facebook

Милинко Алексић: Горњи Крајеви

Милинко Алексић: Горњи Крајеви

Мој поглед, моја душа каже идемо у Горње Крајеве, ми смо Горњекрајци и тамо нам је место.

Низ пут се већ вода у поточиће твори и низ падине родних гора се велика вода спрема. А где је пелерина, а где обућа, а где топло око срца? Ничег нема и не треба да буде, чак се и на штали сибари мало тањи сноп ражане сламе остави да се парче неба види. Тамо горе и румен неба мора да се види и памти; и тмуша, кад се све, зацрни мора да се види и памти; тамо горе и кад се муње низ селишта јуре, мора да се види, и кад се крупне пахуље распу и све прекрију и изнад њих се небо слути, и то се видети мора.
И Бог ми је сведок, ко је све то видео, а душа му клицала свеколиком није, а крв му бар на носнице јурнула није, и рука се из провалије уз лозу пела није, и корак му преко брда прескакао као волови у јарму кад товар од рупчастог пута отимају није, е тај није спреман ни да сања, ни да пева, ни да Бога тражи под глогом испод куће, а камоли да се каже да је именом и презименом тај и тај од рода српскога.

kрестьянские-дети1890-маковскии-константин1

 

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.