facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Колонијализам из Професорске колоније

Милан Миленковић: Колонијализам из Професорске колоније

Мувамо се, пре неколико дана, моја пуста жена и ја кроз Професорску колонију. Ко не зна, то је једна од последњих оаза некадашњег Београда, оног предратног и, уз Неимар, данас већ представља антикварницу на отвореном.

Кварат века нисам туда прошао и, видим, много се променило. Власници старих, уникатних вила и кућа су, у приличном броју, пристали на непристојне понуде нове, транзиционе скрамице нашег друштва и продали су некретнине, које су поравнане и на њиховом месту су никли споменици брзом богаћењу и лабавом моралу.

Но, нису попустили сви. Можда непристојне понуде нису биле довољно масне,  а можда је некадашња скрамица нашег друштва мало гадљива на ову нову, непедигрирану скрамицу. Било како било, пада у очи следеће: старе виле и старе, стилски чисте грађевине, обрасле су у бршљан и дрворедима су одвојене од улице, као да се крију од радозналих погледа пролазника. Са друге стране улице, подигнуте су нове зграде, масивне и веома скупе, за које „ђе’с ба’, шта има“ власници   мисле да су саграђене у неком стилу. Стилски чисте, или не, те масивне грађевине сведоче о друштвеном успеху донедавне багре и, као и сваки успех, треба да се види, те су, у том смислу и циљу, посечене не само тује и бршљани, него нема ни саксије са мушкатлама на балконима. Јебеш кућу од 500 квм, ако је нико не види! 

Како танке, како витке изгледају старе виле, међу овим монструмима од челика и бетона, којима је квадратура једино мерило естетике.

Сећам се једне старе даме – тих осамдесетих кад сам је упознао, већ је имала преко шездесет година и сам Бог зна је ли још жива – која ми је причала како се њене комшије хвале како су, за тридесет година брака, промениле четири гарнитуре намештаја и да тиме мере свој друштвени статус и успех.

„А ја се мислим“, каже ми та стара дама, чије сам име заборавио, „како се ми поносимо у породици тиме што имамо намештај који је три генерације у породици“.

Има ли бољег начина за разликовање багре од пристојног света?

Весела и етернална српска транзиција изнедрила је вуцибатине и скоројевиће који свет и све у свету мере само квантитетом или, да употребим офуцану метафору: мере оним што се сипа у трактор. Што се у трактор не сипа, не треба ни да постоји. Ко се мало дружио са тим, на брзину обогаћеним скоројевићима, запазиће да не једу него лапају; мало су им две руке. Носе скупа одела, али више одела носе њих. Етикета им је тежа од ћускије, савијају се под њеном тежином и пазе да не направе неку флеку на скупој, како Крушевљани кажу, „панталони“. Могу нову да купе кад хоће, али сиротињски страхови  пробијају кроз привидно карингтоновски начин живота.

За мене лично,  бивша Прва дама, Драгица Николић, је одличан пример шта новац може, сасвим успешно, од човека да направи споља. Границе новца ту и престају. 

Старе куће и виле се, у Професорској  колонији, бршљаном крију од погледа пролазника. Њихови власници, можда некада и сами скоројевићи, данас су, помало уморни од дугог имања, сакрили своје благо од радозналих очију. Доказ њиховог друштвеног успеха и статуса давно се изместио из камена и бетона у неке друге сфере живота. Транзициони добитници тек почињу да се успињу на друштвеној лествици. За сад, имају само куће, скупе аутомобиле,  фасадиране жене, децу-социопате и паре, којима купују дипломе и дивљење багре. Њихов свет је манихејски преко сваке мере: постоје само две врсте људи, онако како они виде – они који имају, и они који немају. Свака друга подела, сво шаренило људских карактера и нарави, сасвим је бесмислено. Њима је сваки сиромашан рођак даљни рођак. 

Стара здања Професорске колоније, фото – Александра Миленковић

Покушавам да замислим неминовне комшијске сусрете: кратак поздрав, при чему онај што излази из бршљана,  гурајући бицикл, гледа на овог што испаркирава БМВ, као на умно заостало дете, а власник БМВ-а гледа на бициклисту као на некога ко је на социјалној низбрдици, ни гаражу нема. 

Парадокс лежи у чињеници да су прескупе, кичерајске куће, чија квадратура превазилази збирни IQ укућана, доказ не просперитета једног друштва, већ његове пропасти и декаденције. То је слика заједнице која више нема ни једно квалитативно мерило и која је опала до виђења света као игре бројева. Икона сваке демократије је број: ко влада већим бројем, влада друштвом и државом. Ко има више, више и вреди – то је одушевљени поклик сваког скоројевића и медиокритета, два прворазредна лика сваке демократије, два њена највећа ресурса. У обогаљеном друштву, то и није нетачно.

Мука се деси кад се промени друштвена парадигма, кад неке чике, као 1944. изађу из шуме и кад новац и имање више не вреде ништа и највећу вредност представља ситуација кад забораве да те прислоне уз колац…        

Насловна – детаљ из Професорске колоније, фото – „пуста жена“

About The Author

Related posts

5 Comments

  1. ZVONKO PRELIĆ

    samo da ti kažem – bagra je prava reč, i možda je i previše blaga. Bojim se da nisu iz one družine što nalaze trista mana onim „što su došli iz šume“ 44 ali da znaju oni su bar to borbom osvojili, ukoliko i osvojili za razliku od njih i njihovog lopovluka. Bravo, bravo, bravo

    Reply
  2. Marko

    Ovaj tekst je fenmenalan u literalnom smislu.
    On nadilazi svalu dnevnu politiku.
    Voleo bih da procitam jednu knjigu ovakvih tekstova.

    Reply
  3. pera

    Nazalost na svakom koraku je prisutan putokaz i razlika ko ima i ko nema……Mada se kaze ,, kada das onda imas,,. Izgleda da se to u medju vremenu zaboravilo.

    Reply
  4. vilogorski

    Безидејност је знак слабости Курте и Мурте јер не могу да мобилишу масу да крену према неком циљу. Људске заједнице остајале су усамљене, или су пропадале, увек кад нису успевале да у визије будућности унесу искуство с чињеницама из прошлости. Ово је за мене је пре свега опомена да смо се касно укључили у суштинске глобалне дебате о стихији која свет одвлачи у неизвесну будућност нових облика тоталитаризма, неконтролисане контроле ума, емоција и понашања, нових негација слобода и права појединца, климатских поремећаја.

    Reply
  5. Bivši Beograđanin

    U Profesorskoj Koloniji, u jednoj od tih impozantnih kuća, je do devedesetih živeo i Čika Mile Savić, legendarni učitelj operskog pevanja, nekadašnji sufler Beogradske opere, koji je u prste znao uloge, pevače, profesore i bio zaista potkovan do nekog nivoa, a za početnike vrlo koristan. Kod koga su u bar nekom periodu išli mnogi poznati i manje poznati pevači i pevačice. Kao pevač početnik, sam kod njega sredinom devedesetih upoznao i Olivera Njega, Ivana Milinkovića iz „Legendi“, pevače i pevačice hora opere, „Krsmanca“, mnogih čijih se imena više ni ne sećam. Nekada je njegova porodica posedovala celu kuću, međutim posle rata su dobili nove stanare, i ostao im je jedan manji deo u kom je Čika Mile na kraju ostao sam sa bolestima koje su ga od mladosti surovo lomile. Nikom nije naplaćivao časove, plaćanje je bilo dobrovoljno, učenici su mu pomagali oko nabavke i oko nekih sitnica po kući, jer je bio već star, polupokretan i dosta lošeg zdravlja. Bio je pun starih beogradskih priča, fora i anedgota, odavno zaboravljenih. Od njega sam čuo i za onu doskočicu o Jaši Prodanoviću „Kralju veran, Titu odan, on se zove: Jaša Prodan!“. Za njegovu smrt i sahranu sam čuo tek nekoliko dana nakon toga, više nisam bio u tom svetu, i u dodiru sa ljudima koji su ga znali. Čuo sam da je ga je ispratilo puno ljudi, uglavnom iz sveta muzike i opere, svoju porodicu nije imao.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.