стигну новинари ХРТ-а да би касарну дигао у ваздух. Праљак је „залепио“ шамарчину само онима који не престају да говоре о његовом чину, иако је сама пресуда значајнија. Узгред буди речено – да МКТБЈ уопште дотиче то што је урадио, не би након што је настављено са изрицањем пресуде констатовали да је „одсутан“, иако је у тим тренуцима врло вероватно већ био мртав у болници.
    Генерали Војске Републике Српске нису били ништа „мирнији“ у односу на генерале Српске Војске Крајине. Када је претио пад Бихаћа, Хрвати су ангажовали своју војску да помогне Муслиманима. Не зато што су имали намеру да „спрече нову Сребреницу“ (како то Пленковић непрестано понавља), већ зато што се радило о њиховој користи. На крају крајева – ни СРЈ није апсолутно ништа учинила иако је у пар наврата звецкала отужјем. Имате разговор Милошевића и Караџића с краја 1991. године, па послушајте шта је један од хероја тада поручио босанско-херцеговачким Србима. На крају од њега и Булатовића добише санкције, а умало и читаву Босну и Херцеговину у кантонима, без Републике Српске. Не треба заборавити ни Ердутски споразум – толико о способности Србије и жељи Србијанаца (цвета српског народа) да помогну сународницима који су се налазили на њеним границама.
    Зашто је Ратко Младић херој, најбоље би било да одете и питате у самој Републици Српској. Одговор ћете сигурно добити. У временима када је српски народ у БиХ био прегласан, ЈНА се повлачила, поједини потомци усташа клицали одушевљено о „граници на Дрини“, „херој“ Слоба био врло важан играч Запада – Ратко Младић је стао на његово чело. Са том војском, у борби против четири војске (АБиХ, ХВО, ХВ и НАТО) створена је и одбрањена Република Српска. У ровове и на српске положаје је, с дужним поштовањем, ишао он, а не Ви. Лако је из Београда у коме му је под сумњивим околностима страдала (пре бих рекао убијена) ћерка, пискарати о томе да ли је херој или није. Такви главу у торбу стављају само када прелазе улицу, а не дај Боже на неком ратишту попут Младића.
    Свако добро и немојте претеривати – ипак Срби имају неупоредиво више живих хероја, него Хрвати мртвих.

    Одговори
    1. Александра Миленковић

      Sve to stoji, no, mogao bi i ti malo da se potrudiš da razumeš tekst, a ne da se hvataš banalno za napisane reči. Smisao nije daleko od onoga što si napisao, pardon, nacrtao. Svako dobro.

      Одговори
  10. Vilogorski

    Ubi me prejaka reč !!!
    Društvene merže imaju jednu fantastičnu prednost u odnosu na druge vidove dijaloga. Ta prednost je u tome da polemičar ne vidi,ne čuje i nema nikakvu prestavu o drugom komentatoru. Jednostavno dijalalog ne remeti onaj spoljni izglad i pojavnost “ protivnika “ , to je dobro. Znači čista misao bez straha da će druga strana to negirati neargumentovano.
    Međutim dujalektičkim principom suprotnosti imamo i lošu stranu nijansiranja polemičkih pojmova na društvenim meržema. A to je neodgovornost za napisano. Zašto je to tako? Pa jednostavno. Čovekova narav je nestišljiva. Ona zna često da prekorači prag objektivnosti sve u nagonu da se kaže više, dublje i fascinantnije. To nije objektivna slika stvarnosti i one ravnotežne linije koja nas vodi kroz život. Ima nešto i samokritično, što treba izeti kao načelo dobre volje.
    Evo par primera iz navoda komentatora. Ako ih izvadimo iz komentara i pustimo slobodno da cirkulišu na mraži doboli bi jednu prestavu o stvarnosti koja nije baš reprezentativan primer objektivne misli na ovim prostorima.
    Pođimo redom, i piše se:
    -Kod nasih vajnih “ heroja“ nema ni „h“ od heroja, nego samo sitna dusa uplasena za sebe samu i svoju sudbinu, i usput, sudbinu svoje porodice.
    Jadno je pleme koji ima mnogo heroje. Mi kad pobeimo imamo heroje. Oni kad pobede imaju svoje heroje i tako u vjek vjekov.
    – nije mi jasno zasto se forsira sumnjivo herojstvo pred laziranim sudom?
    Bolje je i „lažno“ sudstvo nego nikakvo. Kad Šešelja oslobode sudstvo dobro, i on ih pobedio. Kad Gotovinu oslobode sudstvo pristrasno i navijačko, oslobađa ratnog zločinca.
    – neka stradaju, gube 1/3 stanovnistva u ratovima,
    Sve naše srpske tragedije su proizvod naših nesnalaženja kroz istoriju i našeg intelektuelne nemoći pročitati znake vreme. U svojoj nemoći mali narodi beže u mit i iluziju. Primera radi Nebeski Narod. To je jednostavno kolektivističko refleksivni nagon odbrane od nemoći da se preduzme bilo šta,
    Kontra primer je Jevrejski narod koji fantastično naslućuje tragedije i spasava ono što se spasiti može.
    Pade mi na pamet jedna Krležina izreka i kojoj ima dosta istine. Krleža Kaže:“ Sačuvaj me Bože spske soldatekske i hrvatskog gospodstva“:
    P.S.
    Savet.
    Milane, mogao bi da na ovu temu napišeš par tekstova i tako podstakneš javnu didkusiju, koja bi dala bolji uvid u stvarnost i kvalitet kolektivne svesti koja je evidentno u rastrojstvu jer već decenijama nemamo nikakvu kreativnu ideologiju.

    Одговори
  11. Srđan

    Sve to nije tako…..Praljak se ubio…. I po čemu je on heroj. Pogledajmo samo njegov minuli rad. Smrt, patnja i bol koju je nanosio direktno, svojim delovanjem, komandama i pokrivanjem. I sada heroj zato šro se ubio. Ne može biti heroj čovek koji nije za života vojevao za pravdu i slobodu kao viši cilj. E tu je sada oksimoron ove situacije. On je čovek iskreno verovao u to da se bori za pravedni i viši cilj, Veovao je da se bori za slobodu hrvatske i hrvata, Ali… Tu stupa na scenu drugi veliki uslov, Može li u modernom vremenu koje je prihvatilo humanističke vrednosti kao što su život, sloboda, lični integritet, čast, materijalna sigurnost itd…Prihvatiti herojstvo bez novog uslova. Čojstva. E taj gospodin veleučeni, mnogo obrazovani kulturni delatnik u Hrvata, General u herceg Hrvata od čojstva nije posedovao ni „č“ Njegov čin suicida je samo „konačnica“ jedne dijagnoze koju možemo vrlo jasno pratiti u mnogih ex Jugoslovena a u hrvata posebno. Egocentrična posvećenost svojoj naciji i nespremnost priznanja prava drugima. i naravno obezgrešeno postupanje i stvaranje slike o sebi kao o nekome ko je žrtvovao sve na oltar naciji. I tako je i presuido sebi nespreman da se suoči sa istinom. Istinom da je običan lokalni kabadahije i ubica, Da je oobičan psihopata koji je svoje delovanje prikrio nacionalnim ciljevima. I ubio se. Da je sreće da su se svi naši „Praljkovi“ pobili 90. pa da danas živimo bez ovih razgovora i tereta na duši.

    Одговори
  12. Ivan E

    Voleo bih da vidim i Hrvate kako bi komentarisali ovo. Koliko vidim, Milan je malo potpaljivacki pisao o ovome, ne bi li izazvao diskusiju, ali nisam ubedjen u jacinu vere u napisanom tekstu.

    Одговори
  13. Vilogorski

    Gospodine Pavićeviću,
    Zašto robujete političkim stereotipima.
    Zašto razmišljate po starim izvanđalim šablonima.Tako se ne menja politička klima u javnosti.
    Ako hoćete da date doprinos, novoj političkoj misli, pokušajte biti orginalni pa taman i grešili.LJucki je grešiti.
    Ideje, ideje, ideje, to je ono što treba iznedriti i pokrenuti učmalu političku baruštinu,
    Ovako slaba vajda, samo čist malograđanski ćar po sistemu: rekla – kazala.
    Katarza je u punom jeku.Razrešenje se naslućuje. Ono će biti za mnoge otrežnjujuće.
    Dijalektička previranja su ogromna i uskoro dostižu maksimum.. Umire staro istrošeno a naše je da prihvatimo novo koje će obogatiti živoz živi. Pokušajde naučiti i navići se da procese shvatate i povezujete
    Ko to ne razume gubi se u lavirintu zabluda.kaže-KANT
    Ja mu verujem

    Одговори
    1. Владимир Павићевић

      Ko to ne razume gubi se u lavirintu zabluda.kaže-KANT
      Ja mu verujem

      Други пут скрените лијево код Албукеркија. Или понесите конац са собом. Или, ГПРС. Или…

      Zašto robujete političkim stereotipima.
      Zašto razmišljate po starim izvanđalim šablonima.Tako se ne menja politička klima u javnosti.
      Ako hoćete da date doprinos, novoj političkoj misli, pokušajte biti orginalni pa taman i grešili.LJucki je grešiti.

      Волим „старе изанђале шаблоне“, зато што је, за разлику од нових шаблона, у њима херој херој, лопов лопов, курва курва, пљачка пљачка и издаја издаја. Нови шаблони подразумијевају да је издаја „доношење храбрих и тешких одлука“, пљачка „сналажење“, курва „старлета“. И увијек смо на новом почетку. Нека, хвала, господине „озбиљни“ коментатору! Да сам то хтио, одавно бих постао евроатлантски Дукљанин. Код мене се то добро плаћа, у Београду још и боље.
      Бити оригиналан по сваку цијену и модеран по „новим шаблонима“ је типична одлика (српске) малограђанштине и припадајућег јој скоројевића, без обзира на то је ли нов у „пословној комбинацији“ (вид` како знам и за нови шаблон!) па се обогатио преко ноћи или у православљу, па све друге дави својом новооткривеном страшћу. Снијег пада увијек одозго надоље, увијек је бијеле боје и увијек се састоји од смрзнуте воде. Има ствари које се не могу мијењати, ма како би ми вољели да их укалупимо по мјери сопствене слабости. Праљак је имао петљу и не можемо му је одрицати само зато што је ми немамо или зато што је није имао Младић, који је, бар тако кажу, обећавао да неће Хагу жив у руке. Разумијем ја слабост, не сматрам себе неким посебно чврстим материјалом, само ми то не смета да признам другоме храброст. Бог даде и боље од мене, амин!

      Боли ме уво за допринос политичкој мисли, за оригиналност и учмалу политичку баруштину! Ви , изгледа, уживате да водите вучићевску борбу против замишљеног противника, чим полемиште са нечим чега у коментару нема! Дајете ми материјал за спрдачину коју сам Вам обећао.
      Рађајте Ви идеје, немам ништа против, само имајте на уму шта рађању претходи, јер послије нема кајања. Добре идеје нису помогле Платону да усрећи Сиракузу, замало да и сам страда, па се бојим да ће крајњи резултат Вашег рађања идеја бити само губитак невиности. Идејне, наравно. Оно, носиоцима модерног политичког шаблона не смета крпљење идејног химена и више пута, али, ипак…
      Коначно, волио бих да ме изненадите па бар једном одговорите на садржај коментара – примјера ради, ако ја кажем: „Шест је сати“ , Ви не одговарате са: „Нисте у праву, у Бангладешу је поплава која има својства катарзе“. Овако, све личи на разговор два лудака, а ја овдје препознајем само једног, овога што пише ијекавицом. Обашка што се таквим коментарисањем човјек троши беспотребно, просипајући у просјеку 60 – 80 милиона идеја по милилитру улудо. Да не причам колико је то грешно (стари, изанђали шаблон), односно религиозно неутемељено (нови, модерни шаблон). Па, ако парохијски свештеник не нађе разумијевања, надрљасмо. Ако он каже да је у реду, онда добро -нећемо у пакао.
      А имајте на уму и то да Ви планирате да рађате идеје, ја немам тих амбиција, па могу себи да дозволим апстиненцију од идејног секса, обично усмјереног на (туђи) мозак.
      Тако чувам свој.

      Одговори
  14. Vilogorski

    Pa gospodine, Vi odoste daleko.
    Koliko vidim ja postah Vučićevac. bravo. Dosuše, ruku na srce, Vučko me nudio dobrom pozicijom još dok je bio sa Šešeijem
    Al ja kao stari i iskusni jebivetar i slobodni mislilac lakonski odbih. Druge bitange to lepo unovčiše.
    Eto toliko o mom političkom angažmanu. O poreklu nećemo jer moje nije za bacanje i po meri skorojevića.
    Lako se da zaključiti gospodine Pavićeviću da ste karijerista. To je za mladog provincijalca veliki motiv da se uspe. Najlakše normalno preko politike.
    Jedno je problem, što ne shvatate fenomeniligiju duha. Ili ti žargonski, da budem jasniji, dinamiku života.
    Moj prijateljski savet je, sazrite ili koplje u trnje.
    Pokušajte makar ukapirati šta naš valiki zemljak Matija uzmeđu stihova promišlja.
    Moj stav o našoj polemici:
    Uovoj polemici nije moj cilj slomiti volju protivnika, već doći bliže istini.
    Postajete mi simatični sa tom izraženom dinarskom upornošću.

    Одговори
  15. Vilogorski

    Zaključujete :“А имајте на уму и то да Ви планирате да рађате идеје, ја немам тих амбиција, па могу себи да дозволим апстиненцију од идејног секса, обично усмјереног на (туђи) мозак.
    Тако чувам свој.“
    Da onaj ko rađa nove ideje on za njih pred narodom i istorijom odgovara.Svoj mozak ne trošite, pamatno, sačuvajte ga za budućnost tek idu izazovi, trebaće vam.
    Onaj ko mudrije bez mozga i neodgovorno loži narod na žrtvu koju plaća svojom krvlju i ostavlja iza sebe porodičnu tragediju e neće više Sebija da sliša mudrosere i prodavce magle.
    A ta vaša apstinencija od idejnog seksa neka se događa u vašim bezmoždanim kružocima.Uviđa narod svu pogubmost kvaziintelektualnog hedonizma, koji daje rezultate na ulici.
    Užasna zbilja valja se Srbijom
    Evo kako vi neambiciozni i bezidejni politikanti vašom politikom „stvarate heroje“- UBIJEN DEČAK U PANČEVU: Izboden oštrim predmetom u UGOVORENOJ TUČI?! I tako preživeli nasta novi srpski heroj.Tako mlad a već HEROJ. Ima Srbija maladosti. O… mladosti!
    Srbiji ne trebaju HEROJI, Srbiji treba preživljavanje u ovom veku !!!

    Одговори
    1. Владимир Павићевић

      Koliko vidim ja postah Vučićevac.

      Не видите. Ја сам рекао да волите оно што воли Вучић – борбу са замишљеним противником, што поново чините и у овим коментарима. Не чуди ме што Вам је (ако је) Вучић нудио функцију – видио је да се лијепо уклапате заједно. То што дијелите неке афинитете са Вучићем, не чини вас аутоматски „вучићевцем“ (узгред, пише се малим словом и под наводницима, осим ако није на почетку реченице).

      Al ja kao stari i iskusni jebivetar i slobodni mislilac lakonski odbih. Druge bitange to lepo unovčiše.
      Боже, како бих ја волио да толико лијепо мислим о себи како Ви мислите о себи! Ал` не иде… У другој реченици проговара стари Сигмунд Фројде: ДРУГЕ битанге лијепо уновчише – да ли то значи да себе сматрате битангом која је одбила? ДРУГЕ уновчавање заиста чини битангама, али Ваше одбијање не значи да Ви то нисте, па да питам…

      O poreklu nećemo jer moje nije za bacanje i po meri skorojevića.
      Мораћемо Вам вјеровати на ријеч, јер Вам не знамо имена ни лица. Ја се потписујем именом и презименом, рођен сам у Подгорици, радим на Цетињу, по занимању сам љекар. Не скривам се, племићу, иза псеудонима.

      Lako se da zaključiti gospodine Pavićeviću da ste karijerista. To je za mladog provincijalca veliki motiv da se uspe. Najlakše normalno preko politike.
      Лако се да закључити да Ви имате проблем са интерпункцијом.
      Каријериста? Могуће, бити Србин у ЦГ је доказано добро за каријеру. Млад – имам 38, скоро 39 година. Хм… Провинцијалац? Е, то јесам, мора се признати. А ако сте Ви мустра за „метрополитанца“, онда ми је драго што сам провинцијалац. Са дневном политиком сам завршио у 23. години јер је у њој било много сличних Вама, мало сам зарђао да почињем испочетка.

      Moj stav o našoj polemici:
      Uovoj polemici nije moj cilj slomiti volju protivnika, već doći bliže istini.
      Баш ме брига за Ваш став! Ви сте први кренули „ад хоминем“ и тада нисте марили за истину. Сад ја уједам, како сам и обећао. Успутно мало разбуцавање Ваше баналности и празнословља доћи ће као бонус, мој мали допринос истини.

      Postajete mi simatični sa tom izraženom dinarskom upornošću.
      Е, сад сам поражен – чим сам Вама симпатичан, негдје дебело гријешим.

      Evo kako vi neambiciozni i bezidejni politikanti vašom politikom „stvarate heroje“- UBIJEN DEČAK U PANČEVU: Izboden oštrim predmetom u UGOVORENOJ TUČI?! I tako preživeli nasta novi srpski heroj.Tako mlad a već HEROJ.

      Неамбициозни политикант? Е, то је ставрно оригиналан допринос политикој мисли! Неамбициозни политикант је оксиморон (знате, оно као: „хладна ватра“, „сува вода“ и тсл.) Основна особина политиканта је да је амбициозан. Мада, можда и постоји неамбициозни политикант. С друге стране, можда постоје Јети и чудовиште из Лох Неса. Ово друго ми је вјероватније.
      Овакво увођење једне ужасне трагедије у полемику је испод сваког нивоа, чак и нивоа једног „вадикала“, обашка што је то оно што ми овдје кажемо „ниђе везе (нема)!“. Ипак, да Вас упознам, мада бисте то досад морали знати: уговорених туча и избодених тинејџера је било и раније, додуше, мање него данас – ма колико сурово и неправедно, ни ово данашње друштво ни преовлађавјуће политиканство нису криви баш за све. Мало су криви и отац и мајка, мало има и Божје воље. Ја сам био тинејџер у времену кад је тек пунољетном момку зликовац пуцао у главу због права првенства пролаза на раскрсници; туче су биле честе као „добар дан“, идиот ми је стављао „скакавац“ под грло само зато што му се може, па ето, нисам никога избо ножем, а било је прилике. А немам ни ружне снове, нити сам утјеху потражио у дроги и алкохолу.

      neće više Sebija da sliša mudrosere i prodavce magle.
      Хоће, нажалост, хоће. Да неће, Ви бисте одавно заћутали.

      Srbiji ne trebaju HEROJI, Srbiji treba preživljavanje u ovom veku !!!
      А ја мислио да су Србији потребне идеје ?! Одлучите се, коначно, шта то Србији треба: идеје или преживљавање. Можда сте мислили на идеје о преживљавању?
      Само, мали је проблем у томе што преживљавања нема без хероја, тј. оних што имају петљу. „Нема посла у плаха главара“, рекао је Његош.

      На крају: штета је што сте одбили Вучића. Сличнији сте него што мислите да јесте. Празнословље, етикетирање људи, полемика ад хоминем, импутирање људима оног што нису рекли, избјегавање одговора на оно што нису рекли, замјена теза, засјењивање простоте. „Вадикалска“ школа, и Ви и он. Да сте прихватили, не бисте били другачији него што сте сад, само би „канула кинта“.
      Овако, спали сте на полемику са једним провинцијалцем. А ДРУГЕ битанге на Сејшелима.

      Одговори
  16. Владимир Павићевић

    Не спушта, Вилогорски, не спушта.
    Мало ћете да ме пљуцкате, па онда нећемо више.
    Неће да може.
    У коло кад хоћеш, из кола кад те пусте.
    А ја сам одлучио да не пуштам.

    Одговори
  17. Вилогорски

    Јој Павићевићу ти си неки докон чоек.
    Еве почео сам да пишем нашим словом и зборим нашим језиком..Да се боље разумијемо као оно некад племенито и племенски.
    Али да ти поштено речем, а и чуди ме, кад ми прије одговори? И то замисли, неш да пуштиш.
    Пушћај Павићевићу за име Бога јединога. Све ћу да признам. И кад и ским и како само да живу главу извучем 🙂
    Није битна драги Павићевићу идеологија битна је психологија.Нисам битан ја, неки тамо Вилогорски. Битно је спасити образ наш поносити. Битно је спасити, Тамо Онамо наше Косово равно, битно је спасити крсташ барјак, битно је спасити сужње.
    Е о томе мој драги суплемениче треба нашироко зборит и расправу водит. Ако нас прије тога уважена Александра не острани јер се не држимо теме-херојства.
    Него ми приповедаш да су љекар. Па помози ми брате ондак. Ево дошли ови сњегови, ушла зима у кости а мене нешто пробада и жига испод лијеве лубине не знам шта ми је. Па ево да искористим прилику да те приупутам како ово да лијечим. Бања не помаже прашкови исто, мука жива.
    Ако ми помогнаш окумићу те.
    Поздрав драги мој Павићевићу.

    Одговори
  18. Вилогорски

    Овако ти збориш; „А ја сам одлучио да не пуштам“.
    Е, па не може то тако господина Павићевићу није демократски, а ово су демократска времена.
    То што ти радиш је аутократија. Ја сам да изађем из кола а ти не дозвољаваш. У реду, ја признајем да си ти коловођа, али дозволи молим те да се и ми играчи изјаснимо и гласамо. Па ето 50% према 50% неодлучно дакле.И шта сад? Ти решао да намећеш правила. Правила може наметати смо модератор сајта. Он је по мини Ашки трибинал у нашем случају. Ја га прихватам и поштијем.
    Ако сам шта пограшио нека иде на моју душу.
    Помеињеш, заиста ме радујеш, видум држиш до нашег кола. Па држи и УНЕСКО ево прогласио наше коло светском културном баштином
    Није ми само јасно које тачно коло има их више. На пример, Ужичко, Чачак.Моравац, Козарачко, Немо коло, Врањанско, Бећарац, Црногорско, Гламочко, Влашко итд, итд. Да умало да заборавим има и Косовско коло. Ало народ га зове Врзино коло!
    Богата нам културна баштина нема шта..

    Одговори
  19. kašimbo

    Poslednjib ratovi na Balkanu i kataklizma druge Jugoslavije nisu bili plodno tlo za heroistvo. Herojski čin zahteva duboku veru. Ni tračka sumnje. Razara se i gine za istinu.

    A šta smo imali devedesetih? Nacionalne histerije i lažljivo politikanstvo. Rat za Titovo nasledje pod maskom vekovnih težnji srpskog, hrvatskog i bošnjačkog naroda.

    Spremnost da se gine pod lažnom zastavom čin je očajnika.

    Primeri hrabrosti i integriteta poput majora Tepića jesu paradoksi jednog inače prljavog rata.

    Одговори
  20. Владимир Павићевић

    Нисам битан ја, неки тамо Вилогорски. Битно је спасити образ наш поносити. Битно је спасити, Тамо Онамо наше Косово равно, битно је спасити крсташ барјак, битно је спасити сужње.
    Е о томе мој драги суплемениче треба нашироко зборит и расправу водит.

    Не да се о Косову пуно зборит, нарочито послије Његоша. Није свакоме дато да о Косову прича. Велика је то ријеч да би се дрипцима и другим битангама тек тако дозвољвало да је у уста узимају. Са дрипцима и другим битангама се не расправља ни о томе гдје ће бити канта за смеће, камоли о Косову.
    За почетак, напиши име и презиме, па онда Косово. До тада – пссст!
    Но, шта ја причам „вадикалу“, три живота да живи, он то не може разумјети. Они су у причи одавно до Беча стигли, успут погинувши неколико пута за српство. Храбри за све, осим да се потпишу – то је непремостив изазов. Зато их жуља Праљак – завиде му.
    Оно – Косово, идеје, шта Србији треба, катарза, феноменологија духа… Све ћу ја да вам кажем, изоставићу само име и презиме. И сматраш себе озбиљним човјеком? `Ајде!
    И опет исто – удробиш у причу Косово, и трагедију дјечака у Панчеву, и крсташ барјак, само да не би морао да објасниш зашто ниси написао пуно име и презиме, него се потписујеш псеудонимом. „Пвави вадикал“.
    То код мене, како рекох, „неће да може“.
    Назови Вучића, реци да си се предомислио. Да и ти окусиш Сејшеле – сунчање је добро за костобољу.
    Пустићу те не кад признаш, него кад заћутиш. Нешто мислим да то ни другима не би сметало.
    Да парафразирам Милана Миленковића: доста си ми некажњено цвркутао.
    Гњавићу те колико год могу – није елегантно, али се мора.
    Није да уживам – ово је као чишћење свињца – прљаво, смрдљиво, али неопходно.
    Морамо вас, „вадикале“, неоортодоксе, патетичаре, љотићевце, недићевце, пљуваче и психопате да смјестимо онамо гдје ми желимо да будете, а не да нам се, анонимни и неписмени, размахујете.

    Одговори
  21. Vilogorski

    Gospodine Pavićevići ja pružam ruku pmirenja Vi besnite. Zašto?
    Znam, voleli bi Vi da zaćutim. Ali onda bi pauci nebo premrežili.
    Molio bih medijatora sajta da uvede lakovanje, pa da vidimo kako narod glasa.
    Pišeš mi ovako: И сматраш себе озбиљним човјеком? `Ајде!
    Ne smatram gospodine Pavićeviću, već drugu tako vele kad siđem u čaršiju. Vako mi se obraćaju:“ Đe si Vilogorsku, ti si naš Sokrat sa Olimpa“!
    Olimpom oni zovu moju planinu, odakle vidim gotovo pola Zapadnog Balkana. Frušku Goru, Avalu, Ravnu goru, Zlatibor, Romaniju,Durmitor,Komove,Lovćen, Tvoje Cetinje, Hajlu, Prokletije, moju tužnu Šar Planinu, Staru Planinu, Kopaonik, Rtanj i tako krug se ztatvori. Rađanje i zalazak Sunca je nešto najveličanstvenije što nam Boz pokloni. Eto ja odlutah u poetiku a ti ponovo o Prljku
    Evo ti odgovora moj Vesali Pavićeviću od mog najomiljnijeg intelektualca i kolumniste:
    -Praljak je u svom zanosu imitirao Velikog Sokrata i njegovo ispijanje otrova nakon presude da „izmišlja nove bogove“ i „kvari omladinu“. Pri čemu tu postoji jedna značajna razlika: Sokrat je (stoički) mirno prihvatio kaznu atinskih sudija – danas bismo rekli da je poštovao institucije – a Praljak je „s prezirom“ odbacio presudu. Verovatno zaista poverovavši u to da su Bošnjaci sami sebe ubijali, silovali i progonili, i da se Stari most u Mostaru srušio sam od sebe. U tom smislu i slučaju, od istorije filozofije mnogo je instruktivnija spomenuta psihoanaliza. To jest, odbrambeni mehanizam prema kojem i sami poverujete u utešnu laž prema kojoj ste heroj, a ne ratni zločinac.
    Međutim, Praljak je zaboravio da nema uspešne pozorišne predstave bez – katarze. Kako je to na nedavnom i izuzetnom gostujućem predavanju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu preneo profesor dramaturgije iz Zagreba Goran Pavlić.
    Piše: Aleksej Kišjuhas
    E sad stvarno zatvaram diskusiji.
    Pozdrav moj dragi Pavićeviću,

    Одговори
  22. слободан млинаревић

    @Владимир Павићевић
    Случајно стигох на овај сајт и уживах у Вашем разговору са анонимусом! Што се тиче основне теме, очигледно је, да коментатори нису ни покушали схватити основну мисао аутора, која је, по мом мишљењу, сасвим на месту. Неки ту спомињу „победе“. Хероји не побеђују! Хероји су симболи, те је у том смислу и Праљак херој. Као што је био Обилић, Синђелић, Тепић и сви они који на овај или онај начин дигоше руку на себе. Аутор је, рекао бих, „нацртао“ све те разлике, а код коментатора преовлађује неразумевање и нацртаног.

    Одговори
    1. Владимир Павићевић

      Наравно.
      Праљак није наш херој, можда постане хрватски (није искључено ни да неће постати), можда он није херој уопште. Можда је чак и Хаг у праву, можда је он и злочинац, али није то толико важно за тему разговора. У погледу расправе о херојству, г. Миленковић се, колико ја разумијем ствар, више бави тиме да ли су Праљкови пандани на нашој страни (генерали у Хагу) хероји или нису, него тиме да ли је сам Праљак херој, иако су ауторове симпатије јасно усмјерене ка Праљку.
      Праљков гест је можда промашен, али он је у томе видио смисао, њему је било важно. Жртвовати сопствени живот, макар и за погрешну ствар, тражи повелику петљу. Ваљан човјек може да оствари и рђаву идеју, добре идеје пропадају ако их носе лоши људи.
      Праљков чин је свакако храбар и мушки, указује на једну личност којој је нешто важније од себе самог. Ако је тачно оно што се пише – да би Праљак врло брзо изашао на слободу и да је богат као Крез – то само иде у прилог претходној тврдњи.
      Е, сад – може се причати о томе да ли због хашке пресуде треба дићи руку на себе и да ли ће Праљков чин имати одјека и усталасати душе у његовом, хрватском народу.
      Моје је мишљење да су прави однос према Хагу имали Милошевић и Шешељ. Самоубиство као реакција на хашку пресуду даје тој пресуди , самим тим и суду који је донио, значај који за Србе не треба да има, а за Праљка као Хрвата можда и има, не знам. Човјек треба да одговара својој савјести и своме народу. Ако мислим да сам поступио добро према савјести и своме народу, нема тог суда чију бих пресуду узео као разлог за самоубиство! Е, ако не мислим тако, онда ступа на сцену она од Бога дата петља или одсуство исте, што је понекад и ствар тренутка.
      Коначно, живимо у нехеројско, несимболичко вријеме: херојски чин се чак више и не разумије, камоли поштује или слиједи. Праљка модеран човјек сматра лудим а не храбрим, што ономе што је учинио још даје на цијени – лакше је погинути ако знаш да ће те славити а не исмијавати. Медији ће, на крају, учинити све да Праљкову храброст багателишу довољно дуго, док коначно све не прекрију рузмарин, сњегови и шаш.

      Одговори
  23. KNIN

    Milenkovicu citam cesto tvoje tekstove i slusam emisije.Ono sto je moj zakljucak to je da si ti jedan pritajeni Kroatofil.E sad zbog cega to radis nije mi jasno.Licno me frapira kad u emisijama napomenes ponekad kako imas nekog prijatelja Hrvata.Pa jos dodas kako je od DOBAR cojek.Ja ne znam ni jednog Hrvata koji je dobar.Sve je to go ustasa i nista drugo. Sto se tice ovog Praljka tip je klasicni ustasa.Iskreno za mene su ustase i Karadzic i Krajisnik i cio vrh tadasnje RS.Jer su oni sa ovakvim ustasama poput Praljka.Pravili kombinacije i svaku vrstu saradnje po pitanju kako Kninu zaci iza ledja i tako olaksati progon Srba iz Krajine.

    Одговори
  24. Ivan E

    Pralj(a)ka vise nema i on se spasio od ludila ovog sveta. Ostajemo mi da se glodjemo medjusobno i borimo sa sami sa sobom i ludilom u koje smo ubaceni.

    Sta ako je Praljak bolovao od neke bolesti i znao da mu se blizi kraj? Da li je onda heroj? Pored toliko obmana i prevara od politicara do prodavca u pekari i prosjaka na ulici osta li ista istinito?
    Sta ako heroj u zabludi svojim herojskim delom ne donese dobro narodu svom nego lose? Da li covek moze biti heroj ako je cinio zlocine u jednom delu zivota pa se onda ubio da ljuto porazi neprijatelja?

    Heroji, zlocinci, teroristi, sveci, sve je danas izvrnuto, zloupotrebljeno, u svrhu manipulacije lazi i obmane, spinovanja, ispiranja mozga pa cak i najuzviseniji i najjasniji pojmovi i 100 ljudi = 250 misljenja.

    Zadnji put kad sam osetio neku radost u osecaju kolektivnog duha i jedinstva ovog naroda bilo je za vreme poplava 2014 i bombardovanja 99. Zajednistvo je zaista bilo dirljivo – ovo ostalo rasulo u mislima, dusama, raspad sistema je potpun.

    Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *