facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Кад би се зезали

Милан Миленковић: Кад би се зезали

Не знам како другде, али у Србији још постоји пар милиона оних који су наивни као да једу Бебелак и који верују да негде постоји искрен[1] патриота, који ће проћи кроз каљугу српског политичког живота и који ће, из свих ових наших гована, наталожених у политици већ 30 година, изаћи у белом оделу, без и једне флеке на себи.

Такав би био, у оптици лумпенпатриота, поштен, правдољубив, искрени[2] верник и, у складу са чудном збрком хришћанства и српских митова, тај би сва наша срања преузео на себе и ми бисмо се опрали за све будалаштине, за похлепу, за глупост и за сву поквареност, коју смо показивали више од кварат века. Увек се ради само о једном човеку, месији, а не политичару. Срби стално бркају та два појма: политичара и месију, баш као што у политику, из глупости и незнања, уносе термине као што су морал, правда, поштење, искреност једнакост и сличне глупости.

Доживљај политике, као мистичне делатности, сигуран је знак да ће народ који тако мисли, веома дуго патити.

Друго лице месијанства је товарење на онога ко престане да буде месија. Док је месија, и говно му је мед, кад више није, крив је за све. Тако је хрватско-хабсбуршко-јеврејско-пољски каплар Ј.Б.Тито све редом тукао да му се полтронишу, да вичу „Тито-партија“ да би добили станове, да не славе славу, да би напредовали у партијској хијерархији и на Голи оток слао песнике који нису хтели да спевају песмице, у којима се Тито воли више него мама, а нарочито тата.  Ми смо били дивни, без греха али, ето, покварени каплар нас је разбуцао за читаву вечност. Оно што су писали Нушић и Домановић, о поквареној власти, о подмитљивим државним чиновницима, о министарским крађама, о полтронима, који у буљуцима гледају да се ушлихтају неком моћнику – све то, дакле – није тачно. Ми смо небески народ, кога је Тито упропастио. Пре њега смо били јагањци, а не људи.

Мисао да је историја континуум, веома је далеко од искреног срБског патриоте, јер он мери само патриотизам, док га чињенице и не занимају, у ствари. Да је комунизам само једна варијанта грађанског друштва, само реткима, и то тек данас, пошто су видели усрећитељски неолиберализам, долази из дупета у главу. Заправо, многи то већ виде, али не могу да порекну оно што су лупетали четврт века, Срби упорније бране своју грешку, него свој успех.

Данас већ постоје термини као што је „јавни радник“, „православни публициста“, или „патриотска делатност“. Иза термина се не гледа, иначе би се чудо видело. Курве су јавне раднице од угледа, у односу на велику већину оних који себе зову јавним радницима; велики број православних публициста се, колико јуче, цепао пајдом и алкохолом, а нису ретки ни они који су претходно били у некој секти, па се сетили православља; патриотска делатност је веома чудан појам, који је настао у ванбрачној заједници користољубља и тајних служби. Патриотизам је посао за читав живот. Неке од највећих хуља које сам срео су, бар тако сами тврде, патриоти и баве се патриотском делатношћу. Другосрбијанци су бар то што јесу: отворено трампе нацију и државу за мобилни и оброк у Мекдоналдсу. Самопрокламовани патриоти су то исто, само што  су прикривени, заклоњени су иза нације, што се, обично, открије тек кад се докопају скупштинског ресторана, или неке уносне синекуре.

Академици су пропустили да кажу свом председнику колико им је стало до Косова, али нису пропустили да, путем Апела за одбрану КиМ, то саопште народу. Професори, који велике патриотске истине никако не саопштавају студентима, имају патриотски иберлауф у петицијама. Безопасно је, а и не кошта, што да се пропусти прилика да се поентира. Тамо где кошта, мали број патриота је спреман да загризе.

Искрени срБски патриота о свему овоме не мисли. Он воли, он мрзи, он осећа, он верује, он цени сучељавање ставова, под условом, наравно, да то сучељавање афирмише оно што он већ мисли, он мало чита, много прича, мало зна, а много паметује. У њему од политике нема ничега, а он верује да је сав у њој. У сржи својој, срБски патриота је апсурдно неполитички тип, већ га патриотом чини потреба или за емоционалним пражњењем, или за афирмацијом његових, чињеница сасвим ослобођених, истина.

Услед неполитичности, патриоти имају необично велику разлику између доживљаја себе и потврде тог доживљаја од стране других. Пример су Апел за одбрану КиМ и Народна резолуција, чији су аутори себе видели на милион-два потписа, а скупа добили око седамнаест хиљада. Успели су да анимирају, дакле,  2,5 промила срског јавног мњења, што је потпуни и неоспорни фијаско. Наравно, патриотске ране се блаже правдом, истином, будућношћу, поштењем и свим осталим ванполитичким појмовима и, као што ред и обичаји налажу, кривци се проналазе свуда око себе, само не у себи. Прича је, отприлике: „Дајте ми РТС и Пинк, па ћете видети како ће народ да ме воли и какав сам ја патриота“, преко оног: „Вилотићи су прекинули везу“, односно: „Издајници и плаћеници ометају успех“, до патетичног: „Народ још није спреман да прихвати дубокоумне истине које му се нуде“.

Ово наводим само због једне ствари: невероватно је како се, после ничим изазваног оптимизма, у почетку неке работе, склизне у потпуно неполитичку тугованку, са дечијим дурењем и тражењем кривца, уз невероватно пражњење мржње и злобе, што показује инфантилност актера. Одрасли, зрели људи, такве изливе себи не дозвољавају, осим у случају некакве душевне слабости, алкохолизма, или нечег још горег.

Уопште, са нешто изузетака, патриотска сцена углавном и личи на оне дане у лудницама, у којима дува јужни ветар. Другосрбијанска сцена је слична, с тим што су тзамо ликови нешто намазанији, па мржњу за нијансу боље каналишу, односно претварају је у борбу против фашизма, на пример, или у борбу за људска права, политичку коректност и сличне маљеве за припаљивање неистомишљеника. Патриоти су остали у матрици: патриот-издајник и искрени патриота-плаћеник. Учили се, учили, од среде до петка, ал’ се нису макли даље од почетка… Од кад је Шешељ, почетком Деведесетих, почео обрачун са издајницима и плаћеницима, матрица се није променила, а није чак ни апгрејдована. Мртво патриотско море.

Од другосрбијанаца сам оптуживан само да сам фашиста и ништа више; патиоте су далеко сочније, јер су  уједно,  и верници наше многострадалне цркве и поштоваоци милосрђа и смирења, као највећих хришћанских врлина. Од њих сам слушао да сам издајник, плаћеник (у обе варијанте: домаћи и страни), атеиста, комуниста и – педер. А, да! У последње време и дефетиста. Дефетиста је, у њиховој оптици,  онај ко очигледне патриотске поразе неће да прогласи за победе. Патриотска пљувачка далеко лети.

На изливе мржње и зависти нисам одговарао, бар не на личној основи. То је свињац у који одбијам да уђем, макар, за живота, не стекао статус патриоте. С друге стране, никада за себе нисам ни тврдио да сам патриота, јер је то неукусно и бљутаво[3], као што је непристојно другима досађивати својим вером. Мисионарење је, некако, више католичка, него православна прича.

Не мислим, наравно, никоме од ових да се склањам, ни патриотама, ни нововерцима, а поготову онима који су „анти фа“, а за које сам ја „фа“. Зашто бих? Добар сам прогнозер политичких догађаја, што показује да имам нешто знања и памети, а кад негде и погрешим, што се ретко, чак веома ретко догађа, кривца не тражим у судбини клетој и мрачним издајницима и плаћеницима, већ у себи, јер се једино тако може напред. Када сам, ономад, говорио да од Жуте патке нема ништа, да је то начин да странци истргују с Вучићем, био сам издајник, а моји другари који су ишли на протесте су били зналци. Кад сам убеђивао патриоте да не пишу петиције, да не би откривали своју немоћ и слабост, они су били зналци, који ће скупити милионе потписа, ја сам – погађате – био издајник. Сад, кад су се укакили, опет су они зналци, а ја издајник. Како је то могуће? Врло просто: патриотизам не постоји у времену, простору, или делу, који би били неки репери, неке контролне тачке, где бисмо проверили да ли неки патриота, или нека патриотска акција „ради“. Родољуби ове врсте не воле да буду ограничени трицама као што је остварење циља у неком реалном времену, већ одмах збришу у Небеску Србију. Просто: патриотизам је тамо где су они. Не могу да доживе пораз, јер се одмах помере, заузму другу тачку гледишта, поделе етикете – ко издајник, ко плаћеник – и иду даље, у нове поразе у земаљској Србији. У основи – деца. Нико никад није разбио прозор лоптом, нико није просуо сок по шустикли – увек је то неко други. Сви су учили и учили, али нису научили. Ипак, оправдано очекују да за учење, без стеченог знања, добију петицу. Поштено.[4] Права српска прича.

Нама је, као нацији, потребан неки, макар мали успех, а не нови порази и бежање у Лазареву Србију. Да би се постигао успех, да би, рецимо, нека петиција имала успеха, потребно је неколико месеци рада пре потписивања. Међутим, ником не пада напамет да се потруди, већ само жели да себе представи јавности као патриоту и онда иду те ад хок акције, које пропадају једна за другом, јер нису припремљене. Кад би се зграде и мостови градили као петиције, поветарац би их рушио. Добра намера није исто што и успех, бар не у кључу политике. У њој се не ради о намерама, поштењу, искрености, већ само успева ли нешто, или не успева. Ово несвршено прошло време у Срба је поражавајуће: радио, али није урадио; копао, али није окопао; спасавао, али није спасао; чувао, али није сачувао, јесте потпуно сигуран пут у неуспех. Радити да би се радило, а не да би се нешто урадило, је голооточки подухват, никако политички. Са истим резултатом би једна гомила камења могла да се премешта с места на место, без икаквог циља.

Ако се хоће успех, мора се озбиљно радити. Бесциљно је прво се позивати на законе и корити Вучића што их се не придржава, а онда их сам одбацити. Бесциљно је причати о три милиона потписа (то ни Слободан Милошевић не би скупио 1991.), а кад се спадне на 3500 у законском року, онда се неко сети да немају медије. Немогуће да то нису знали раније? Шокирани су што им РТС није отворио канале? То је све зезање.

Разумевање пре свега: улични протести, петиције, плакати и трибине су превазиђени начини политичког рада. Имају шансу само ако неки крупан страни играч залегне за неког, али сумњам да ће ико упумпавати паре и време у лузере.

Много година је порпагандна машина радила на сужавању српства: Србин је само онај који се Богу моли, који пише ћирилицом, који потписује петиције и шестиције, који правилно изговара „Васкрс“, а не „Ускрс“ и слично. Све су то глупости, које су смишљене у некој лаборатирији,  да би се лакше радило са масом, која има утисак да је сама дошла до тако тупавих замисли. Што је интересантније: матрица опстаје утолико упорније, уколико више пораза трпи.

Решење није много компликовано, али је невидљиво за патриоте јер, као што рекох, они неће успех, већ личну промцију.

Дакле, појам српства се мора раширити и мора у себе укључити свакога ко припада српској култури и националној идеји, без обзира да ли је атеиста, комуниста, да ли пише ћирилицом, или каже „Ускрс“. База оног љигавог, ексклузивистичког патриотизма је отањила, пребројана је сада овим петицијма и, ако неко мало добре намере и мозга има, прошириће појам српства.

Друго: у први план морају да се истуре практична питања, попут права народа да поседује тле на коме живи, а ваља баталити ХААРП, К-200, масоне и сличне будалаштине, које патриоти необично љубе. С тим у вези је и немоћ патриота да прошире кадар, односно да виде тотал. Кад вас зову, онако испарцелисаних мозгова, да спречите неко извршење, или принудно исељење, они не виде велику слику, а та је – о, јеретичке ли мисли – да су капитализам и окупација прaузрок свих српских мука. Зашто нема патриота пред америчком амбасадом? Немачком? Британском? Да сам малициозан, помислио бих да вође патриота не желе да се посвађају са могућим партнерима.

Србин капитализам види на пиљарском нивоу: газда овај, газда онај…Уопште се не схвата његова права природа и његова разорна снага када је нација у питању. Људи, и кад виде да је то лудило, не смеју да се јаве, јер патриотски лопови одмах урличу: „Др’жте комунисту!“ Капитализам је доказао да разара Србију, а морони још сањају о праведнијем капитализму и малом српском пиљару, који побеђује Кока-колу. Капитализам, односно овај његов стадијум је светски процес, а не нека грешка која је почињена у Србији. Дакле, захтев за ослобођењем у центру мора да има антикапиталистичку агенду. Ко то не зна, писаће петиције још 20 година.

Тле, као и сва добра која на њему постоје, нису власништво политичке елите и с њом скопчане мафије, већ читавог народа. Док будемо гледали ХААРП и масоне, покупиће нам шуме и воде. Прaктична питања су устукнула пред апстрактним.

Нормалан човек би, кад купује ауто, обратио пажњу да ли овај иде, а не да ли је бадњак закачен испред хладњака. Срећом, у патриотској причи тај степен функционалности није потребан, па чак ни пожељан. Не иде? Нема порблема, додај још крст на ретровизор и магнет-икону на цајгер!

Онај ко хоће да буде национално одговоран, мора да поседује следеће особине:

  1. Одговоран је само народу и држави, а не правди, правичности, вери, моралу итд. Што би неког српског државника, чак и обичног, али озбиљног политичара, било брига колико ће других народа, у Африци, или било где другде, да пати и гладује? Ту си да нахарниш свој народ, а не да бринеш о другима. Ваљда ти други имају неког ко брине о њима?
  2. Мора да мрзи пораз и неуспех и да не бежи, кад се усере, у морал и Небеску Србију, него да, ако нешто крене наопако, смањује штету, уместо што је патриотским цмиздрењем само повећава. Политика или успева, или не успева. Нема оне српске јадиковке: „Није успело зато што…“, или „Ја сам мислио да ће да…“, то је крај сваке политике.
  3. Мора да буде спреман на лаж, превару, чак и на насиље, јер је власт превише озбиљна ствар, да би се препустила поправљачима света. Политичар је ту да ради са светом какав јесте, а не какав треба да буде.
  4. Из политике се морају искључити лумпенпролетрски и лумпенпатриотски нагони, који су ропски и који сваки подухват обесмишљавају и разводњавају. „Нишчи“ у цркву, тамо је њихово царство, а способни у политику. То је природна подела. У озбиљној земљи, робље не води политику, нити има икаквог утицаја на њу.
  5. Одговоран политичар схвата да је демократија фарса; ако мора да је симулира, бар не мора да верује у њу. Само неодговорни људи оживљавају мртваца, одговорни раде са живима.
  6. Одговоран политичар пљачка народ да би му створио моћ, а неодговоран ствара моћ да би пљачкао народ.
  7. Моћ је исто што и правда, гледано из угла онога ко моћ има. Дакле: моћан је и праведан. У цркви то није тако, али у политици јесте. Пилат је разапео Исуса, а не Исус њега. Срби не схватају, опет због збрке вере, митова и ропских нагона, да је победа апсолутна предност у историји и да, против ње, приговора нема. Може да се приплакује, то је у реду, али моћноме се приговор не изјављује, него се ради на томе да сам будеш моћан.Обожавање пораза и поражених је ропски нагон, који се, кроз причу, претвра у тежњу ка истини и правди. Нема истине и правде изван моћи.
  8. Доброг политичара краси нагон за победом, за моћи, немилосрдност према непријатељу и коришћење сваке његове слабости. Количина свега на свету је иста, само се прераспоређује. Кад други расте, ти падаш и обрнуто: да би ти растао, неко мора да опадне.
  9. Озбиљан политичар схвата да не сме свој народ да изгладњује, да га лаже, да га поткрада, не из моралних, већ из функционалних разлога. Гладан, варан и поткрадан народ, није способан ни за какав подухват.
  10. Озбиљан државник жели и добре опоненте, слаб политичар жели полтроне.

Ову бесплатну лекцију дајем, дакле, патриотама, не би ли се одучили од идеје да свет има, па са њим и политика, некакав морални поредак. Свет, схваћен као политика, нема такав поредак и неће га никад ни имати, осим у галвама дилетаната.

Можда је неко, кад је ДСС славодобитно предао 13 000 потписа на Апелу за одбрану КиМ Вучићу, и мислио да је изразио народну вољу (заправо, 99% Срба није ни имало појма да се Апелом изражава његова воља), док је Вучић, сасвим исправно, регистровао фијаско потписника и твораца и обрисао стражњицу епохалним папиром. Вучић капира оно што мудраци не капирају: све народне инјицијативе, ма како се крстиле, јесу средства заточника и љубитељ демократије, а овде је он њен господар. Генијима промиче та ситница, јер вазда верују да постоји нека демокраатија изван процедуре, демократија са неком мистичном цртом, којој мора да се повинује и онај ко је главни баја у крају. Глупост.

Исто тако, идеја да ће се нека петиција скупљти док се не скупи одговарајући број потпсника, осим што је противзаконита, сасвим је смешна. Сад, или некад. Одсуство баналног питања „кад?“ краси истинске дилетанте у политици. Све има свој рок. Док се скупи три милиона потписа за преотимање суверенитета од Вучића, неће бити ни Вучића, ни демократије, а можда ни Србије. Браћо петиционаши, наш суверенитет се налази у страним амбасадама, немојте да га отимате од Вучића, он нема суверенитет. Знате ви где је, него се правите наивни. Или јесте наивни, али онда баталите.

 

[1] Омиљени израз свих демократски обрађених будала.

[2] Ово је омиљена флоскула неоправославаца. Када би постојао искрен верник, онда би морао да постоји и неискрен, а не знам ко би то био, ако не ови домаћини који испитују искреност. Слично је и код патриотизма: давалац атеста обично и није неки патриота, већ неко ко на патриотизму зарађује.

[3] Каже народ: „Фал’те ме, уста“! У основи, патриоти се, по самохвалисању, не разликују од Вучића. Иста матрица – и он је једном био један од њих.

[4] Недавно ме је, пре два дана, мислим, један слушалац питао зашто не суочим мишљење са творцима петиција. Мени уопште није јасно шта би био предмет суочавања гледишта и мишљења. Фијаско? Или бисмо окренули на Вучићеву причу: „Они бар нешто раде“? Можемо, у неком ванполитичком контексту и да се суочавамо, али у политичком онај број потписаа не оставља сумњу да ли се ради о победи, или тешком поразу. Према томе, у политичком кључу, једини предмет разговора би био објаснити пораз и његове актере, а никако причати како је то, у ствари, победа, само не сада и овде, него негде и некад. О трансцедентирању пораза не желим да причам.

 

Насловна фотографија – Франциско Гоја, „Глупан“, графика из серије „Бесмислице“.

About The Author

Related posts

8 Comments

  1. kašimbo

    Sa namerom ili bez namere.
    Iz interesa ili bez interesa.

    Kako god.

    Ovako složene teze duvaju vetar u SNS jedra.

    Reply
    1. Milan

      Na ovom svetu ne postoje samo SNS i njegovi (šatro) oponenti, već je, naprotiv, ogroman spektar smešten upravo izmedju njih.
      Ne pada mi na pamet da pričam lažnu piču, samo da bih bio patriota.
      Pun mi je kufer njihove laži, njihovih poraza i prevara, koje sve tovare na naša ljedja. Oni nisu protivnici SNS-a, jer da jesu ne bi se Vučić širio ovoliko, već protivnici srpskog naroda, čije interese, kobajagi, brane.
      Oni duvaju u SNS tikvu. Pogledaj samo patriote poput Lazanskog i ostalih, u koje ste se kleli, kako otkriše svoju pravu prirodu. Tako će i ovi danas.

      Reply
  2. kašimbo

    Nije sporno da lažni patrioti „duvaju u SNS tikvu“. A zašto i ne bi ? Zar nisu bivši radikali u praksi ostvarili veoma delotvoran model politike lažnog patriotizma?

    Iako istina i poštenje nisu kategorije političkog delovanja, sasvim je sigurno da ne može doći do oporavka nacionalnog duha u ozračju „korisne izdaje“ i „svemoćne laži“.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Valjda je obrnuto. Kada ogoliš izdajnike i lažove, postoji šansa oporavka…
      Ovako, po tebi ispada da je bolje da ćutimo, da se pravimo da ne vidimo glumatanje, da svi pristanemo na tu igru i večito se igramo izbora, opozicije i vlasti? Pa, to je tek crno i depresivno, defetistički i pesimistički, a ne razotkrivanje prevaranata i hohštaplera koji tek treba da dođu…

      Reply
  3. Вилогорски

    Народ је го, или тешко нама са нама.
    Овде није у питању ни Владар ни СНС ни опозиција ни Серби домољубци ни кругаши, ни издајице ни плаћеници ни трули запад ни радни исток, већ ми сами.Сами себе као народ доводимо до кључања и стварамо ефекат куване жабе.
    Погледајмо се у огледало истине и шта видимо. беду чемер и јад.
    Два века и безброј покушаја да се твори фунционална држава, по мери народа, и сваки пут промашај.
    Створити државу, ту најкомплекснију људску творевину, безбриј пута смо покушавали, безброј реформи, безброј промена Устава, и све горе и горе. Државу треба да стварају визионари а не хајдуци, ускоци, четници, лумпер пролетеријат, вуцибатина, хоштаплери, ликови који никад и нигде нису успели, па се дугли да праве државу. На сцени наше политичке позорнице, апсурада, су у пуном радном замаху, идијоти са иницијативом. Коло воде неискусни, никад стално запослени, са јако израженим мотивом за успех , па шта кошта нека кошта. У израженом нагону за стицањем како имовине тако и јавне популарности грађене на лажима и обманама. Мотив је и узор ШОЈИЋ и његово гесло – Плови бела лађо, ја се ипак снађо. Е та лађа без кормилара, који бију ветрови многи, коју историјске матице бацају у наручје разним „пријатељима“ и која плови право у амбис а у потпалублју држи сво грађанство, Везаних руку, заслеплјених очију и окованих ногу тешким букагијама.
    Бреме које носимо вековима толико је отежало да нам ломи већ времешно ослабљену коичму и све тако убоги скончавамо у поносном бесмислу.
    А Луцифер се грехотно смеје узвикујућу.“ За пакао спремни“ !!!

    Reply
  4. kašimbo

    Aleksandra,

    Istražujući lopove u pokušaju pomažeš hoštaplere na vlasti.

    Naime, u zemlji lopova niko nije nepošten.

    Momenat preokreta zahteva zračak svesti da je kult laži zalog zajedničke propasti.

    Ili ćemo ozdraviti ili ćemo nestati, bežeći na truli zapad i u nebesku Srbiju.

    Onaj što razbojniku, hajduku, drži sveću jeste jatak, a biva i da ogorčen pravednik prospe gnev na krivu stranu.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *