facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Заиграна стварност и њени добитници

Миле Милошевић: Заиграна стварност и њени добитници

или проблеми са премисама,

због чега су избори само део проблема, а не решења…

 

Пролећа 2019, ми смо себи још постављали питање: „Да ли је могуће да је реч о почетку краја радикалске власти, или само о наставку националне кризе?“

Иначе, само се одвија мучно разрачунавање са остацима пристојности. Ништа од тога  није ни компликовано, него је тривијално, више ни младост, мушка и женска, не устаје ни старцима од осамдесет година у превозима, а тек не од шездесет ( пре четрнаест година испитивана је друштвена солидарност и вреднованa са мршавом тројком, а онда се устајање у јавном превозу подразумевало  – значи тад је била пре свест код испитаника да нешто тако треба да постоји, него што је пракса таква, што се изгледа са годинама све више заборавља). Сваки међугенерацијски споразум има, поред друштвене и своју интимну страну, у хоризонту свести човека од властитог детињства до своје старости, а овако је само сабијен у тренутак махом пуког личног конфора без прошлости и будућности у усамљеној садашњици. И свакако не само у градском превозу…

Уз то, посредно указујући зашто без присутне међуљудскости, нема ни поверења, него тек оправдане сумње, чији интереси и манипулација се крију иза дела у јавним пословима, уместо неподељене заједничке тежње за добрим животом у нашој држави, па самим тим нема ни могуће комуникацијског легитимитета који није ни могућ без поверења (не може бити само заснован на убеђивању, иако се тако може управљати државом, премда мучно, али не и владати), а онда нема ни пристојности.  Тако да не само српска држава, него и друштво јесте и то свакодневно у тренду дезинтеграције. Само зато је могуће да се људи по врло јадним судским одлукама и још дивљачки избацују из својих кућа, уз сав репертоар грамзивости и осионости, а и да се не мали део елите у свом конформизму одриче Косова и Метохије као да за нас више нема места у свету. Одвећ је сваком јасно, сличности се у свим правцима правилно – подједнаке и на исти начин – понављају и то изнова. Док експерти различитих фела, као и законодавци све то виде као нужни, разумно оправдани секундарни део урбанизације и модернизације, наводно зарад опште бољег стандарда грађана, који упорно изостаје док комуникацијски легитимитет јесте био и остаје у средишту и суштини садржаја поредка, са којим се сваки, а и то баш „модерни“ простор може назвати местом властитог живота. Док тек реду медијалних симулација припада РТС емисија солидарности са отужно телефонским прикупљањем новца за смртно оболеле како се већ сад без размишљања замењује медијализацијом друштва, комуникација јавности. Међутим, кад би јавност стварно комуницирала, онда ни ове понижавајуће медијалне компензације не би морало ни да буде. 

У Србији се исто тако распао политички систем („ПС“), па се у њему више ништа не догађа, него су све политичке одлуке или изван њега, или су опште анархичне. При чему данас није ни тек реч о бодрумским гласовима и сличним креативностима, са лошим и наштимованим законима за неког, него о свесно потпуном искључењу ПС који се онда и распада. Значи није пре свега реч ни о отужном општем политиканству медија, а и из властитог искуства подједнако су сви неспособни за антиципацију јавности на шта их неко јадне приморава (кад би тако сваки водоинсталатер мењао гумице где би стигли), него о томе да нема Политичке Комуникације и то тамо где треба да је у Политичком Систему где се једино може остваривати, претварајући се у процесу у инструкције (процедуралној размени интереса, знања, процена и могућности у законе) држави (апарату). Зато са једне стране су превише  ојачали интереси и утицај мање или више формализованих група и појединаца са све више криминалним модусом рада, а са друге су очито ослабиле саме партијске политике и правна држава и национални интереси заробљеног друштва у нихилистичкој равнодушности. Уосталом, поодавно се уврежило код нас са превише разлога за то, да програми партија нису дата реч људи, као и да скупштине нису ништа друго него бучна места, и код нас зна да преовлада простаклук, примитивизам и подмуклост. С овом појавом се уосталом сад већ сусрећу и тзв. старе демократије, посебно оне уљуљкане у стабилности као Немачка ( -судећи по њиховим ауторима, -те кроз ексклузивно управљање извршне власти). Сад се тресу у судару са популизмом, новим вансистемским странкама, али са битном разликом што њихови ПС још функционишу и ако умањено, могућност је, да се феномени разрешавају кроз политичку комуникацију, при чему и тамо медији имају политиканску улогу (од лажних извештаја награђиваног новинара угледног недељника до булеварског примера темпираног рушења Штрахеа). При чему су разлике сваке државе посебне, примера Немачка је очувала ПС али је међу традиционалне странке морала да прихвати АФД, а у Француској је пуки медијски трик са избором Макрона  довео до угрожавања ПК и способности ПС да влада, и појаве Жутих прслука.  

Стога није уопште био дуг пут, од бодрумских гласача, искључивања ДСС посланика, избацивања, кажњавања неистомишљеника у скупштини као гђа Чомић, до хиљада бесмислених амадмана позиције на властите предлоге закона као код гђе Гојковић. У скупштини која годинама нема ни једну седницу о КиМ а онда има фарсу, као и уосталом и осталим важним темама о којима се ћути (које није спремна ни да разматра, све мање реално способна да их обрађује – јер се више ни не зна која је по реду генерација из самоодржавајуће негативне селекције у Србији на власти, што је по дубини српских органа власти у потпуности и институционализовано шалом од приватног школства, уз растуће рупчаге у државном школству у ком је уз остале новотарије тенденција да се у гимназијама сад смањује број друштвених одељења). Те, у  том битном смислу, СНС – радикали Вучића и јесу наследници оног ДС – а Ђинђића. Једина непрекинута линија. Обе су се прво прославиле законом о раду – први пут искључујући запослене из до тада макар уравнотежено мишљене расподеле и права а у корист менаџмента, политичких врхушки, свих фела ловаца у мутном и криминалаца. Да ли се предходни уопште разликују од последњих кад су већ заједно активни на истом послу наводне примарне акумулације капитала, а која није никад постала пропагирано боље сутра, него само наставак расапа друштва и лоповлука ’90, још жешћим средствима? Други пут са још рестриктивнијим правима запослених као коначним средством кастинског односа, тако да све брже растући удео на тржишту рада имају посредничке агенције за запошљавање због интереса инвеститора, код којих никад неће бити бољег сутра него само условног запослења за тек зарадити за минимално преживљавање и детерминацију културе у кратком, лошем и насилном животу. Нељудског друштва, у коме већина цца. од 65% не може очекивати да ће се радити како лично тако и заједно да би се урадило па ни за њих ни за заједницу ове све раширеније глобалне периферије на чије се широке ободе Србија и добровољно упутила сама да се смести, у масе номадских провинцијалаца који вечно жуде за удаљеним центром. Како основно, урадити, више није препозната друштвена парадигма, нити максима националне политичке комуникације – друштва и људи који теже да се уради, који се насмејани враћају кући са посла, то се више ни не разуме. 

Тако је ПС у Србији у дроњцима, а без њега ни политичке партије немају стварни разлог да постоје, па суштински не постоје. Чињеница да се у нашој генерално виртуелизованој реалности једне свеопште („ол-кеч“ – а као и „бенефит“, „едукација“  више не познају српски, јер више и нису српска ствар) псеудополитичке интересне организације мере и рејтинзи странака је само још један доказ имагинарности са којом смо се саживели, јер шта би уопште значило ако би хибридне радикале заменили неки хибридни дс-овци који уопште ни сами не знају шта им је био програм нити их се то баш нешто тиче? Да ли би сад ти уважавали ПС? Невероватно се  испразно распреда „ово“ као стварност, само зато што нам се медијски „нуди“, јер није реч ни о најлошој стварности него доминантно илузији. Јер не би се и даље додатно тумачили тумачи који ни реч нису рекли или урадили него им се дописује шта би као урадили, или, су то биле само пошалице како је Србија на добром путу, о гутањима жаба, да би то завршило као у случају ДС „маркетиншком реалношћу“, како се једном живи – пинковски тривијално. Тад је Пинк за њих увећавао на снимцима путем електронских илузија број присутних на њиховим митинзима подршке за миксетом. СНС је већ сад  трајно изван историје, са „највећим или најлепшим у историји“, као са фонтаном која је само краљ без одела, превелики лавор који је залутао на Славију у осу културе живота Београда: Храм Светог Саве – Славија – Цветни трг – Теразије – Трг Републике. Можда људи нису раније размишљали шта је Трг Републике представљао у прошлом решењу, али је по својој кодификацији по мени тежио да припада уређеним „вртним друштвима“, манифестујући свој еденски приказ са дрвећем, фонтанама, вијугавим дрвеним клупама, а сад је пре свега празнина, или место постројавања. Оса је одавно у лошем стању и на путу је да буде трајно онесвећена, а и потпуно замењен са новим центром безимених скоројевића приземно пузајућег духа и новца, који одавно праве за себе свој Београд на темељима нормализације дивљаштва и безумништва који ће сад имати и свој речни центар дизнилендске историје живота. Леп, као фонтана-лавор на Славији, који у недостатку архитектонске самопојавности дере се и бљешти као метафора друмске биртије. Важно да се пешацима наплаћују казне за прелаз око Славије јер је пешачка зебра сумануто измакнута 100 м од трга (тако макар пише на мојој пријави – прешао је 100м изван пешачког прелаза – могу мислити колико ће туристи због којих се све наводно ради у Београду бити задивљени  до изнемоглости заобилажењем око трга уместо шетње). Док се непромењиво без трунке освешћења у медијима, политици и установама опште живи од продаје баш малоумничких анализа (као ове саобраћајне за Славију, или забрињавајуће гротескне хорско ауторске упитаности оснажене медијима, малте не, а зашто није инсталиран по полицајац у свако домаћинство у Србији како би се спречило насиље над женама или макар камера и сирена), приватних услуга, носталгије или и похвала пре свега једнако тако имагинарних живих величина. Међутим, остаје као једина тековина да нема политичке комуникације. Јер нема више политичког система и за то нам нису криви странци. Нема принципа нити партијских програма већ су партије искључиво медијски ентитети иза које стоје баш само лично лукративни интереси групе и клијентска мрежа извршилаца интересних задатака. Зато су свуда велике, тзв. народне партије у кризи или пропадају и јављају се популистичке тенденције. Код нас од 2008. ни непостоје (од преласка СПС на страну ДС кроз њихов редизајн у интересни клуб уз врло добро свима познату подршку странаца), него медијски ентитети и неред у земљи коју  као да пре свега само пуки рефлекс одржава у животу. Држава у којој нема проактивне националне политике 100 година и која не успева да буде саморазумљива па самим тим ни легитимна за велике делове елита, а не само маргиналаце и агенте туђег интереса. Зато деценијама уназад, унутрашња политика једино саморазумљиво служи циљано задовољавању личних жеља потребном и довољном кругу клијената ( и тзв. акционара) који обезбеђују стабилност свим режимима (једини новум је да су масе из потпуне невидљивости 2000-тих данас стигле до права на јавно ношење пелена по фабрикама и активистички сендвич и дневницу за потребе режима и без личне слободе како се каже у ДС-политици, Палминој и СНС, то се не маже на хлеба или не сипа у трактор), а висока се политика све више своди на отворене личне аражмане режима са странцима (тако је 2012. отишао БТ а дошао АВ преко ТН, редизајном СРС од велике народне партије у интересни СНС клуб, што не би било могуће да у Србији постоји ПС са проактивном националном политиком, а самим тим и осталим политикама које у овој имају свој циљ и потврду – тзв. методолошки национализам). Зато смо постали „колонијална“ територија у коју скоро свако може доћи и одкинути шта хоће, део земље, цркве, водотокове, право на достојанство, само ако има сагласност режима који превише на мари док се не задре у њихове приватне и од државе приватизоване интересе. Из разлога што може и тако – или само тако они могу задовољавати свој лични интерес на максимализован начин, а за шта мање од тога се не зна, чиме је Србија све даље на путу да буде периферија и за себе саму, провинцијалаца код којих не тако мало људи замишљају да су космополите иако познато је светског поретка нема него хегемонија и зона окупације. Као што се сваким даном потврђује нема ни наводног ЕУ поретка који је треба да буде историјски искорак из таквог реда ствари. Како поредак неизоставно мора да важи локално и јавно, кад га има. Уз све се потврдило да га ни ЕУ није могао ни у својим  најбољим данима отелотворити осим као претензију, јер и није могао да постане ПС. Док се данас са опште политиканством и сад дуплим стандардима у којем ни елементарно уговори не важе већ зависе од голе моћи и способности да се пројектују медијализоване обмане, економско уцењивање или бар условљавање, и увек исто војно НАТО насиље, нико више нормалан не може заваравати са правом природом ЕУ (да ли би кад у ком пристојном друштву било могуће помагање албанског тероризма и перманентног дивљаштва и још да се за њих окупира покрајна суверене земље?). Тако да најкасније од ’99 ЕУ није више заједница вредности–поредка, ни у покушају. Што су 2008. потврдили кад је део земаља ЕУ признало Косово, лажну творевину по свим мерилима као за какву државу на месту друге државе. Да нас самим тим не прихватају да јесмо држава (иако препозната српска државност тече као мало ког другог народа од Светог Саве са правом самокрунисања, од почека европске епохе након краја античке, од раног средњег века; а не као ових дивљака који никад нису ни новчић пре 20 века отковали, а тек имали своје писане законе, као некакви пуко митомански смишљене краљевине Хрвата, Албанца, заправо хорди који су данак плаћали крзном куна, па тако и данас живе у очитом непоретку животињског насиља над Србима кад се и Србин може убити а да се за то не одговара, и што дуже уживају поклоњене а не заслужене државности доказују како самостално они не могу достићи поредак). Консеквенца јесте историјски потврђена, видљиво је, да лимитираност поредка остаје на националној држави. Не само због политичке воље, већ природе људских места и самог поредака, који у свим другим случајевима падају по себи у абвиваленције, ружне двоструке стандарде. Отуда су само могуће за грађанина модерне назнаке поредка у националној држави (нема универзалности), у културној заједници – нацији (што је и неуспех мултикулти пројекта потврдио), сам оригено утемељен у својем држављанству. Тако као јуче и данас људи кад мигрирају то чине у поједине од држава ЕУ, а не у њу као такву. У државе у којима се још у расподели води рачуна о стварним егзистенцијалним потребама човека (које их сад све отвореније обавезују на прихватање њихове културе и познавање језика), и да се тим људи толико не праве будалама  на шта се своди далека већина лоших режима који увек налазе искључиво оправдања. У овој епохи у тржишној саморегулацији и развоју, а заправо је увек само реч о равнодушности, површности, и кардиналном одсуству способности која није ни потребна. Зато, ако би на брзину хтели од ’90-их да направимо списак квалитетних људи у српској власти биће да би се провели као Диоген. Милошевић је задобио поверење многих људи признајући стварност тек са једном реченицом после дугог комунистичког идеолошког бега од стварности у наслеђе ситне користи, увек оног загарантованог мало више свега од свих осталих за руководства и њихово потомство. Коштуница својим интегритетом, а остали обећањима и лажима, кад се сва корист своди на све мање људи све лошијих особина у процесу претварања Србије у периферију провинцијалаца који ни не маре више за пристојност и комуникацијски легитимитет. Свакако, увек се изнова проналазе нова звучна оправдање зашто се Србијом не може владати него само мучно али и врло дегенерисано користољубиво управљати.        

Занимљиви трендови – Институт за проучавање будућности

Шта је суштина или њена назнака о којој се једва говори? Колико је од духа комуникације остало, природе установа и државе па и културе живота пред глобализмом слободног тржишта – економизацијом и њеном природом и какав је човек ту једино могућ, а не само пожељан. 

Субкординација у модерним друштвима почива по себи на комуникацији и тако произведеним и чуваним уверењима и другачија не може бити, него у поверењу, а да се неупадне у тоталитаризам. При чему се по последицама баш увек мале разлике између насилног и манипулативно – персуазивног метода власти. И лако се прелази из једног у други облик управљања. Национална, у самој себи отворена јавност чини срж модерних држава и друштава и она је истиснута економизацијом и патворена медијализацијом. Како медији и нису никад били пуки преносник јавности. Не само то већ услед тога држава је сведена на сервисирање моћи, посебно ако је без политичког система. При томе се тек нуде врло недостатна решења за у суштини ослабљени ПС, од интернета, нво, директне демократије – општег лаицизма у коме је свако позван да брбља шта хоће производећи своју нарацију, као да се стварно са смислом може стварати политичка комуникација у примера хируршкој сали, као да је све стварно политика па и операција, а ствар је сад више него јасна кад су се људи побунили против резултат својих ПС и многих привидних допуна за наводну политичку комуникацију неуспешних ПС и у централној зони света како је зове Валерштајн. Комуникација па тиме и јавност је изгубила своју централну улогу, политички систем је дегенерисан, па и саме државе су огољени сервиси уосталом и све се чешће заобилазе, економске моћи. При чему велику улогу у свему има медијализација која успешно супституише јавност и ту само важи шта и како се на медијима каже, а не како јесте и ови сваки дан говоре друго – шта их обавезује, која јавност, па то су сад они, на тај начин редукујући комуникацију на оне пожељне исходе у интересу токова новца и њихових господара. Зато је борба око медија тако жустра, не само у Србији, него и у Америци, као и глобално обрачунавање са РТ која је нарушила ексклузивно право Западних центара на само свој медијски наратив.  

Значи, суштински су нарушене основе модерне, односно да формирана друштвена моћ  почива на вредностима и аргументима ослоњеним на знање – на таквој комуникацији (јер нема ни образовања без јавности као ни културе живота, а медијализација засигурно не нуди ни једно ни друго већ спектакле лаких расположења и површног мишљења – лакомости и опште олакости и страх као противтежу овим безграничним забавама – те олако утиче да јавност постане још гора, а не да је афирмише, а без ње нема ни културе, образовања,   достојанства и пристојности). При чему су и у битном државе ослабљење, чак и у свом основу цивилизованости или сигурности, последично владавине права, због опште слабости политичких система, доведени у изразиту неравнотежу супремацијом глобалистичког економског условљавања и општом аутоматизацијом њихових процеса. Показујући да комуникација, држава и економија нису један систем по себи и немају своје повратне спреге – посебно не без политичког сиситема и националне јавности се не могу задржати у маргинама вредног и пристојног живота. Додатно, као да неко (или само слепило профита) стално покушава да на глобалном тржишту изгради и задржи свој пепертумобиле максимализације профита (што још увек успева судећи по извештајима о расту богатства неколицине у целом свету који стално имају све више, свега неколико, више него колико многе милијарди становника ове планете – и какве то има везе сада са  Изабраношћу од протестанског Бога, или Вебером, или Хегелом за ког се у његово време апсолутни дух изразио понајвише у протестантима Немцима – премда, то је њима тад итекако вредело да се у оном моментуму историје извуку из пропалости државица и заосталости аграрних друштава у којој реформе нису успевале појединачно али јесу на крају у целини, како то каже А Кошорка, а сад у ово време вреди онолико колико  велика песничка интуиција В Блејка, „а онда наиђе ђаво сами те намигну…“ кад ствари немају више везе са људским, што јесте чест случај са човековим  идејама после неког времена; у нашем српском случају ми некако немамо Хегела него Констатиновића и слична пренемагала, па ни нема оног нашег сабирања духа који би нас спровео из јучерашње епохе у данашњу епоху и да тако продужимо српску традицију историјског народа који зна да живи у поредку и да цивилизацијски заштити себе, како јасно пише и у Уставу, него се сусрећемо, или, са кризама прекида суверености српске државности, или, безданом коначне провинцијализације и онда  асимилације на рубове периферије као неких 5 до 6 региона трајно бедног -кратког, лошег и насилног живота са овог простора Србије).  

Занимљиви трендови – Институт за проучавање будућности

При чему менаџерско-корпоративни менталитет ни у ком случају не може водити некој стабилности и оптимализацији, него искључиво кризи и нервозитету система зарад свих оних максимализација профита пројектованих у будућност економских пројеката о којој засигурно ништа не знамо него је могуће учити само на грешкама – како то каже угледни швајцарски професор Дирк Бекер (књизи Организација и сметња, у којој тврди да је менаџер нужни паразит сваког сиситема). Јасно, колико год да то кошта човечанство, и тек може да кошта наше потомство, не само загађене природе, уништених градова и региона рђе по целом свету и људских драматичних живота, него оне опште деградације човека сведеног на економску визију максимализације профита. Какве везе и односи могу и то каквог човека међу људима опстати? Тако да је ово данас и одсутна борба за елементарну цивилизацијску сигурност човека и никакав „популизам“. Зато су поред сасвим очекивано конзервативно-националних партија на ЕУ изборима зелене добиле прилику иако ове не могу бити одговор  на узроке појава него само последице, па се некима чине као оно компромисно решење. 

Како то са комуникацијом изгледа у Србији, може да послужи пример од пре неки месец са кредитима у швајцарцима. Врховни касациони суд је коначно донео своју одлуку, слично са европским, да су банке шпекулисале против интереса својих клијената. Шта се догодило, власт је у тој ствари интервенисала у интересу банака док је РТС правећи и своју емисију на ту тему ширио фаму како сад сви ми морамо да плаћамо због глупих и похлепних суграђана. Наивно су довели стручњаке државе, додуше бившег, банака и уместо адвоката дужника, глумца – дужника, одузимајући право свима нама на објективну презентацију и стручно сучељавање аргумената. Поред све љубави српских медија за глумце они ипак овакве улоге не могу да науче, али одиграна је представа која се зове информисање.

Заправо шта се још једном догодило – можда ће изгледати као необична употреба појмова али ће ова да нам на малом простору учини транспаретним проблеме са којима се свакодневно суочавамо. Игнорисањем бића пресуде Касационог суда (да су банке свесно шпекулисале против интереса својих клијената – које им не мало плаћају те тзв  трошкове обраде кредита) без признања његових несумљивих евиденција шта је било–фалсификована је стварност. Уз то дегенерише се етика могућности – шта то може, а шта не може у пословању, али и нашем животу, него да се ако си довољно моћан а банке то сигурно јесу и могу лепо платити за такву заштиту, иако то има озбиљне штете по етику овог друштва. И коначно деградира се сама естетика сигурности и слободе. Значи код нас не само да је релативна стварност, етика и естетика него су ружне и без достојанства истине како се овде живи. Нама се напросто на све стране измиче биће ствари, па тако испада да је 19 вековна Србија боље разумевала власништво кад није ни тако лако допуштала распродају имовине због хипотеке (заштићеност куће и окућнице српског сељака на коју је подсетио Слободан Антонић ), а поготово да је испод животних потреба дужника, а данас се због комично неупоредиво мањих комуналних трошкова то може чинити. Чак се у новом закону сматра генијалном иновацијом што се ограничава на дуг преко 5000 евра – а што се још очито је баш сваком разумном лако постиже са судским, административно – полицијским  трошковима те енормно напумпаним трошковима јавних извршитеља. При чему, осим што би морала да постоји она минимална загарантована комунална услуга, и нема никаквог разлога да комуналне услуге расту или се камате јер је опште говорећи реч о јавним предузећима. Њихов задатак би требало да буде да раде у интересу самих грађана, а не да су цене грејања, као она највећа ставка на збирном комуналном рачуну по сезони, отприлике 2 пута веће и једино у рангу са блиско поларним Копенхагеном. Што се комуналних услуга тиче као струја, телефон, све које се искључују после два месеца једино могу бити после тог рока на терет даваоца услуга и не треба признати као дуг. Свакако се ништа не може ни одузимати, а поготово људи избацивати на улицу, него или да се сачека да дужник постане платежно способан или да се отпише на терет државе. Не може се или не би требало од тога правити секундарно, терцијално тржиште набијања дугова, камате и трошкова, упадати у безумничку спиралу, као и што банкама плаћамо сви и зеленашке камате управо због њиховог ризика –и управо је ту природан крај томе, а не да се дугови препродају (значи, ниска камата и препродаја дугова уз јаку државу која  контролише процес – од судова, полиције и агенција, или, ова висока камата и отпис ненаплативих дугова, као уосталом кроз високу камату калкулисаног губитка, и државе која можда није јака али има јасне принципе доброг ПС и јавности, а не и, и). Тако се храни врло зло чудовиште међу нама које не жели да зна за стварност, и које је још етичка наказа и естетска сабласт (увек ме подсети на у руској литератури присутан воњ залагонице).  

 Значи све заједно како може бити, једина је стварност економска, а и она је релативна – тачније врло је произвољна, погодбена и увек ружна, лако преварантска и насилна. Како никако не може бити сама по себи исказ низа вредност – поредак – трајање, него се она мора држати у равнотежи са комуникацијским легитимитетом и државом чему у основи теже сви данашњи контрапројекти доминирајућој економизујућој парадигми. Осећа се у свему недостатак владања, а у корист безличног менаџерско-корпоративног управљања. Општег паразитлука који можда погодује економским системима оваквим какави су од почетка индустријализације и појаве ове феле људи, али не друштвима и државама. 

Зашто су људи било кад пристали на то да би данас јачао отпор? Једна линија објашњења може бити, да се из тзв. друштва благостања, склизнуло у ризико друштва – наводно да је лутрије за све – можда ћу ја бити добитник, америчког сна и слично (али као што су све у свему истраживања Улриха Бека и других показала, није настало друштво подједнаких шанси, него пре свега ефект лифта у којој се не мења структура односа – доминантно, ко је горе остаје, исто важи за доле; али сад још мноштво других опште неусклађености  и пропадања и човека и његових установа). С тиме је сам покушао да се измири у својој посмртно објављеној књизи тврдећи више оправдање у одбрани планете од биће човека и комета (колико ли смо се само сви апокалиптичних филмова нагледали увлачења у тај сценаријо пристананка на светску владу). Међутим, посебно се није препознало да ће све завршити у стихија друштву (разобручености) економизације и хомункулуса (како је Гете замишљао човечуљка-проузвода) уместо човека – у коме је лутрија попримила морбидни образац, можда се мени неће десити најгоре. Како су још Грци говорили животиње уместо људи. Како је наш покојни Партријарх Павле рекао да будемо увек људи, иако су нас Србе прогласили наши непријатељи и њихови медији за све друго укључујући и портабл медијски геноцид у покушају да нас подмуклошћу онељуђивањем одроде  (више не знају да праве разлике између људи и орвелијански обучених животиња за које су везали своје пројекте моћи и међу нама од којих настаје и овде нови званични сегмент потурица међу нама, које је Његош ванвременски опевао и ако се ови данас зову итало-енглески Монтенегрини све потпуно исто наставља да важи, само што ови имају жабљи „шћи – језик“ само за себе уместо српског у општој гротескности). 

Оцена солидарности током референдума 2006.

Друга линија би могла ићи за моделским одређењем човека Герхарда Фолкера као хомо сапиенса, хомо фабера, хомо деуса, креатора, луденса, публикуса, а већ треба увести последњег, човека туристе данашњице који у основи има што нема. Човека без места, само угођаја, без времена – не само без вечности, трајања, и тренутка, него човека аражмана, који више не може да разуме ни једну културу, ни установу, своју стварност, него само еклектички у свему свој туристички аражман. Уосталом само тако могу бити разумевена потреба за бесциљним путовањима између кулиса које се и на наше очи граде по Београду. Само тако је разумљив и брак који никад не постаје кућа, јер је реч о аражману угођаја. Отуд једино може да извире неразумевање границе између државе и породице и зашто не може да постави по полицајца у сваку породицу која није у најбољем штимунгу, коју раздиру брачни туристи својим очекивањима уместо да је што јесте ретко место стварности човека. Зашто се законски не може држава мешати у породичне односе, а не само зато што нема могућности да их надзире и контролише како замишљају олако па и збуњено разне феминисткиње, родне првакиње и сличне туристичке револуционарке и револуционари који више не разумеју ни једну људску установу, недопирући ни до властите стварности (као да програм коректности, као и нормализације су замишљени да се сви што више удаље од стварности тако што се проглашава култура за пуку конструкцију и предрасуду, укључујући људског пола, деце која сад не смеју више одједном да имају по револуционарима своје родитеље него више њих који ће их узимати од њихових и даље прослеђивати, укључујући и даље обмане стварности, колико како која стока сати може да се без паузе вози до кланице да јој буде угодно …), него очекујући малограђански, синдикалистички, а сад још само туристички дакле привидно еуфорије пријатности. Међутим, само такав човек јесте уклопив са постојећом економизацијом, и могућ и награђен у већ доминантно стихија-друштвима у којима нема никакве више предвидивости, па ни колико грама има било кој прехрабени производ, ни ког је квалитета. Шта тек рећи за сложеније и важније ствари у друштвима? Уосталом зар онда још после тероризма по Паризу, Ебдоа, нису париски интелектуалци узвикнули, пустите нас да пијемо шампањац (Часлав Копривица је о томе написао врло занимљив есеј).  Ретко прибрана Хана Арент је у свом још црно-белом тв интервју из 60-тих рекла, да себе никако не види ни потенцијално међу феминисткињама пушећи као Турчин усред студија. Потврђујући да се нешто много гадно догодило са људском а посебно женском памећу отад у техничкој рационализацији која је све по инерцији разградила и тако на крају успешно убила „биће ствари“, отприлике 100 година после убиства Бога у људској гордости, а магијски пуким проглашавањем за више знање утисака као кад су упорно вековима спаљивали жене као вештице ако се неком то учини, затим су приљежно развили читаву доктрину на овим утисцима (толико о Веберовском рашчаравању света, јер се још увек своди на човеково непристојно претеривање и престабилизације док природа и даље, беше хераклитовски воли да се крије). То је данас чињеница ма колико је ко разумео – замена пристојног са пријатним. 

Да резимирамо сходно наслову текста, само у политичком систему постоји политичка комуникација. Тако да борба интересних група за своје парче медијског простора неће ни оживети јавност и учинити је мање лошом, а још мање волшебно постати политичка комуникација, која је само могућа у ПС. Посебно ако се туку групе које немају ни саме неку историју уважавања политичког система (једини га је Коштуница истрајно уважавао и у то име вратио мандат народу). Тако да се по познатом све групе туку око интересног управљања Србијом, а не владања, или, се на крају на то сведе. Зато ни улични протести не могу имати баш никакав утицај, и ништа Вучић није рекао, за промену овај пут лажно него зачуђујуће искрено кад је рекао да вас се сакупи и 5.000.000, баш ме брига, јер нема политичког система па самим тим нема ни политичке комуникације – све то што интересне групе и ентузијасти замишљају јесте у најбољем случају медијално брбљање без ПК који се одвија у ПС, необавезности који не чине ни јавност другачијом а тек не бољом (нити ће лекари одговорније радити, нити ће судове занимати право и правда, ни продавце на пијаци…). Могућност је и то баш мала да ће потражиоци на крају добити нешто медија ако је то сав циљ, онда само прилику да се утале у лукративне послове што је можда довољно само за њих лично (и своје место у чекаоници за договор са странцима неког лепог дана), на шта се на периферијама своде ствари. 

Док револуционарне тактике могу опозицију водити искључиво анархичним екцесима и по ком сукобу са режимом који ће службени батинаши и медији угушити будући једино за то припремљени (свакако до догађаја са пуно жртава у који се могу умешати фактори са само њиховим циљевима, јер ни нема ПС који би предупредио, а онда и озбиљно организоване државе). Него је за њих можда једини озбиљни пут да сами симулирају ПС уместо пропалог, за почетак са владом у сенци који треба да надомести (и алармантну ситуацију са садашњим непримењивањем и изигравањем закона у свим областима у непоретковитом односу многих актера, заинтересованих само за своје концесије – од функционера до службеника), објасни и коригује постојећу владу а не пуко понудом о некој прелазној влади тајновитих стручњака од годину дана (као што је и уговор са народом, ово је продаја мачака у џаку). Него да организују своју владу у сенци, декларишу принципе, доносе законе и да их презентују стручњацима, заинтересованим јавностима и грађанима: представе вредности, а не само циљеве, објашњењем користи и цене за грађане ових закона и тако смислено интегришу српско друштво. Издрже објективне и злонамерне критике. Отрпе подмеитачине и не треба имати сумње изливе поганости, зла и злочине. Овако потврде преко потребну зрелост. Да тако сакупе властити комуникацијски легитимитет, а не да буде позајмљен од медија. Изграђен на конфликтима и причи о изборима као да су стварно они само онај недостајући тренутак у слагалици. Свакако да се успостави привремено тело етичког савета који ће лустрирати оне који су Устав доводили својим деловањем у питање и да тако коначно уставност постане стварни и суштински саставни део наших живота. Остало би било само поново замена једних који су нам се смучили другим а који су васпитанији, али не и заправо пристојни људи, него очигледни туристи. Таквим нам, само мање или више дивљи и бахати економски авантуристи –туристи, очигледно и све спремнији на индукцију малоуности у друштву  већ деценијама шеткају по власти и њеним органима. Још, уверенији како су стручнији, па је њихов управљачко – менаџерски криминал оправданији. Србији треба владање ПС – пристојност као мера људског у свему. Као та супротност софистичкој довољности изгледа, кад се како човеку учини да је и онда је само потребно још једно медијално „маркетиншко убеђивање“, чему су још Сократ и Платон приговорили. Зато је стварно накупљено знање важно и њихово практично потврђивање, јер истине нису приступачне и свакако нису медијалне у пинк-технологији.  

Још једноставније речено, режим и своди ПС на само изборе које добија свим другим методама осим политичком комуникацијом и комуникацијским легитимитетом (а то већ нема везе ни са тзв. минималном демократијом), тако да нема никаквог више основа прихватати учешће у изборима иако су они једини пут у ПС и бављења политиком – напротив, потпуну разградњу ПС са стране режима не сме се више прихватити (и подједнако са стварним интересима грађана) и мора се истрајати. Како нема реалности избора без стварног ПС и ПК, као и комуникацијског легитимитета у јавности. Међутим, није добро да власт било коме падне у крило револуционарним насиљем због избора, него искључиво радом на обнови ПС активним ненасилним доприносом: да би се схватило по дубини да је власт једино могућа кроз ПС и комуникацијским легитимитетом у односу на целокупно друштво. Коначно, уз пуну пажњу да, као што се изнова понавља, код нас се друштвени процеси никако не могу еволутивно развијати, јер ми немамо ту друштвено – културну снагу у својој елити – која је махом у првој  генерацији састављена од простодушно похлепних скоројевића, а у другој ћерки и синова који су декадентни а и дегенерисани расипници плена очева. Носиоц друштвеног процеса тако постаје средњи слој пристојних људи што није најбоље решење (некад сељака домаћина, потом дела грађанства) који својим личним примером и залагањем стварају од Србије стално изнова место живота. Уместо могућношћу елитне интеграције што је исконски својствено друштвима, као што га је и Гумиљов разумео у пасионираности, а идеолошки Совјетском Савезу није пријало (зато су наши примери величне махом ратни, књижевни, а не из мирнодопског живота из кога су махом анегдоте, ретко подухвати и скоро никад поредак, премда је из некадашње елите било националних величина и задужбинара). Тако је биће са сваком епохом током целе наше модерне историје (елите махом дивљају уз изузетке кад год нема окружења довољно снажног да их усмерава – ни на шта друго није упозорио ни Арчибалд Рајс; тако је било и са комунистичком кад су неки од њих буквално преко ноћи постали елита – Ђиласова нова класа). Свакако, наша садашња ситуација постаје лоше решив проблем јер елите су као и обично заузете прерасподелом у своју корист, па ако је још данас средњи слој сам залутао  у лавиринту медијално туристичкога аражмана понуде пријатности, што им се не може више превише замерити јер су изложени свеобухватном притиску медијализације, инфлаторној лакој култури, расту непоретка (антивредности –антипоредак –антитрајање) – чак неразумевању шта нам се то свима дешава у овом савременом свету уз уцену немаштином, колико год за разлику од елите којима се не може превише наштети осим у револуцији, пристојни људи кад се лично ангажују сами пристају на трајно одрицање, трпљење у страсти да се уради, али то никад није масовна појава, па цео посао може пропасти или завршити у револуцији, мање унутрашњег пролетеријата (Тојнби), а више страног интереса са својим новим локалним људима. Што ништа не би било необично у друштву који нема своје културне синтетичаре духа српског места, него провинцијалне рециклаторе туђих места и ког критичног аналитичара, а махом самозадовољне подржаваоце и критизере. 

 

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    DOKLE ĆEMO BIRATI NAJBOLJE
    Prošli put smo birali najbolje,
    A stiže nas jednom rečju strava.
    S najboljima prođosmo najcrnje,
    Ne zna nam se ni dupe ni glava.
    Sad tražimo od najboljih bolje!
    Nikom nema gledanja kroz prste.
    Svi birači zure u nebesa,
    Boga mole, usrdno se krste.
    Kuda ćemo kad se od najboljeg
    Opet bolji među nama obre? Zašto jednom ne biramo one
    Samo prosto, jednostavno – dobre!

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.