facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Брутално убиство с предумишљајем – први део

Ненад Ћурковић:  Брутално убиство с предумишљајем – први део

ЛИКВИДИРАЊЕ СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ (БЛАГОСТАЊА)

 

 

“Ако останемо скрштених руку бићемо саучесници овог система,

који даје легитимитет тихом умирању.”

   Ернесто Сабато

 

Падом комунизма, на Западу је коначно ликвидирана социјална држава, која је гушена још од Маргарет Тачер и Роналда Регана. Њено брутално убиство распршило је све снове о мирној социјалистичкој револуцији. Свима који су томе надали, данас је остало само да се тога радо сећају, као нечега што је некада било могуће и коначно схвате да је у једном периоду она постојала како би се проширило поље потроишње, као и да би се капитализам успешно носио са комунистичком идеологијом и бољом страном њене праксе.

Социјална државу је, на Истоку, одбацила и похлепна комунистичка врхушка, која је у једном тренутку кризе система одлучила да опљачка (или политички коректно: приватизује) државну и друштвену својину и пркључи се просперитетној светској капиталистичкој олигархији.

Фингирајући да спречава слом совјетског система, она је радничкој класи понудила “гласност” и реформе. Ови су то прихватили и једва дочекали право да слободно говоре, мање заинтересовани за реформаме, за које нису ни претпоставили да ће у целини бити изведене на њихову штету.

Реформа је била потпуна.

Совјетски социјалитички систем је постао капиталистички, а радничка класа армија незапослених, или бедно плаћених најамних радника.

Совјетско друштво је, затим, у великој мери и криминализовано.

Советски систем је ликвидиран, а са њим и социјална држава.

Све што је красило социјалистички поредак, оно благостање које је у њему постојало (гарантовано запослење, бесплатно школовање и социјална заштита,..), покрадено је и нестало у џеповима бесавесних “олигарха”, „бољара“-тајкуна.

Да ли је сав новац, којим ови новобогаташи располажу, у целини њихов, или нешто и даље припада држави, остаје загонетка? Али, да су неки постали безобразно имућни, у односу на преосталу осиромашену масу људи, очигледно је, као и да је то био државни пројект преласка из социјализма у капитализам, на штету некадашње радничке класе.       

То је било тако у целом источном блоку (у земљама „релног социјализма“), а и код нас (у нашем „самоуправном, социјалистичком друштву“).

Продали смо своје социјалне привилегије, за право да слободно причамо шта нам падне на памет. Обавеза коју смо са тим правом добили била несразмерно неповољна.

Чак и да смо у стању да паметно говоримо, живимо у капитализму, а он није много осетљив на такве ствари и у принципу их игнорише. Њему је важно да су људи послушни, вредно раде и уредно плаћају порез, а не шта мисле и шта говоре. Ово друго он лако решава економском уценом и ефикасном пропагандом.

Уосталом није важно како се ко изјашњава, него шта практично предузима.

Сада до миле воље можемо да причамо шта год хоћемо, када већ нисмо били у стању да сложно одбранимо постојеће привилегије и оснажимо социјалну државу у којој смо живели.

Све нам је било јасно, осим тога. О свему смо причали, али о овоме није било говора. Све друго смо видели, само нам је то промакло.

Посткомунистичка “гласност” свуда је остала без одјека.

Врло брзо је завладао мук.

Радничка класа, и на Истоку и на Западу, показала се недостојна своје историјске улоге и претворила се у армију кукавних малограђана, потпуно дезоријентисане урбане (грађанизоване) сиротиње (много више сиромашне ментално, него материјално).  

Наши политички ставови никада нису имали никаву тежину, јер смо политичку ситуацију редовно погрешно разумели. Велики мајстори пројектовања нашег начина преживљавања (о животу више нема ни говора), редовно су успевали да нас “преведу жедне преко воде”.

Не нарочито вешто, али увек успешно.

Напрасна смрт социјалне државе (и на Истоку и на Западу), добродошла је не само безосећајним капиталистима, који су једва дочекали да зграбе целину свог профита, него и доследним критичарима капитализма, који су сада могли да га убедљивије оспоравају у таквом огољеном и суровом облику (бар они које систем није корумпирао).

Преостали левичара су пристали на корупцију и прихватили, као паролу, Фукујамину (мутну) тезу о „крају историје”. Полазећи од тога да више нема алтернативе постојећем стању ствари, убеђују нас како једино можемо да бирамо између овога и нечег много горег.

У данашње време, социјалисти нису радикални, нити буде наду у боље сутра. Он, заправо, више немају шта да кажу, јер су постали малограђани и политички импотентни. Левичарски радикализам је изгубио оријентацију, а тиме и историјску снагу. Они више нису у стању да изнедре визију неке хуманије будућности.

Социјалне тековине, као што су право на рад, бесплатно школовање и здравствену заштиту, права за која су се људи с муком изборили, била су драгоцена и племенита достигнућа.

Понашање новолевичара је срамно, јер на тај начин постају савезници немилосрдног капитализма, и подривају све оне који губе своје некадашње социјалне привилегије, у корист светле будућности водећих људи “монетарног Запада”, који су, у свом незајажљивом интересу, ликвидирали све тековине “социјалне државе (благостања).

Упркос томе што је ситуација у свету несносна и веома депресивна, новолевичари, који сада делују као „лево крило капитала”( пристали су на капитализам, а и даље се изашњавају као „левичари”), очекују да – као и они – прихватимо неолиберализам и будемо лојални систему (пристанемо на постојећи status quo). Обмањују нас причама о будућим позитивним нагодбама са системом, који ће свима обезбедити сигурност (гарантовањем основних грађанских права). Али та прича има карактер пропагандне „шаргарепе“. Овим капитализам купује време, а новолевичари се понашају као колаборационисти или – у најбољем случају – као корисни идиоти.  

Без обзира с којим мотивима данас „левичаре“, они од тога добро живе.

Упркос тим њиховим бајкама, људи непогрешиво осећају да ће сутрашњица бити још гора и да им једино преостаје да живе (за) данас, да некако опстану у овој капиталистичкој „лепоти“.

Рачунају да је исувише ризично имати децу …

Сведоци смо не само пада наталитета, него и сужавања интелектуалних визија, и постојања другачијих амбиција (било каквих, осим оне да се по сваку цену преживи).

Поразно делује најшире распрострањена мисаона безвољност, морална истрошеност и (мало)грађанска покорност (рутинско испољавање лицемерја и понизности), и једна крајње конформистичка религиозност.

Људи се масовно понашају опортунистички, а демократска држава (пре свега економским привилегијама и уценама) подстиче такво понашање.

Демократска власт је ауторитарна. Када је њен интерес у питању, никакве нагодбе не долазе у обзир. Слободно се може радити само оно што јој одговара и њој доноси зараду. Одбија било какав приговор, а сузбија и најмањи отпор. Питом се, интерес демократске власти приказује као општи, као интерес свих. Али, то је пропагандна лаж која прикрива чињеницу да систем не делује у заједничком интересу, него само појединачном, у интересу привилегованих појединаца и доминантних интересних група…

Правила демократске игре су ауторитарна.

Младима, овако скројен свет сигурно не изгледа привлачно.

Оно што је било могуће предходној генерацији, њиховој више није.

Ишчезло је уверење да будућност може темељно (у позитивном смислу) превазићи садашњост.

Утопијски дух је потпуно нестао. Њега више нема.

Капитализам је победио. Живи се с мучним осећањем да нема алтернативе постојећем систему и ово представља тријумф духа малограђанштине, победу материјалног над духовним, квантитета над квалитетом…

У изостанку сваког отпора, капитализам се данас понаша до крајности нечовечно.

Нестанком радикалне опозиције (нео)либерализму, нестали су страст и идеализам (остале су само расправе око трговинских уговора и тарифа…).

Радикализам је истрошен и избачен из политичке игре. И левица се сада залаже за политичку коректност!

Утопијски и борбени дух, који заговара радикалну промену система, престао је да постоји као политичка и интелектуална снага.

Одбачене су „апокалиптичке и хилијастичке визије”.

Биполарни свет више не постоји.

Комунизам се „урушио” и нема алтернативе постојећем сатању ствари.

Данашњи свет је униполаран.

Постоји само капитализам и све је исто, и на Западу и на Истоку, и у Сједињеним Државама и у Русији, и на десници и на левици.

Обнова хладноратовске атмосфере, у односима путиновске, капиталистичке Русије (нуклеарне силе, која економски назадује) и Сједињених Држава (бар номинално најјаче војне силе на свету), није довела у питање униполарно усторство садашњег света, него само до тензија и трвења на његовом јединственом, неолибералистичком простору.

„Јачање Русије” и „поновно успостављање биполарне сртуктуре света” је груб привид  и илузија свих оних русофила који поцењују војни и економски потенцијал Сједињених Држава, као и  политичко расположење њених савезника.

Председник Русије, Владимир Путин (тајкун тајкуна), иако са симпатијама говори о претходном комунистичком периоду и жали што се СССР распао, ниједном није поменуо социјалну правду и својим бољарским стилом живота заговара сасвим супротне вредности.

Он не жали за некадашњим социјалистичким уређењем, него за совјетском економском и војном моћи.

Православна Русија није земља социјалне правде, нити ће оваквом својом политиком подстицати такве тежње (она се изгледа задовољава некаквом, апстрактном, „небеском правдом“?).

Када постоји само капиталистичка конкуренција, друштвано благостање је излишан социјални украс. Више нема поребе да се капиталистички систем брине о незапосленима и сиромашнима, и дефинитивно се одустало од лицемерног хуманизма и лажне бриге за социјално угрожене категорије становништва.

Капитализам је коначно скинуо маску и показао своје ружно лице.

Какве су последице ове промене капиталистичког система, који се заувек одрекао социјалних давања?

Навећи број људи је на тај начин осуђен на све већу беду и прерану смрт, а ништа неће бити боље ни њиховој деци, ни унуцима.

Највероватније да ће, у оваквим околностима, будуће генерације проћи још горе. Заправо, људски живот ће бити све тегобнији и смртоноснији. Биће све теже преживети благодети капиталистичког отвореног друштва и његове много хваљене демократије.

Док је у доба хладног рата социјална држава (благостања) служила пре свега као пропагандно оружје у борби капитализма са социјализмом комунистичког система, он данас – без имало устручавања – отворено показује да више нема потребе за тим.

Овај заокрет је неминовна последица развоја техничког система, јер што је његов прогрес већи, људски пад је све дубљи.

Техничко друштво, не „напредује“ у корист опшег добра, него у смеру појединачне и групне себичности, јачања њихове моћи контроле и остваривања све већег профита. Зато је бесмислена и она либералистичка идеја да је себичност појединца корисна за све и да представља највише друштвено добро. Ова флоскула подразумева оно што је први и свеопшти камен спотицања, чак и за оне које, за разлику од (нео)либерала, красе највиши људски квалитети, да постојећи систем (у крајњем) делује у заједничком интересу, у циљу општег добра.

Зато, многи још увек од капитализма очекују бољитак, да ће у њему,  временом, постепено, свима бити све боље (тако већина схвата „напредак“). Али то је погрешно. Чисти умишљај. Сви који тако размишљају, гаје лажну наду. Напредује само технички систем, док истовремено људи назадују, (прогресивно) осиромашују у сваком погледу.

Систем не делује у интересу свих и зато му је у интересу да све друге изманипулише.  

Због тога ће мали број богатих бити све богатији, а преостала маса људи све сиромашнија.

Како капитализам буде напредовао, та разлика ће се прогресивно повећавати.

Социјална држава (благостања) је одавно убијена. Брутално, са предумишљајем и без имало кајања.  

Сâма природа неолиберализма, наследника индустијализма – једнако себичног и неумољивог – узрок је овог криминалног акта. Његов примарни циљ није даља индустријализација, него искључиво поседовање.  Он хоће све да поседује, целокупно своје окружење.

Носиоци овог пројекта су изабрани политичари, марионете великих корпорација, чиновници који само обављају политичке задатке, које од њих добијају.

Корпорације хоће, на територији коју су окупирали, да контролишу све сегменте привредног и свакодневног живота. Корумпирани локални политичари су обавезни да им то омогуће.

Они, који су из лукративних разлога издали свој народ, на основу тога се богате, једнако као и корпорације.

Више ништа не може да се слободно користи; све мора да се плати.

Добро је познат пример из једног града у Јужној Америци, у којем је водовод био стар, а локалне власти склопиле уговор са неком америчком корпорацијом о његовој реконструкцији. Када су радови били завршени, воду је наплаћивала корпорација. Плаћали су они који су могли, а они који нису били у стању да плате, скупљали су кишницу. Због тога су хапшени, јер је – на основу уговора са корпорацијом – то било забрањено.

Када је људима дозлогрдило, корпорација је истерана из земље.

Ова прича има срећан крај, али она је редак изузетак. Најчешће су корпорације неометане у свом финасијском иживљавању над становништвом, које су изиграли подмитљиви месни политичари.

Ништа више није бесплатно; сада све кошта.

Будућност је црна. Бићемо сведоци потпуне контроле над свим оним што људи троше.

Ускоро неће моћи ни да се бесплатно дише.

На ред ће доћи и ваздух, што ће за последицу имати ограничење кретања у загађеним градовима и обавезу куповине боца кисеоника, као сада флаширане воде.

Ако је данас најдрагоценији ресурс вода, сутра ће то бити кисеоник.

Поред свега, плаћаћемо и ваздух који удишемо.

То ће бити урађено можда не тако транспарентно, него замаскирано, ко зна каквим излазним дозволама, путаринама и боравишним таксама?

Уређени паркови и индустријски произведене шуме, богати кисоником, биће у будућности омиљене туристичке дестинације довољно имућних  становника градова. Плаћаће се таксе за боравак у природи, у којој ће још увек бити чистог ваздуха.

Све ће (то) морати да се плати.

Приватна корпорација и државна служба су две суштинске институције Запада

Судбина људи у неолибералином систему зависиће од тога на којем месту се буду налазили. Ако буду део државне администрације, или запослени у некој од корпорација, обезбедиће себи повољне услове за живот, привилеговано место у друштвеној хијерахији, и моћи ће са безбедне удаљености да посматрају агонију преживљавања оних који нису били те среће да се прикаче на неки извор редовних и пристојних прихода .

Запослени ће се очајнички борити да сачувају своја радна места. Када једном буду изгубили (такав) посао, тешко да ће га опет наћи.

Један број радника, неопходних каквој-таквој привреди, моћи ће да преживи уколико буде беспоговорно радио и био потребан систему у дужем периоду. Посао неће обављати у неком релативно подношљивом радном амбијенту, него у условима безобзирне експлоатације. Добиће најмање што им морају дати, у замену за непрекидни (целодневни) рад и апсолутну послушност.

Капиталисти полазе од тога да је између мало и ничега огромна разлика, и да је та ситуација (посао за минималну надницу) највећи и најпоузданији стимуланс за свакодневни вредан рад.

Свако и најмање одступање од тога, избацује раднике на улицу и придружује их голмили незапослених очајника.

Онима који нису те среће да се запосле и под тако одвратним условима, преостаје да се сами сналазе. Можда ће им се посрећити да покрену неким мали посао и да се од њега издржавају.

Остали ће бити препуштени улици и безнађу.

 

 

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. kašimbo

    Autoru preporučujem Štajnbekov tekst o beskućnicima. Oni izgleda imaju šansu da prežive kataklizmu. Kataklizmu sveopšteg rata ili kataklizmu kolapsa društvenih uredjenja koje smo upoznali.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.