Милош Станковић: Српска не/свест

Српска свест није приметила пад монархије, пад социјализма, Милошевића; није приметила револуцију ума, науке, животног стила, облика живота… Укратко није приметила историју. То негирање значајних историјских процеса није помогло Србији и њеном народу. Уместо да разуме промене и да се суочи с њима, Србија је бивала потиснута њима. Људи су бежали – „Светим Оцима“, странкама, духовности, строго дефинисаном начину живота. 
Суштински, Србин је побегао! Ми плаћамо цену кризе идентитета, јер смо на „демократски“ начин створили толико идола, стотине идола, проданих идола. Ми никада нисмо уклопили наш свет у „пролазну слику света“. И сада, када се свет слама, ми покушавамо да га оживимо и регенеришемо. Дубоко смо забринути за судбину многих земаља („Страшно шта се дешава у Шпанији?! Ју, ју, шта ће бити са Сиријом и Украјином?!“). 
Ми покушавамо да „освојимо“ запад оним што је слабо и неодређено у нашем наслеђу. Ова ароганција, самодовољност и помпезни тријумфализам су застрашујући. Можда од свега овог највише плаши чињеница да мало људи то види, осећа, зна!
Срби су ужаснути палим светом (терирозимом, америчком и енглеском политиком), али недовољно ужаснути и палим српством. 
У личном смислу, оно што нам остаје је вечито исто питање изговорено у агонији: „Шта чинити?!“

С једне стране имамо велике „бранитеље“ срБскога народа (квази-аналитичаре, квази-историчаре, квази-духовнике, квази-научнике); они имају један врло „јасан“ и „дубок“ одговор, заправо једно сјајно решење за наше проблеме! Они све своде на повратак „старим“ вредостима, повратак духовности, повратак индивидуализму, читању сјајне литературе попут аскетских књига владике Николаја, Јустина … илити бег од реалности. Они делују као индивидуалац, њима група смета, њима заједница смета, они се ње плаше. Пораст таквог осећања и искуства рађа се у уверењу да је свако од њих као појединац НЕКО, да је битан, значајан а у стварности система је заправо НИКО… Само једна „дресирана животииња “ која служи систему. Често чујемо „он мора да разуме“ . Но, стварност је сасвим другачија, појединац дође до те тачке где му постане јасно да нема шта да се разуме. Да су многе компликације, заправо измишљене да он као појединац савршено служи систему и да својим прећутним садејством избегава суочавање са њим. „Проблеми“, „компликације“, савремене свести младих су често потпуна глупост, а сви ти изговори су тако тривијални, то су изговори човека који је заљубљен у себе, у слику о себи као намученом човеку. Ради се заправо о негирању промене као категорије живота, што за последицу има дубоку шизофренију која је исто тако дубоко продрла у менталитет људи. Нове околности су лоше, јер су нове! Ово а пирори негирање не дозвољава разумевање промене – пусти тоо и негирај! Они су попут вампира , који јефитном духовном храном извлаче слободарско наслеђе борбеног српског народа.

С друге стране целокупна политичка марва са све Вучићем на челу. Упалиш ТВ између вести, Партизан победио Рад, нови аутомобили у Крагујевцу рекламе за потовање и разне  врсте забаве, муж убио жену па себе, меки тоалет папир, итд, итд. Живот иде даље. Сам овај контраст (вести -реклама), више од било чега другог, ствара једно атмосферу потпуног лудила! Но, овај народ то гута као бакин колач.

Мислим да треба написати књигу на ову тему која би носила назив : „Реализам напредне Србије и романтизам политичара и народа исте“. Просто невероватно колики је јаз између садржине (оног сто се чита, преноси и обавља) и начина на који то доживљавају верници СНС-а. Несвесни или, можда, подсвесни да би све то могло нешто да значи. Срећом, све је прекривено дебелим слојем надшлихтавајућих новинских наслова, затворено завесом СНС иконостаса… и одомаћено безазленим обичајима и традицијом препуном поноса, јер „све смо ми то одржали и настављамо да чувамо“ (шта бре!?). Не разумем само како се ови идиоти не угуше у том патосу романтичког номинализма. Мени је застрашујуће и то, како ни искуство из прошлости , ни рационали приступ, ни жути, ни СНС …ни било шта друго никога ничему није научило. Исто слепило, иста деструктивна логика самоодржања . Заиста, тешко ми је да не будем ужаснут тим забадањем главе у песак од стране великог броја Срба, кукавичлуком који се оваплотио међу нама (а наши дедови су до пре 60,70 година голоруки јуришали на метак).

Читам изјаве поједих епископа, њихове „коментаре“ на тему тренутне политичке ситуације. Свака друга реч је једнакост, да будемо јединствени и једнаки по питању Косова! 
Они су глас Цркве, глас некада живог организма, претворили у глас идеологије. Они, зарад те своје идеологије и ради „светле“ будућности, негирају садашњост. Они су претворили верника у инструмент идеје (како човек може бити употребљен за „наше“ циљеве итд,итд.). Као да слушам „емотивне“ комунисте: братство , јединство, једнакост… Колико знам, никада се ништа није постизало поређењем, то је вазда био извор зависти (зашто он, а не ја?), протеста (ми морамо да будемо једнаки)… Нема ту ничег позитивног! Поређење увек, математички води искуству неједнакости, а 
онда и побуни. Једнакост се своди на порицању сваке разлике, а пошто те разлике свакако постоје у природи, жеља за једнакошћу позива на борбу против њих, на силу изједначава људе. 
Аспект савременог пропадања културе у Србији који ме највише плаши је умирање, 
пропаст скромности, хијерархијске институције осећаја за „пропорцију“. У свему се осећа јефтина гордост (почевши од врха – Великог Вође па надаље), потпуна немогућност, неспособност да се препозна оно што је лажно (па било то у уметности, књижевности, новинарству…).
Чини се као да свако од ових идиота стоји на крову и виче нешто своје, лупета…шта? Није битно! 
Али пошто је на крову, људи слушају!

Потпуно лудило – с једне стране одушевљење капитализмом, с друге стране разочараност системом који никада није ни постојао (комунизмом) углавном осуђујући Стаљина, Тита, Чаушескуа, иако системи које су они успоставили нису били ни близу идеји комунизма. Хировити ставови, алкохолизам, порнографија на канализма са националном фреквенцијом, једна огромна празнина, која долази од спознаје властите празнине и принципа који су изграђени у њој (без имало оклевања, без имало самокритичности). Бескрајно испуњавање празнине, бескрајно кружење око бесмислених тема. Поистовећивање хришћанства (од старне нововераца) са неким „другим светом“, што за резутат има губитак овога света. Једно дубоко усамљено и болесно друштво, друштво самодесктрукције, увек на ивици лудила. Није ни чудо што расте број самоубистава у златном добу.

Странке у Србији су постале нека врста интересно-верских организација. Срби у доброј мери верују Вучићу, Ђиласу, верују у Вучића , Ђиласа, Обрадовића… из интереса. Вера се у нас Срба у већини случајева на то и своди. Бог је за нас Србе…деда Мраз: „Боже био сам добар а,б,ц,д за мене, дај ми Боже посао, стан, аутомобил, кредит….“

У целом том лудилу странке су плодно тло. Бог изгледа не чује те наше молитве, не чује Свети срБски народ, али их итекако добро чују ови земаљски богови. Учланиш се (кртиш се), присуствујеш страначким литијама, слушаш речи Спаситеља, организовано посећујеш света места (митинзи), причешћујеш се сендивичима и паштетама. Све ово полако прераста у секташтво и псеудо-духовност. Када је реч о духовности, ту су ријалити програми, ванземаљци, приче о равној земљи, савети „моћних“ духовника…

Јутрос гледам једног врло забринутог свештеника на локалној телевизији, говори о томе како је ово лудило казна за наше грехе, за наше неодласке у Цркву (вероватно мисли на грех неплаћања модерних индулгенција и грех избегавања да се последњи динар остави на чудотворне иконе). Говори о томе како је молитва најделотворнија у овим околностима. Потпуно лудило! Коментари „верника“ су још луђи : „Слава Богу, ово нам треба да се опаметнимо“, „Амин +++“, “ Бог је свемоћан“… Потпуни слом рационализма! Рана Црква и њени Оци (на које се свакодневно позивају ове апологете) никада нису били против разума и делатности, а Црква се ни против чега није тако снажно борила, као против лажног мистицизма (докетизма, монтанизма , манихејства…). То је била снажна борба против религиозности. Религиозни свет одлично функционише без Бога, али не може без идола. Побожност, начин живота па и сама вера постали су идоли. Свештеници и верници (новоправославци), заробљени у своју мистику и побожност, презиру свет око себе, беже од њега и лицемерно га жале, јер тај свет не познаје њихову „црквеност“, њихову „духовност“. Они просто не примећују да стално добијају јединицу на испиту духовности и црквености.

Једна абнормалност порађа другу, те се тако код ових Николајевих ученика појављују још неке проблематичне теме „рај, пакао, казна, награда“… То је нешто што људи не разумеју, ово учење је у суштини бизнис за производњу кривице (но одлично је одржавање статуса qуо међу самим верницима). Ако рај представиш као место где те чека награда а пакаокао место казне ,онда постижеш неку врсту контроле над популацијом (верницима) што је у суштини циљ сваке религије. Тако је заправо и креирано то место са ватром, вилама, кога се плаши велики број телетабиса.

Свака Црква је кроз историју тврдила да је она једна СВЕТА, врховни ауторитет, да има непогрешиве догмате, ауторитете… Међутим идеја да истина о Богу може бити обухваћена било којом људском творевином, превазилази људску машту. 
Потпуно лудило у земљи, сиромаштво, људи пролазе кроз разноразна искуства смрти, болести, патње, а новоправославци играју игру Карла Маркса, игру давања религије као опијата, осмишљену тако да се људи осећају добро у сопственом бегу од реалности. Црква ово савршено користи, она своје време проводи утврђујући људе у том осећају несреће. Потпуни геноцид над верницима…