facebook

Јована Стојковић: Да ли је смрт лековита?

Јована Стојковић: Да ли је смрт лековита?

Идући „путем без алтернативе“ били смо присиљени на различите врсте уступака. У свеопштем духовном слепилу, није нас претерано потресало ни окупирање дела територије, протеривање сопственог народа са исте, довођење до просјачког штапа, продавање свега што су наши преци крваво градили, парадирање хомосексуалаца, присилно вакцинисање деце, организовано саблажњивање народа са ТВ екрана, медијска цензура, прогон сваког слободног мишљења и носиоца истог…

Наш мудри народ одавно је знао да „кад неком пружиш прст, он хоће целу шаку“..или бубрег, јетру, срце…у зависности од потражње. Нови Нацрт грађанског законика има тенденцију да све то и озакони. Јавна расправа би требало да је у току, али се то јавно расправљање слабо чује, ако изузмемо иступе појединаца који нам објашњавају да је умрети природном смрћу и убити се исто и да то „све вере одобравају“ (цитат из једне дневне новине која се претежно бави „мењањем свести“ својих читалаца). У прилог плодној јавној расправи размотримо неке аспекте еутаназије – „убиства из милосрђа“ и трансплантације органа и њиховог “донирања” – актуелно највећег могућег  излива љубави према ближњем.

Заговорници „убиства из милосрђа“ тврде да свако има право да донесе било коју одлуку , па и ону о сопственој смрти, ако је то “компатибилно са личним вредностима“. Такође, наводе да је прихватљиво човеково људско право да умре, ако је смрт једини начин да се ослободи патњи. По њима, еутаназија је „правилно лечење“ које циља на елиминисање неподношљивих болова. Наравно, ту је и финансијски део, који објашњава да је издржавање инвалида у старијим годинама „извор економских и социјалних“ проблема.

Када би имали елементарно поштење и расуђивање, знали би да човек има права да да само оно што је лично његово, а то свакако није сопствени живот, обзиром да га сами себи нисмо ни створили (некима је то Божји дар, а некима случајна мутација од амебе до гориле, ипак свако има права да мисли шта хоће). Компатибилност са личним вредностима је симпатична, али шта ћемо са личним вредностима педофила или сатанисте? Или на пример противника вакцинације и промоције хомосексуализма? Тврдња да на самоубиство има право онај коме је смрт једини излаз да се ослободи патњи је нарочито опасна. У Холандији је већ присутна пракса да је човеку довољно да, без икакве (неизлечиве) болести, убеди два лекара да пролази кроз неподношљиве патње (усамљеност, умор од живота!) и да буде погубљен. И која би била дефиниција неподношљиве патње или бола у друштву у коме су и порођајни болови проглашени за опасну болест која се свакодневно лечи епидуралном анестезијом? Тумачење еутаназије као вида „лечења неподношљивих болова“ би било смешно да није трагично, исто као и убијање својих болесних сродника због штедње ( у појединим „цивилизованим „ земљама Европе то је омогућено и за болесну децу). Пропагаторима оваквих сулудих тврдњи вреди ли говорити о Божјој заповести „не убиј“? Вреди ли говорити о могућности наших ближњих да се кроз бригу о нама реално и непосредно приближе Богу, јер „заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје најмање браће , мени учинисте“(Мт.25,40)? Ако је то „сувише апстрактно“, врло конкретно Хипократова заклетва  негира коришћење лекаревог искуства и знања ради изазивања  „лаке смрти“ болесника. Врло конкретно ,, у медицини виђамо ретке, али драгоцене тренутке спонтаних исцељења тешких болести као и фасцинантну  способност људског бића да се прилагоди животу, без обзира на инвалидитет. Да ли ће прихватање смрти као вида лечења обесмислити и спречити развој саме медицинске науке? Хоћемо ли умирућег човека лишити тренутка проживљавања егзистенцијалне драме људског постојања која га треба довести до познања стварног смисла живота и евентуално покајања и прочишћења?

Иако у обланди новоговора, „убиство из милосрђа“ изазива језу код већине људи, “донаторство органа“ напротив зрачи дубоком хуманошћу, а тај привид одржавају агресивне кампање преко медија које очигледно нису уродиле плодом, јер, ако је судити по горе споменутом Нацрту, ускоро ћемо „донори“ бити сви. О могућностима злоупотребе у ситуацији када постоји тенденција да се сви подаци о личности, па и здравствени картон, нађу на једном месту, а у опскурној атмосфери у нашем здравству где су се до јуче крале бебе, сувишно је говорити.

tumblr_n6berersZ51tvfpclo1_500Размислимо на тренутак шта има лоше у томе да, након што „умремо“, неко други добије наше органе? Основни проблем је у томе да ћемо након вађења органа бити „мртвији“ него пре. Наиме, да би се могао узети орган, донор мора бити жив, његови органи морају бити васкуларизовани. Током операције вађења органа „донору“ се даје анестезија, која је , сложићете се ипак сувишна у случају да сте мртви. “Мождана смрт“ је појам , релативно скоро уведен у теорију и праксу који је тек 1986. године добио критеријуме по којима се дијагностикује, а који нису у свим земљама света исти и нису свуда прихваћени. Све наведено не имплицира да ће се човек који је у можданој смрти опоравити, али да није мртав то је свакако јасно, док год му срце ради. Чак се и престанак рада срца и плућа убраја у несигурне знаке смрти. Човек коме срце стане на операцији , мора два сата провести на одељењу пре него се преведе у мртвачнцу, све док се не појаве сигурни знаци смрти. Човек који је „мождано мртав“ има нормалну циркулацију, рад срца, нормалне је пребојености коже, па некад и на јаке надражаје може да реагује (јер због чега би му иначе давали анестезију при вађењу органа). Над оваквим пацијентом се у тренутку вађења органа врши еутаназија, тачније он се убија. Или је можда могуће умрети неколико пута?

Познато је да све светске религије задржавају поштовање према телу покојника. У Хришћанству мртво тело остаје простор личности. Наношење штете телу представља губитак поштовања према живоме. Тачно је да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеља“, али пожртвовање као свестан и добровољан поступак искључује било какву сугестију, утицање и насиље. Претварање људске способности за жртвовање у норму , правило или нови критеријум хуманости, вид је моралног насиља.

Да ли ћемо дозволити да нам смрт дају као лек показаће време..бојим се да га немамо пуно, јер Рокфелер и његова братија ишчекују ново срце…

Јована Стојковић

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.