facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Вечност која пролази

Милан Миленковић: Вечност која пролази

Једна црквена организација може све, сем да оголи своју праву природу, што Српска православна црква управо ради. Инфлаторно ордење, које ће Црква ускоро и на чивилук качити, показује да су наши архипастири, а с њима и остатак клера, дигли руке од народа и да су се ослонили, што и јесте права природа цркве, на државу и сопствени приватни бизнис. Народ је добар само у тешка времена, кад црква допадне сиромаштва и опасности; чим прође фрка, народ се лобује погледом, који пада на ћупове са златом.

Пише Филип Шепард, у својој изврсној „Византији“, како су, у време Коснтантина, Ромесјким царством кружле десетине руку св. Јована, безбројна копља којим је прободен Христос, трнови венци, свети гралови и сва остала „света“ џебана, којом је црква снабдевала становништво, односно „верни народ“, који је увек имао магареће уши. Чак је и царица Јелена кренула да тражи, на Голготи, Часни крст и нашла је, наравно, она три, која су  у Јеванђељима и описана. Да би знала који је прави, онај на који је Господ разапет, дала је, онако, по хришћански, да се на сва три разапну робови. Роб који је био разапет на Часни крст је васкрсао, остала двојица нису. Савршена прича о страдању и милосрђу.

Ово говорим с тога што треба запазити да јје црква радила преварне делатности бар пола миленијума пре него што су словенска племена, под грубим притиском племства, морала да је прихвате, или бар 700 година пре шизме. Истина, хришћанство се бира срцем, је ли, али  батина добро дође кад неко има затворено срце.

Вера, на силу примљена, скупа са већ намазаним клером, вековима се међу Србима с муком одржавала и то тако што је у себе примала словенска веровања и обичаје. Тек данас, кад је одгајено једно ропско покољење, црква је постала до краја православна. Са „другоправославцима“, односно са градским верништвом, из вере ишчезавају метафизика, традиција и обичаји, те на тај начин  тријумфује доктринарна религиозност. Испражњен човек је нашао испражњену веру. Пошто црква и држава раде синхроно (синхронизују је паре које држава даје цркви), и једна, и друга користе подивљале новоправославшћујуће за своје циљеве. Црква их види као стадо, држава као рајетине и ни једна не греши – ропски дух новоправославља је необично погодан за потребе политичког система. Идиотизована маса следи цркву, која се већ две деценије, прави да не види муке народа на коме је црква као чир израсла и свом стаду саветује покорност Богу и судбини. Покоран човек је покоран свакоме и свуда, јер је из њега ишчезао дух побуне, а са тим ишчезнућем држава и рачуна, те зато подмазује цркву зелембаћима. Трас  лова – трас роба! Ми вама лиферујемо лову, ви нама рајетине! Бољи пример за симбиозу цркве и државе не постоји.          

Идиотизовано верништво је не само неспособно за побуну, него је вазда спремно да се против сваке побуне бори. Најбољи доказ за то је апологија свих опачина унутар цркве: голим оком се види да су владике милионери, да се скаче и на децу и на одрасле, да попови муљају  дрогу, да бивши наркомани радо хватају цркве, нарочито монашења (ни један се није ухватио за мотику, или мешалицу), те пропало верништво и не покушава да негира опачине, али их брани божјом вољом, затим тиме да у цркви има и добрих људи, а чак и оном заиста идиотском причом како треба да се прича и о лепим стварима, а не само о ружним. Црква их је дресирала као  немачке овчаре. Природно би било, сасвим у духу хришћанства, да баш  највернији дигну побуну против неваљалстава у цркви, јер је и Господ њихов то урадио,  избацујући трговвце из храма и осуђујући фарисеје; није тражио добре међу фарисејима, нити је прећуткивао трговину у храму. Срећа по новоправославшћујуће што нису везани за Господа, него за цркву, иначе би морали да се буне. Овако су овчице, које блеје како им се каже.

Да не идем у дубину, само кратко: семитска вера је погодна за семитске народе, јер одражава њихову метафизику и схватање света. За младе, словенске народе није погодна и супротност између старе, туђе вере и младог, ведрог етноса се превладава тако што или етнос не примењује темељне принципе вере, него бирка шта му се свиђа (Христ је био обрезан, није јео свињетину, поштовао је Мојсијеве законе, а ми смо све то прескочили), или тако што црква и државна власт, у садејству, гњече младе народе и терају их да прихвате нешто што је противно њиховом бићу.  Хришћанство, са својим култовима смрти, мучеништва и страдања, критично зависи, барем у Сораба, од градског, испразног верништва, које се и само, у својој живтној пракси нагло ка умирању, кроз низак наталитет, кроз прогресивизам и кроз одбацивање метафизике у корист физике, односно одбацивање судбине у корист каузалистике. У центру новоправославља не стоји ни глава, ни срце, већ гузица, па зато имају разумевања кад о својој гузици воде рачуна и њихови пастири. То је пример лепог, међуграђанског разумевања.

Недавно ми је један новоправсолавац држао предавање о томе како је учење светих отаца истинито зато што су они за то учење страдали. Да је страдање критеријум истине, то се не може чути од човека који држи мозак укљученим. Може ли се пострадање Хитлерово узети као доказ истинитости национал-социјалистичке догме?  Страдање и истина могу да се споје само тамо где интелигенција не оптерећује размишљање.

Хришћанство у Сораба се, више од миленијума, полтронисало древним словенским култовима, јер би, у супротном, било одбачено и приходи не би текли. Србљи се нису одрицали древних култова, јер је у њиховом центру, као најважнији, стајао култ предака. Тек када смо, као грађани, одбацили претке као сељаке и примитивце, када смо пресекли централни култ, учено православље је пропевало. Сви словенски култови су славили живот, радост, мушкост и женственост, док су хрићански култови – култови смрти, покоравања судбини, немушкости, окретања другог  образа и узвражања хлебом на камен. Већ сама естетика хришћанства говори против живота: на зидовима цркава су намрчени  свеци, без осмеха, казани у којима се кувају грешници, деца која се пеку на ватри, пророци који су бачени лавовима и,  уопште, слике страдања, смрти и неприродне озбиљности. Зато се хришћанство и носи као џак цемента на леђима, а сваки пантеизам лебди као лептирић.

Хришћанство слави гроб, словенство живот: насупрот медвеђој свежини словенских шума, стоје катакомбе и пустињска монотонија.

Шта је „свето“, правоверни? Да ли су свети седобради, намрчени старци, који проповедају култове смрти и мучеништва, који су отприродили све чега су се дотакли, или су свети рађање, дах девојке, сенка храста и загрљај детета? Свето је оно што служи животу и то не „вечном животу“, који за претпоставку има да је овај, земни живот мање вредности и да се њиме само заслужује онај вечни, под одређеним условима, које прописују намрчени старци: тежак је, чак несносан живот које се живи под предусловима.  

Наши су, говорим о словенском свету, преци свети, али не зато што су мртви, а њихова смрт није критеријум истине, него биолошка чињеница. Светост сунца, светост природе, а с њима и радост живљења, немају за претпоставку неко посебно учење, већ обичај. Немају чак ни историју, јер су древна словенска божанства вечна, док хрићанство има своју историју, макар као историју учења. Словенски  култови немају конциле, васељенске саборе, доктрину, утврђивање догми и истина, немају чак ни цркву. Као што рекох на почетку текста, хрићанство у словенском свету није примљено као  полседица животнних услова и очекивања, већ батином, што је – да парадокс буде потпун – баш  супротно хришћанском  учењу, али сасвим у складу са потребама цркве. Са гледишта цркве, народ који не верује у Христа је народ који не плаћа хришћанској цркви. Са становишта властеле, народ има да верује у оно што властели доприноси. Хришћанство у Сораба се, дакле, родило зато што је имало употребну вредност за цркву и властелу, а не зато што је нешто давало народу,  слично као и европејство, или српски капитализам  данас.

Вековна мудрост цркве, која се често помиње, само је банална сналажљивост да се стекну приходи у вечито измењеним животним околностима. Цркву можемо да замислимо са једним владиком, са сто владика, са више или мање цркава, са овим или оним свецима, са оваквом или онаквом догмом, али без прихода је не можемо ни замислити.

СПЦ  је, као и друге хришћанске цркве широм  света, осуђена на тихо умирање и то не због своје опачине и безбожности, већ због тога што крај цивилизације доноси поживотињење човека, за кога је сваки концепт који није најбуквалније везан за стомак постао превише сложен. Новоправославшћујући су весници новог доба: празни и примитивно ритуални, способни су да појме веру само на основу „човека у црном“, а не на основу некаквог унутрашњег доживљаја. Годину дана без цркве и без свештеника – они би изгубили и сећање на веру.

Грађанско друштво оставља пустош у људима и супротност банкомата и свештеника, шопинг мола и цркве се нужно разрешава у корист потрошачке културе, јер се банкомату и шопинг молу клањају и владике. Када би неко рекао да ће се вернима приходи преполовити, сви би постали атеисти за петнаест минута. Дакле: црква је увек била алава, али је верништво било сеоско, неспосбно за материјалистичка расположења; њен крај се види баш у томе што верништво, да тако кажем, добија свештеничке вредности: похлепу, морални релативизам, те разумевање за сваку опачину, па чак и њено оправдавање.   Разлика између свештеника и верника нестаје, а тиме нестаје и хришћанство какво познајемо. Свештенство може да се прилагоди свему и да преживи све, сем верника налик себи.

Црква ће удобно живети све док држави испоручује рајетине, али ће, даљом идиотизацијом, рајетини и за државу постати неупотребљиви, јер ће толико побудалити, да више ни Фарму и Парове  неће моћи да гледају, а тиме ће и црква постати непотребна за државу. Пресушиће приходи. У боља времена, кад затаји властела, црква би се обратила народу, али сад нема више оног народа, уместо њега паству чине скоројевићи и фолиранти, који се, иако о вери непрестано балаве као коза на слан тучак,  за лову не отварају. Цркви ће остати само споствени приходи од имања. Владике ће бити, а већ су и сада, милионери, али ће временом бити владике за себе саме, дакле обични капиталисти.

Идиотизовање народа за потребе државе и цркве ће, на концу, оборити и државу, и цркву. Од идиота се нико није овајдио. Процес је незаустављив и иреверзибилан. Када падне ово и овакво хришћанство, поново ће се, у оно мало душа које нису идиотизоване и које још имају ма и зрно метафизике у себи, родити Перун и Дажбог, Световид и Стрижбог, јер су они вечни, с оне стране друштвених кретања, политичких система, лукративности и похлепе.

Насловна – Голгота, Дејвид мек Ги 

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Damnjan Nikolic

    Tekst odlican, kao i uvek kad je Milan u pitanju. Dodao bih samo da je Milan previse optimistican u poslednjem pasusu, nece crkva tako lako propasti, a Peruna cemo cekati minimum jos jedan vek. Sa ovoliko glupavim narodom, crkva ce lako da ‘mutira’ u trzni centar, jer to je ono sto narod konzumerizma zeli. Udjite u bilo koju crkvu, u njoj mozete da kupite knjige, makete crkve, drvene suvenire, dzidze-bidze, ikone na hiljadujedan nacin, ukrase, krstove i razne gluposti. Tendencija je jasna, pretvoriti crkvu u soping mol, a moda ce biti da se ide u crkvu u soping. Lukavo ce da preusmere ljude ka sebi, umesto da ih preusmere sto dalje od konzumerizma. A ima i smisla, zadnji dinar covek ce pre da potrosi u crkvi nego u napucanom trznom centru. I crkva ce biti mesto gde se desava magija- cedjenje suve drenovine.

    Reply
  2. pera

    Tako slozene cinjenice daju logican zakljucak. Ali……..covek ima i emocije,sposobnost da idealizuje, zamislja i voli..

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.