facebook

Марин

Марин

Данас се, као што знате, одржава први круг председничких избора у Француској. Пошто су Срби доказали да себи умеју да изаберу власт и властодршце, кренули су да бирају и другима, па су навијали некада за Обаму, доцније за Ципраса, па за Путиновог брата Трампа и, на крају, за Марин ле Пен, последњи бастион антиглобализма у Европи. За кога год смо навијали, ил’ се усрао, или се претворио у нашег непријатеља.

Шта ће и како ће бити у првом кругу, тешко је предвидети. У другом кругу, Марин би морала да добије све гласове конзервативних Француза и да њен противник не добије све гласове либерала и имиграната. Ако је, после првог круга, медији изуједају и провуку кроз блато, онда у њене добре намере не мора да се сумња. Уколико се деси обрнуто, да добије фер третман, мораћемо да се забринемо.

Оно на шта Срби, који се на политику ложе, а не познају је, често заборављају, јесте оно што се ових дана зове „дубока држава“, а ми то овде зовемо администрацијом, или државном управом. Та администрација има свој „обичај“, своје навике у делању, које се опиру законима и процедурама. Видели смо како се провео Трамп кад је умислио да може да тера како хоће, чак и у персоналним питањима.

Француска држава, па сходно томе и њена администрација, од Де Гола до данас пате од вишка либерализма, коме је Француска, иначе, увек била наклоњена. Још су Помпиду  и Дестен били само слуге САД и УК, а о овим последњим, попут Саркозија, или Оланда нема смисла ни причати. Администрација је имала бар 40 година да се привикне на то да су центри моћи изван Француске и тачно је знала како треба да се понаша. Пошто је свака администрација, по природи ствари, састављена углавном од медиокритета, адаптибилност је њена прва особина, али не адаптибилност у погледу новог шефа, већ у погледу носилаца стварне моћи.

Примера ради, а о томе сам већ писао: овде су се, од средине 19. века до данас, променили сви политички системи који су били на понуди у Европи. Наша администрација је, од доба Коџа Милоша, до данас, упркос свим менама, сачувала једну особину – да игнорише закон, а слуша налоге шефа. Ни у педесет државних службеника се неће наћи један који никад није прекршио закон, ако је добио налог шефа да то уради. То је тај „обичај“ с почетка текста. То имају и други, јер је државна управа веома конзервативна, односно зазире од промена ма какве врсте. Разлог је прост: она је у сваком друштву повлашћена и не жели да ризикује да, за љубав неких принципа, правде и истине, ослаби свој положај. И за нашег државног службеника, крај света би настао када би морао да ради по Закону о раду, по коме ради остатак нације.

Дакле, ако се и деси чудо, па Марин ле Пен победи, што свакако није извесно, судариће се са тврдим зидом администрације, са којом нико на крај изашао није. Искуство показује да се мора или створити потпуно нова администрација (лидери некадашњег Источног блока су имали ту привилегију, јер су збрисали предратну администрацију у својим земљама), или подлећи јавној управи. Мени Марин не изгледа нарочито способно, па ни много паметно. Могуће је да се варам, наравно, али отпори на које би могла да наиђе, било од либерала, било од медија, било од адмнистрације уколико победи, показаће од каквог је материјала. Мислим да ће проћи, у најбољем случају, као Трамп, а у горем случају као Ципрас.

Но, овде је занимљиво наше јавно мњење: сви они који су се, од јесенас до данас, усрали у вези с Трампом, хватају се за скуте Марин ле Пен. Увек иста дешперантна гомила, која извикује туђе Цезаре, а ни своје не зна да извиче. Пред други круг, овде ће, посебно на друштвеним мрежама, настати општа какофонија и исти они који су нас убеђивали да Путин долази да нам помогне у недљу која прва дође, те да је Ципрас лице које ће срушити банкарски систем, као и да је Трамп цео живот био окружен Србима, те ће нам бити склон, сада ће да цвркућу исту причу о Марин ле Пен. кад се опет укаке, а хоће, прелазе на Шпанију, или на неког лидера у Латинској Америци. Српски сан о томе да ће се наше ропство окончати победом неког лидера у другој земљи, мора да живи. Не ослободише нас ни Чавез, ни Путин, ни Трамп, али Марин хоће сигурно. Тако, већ готово две деценије, резонује сваки српски национални палиша.

Наша способност да ништа не научимо из искуства је изузетна и развија се, кроз време, у прву и најупечатљивију националну особину. Игнорисање чињеница је достигло толике размере, да су наше представе о политици постале романтичне, сасвим с оне стране онога што политика јесте: сува, чињенична делатност. Као пубертетлијка, сањамо принца на белом коњу, који ће нас пољупцем пробудити из европског дремежа и ропства, а то се неће догодити. Наше заблуде и наше одустајање од реалности, производе сталан губитак времена и спречавају стварање алтернативе. Хорде српских интелектуалаца спасавају демократију, уместо да се заинтересују како живети после ње. Улични шетачи, на чију се памет не бих кладио у троцифрену суму, траже да се диктатор самоукине на њихов захтев, али немају ни приближну представу како Србија после диктатора треба да изгледа. Чак им је промакло да Вучић и није диктатор, већ само технолог власти.

Шарлатане из деведесетих, попут пророка и разних Биџа, Рака и Шећероских, заменили су нови шарлатани, који дневно гњаве нацију недотупавним причама, а молдавске и украјинске проститутке су замениле наше кћери. Шарлатани нас уче како да победимо глобализам и Нови светски поредак, а нисмо у стању да победимо у месној заједници. Хоћемо на тањиру главу некадашњег брата Трампа, који нам дира цара Путина, а кад уђемо у неку јавну установу, сваким кораком ка шалтеру, нижи смо 5 сантиметара.

Политичари су се прилагодили тренду, те причају само оно што се народу допада, дакле-лажи. Са свих страна се чују лупетања и контралупетања, али реалистични гласови, гласови чињеница, немају никакву шансу. Што се више пропада, све се више осећа нека болесна радост у пропадању. Научили смо се на поразе, да с победом не бисмо ни знали шта да радимо.

Наша последња нада нису наше руке, наша памет, па ни наше срце, некада јуначко, већ – Марин ле Пен. Брука.

topelement
Насловна страна стрипа о Марин Ле Пен. Фото – „Чарли Хебдо“

Насловна фотографија – Херберт Лом и Питер Селерс у филму  „Пинк Пантер поново напада“ Блејка Едвардса (1976.)

About The Author

Related posts

10 Comments

  1. Kašimbo

    Da li smo lenji pa nas mrzi da „kujemo svoju sudbinu“ ili smo navikli da nam drugi „kašu vari“ ?

    Reply
  2. Marko

    „…Као пубертетлијка, сањамо принца на белом коњу, који ће нас пољупцем пробудити из европског дремежа и ропства, а то се неће догодити…“

    Odlična rečenica i tekst uopšte. Samo, ako krenete i korak dalje videćete da se ona može jednako primeniti i na vaše „rešenje“: socijalizam plus elita koja upravlja. Vaš princ se zove Miloš Obrenovic Po Drugi Put, mitološko biće koje je imuno na sve probleme koje je ikada imala bilo koja centralna vlast samo zato što je negrađanski vođa. On se ne može korumpirati, on sve zna, jer on oseća biće naroda.
    Svakako se slažemo da moramo da mislimo na postdemokratsko društvo, samo pitanje je kakvo. Ono sa centralnim monopolom sile znači, kad smaknemo spoljnjeg okupatora, dobićemo domaćeg, kao što je to uvek bilo u istoriji. Seljak tera vuka od tora, ne zato što voli ovce, nego zato što on želi da ih pojede. Nadajući se da neki gazda može biti dobar samo zato što govori tvoj jezik je direktno zatvaranje očiju pred činjenicama cele ljudske istorije.

    Reply
  3. Pera

    Kada je formirana piramida tehnologa vlasti,,pocevsi sa Klintonom a potom Bler, Sarkozi, Ciprasss…….pokazalo se da su to kopija kopije, onda je jasno u kakvom je stanju zapadna civilizacoija i demokratija. Demokratija po zapadnom receptu. Izbori seuvek sprovode po istom receptu i sve postaje uhodani postupak, do bola slicno i jednostavan.Laz i samo laz.Najvaznije je da niko ne odgovara za izreceno.. Verovatno jer su imali ,,najbolje namere,, Lazne namere a dela? Nema veze…

    Reply
  4. ГОЈКО

    Можеш да пљуцкаш и да нас пеналиш јер си вероватно на задатку, али ми неки гајимо наду да ће се неким великим светским променама и Србија окористити. Нада последња умире.

    Reply
    1. Владимир011

      Ма, ‘ћу да верујем Милану док је жив, а и после тога. Зато што говори и мисли другачије; зато што весла ка обали, а не ка водопаду. З’инат!!!
      А ти се надај, само Гого, да ти каже Диди, снови представљају окрутну лажну наду. Опет нам деца са улице поручују да ће Годо сигурно доћи сутра!
      Дакле, идемо?

      Reply
  5. Mladen Obradović Bajgut

    Mediji( naročito tv) su otrovi koji samo nekad u minimalnoj dozi mogu biti ljekoviti. Zato ih ne konzumiram(što i drugima preporučujem). Dovoljno mi je da pročitam ovakav tekst da sam dovoljno informisan. Fama o konjici koja spašava od indijanaca je razotkrivena ovakvim vašim pogledom.

    Reply
  6. Иван К

    Видели смо како се провео Трамп кад је умислио да може да тера како хоће.

    Не знам шта сте видели. Кулоарска политика је по дефиницији нешто што се може само тумачити, НЕ посматрати.

    Српски сан о томе да ће се наше ропство окончати победом неког лидера у другој земљи, мора да живи. .

    Српска свест да унутрашња политика зависи од међународне политике, а то значи и од победе неких лидера у другим земљама, мора да живи.

    Не ослободише нас ни Чавез, ни Путин, ни Трамп, али Марин хоће сигурно.

    Ослободише нас они умствено и чак душевно, примерима показујући да се може другачије, него што се пре њих сматрало да мора. Велика, велика ствар.

    И када се појави не страни већ српски вођа, шта? Замераћемо народу што њега третира као ослободиоца, уместо да сам народ преузме ослобођење у своје руке? Не, него рећи ћемо: то је одувек био начин политичког живота код нас Срба, наша традиција, пруски модел, бла бла. Српска земља, модел пруски. Како се провела Прусија, сва је прилика да би тако и Србија, са тим моделом.
    Нема разлике у менталном обрасцу када се фетишизује страни вођа и када се фетишизује домаћи. Оба односа захтевају веома мало мозга. Природно је да и једина преостала разлика, трун памети боље Србин него странац буде, на ветровима историје, одувана.

    Све остало речено у тексту је одлично.

    Reply
  7. Marinell

    Ja isto imam mnogo snova, ali nekako ih je tesko ostvariti.
    U mome podrumu zivio je Antun Tun u njega bio malo krivi um
    Pokusali da mu pomognu i zene i doktori
    Ali nema lijeka . Kraj

    Reply

Leave a Reply to Kašimbo Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.