facebook

Апокалипса у четири тачке

Апокалипса у четири тачке

Одавно сам саветовао својим слушаоцима да, када читају или слушају изјаве српских политиканата, обавезно изјаве тумаче обрнуто од онога што је изречено. Неће бити сто посто тачно, али ће бити далеко, далеко ближе истини, од дословног тумачења.

Мере, са којима је изашао пре неки дан Александар Вучић, а које су најављене као мере за оздрављење српске еконоије и привреде, биће-нудим опкладу свакоме ко верује у Вучићев план-мере које ће уништити остатке остатака онога што је некад била привреда. На првом месту, у очи пада да је овај генијални план у длаку исти са планом ММФ-а и свакоме, ко и мало соли у глави има, јасно је да је Вучићев план (ингениозан, као и сваки његов план), само одјек наредби страних господара и да у њему ничег оригиналног нема. Једна тачка, она прва, која се тиче кредитирања привреде, је награда за извршиоца радова и налога.

Ево о чему се ради: банке ће давати, као и до сад (сетимо се Агробанке, Развојне банке, Металс и Универзал банке, сетимо се Развојног фонда и Националног инвестиционог плана), кредите некаквим привредницима и ти кредити ће бити субвенционисани из буџета Србије. Тешко ми је да замислим да ће стране банке у Србији загристи мамац и да ће поверовати у овако генијалан план, јер банкари нису вране и, за разлику од Срба, слабо верују политичарима, а и не траже посао од Вучића, да би му се улагивали. Који ће нормални страни банкар дати паре привреди чија држава већ дванаест година нема завршни рачун? Лично верујем да ће се основати нека, рецимо, нова развојна банка, која ће, по старом обрасцу, додељивати кредите тајкунима који су повезани са политичарима и ти се кредити, по обичају, неће враћати. Шема је оваква: сиротиња пуни буџет, држава те паре, у виду кредита, претаче тајкунима, а ови део плена преручују политичким партијама и политичарима, што би требало да буде довољна гаранција да кредите не морају да врате. Упрошћено: паре из буџета се преливају у приватне џепове.

Bank Front
карикатура – Мариан Каменски

Могао бих овде да изведем сложену рачуницу зашто је, у данашњој Србији, немогуће подићи било какав бизнис из кредита, све и да је најпоштенија игра у питању, али рећи ћу само ово: овај политички систем је ограничење за сваку привредну активност и несврховито је, у условима постојања пљачкашке елите, оснивати ма какве банке и фондове, јер ће постати предмет пљачке. О развојним фондовима вреди размишљати тек кад се промени политички систем.

Следећа ингениозна мера је елиминисање сиве економије, која је, са становишта барем четвртине становника у Србији, једини начин да се колико-толико преживи, али политичка псеудоелита у сивој економији види само део колача који она не може да поједе. Просто: сива економија је данас чак и пожељна: исплаћује плате, којима се купује храна и остала роба, па тако, једним делом, опет паре улазе у буџет. Но, та економија не пуни оне огромне фондове (здравствени и пензиони), који су предмет сталног напада свих пљачкаша од заната. Уколико се изведе напад на сиву економију, по рецепту Александра Вучића, извешће се, у ствари, напад на агрегатну тражњу и повећаће се број незапослених. Ради се пре о стотинама, него о десетинама хиљада нових радника највеће српске фирме: Националне службе за (не)запошљавање. Послодавци, који и у сивој зони раде на граници рентабилности, масовно ће затворити фирме, јер не могу да се носе са дажбинама које треба давати све гладнијем државном апарату. С друге стране, она радничка маса која изгуби посао у сивој зони, остаће без прихода, али (што је мање очигледно) и без расхода, што ће рећи да ће куповна моћ друштва опасти, а са куповном моћи ће опасти и производња.

Трећа мера је више хумористичка: ради се о агресивном запошљавању. Сетите се почетка текста: тумачите обрнуто, дакле, надајте се агресивним отпуштањима. Нудим опкладу да ће Србија Деда Мраза дочекати са мање радних места, него данас. То ће се правдати оном необичном и егзотичном флоскулом, да мора да нам буде горе, да би нам било боље, док је мени очигледно да ће нам бити боље тек када оду ови који баратају овако мудрим флоскулама. Резултат ових ингениозних мера, којих се нико није сетио пре Вучића (осим Динкића, Ђелића, ММФ-а, Светске банке…) ће бити следећи: опашће привредна активност, опашће производња, отпуштања ће бити масовна, буџетски дефицит ће расти (финансијски подгеније Крстић, са екстерном памећу, је већ омашио висину дефицита више него што би омашио осредњи понављач средње економске школе), глад ће постати ендемска, смањиваће се приходи и куповна моћ, до сада подмићени слојеви становништва (јавни службеници и пензионери) ће почети да се љуте на онога коме су дали глас да остану подмићени, а сиротиња ће почети да се окупља у чопоре, а не у партије. Коначна консеквенца овог ингениозног плана је ескалација грађанског рата између псеудоелите и народа, рата који се и сада води, али прикривено и подмукло.

Оног часа кад политика опадне на биолошка питања моћи и плена, а за друга политичка питања наши властодршци нису ни способни, држава се распада.

visioni_bilal1
Енки Билал

Последња мера је чак смешнија од претпоследње: смањивање привилегија државним функционерима. Да ли неко заиста мисли да сви ти функционери кличу Вучићу да би, од њега, добили привилегију да на посао долазиле градским превозом? То зна и Вучић. Ако жели да му кличу, а жели, мораће да им привилегије држи на најмање досадашњем нивоу. Те привилегије, немојте се заваравати, далеко премашују износе плата државних функционера и мере се стотинама милиона евра годишње. Ради се о десетинама хиљада људи који свакодневно путују службеним аутомобилима, имају кабинете, возаче и згодњикаве мултипрактик секретарице, путују по свету, имају семинаре и саветовања, троше на телефоне веће суме него што им је плата, имају картице и репрезентацију, скупа обезбеђења, а неко од њих још на путовања воде, о трошку народа, и ширу фамилију, стилисте, а могуће и златне рибице из акваријума.

Груба рачуница: ако је фонд плата, за првих десет хиљада јавних службеника (са доприносима) 2.000 евра по глави месечно, то је 20 милиона месечно, или 240 милиона годишње. Ради се, наравно, о конзервативној процени, односно о плати која је негде око 120 000 динара месечно; у пракси, ради се о већим сумама. Када додате све ове привилегије, цифра расте најмање троструко. А ради се само о првих десет хиљада. Осталих 770 000 није ушло у обрачун.

Објављено у часопису Ронин, 13. маја 2014.

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Aleksandar Mihailovic

    Gola istina, a ulazi u istoriju Srbije onaj ili ona stranka koja preseče taj Gvordijev čvor samouništavanja. Nisu samo privilegije, korupcija, rasipništvo i siva ekonomija naš problem, već i agresivne pljačke, kraduckanja na angro, nerentabilnost kompletnog administrativnog aparata, neodgovornost, nesposobnost i već akutno neznanje. Privreda mora biti na zdravim nogama, kao i kompletan sistem koji zahteva zaposlene i nema opravdanja, osim privremenih i samozavaravajućih, da išta nelegalno i razarajuće po budućnost može biti „korisno“, poput sive ekonomije recimo. Bolje je i da nema nekih firmi koje su lažnjaci i koje prazne a ne pune budžet, makar nezaposlenost i porasla, jer će ono zapošljavanje na realnim i pravim osnovama stabilno puniti budžet i u doglednom vremenu doprineti i da se druge firme, pre svega proizvodnja, otvaraju na stabilnim temeljima i osnovama. Lažno zaposleni su sutra realna socijalna grupa koja neće imati od čega da živi, da li kao penzionera ili omatorelih koje niko neće jer su nelegalni potisnuti produktivnim sistemima i na taj način izbacili na ulicu one koji se mire sa floskulom, „daj šta daš, samo da se preživi“. Kako će dogurati do penzije i iz kojih fondova će ih dobijati? Sistem i svi njegovi segmenti moraju doživeti radikalne promene inače nam nema opstanka ni mira u duši i dvorištu.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.