facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Време још увек трајућег – краја историје

Миле Милошевић: Време још увек трајућег – краја историје

Хандке, ми и критизери  

Слушам професора Зеца, неизмерно симпатичног, док говори шаљиво, пред пуним амфитеатром проферсорске публике, мудрошћу једног још богатог живота, како закључује дијагнозу данашњег времена, као последицу освете лоших ученика које су они пустили на испитима (премда лично мислим да у овој ствари престрого себи суди, јер је сигурно нешто и до градива и уграђених илузија очекивања између јесте и треба, док све пречесто другачије изађе). Па ме је подсетио на раније дијагнозе времена, много деценија уназад, мог гимназијског професора историје, двоструког доктора науке, старог језуите коме су се пешеви мантије вукли, као Т.С. Елиоту ногавице које оплакују спознају неумитног краја, дијагностификујући тих, тек почетих ’70 година, Хитлерово доба, делећи таблу на два дела, само једном линијом креде. Рекох тад себи: „Аха, тако су то решили!“  Док, кад је говорио о оном пре, крају царства и погибији Ф.Ф. у Сарајеву, стао је испред мене и приповедао како је тај дан пала његова слика са зида у школи и ту су наводно склонили његову децу, јер тад је био ученик овде и живи сведок, исповедајући сасвим огољено голо сујеверје као дијагнозу времена. При чему не само да мене није било брига шта евоцира, јер је империја пала због своје слабости, као и многе пре ње, него ни друге у разреду, иако сам ја био једини православац у школи, јер се по ко зна који пут показало за савременике да од прошлог времена људи желе да виде само добро и то што може да се повеже са данашњим, остало превиђајући до испод прага историјских лекција, јер како би човечанство иначе могло да почиње увек изнова испочетка? Како да год, дијагноза времена нема, осим у великој књижевности, него само последица и оних које их могу разумети, а то се може и пре, па се историје многима увек изнова разликују. 

Тих година сам први и задњи пут читао Хандкеа и разумео његову величину, да је он био тај који је исповедио Немце оне епохе, што могу само писци стварне величине. Сада, пак, Ивањи каже на Н1, да је Хандке провокатор. Да ли би се као пример, ради јасноће, могао да упореди Хандке са једино провокативним Ненадом Чанком? Какве је овај последице сносио због примера објављивања војвођанског пасоша, или, каква је тај величина био пре него што се самооткрио у политици и то још ни из чега сепаратистичкој, осим незадовољства дела бивше елите што им је тад била ускраћена концесија и немогућност њеног наслеђивања? Уз све кад је премлатио са штапом и својим горилама човека, како се то суђење завршило? Ништа му није сметало ни интимисање са нарко-босом; ипак је то и даље некаква племићка елита неокрњеног угледа. Док за Ивањија је Хандке још и баш гадан човек износећи за то као ултимативни доказ  наводни породични прљав веш, са чиме се све што је или би требало да је Хандке било аутоматски негирано. Славодобитно завршавајући да писац у свему треба да је савршен? Као светац? Дакле, како се Ивањи понаша некако се провлачи овим избором квалификације, а ја никад нисам ни сумњао да за многе Јевреје Исус је био и остао провокатор са којим би они увек поново по кратком поступку, само што овај механизам нису скоро тако јавно користили, куражно тврди, да је само њихова истина – истина, јер је они неки „изабрани“ изговарају и у нашој кући. Па се само њихова истина може било кад и било где бранити. Остале су само јадне па самим тим јесу провокације па се нити смеју, а ако ни на крају могу бранити. Ипак, да резимирамо, Хандке је био величина далеко пре ’90, и то деценијама, и сигурно није човек кратке памети, него управо супротно од тога који може далеко боље да зна од својих критичара шта је истина, при чему је итекако дуго трпео штете, али и опет се истрајно држао својих ставова и личним их примером доказивао, путујући међу Србе на Косово и Метохију и својим очима гледајући, делећи са њима и свој новац кога нема превише, што није баш својствено провокаторима, него обрнуто. Док Ивањи постаје великодушан глумећи одозго без стида алтернативну историју, по којој би Хандке да је живео у Србији био за Шиптаре, Албанце, Косоваре, или како се већ зову, као да је, напротив свему, само тек убоги глупан који не зна шта ради, а још мање шта се дешава. Док баш Н1, од почетка, несувислим питањем као пита госте шта мисле, глумећи незнање, и тако се сладострасно  опредељује да буде мали од палубе у отужној интриги заверених у малограђананском наративу радо претераном до кича, као да су гости ту баш случајно банули да сведоче истину, док је водитељка биће јако сретна и изненађена. 

Противно свом „плану увреда“ на малограђанском Н1 које је Ивањи, уз Божовића, онако консекветно извео не штедећи ни Гетеа „кога много воли“, па тиме исмевајући немачку културу у целини, зарад вашарске, одавно је очито тешко да ће икад до културе живота досећи Америке Н1 – па их се то баш нешто ни не тиче, а очигледно је како нису ни способни ни да појме по својим урацима. Хандке је тај генијално проницљив човек који је тих ’70-их ухватио момент интерегнума,  кад се из ’68-шког опште модернога питања „Шта да се ради“, потпуно пало у „застарелост“ човека (Гинтер Андреас). Питања, шта сам човек да ради, свакодневно са самим собом, у машински суморно аутоматизованом свету сивих градова, трајно опседаног медијализацијом, коме више дух, ни људскост, а све више ни човек не требају (никад није било доба у историји да је човек штеђен, па и да није сатиран, али је увек био потребан и без њега се није могло). Сваком макар некад, ономад, блиски егзистенцијални тренутак када се затворе очи и пита се сам за себе, шта ћу ја конкретно лично да урадим од данас до свог краја, шта остаје, а нема се одговор ни за сутра. У свету који се неумитно разлаже па и људска перцепција постаје дифузна као и смисао пред аутоматизацијом и медијализацијом, а онда и људскост, у чему нема места ни за очај, како је опште место овог света нехирархизована фрагментација као у сну (као што и Меклаун каже да се и пред ТВ-ом упада у блиско стање сну како су показала мерења можданих таласа, такав је постао људски свет у целини за човека). Света, који се затим расточио у неолиберализму (да би се човек пронашао у могућности туристичког  аражмана пријатности сам за себе) и дизајнерском улепшавању потпуне егзистенцијално манипулативне равнодушности или хајдегеровског заборава. 

Enki Bilal art

Као што данас, кад Мартин Гесман набраја (у књизи: Кад се свет распада у комаде), пре свега, скреће пажњу да је од ’68 остало само улепшавања (и отад се све улепшава па и садашњи Београд, па ако ничим другим онда разнобојним рефлекторима), ономад је Лиотар видео крај великих нарација, Делез и Гатари обезличена „флуксна пресецања“ уместо човека у Антиедипу, Хандке је разоткрио човека кога сви знамо у „Голмановом страху од пенала“, јер смо у њему могли да препознамо своје сенке и наше оно време, иако сам ја тад био баш млад и могао сам потом да читам Сол Белоа, питајући се и даље како то одрасли људи живе, стално хитајући, као да они нешто имају. То што је Маркус Габријел пре неку годину поново доводио у питање да ли света уопште има, јесте занимљива аргументација, али која се заборавља, па мора човек да је поново погледа као музичку вежбу да би се сетио, али ето не Хандкеовог човека од пре неколико деценија, јер га сви у себи живимо и данас, а он га је за нас ухватио у својој књижевности, па, иако се више временских сезона за многе од нас се од тада сменило, он је још увек наша жива сенка, колико год да смо се променили. Кад Хандке у новијим  интервјуима спомиње да се ужелео да прочита новог великог књижевника он вероватно мисли на таквог који ће нам дати садашњег човека овог времена и шта се стварно са њим дешава. Уместо, тек преосталог општег холивудског циркуса од људи и у прози, а по суштини вечитим петнаестогодишњацима који упорно изнова исчекују, понављајући се, своју прву пубертетску журку са буком уместо музике и сексуалним обећањима, уз извитоперене несташлуке који се славе као подвизи, наместо слављења постојања у култури живота и њеним заједницама и поново пронађених хероја, што је одавно рекао Н Вајтхед да их у односу на овај систем нема, на шта је редукција аутоматизације и медијализације свела човека у трајној репетицији, али само такав може да живи у потпуној илузији среће. Медијализацијом као сакрализацијом убеђујући данашњег човека да он није ни сам више жив ако тако стално не жели и не поступа (иначе би пао у колотечину огољене уместо овако скривене аутоматизације) – сталних 15 година који то могу наивно да трпе и сретно зову својим животом. Зато се стари људи све чешће искључују што су друштва богатија у издвојене просторе, где се од њих очекује да за себе понављају исту шему марионета, а да другима не кваре пријатну лепоту илузије декларисане вечне младости, сви у нади до смрти, или ипак док их све раширенија деменција не стигне и не оголи у коначном нам показивању свима нама, да смо само зрно пиринча и на властитом телу које се лако изгуби.   

Насловна илустрација – Хандке, аутор Мирко Мале

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.