У свим људским делатностима постоји неко ко има епитет победника. Победник не мора да буде само онај ко је најбољи, него и онај ко је најгори. Код нас је далеко више примера да се победником проглашава најгори, па тако ми је пало на памет да неко и од политиканата треба да понесе ту титулу. Конкуреницја жестока, противници све лепши од лепшега, све јачи од јачега и моралне громаде унутар својих странака (даље од тога не), па је било тешко одлучити се, а онда је можда најбоље ићи системом елиминације. Елиминација је доста занимљива радња и има доста дубоке корене у нашем народу, па рекох себи што не почети одатле?
Прва подела је свакако била и она кључна, а наравно своди се на ЕУ. Одмах сам одстранио оне који су за ЕУ. Ти који су евроџихадистичких расположења (мада слабо ту има расположења и идеја, а више правца из којег долази лова) су на једној страни, а ми на другој, бар у оном површинском идејном сагледавању за широке масе. Такве је тешко назвати личностима јер за тако нешто је потребно имати бар неке карактерне црте, а ови несрећници сем „куповне“ црте за одабир што дужих пертли како би окупатору више вириле из дупета, а по могућности да тај део што вири има иницијале оног ко их је купио, они сем те, друге и немају, а и ако се случајно неко провуче са којом вишка, онда је то обично гора од оне малопре наведене. Они као такви не могу носити титулу јер су они најобичнији пајаци или кловнови и колико год да упропашћавају земљу и „убијају“ народ, опет са друге стране буде револт. Револт који ће тек доћи и то не из главе (бар код већине), него одакле увек и долази, из стомака. Непријатеља држи близу себе, а пријатеља још ближе, паметан је био онај ко је ово смислио.
Одстрањивањем горе наведених остали су ми припадници такозваних патриотских опција. Ту је прича много озбиљнија и далеко гора, него код љубитеља ЕУ. На први поглед сви они су на вашој страни и често се ваша размишљања подударају са њиховим. Они су често и вештији глумци, јер је улога која им је додељена у окупаторовој представи захтевнија и тражи константно кукање за правдом, медијским простором и поштеним изборима. Управо на овим стварима се види сва њихова лицемерност и суштинска жеља за само једном ствари, а то је наравно новац. Не брините, нису они гадљиви на то, а нису гадљиви ни на бивше кадрове омражених им противника, па ту срамоту представљају као успех, јер су противници, пребацивши се на њихову страну, схватили како је ипак ова прича исправна, а у пракси је лепше звучала и пре, али није могла да пуни џеп. Многи од данашњих самопроглашених родољуба су управо некад дували у ЕУ једра, али публика која се у све разуме и све зна (ваљда јој је зато плата 250 евра) веома лако прелази преко ове чињенице, што генерално и глумцима власти и опозиције даје широк простор. Користе га максимално и иде им веома добро.
Ко онда заслужује титулу од „патриотских“ политиканата? Доста тешко питање. Да бисмо дошли до одговора, пре свега треба да установимо неке заједничке особине ових људи који себе представљају патриотама и наравно и неизбежно уз то и русофилима. Тако иначе код нас иду крајности или ЕУ или Русија, а Србија? Неку следећу кампању, јер такве пароле не би биле довољно бомбастичне. Дакле, заједничко овим људима је то што нико од њих није гадљив на паре, нису гадљиви ни на чланове других странака, принципе немају, убитачним и популистичким паролама прикривају своју немоћ, а за место посланика су спремни много тога да ураде. По овим стварима су апсолутно једнаки (ваљда је ово ретка ствар у нашој земљи где се може постићи једнакост) као и они против којих се они тобоже боре. Шта их онда разликује?
Разликује их што им је припала таква улога да изигравају поштењачине, а што само још више њиховом лицемерству долива уље на ватру. Сами говоре како немају једнак медијски простор и како га неће ни добити, али ипак иду на изборе. Затим, причају о несређеним бирачким списковима, а не пада им на памет да се буне против тога, или, не дај Боже, случајно позову на бојкот избора, јер у том случају не би могли да задрже своје страначке војске, а половина тих странака би престала да постоји. Такви људи треба да мењају земљу? Сем љубавница и одела ништа друго не могу да промене. Позивају на протесте због разних актуелних тема, а уствари се ти протести претварају у митинге где се каналише енергија народа у празно. Са обзиром да пуцају на 5% гласова, јер за више и нису способни, они су као такви доста рањива роба, односно роба која ће бити склонија компромису, а посебно узевши у обзир да ће наклоност моћи добити једино ако се нагузе окупатору или евентуално квислингу уз стални притисак страначке војске која се по цену свега мора нахранити. Они то веома добро знају!
Свесни су да све диктира Запад, што њима никако не смета да баце селфи испред Кремља и кажу како их Русија подржава. Сем власти, Русија није, а и неће никога другог у Србији подржати. То што им купе кокице, то је чисто да широке народне масе и за квалитетнију варалицу како би могли више рибе да упецају. Њихова главна политика се своди на замену квислинга националистичким квислингом што су видели на примеру Александра Вучића да може добро да прође. Почну као самопроглашени националисти, па завршпавају у брлогу ЕУ свињца. Ваљда је то природни зов јер свиња и човек имају готово идентичан распоред органа. Ту је свакако онда сујета и памет, јер што је он паметније од мене? А узмите у обзир да у Србији 90 посто људи за себе сматра да је најпаметније. Када би у Србији људи били „глупљи“ по свој прилици би нам било боље, али од силних паметњаковића, кафанских националиста и књишких мољаца не може да се живи. Ово је и главни разлог који ме је определио да титулу добије неко баш од њих. Мени се они више гаде од евроџихадиста јер су управо они та анестезија која се стално убризгава Србима. Ми смо публика која се задовољава реторичком формом, па нам дела и нису битна.
Најужи избор је спао, а по логици ствари, на оне највеће међу патриотским фолирантима. Ко је у најужем избору и ко ће понети титулу, видећемо у другом делу овог текста или што би се рекло, наставиће се….
Преузето са блога „Корак ка слободи“.
https://igorantisic.wordpress.com/2016/04/19/%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83%D0%BB%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-i-%D0%B4%D0%B5%D0%BE/
Браво Игоре, врло леп чланак. Врло је важно да се на пријемчив начин, разумљиво објашњава ситуација у којој се налазимо. Родиће то идеје, пројекте „шта хоћемо и шта нам је чинити“ уз спремност, пре свега младих, да се отвори пут до истинске победе. У тунелу смо, на једном крају еврофанатици а на другом самозване патриоте.
Хвала Филипе. Слажем се са вама у вашем размишљању.