facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милинко Алексић: Поздрав, брате мој…

Милинко Алексић: Поздрав, брате мој…

Поздрав, брате мој…

Видим да си обријан и углађен. И треба понекад, леп си још ти, мој пријатељу, човек. Болест те није, кад гледам, рекао бих, ни окрзнула. Сећам се мојих земљака кад се брију, то су чанчићи и пластични и метални, четке, сапун за бријање; ко има, ко нема – неки слизак од сапуна за руке. Па бријачи… Е, ту је мој отац мајстор био. Имао је мноштво и белегија и бријача. Па кад га наоштри на белегију и доради преко кожног каиша, на крају га проба, памтим, длаку на руци сече и гледа, цени како га је наоштрио. Касније стижу жилети и машинице, како смо их звали, које су се за војника комплетирале. Ту је био проблем са жилетима, брзо се тупе. Па сам виђао како земљаци  оштре, ставе у ону малу чашицу од љуте ракије и врте у круг да га мало напоштре, или „намакну“ како су они говорили.. 

Прича је једна била овак’а. Кимчете су били домаћини и једини у два засеока имали бријач за бријање. Дошао из Ћубрка, рецимо, Драгољуб да се брије. Ко га је бријао не знам, прича га прескочила, само му је скратио оне старинске бркове. Кажу, после иде преко села Драгољуб и наглас виче: „Ђе ми човечанство оста у Кимчетама…“
Тако је било и све што је мушкарцу примсало (одговaрало), морало се пазити и мазити.
Поздрав, брате мој…
Данас задушнице, свеће сам попалио. У ивањичком гробљу леже ми сестра Голубица, сахрањена 1961, отац Младомир 1967, деда по мајци Љубинко Вучетић, 1977, баба по мајци Радмила Вучетић, 2003… Горе, преко Велике Ливаде, на гробљу у Глукцима, прабаба Станимирка Богићевић, мајчина баба по мајци; спомeн њеном човеку, без костију, стрељали га Немци у Крчагову (Ужице) – Александру-Лесандри Богићевићу. Па чукундеда Дражо, (е, њега сам запамтио), прадеда мојој мајци и деда њеној мајци, Драгољуб – Дражо Богићевић. Па спомен без костију његовог брата Обрада Богићевића, пострадаlоg у Првoм рату. И затим се ређају моји земљаци, што стари, што млади и све сам их бар једном видео и поразговарао са оним који су одлазили кад сам имао четири-пет година. Све у свeму, почасно место је баби Наталији Марић, која је била баба мојег брата Ђорђа, не по крви већ по вољењу, које се није и не може видети у будућем а ретко и прошлом веку. Лета и зиме сам проводио на имању деде и бабе по мајци, а он сишао на мираз. И тамо сам ја и тамо се разговара са прецима. Однео сам кило свећа да попалим мојим Глукчанима и мало било, веруј ми. Сваког сам знао , причао слушао га и памтим сваког као да смо се јуче растали. Ниже сат хода је гробље где су моји Алексићи. Ту смо и не дамо се. Ја више не стражим, нити стражарим, али они сигурно страже. Оштре жене, тврди људи, не виђају се више и не бива их…
Моја прабаба Станимирка остала удовица. Лесандра платио главом четничко оружје које је  фолксдојчер Јаков, Шваба што ј’ причао српски нашао, а њега искушао. И мангуплук је увек владао . Па у Глукце дошао Вељ из Головше, завни „башураш“, откупљивао овчје коже суве. Па питао Богољуба Кимчету, на конак је пао. Узречица му била: „бре дико, бре дикице , ја кад ви дошли у моје село нашао би вам неку“ .
И Богољуб, Љубо и још неки у кикот па му предложе да оде да куца на прозор мојој прабаби Станимирки. Оде Вељо и почне: „Дико, дикице отвори, отови“ , а она врисне: „Ко је то?!“ 
А он ће: „Бре дико ја Вељо, отови“. Моја ти прабаба сподбије танџару, пушку М46, па врисне: „Нећеш ти тамо где је председниково (прадеда пре рата био председник сеоске општине)!“ 
И с пушком право на Веља кроз прозор. Једва се башураш спасио, низ неку страну ишао је у коврљицу све док се није засуставио у потоку. Па корио Богољуба: „Бре, дико, коју ми нађе умало не погибо?“
А Богољуб се као чудио,ма  да ли је то могуће? Ето, тако, брате мој, било и, дај Боже, неко млад каже, биће.

About The Author

Related posts

4 Comments

  1. vilogorski

    Микице, заборави да наведеш нашег најмудријег и најславнијег становника у Ритова, а то је благо упокојени Нићифор Кимчетић. Сећаш ли се Добриле Кимчетић, ћери Нићифорове. Е, она ми је ову згоду беседила. Она ми је овако казивала, љета Господњег 1981. То сам и у тефтер ставио, па га ево тако и преносим.
    Добрила причаше:
    „Негде тамо 1968. на нашу кућу, негде пред сумрак закуцаше неки људи на врата. Ја изиђох и упитах:
    „Шта хоћете људи?“ Оно неки чо’ек држи неку дугу зелену поцепану чизметину и упита: „Ми смо екипа из Београда и испитујемо реке и потоке на Голији, па овде у Брадуљици нађосмо ово чудо. Нико у селу не зна шта је ово. Личи на чизму, али оволика чизма није за наше људе. Оволику чизму би морао да носи човек висок преко три метра. Питали смо мештане села и нико не зна. Рекоше нам да питамо Нићифора, најстаријег и најмудријег житеља села, има преко сто љета, и показаше нам ову кућу. И рекоше нам да, ако он не зна шта је то, не зна нико.“
    У међувремену се појави висок, бркат сувоњав старац и упита: „Шта ‘оћете ђецо?“
    Гости се мало брецнуше, па упиташе: „Јесте л’ ви мудри Нићифор Кимчетић?“ Он одговори: „А ја јесам што питаш?“ Плавокоси и нежни младић настави.“Нађосмо ово у ријеци и нико не зна шта је ово..“
    Узе старац Нићифор рибарску чизму, окрета обрта, уви у новину дуван и запали цигару, па рече; „Ђецо моја, ово ви је футрола за будак“.
    И нићифор им врати рибарску чизму. Експедиција се згледа, захвали на одговору и оде.
    После пар године дође Станоје Качамаковић у своје родно село Ритовине да обиђе своје претке, па сврати до Нићифора. Попише по ракију и кафу, а кроз разговор Станоје се пожали Нићку, тако су му тепали, да му не служи више ту громовњачу, јер се пре шест година понапио код Тихомира, па отиш’о да лови пастрмку у ријеци и тамо се сврзо па у вир пао и изгубио леву рибарску чизму.
    Нићифор га погледа, усука седе брке и рече му: „Добро, мој добри Стане и ја тако кад идем по ријеци не пијем.“

    Ето легенде о Нићифору, и данас се прича и приповиједа.

    Reply
  2. vilogorski

    Хвала ти драга Александра, што ми на ове моје речи као на пример „оћеш“ ставиш и ову квачицу ‘.Ја се трудим да пишем како је Нићко говорио значи без х, али да будем поштен, какав сам од рођења, и по васпитању бабе ми Росанде, она ми је говорила:“ Дијете оно што не знаш не знаш, не може живи иксан све знати, није он Господ Бог“. Е, сад, не знам треба ли овде да напишем Ро’санда, јер бака ми није говорила оно к. Не знам како јој је писало у крштеници. Знам само да је била неписмена, али мудра и часна жена. Она ти је, моја драга Александра, знала сваког свеца у који дан пада и шта ваља, а шта не ваља радити тај дан. Знала је боље од свакога попа. Покојни наш парох, поп Мило Марков, је увек говорио да моја покојна баба Росанда да зна да пише могла би да изедлемује читаву црквену беседу за нашу недељну службу и сеоској цркви Преображења Господњег. Али, пре комунизма женску ђецу нису слали у школу, па тако моја драга мудра и бистра баба оста словно неписмена. Ово ти све Александра пишем да запамтиш колико су жене у оно време биле мудра, а нису биле старлете тамо неке. Њена вршњакиња и другарица и оном огромном рату некад, злом судбином, остане без оца, а мајка јој умрије две године по њеном рођењу, па је Краљ Петар узме у Краљево семениште за сирочад, одгаје је, школују је и она, наша Косана, тада напредује до писара у америчком конзулату. Па кад је послом отишла у Америку тамо се и удала за једног нашег исељеника из Требиња и тако јој се губи сваки траг. То ми је давно причала ова моја баба Росанда. Живот је чудо моја драга Александра. И на крају, желим ти свако добро у раду и поздрави ми мог омиљеног виртелног пријатеља Милана.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Нема на чему. Што се мене тиче, разумем написано, није ми стран говор наших сељака. Моје су бабе и дедови тако говорили. Апострофом се само наглашава да је слово испуштено, а чита се баш онако како си ти и намислио. То радим понајвише зарад људи којима тај архаичан говор теже пада за читање. Милан отпоздравља, а теби свако добро.

      Reply
      1. vilogorski

        Драги Миленковићи, хвала на пријатној комуникацији.
        Свако поштовање, шаљем вам сретан, сунчан, пролећни поздрав из Ивањице,

        Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.