facebook

Милан Миленковић: Непливачи

Милан Миленковић: Непливачи

Кажу да је адмирал Хорацио Нелсон, после Битке код Нила, рекао свом ађутанту Хардију, мислећи на своје морнаре: „Не могу да верујем да смо победили са овом багром која се скупила на бесплатан рум!“

Остала је прича како су Нелсонове последње речи, док је умирао у ранама након Трафалгара, биле упућене истом том ађутанту и да су гласиле: „Kiss me, Hardy!“ Великог поморца је код куће, у Енглеској, чекала његова велика, невенчана љубав, лејди Хамилтон, али су дуге године боравка на мору учиниле да славни адмирал ради на оба канала.

Пошто Британија никад није имала војну обавезу, њен регрутни састав је, посебно у флоти, заиста чинила багра која се опијала по лучким крчмама. Некада су, кад баш зафали морнара, официри тољагама онесвешћивали пијанце и ови би се будили негде на пучини.

И, кад мало размислите, има смисла: на мору нема бољих војника од непливача.

Нелсон је, заправо, открио једноставну истину: за борбу нису увек потребни високи идеали, већ је и безизлаз довољан. Доведеш војнике у ситуацију да се боре, или да умру и – они се боре. Тако ради и Америка: искрца негде оно што су регрутациони официри нахватали по малолетничким затворима и имиграционим канцеларијама и багра се бори очајнички, до те мере да им страх само распирује борбено расположење.

За то време, ми распирујемо пацифизам и живимо у пола века окаснелој хипи комуни. Српске мајке су одабрале да им деца не гину по ратовима, него да – или скапавају са триста јура месечно, или да емигрирају у оне земље које немају тако мудру политику као Србија, али имају нешто више хлеба. Очигледно је да ми, иако имамо најмудрију политику на свету, не можемо да нахранимо, нити да задржимо становништво.

Не може човек да се начуди како ова земља нема привреду, нема економију, нема судство, тужилаштво, нема ништа, сем изванредних политичара. Истина, вели се да се у Бангладешу живи много, много горе него у Србији, а то сазнање мења од 500 до 1000 калорија дневно.

Статистика каже да Немац, који једе рукама, конзумира два пута више од Србина, који месанце боцка златном виљушком, но нас теши сазнање да Немац једе педесет пута више меса него онај у Бангладешу, а чак три пута мање него Ивица Дачић. Исто тако, кад помислите да имате корумпиирану елиту, која вас поткрада, сетите се да Бангладеш има још гору елиту и то ће вам дуплирати број паштета у фрижидеру. Ако га још имате.

Скок на почетак текста: Нелсон је довео своје морнаре у позицију да морају да се боре, а наши нелсони нас доводе у позицију да не смемо ни да помислимо на борбу, него да треба да будемо срећни и задовољни што једемо боље и више него мучени становници Бангладеша.

Да су енглески лордови, или амерички олигарси икад размишљали на овако бедан начин, њихове се земље не би никад развиле. Бангладеш би постао мерило свега: чим имаш више од њих, историја престаје.

Тај резон, та животна философија, која се потпуно ослободила живота и природе, коначни је, довршени облик од природе и свега што је здраво, отуђене другосрбијанске мисли. Болест подигнута на ниво философије и то не као нека дубља мисао, него као апологетика немоћи, нечињења и одустајања. За разлику од патриота, који свесно и срачунато гледају да постану плаћени корисни, а за нужду и већу надницу и бекосрисни идиоти, другосрбијанци, са оваквим вредносним системом, савршено помажу Вучићу и одржавању система, чак и кад га не подносе.

Тако Вучић, на једној страни, има странце, са лаким бичем у руци, има лумпен-хуманоиде који знају готово сва слова азбуке, а на другој страни потпуно вредносно компатибилну другосрбијанску философију.

Уместо да се, ако не у духу Нелсоновом, а оно у духу Карађорђа, народ доведе у позицију да му је борба за опстанак бољи избор, него скок у море, или Карађорђева кубура, овде сви сложно – патриЈоти и другосрбијанци – сложно раде на релаксирању Срба. „Догодине у Призрену“, или „Догодине у Бриселу“ су два иста анестетика од различитих произвођача.

Мишљења сам да у наше народне приче треба додати посебну групу прича-одмаралица, које нас уче да ће нам другу решити проблеме. Шатриотско-русофилско крило се ослонило на Бога и православље, па их још подупрло Путином, док су се другосрбијанци ослонили на Запад. ПатриЈоти су фолиранти, те нећемо озбиљно узимати у разматрање њихове препоруке за спас Сорабије, али ови други – миислим на другорбијанце – имају две струје: једна, састављена углавном од неинтелигентних провинцијалаца, који мисле да ће некритички величајући Запад и западне вредности на првом месту изменити свој друштвени статус и оних других, интелигентнијих, који виде да нас Запад разваљује, али верују да ће, у крајњем ишодишту, тамо негде, за око сто година, све добро да се заврши по нас и да ћемо ући у веселу заједницу белих и просперитетних народа. Сумњам да ћемо ући и тада, али и ако уђемо, ти народи више неће бити ни просперитетни, ни бели.

Трећа могућност – да узмемо судбину у своје руке – никада кроз главу патриота и другосрбијанаца није прошла.

За разлику од Нелсонових морнара, који су, као непливачи, очајнички радили на томе да имају нешто чврсто под ногама, овде су сви пливачи: на први звук пиштаљке, сви скачу у воду и чекају да се битка заврши. Ко год да победи, њих ће неко покупити из воде.

Примерице: „Догодине у Призрену!“ не значи да тај, који паролу извикује, намерава да се борбом пробије до Призрена. Он је, заурлавши – како Шиптари кажу „врућ парол“ – заправо скочио у воду. Сачекаће да неко други освоји Призрен и, ако успе, победио је и тај ко је извикивао паролу, а ако изгуби, изгубио је само онај ко је гаће крвавио, а мудрац са врућом паролом прелази у неку проевропску партију или НВО, да тамо парче леба одере и згади се над својом националистичком прошлошћу.

У оку публике, међутим, онај што виче „Косово је Србија“, или „Догодине у Призрену“, није преварант, већ искрени („искрени“ је кључна реч у сваком разматрању политике у Србаља) патриота, јер ми, као народ, доказ не тражимо. Све на часну реч.

Да овде постоји озбиљан државник, свакога ко узвикне „Косово је Србија“, обукао би у униформу, дао би му пушку у руке и послао би га да своју паролу преточи у историју. Сви, међутим, знамо да од тога нема ништа, па су зато речи јевтине.

Зато нама фале непливачи…

 

Насловна: Neptune Engaging Trafalgar, painting by J Francis Sartorius (1805)

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.