facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Модерни осећај незадовољства

Ненад Ћурковић: Модерни осећај незадовољства

„Није добро задовољити све своје потребе.“

Блез Паскал

Једна од најважнијих расправа у XVII веку водила се око тога, да ли ситуација у свету постаје све гора (да ли свет неминовно пропада), или људима ипак пружа неку наду; одн. да ли је могуће на темељу старог, трошног света, изградити један нови, стабилан друштвени поредак?

Био је то судар старе и нове Европе, првог и трећег сталежа, песимистички расположеног племства, старе владајуће аристократије, која је говорила само о назадовању и пролазности, и буржоазије, новог полетног сталежа, који је претендовао на то да (од првог и другог, племства и свештенства) преузме власт, испољавајући ведар оптимизам у погледу могућности друштвеног напретка (а пре свега, своје политичке и економске доминације).

Од будућности је буржоазија очекивала много, уверавајући све да је пронашла кључ сâме вечности.

Неподношљиви осећај колективне несигурности, произвео је модерну емоцију незадовољства и ново, до краја, индивидуализовано осећање ускраћености, које се испољило у облику личне себичности.

Буржоазија је ово осећање подстицала и величала, а саможивом и похлепном човеку уливала наду да такав може донети промену, од које ће не само он, него и сви други (чак и они који нису такви) имати користи.

Енглески философ, Џон Лок је (у „Расправи о принципима људског сазнања“, 1689.) тврдио, да су “немир” и “нерасположење”покретачи свих људских тежњи. Овај недостатак изазива код људи похлепу, покреће их да се врдно раде и упорно теже неком циљу (одређеној добити).  Лок је инсистирао на томе да нас не покреће то што имамо, него оно што нам фали.

Ова модерни осећај недостатка (сасвим произвољан) и та нова нада (касније ће се показати, лажна), јавиле су се и расле с јачањем капитализма.

Буржоазија је с великим амбицијама настојала да оствари оно што је наумила, али је ову њену тежњу за напретком, који је поистоветила са стицањем материјалног богатства, ометало неразвијено тржиште.

Да би успела у свој намери, једино решење је видела у томе да тржиште омасови. Највећа препрека да то оствари били су радници, са својим прединдустријским навикама. Њихова тадашња схватања била су у супротности са амбицијама послодаваца.    

Прва генерација индустријских радника није тежила ономе чему је стремила буржоазија. Није им био циљ да имају што више. Радници су радили онолико колико је било потребно, да саставе крај с крајем, а онда би се једноставно одмарали.  Бирали су да мање раде, уместо да више купују. Безбрижност им је била важнија од животних брига, које доноси упорна тежња да се дође у посед што већег броја материјалних ствари.

То је тада излуђивало капиталисте, који никако нису престајали да се буне и осуђују њихову немотивисаност и лењост.  Временом, капиталисти су упели да промене менталитет радника и тако уклоне највећу препреку постојању масовног тржишта

Није прошло много и најамни радници су потпуно изменили свој поглед на свет.  Њихови послодавци су успели да га ускладе са сопственим тежњама, тако да је врло брзо “радничка класа” више желела да купује, него да мање ради.

У одређеном тренутку, готово сви су поверовали како се (опипљивим) материјалним богатством, може надокнадити оно што је изгубљено ослањањем на – наводно – „магловите духовне вредности“.

Материјалном положају дата је предност над душевним стањем и безбрижним пландовањем. Похлепа је постала (водећа) сила тог новог света. Она је подстицала људе да остваре све своје жеље.

Ова тежња створила је ситуацију постојаног и најшире распрострањеног незадовољства.   У модерном времену такво расположење је стално присутно. Када се нека жеља задовољи, одмах се јавља нова и том низу нема краја…

Потрошачко друштво је настало и развијало се захваљујући растућем незадовољству људи, због све већих  потреба, које су им наметане. У њему они никада неће моћи да задовоље своје потребе, нити ће капитализам икада изаћи из кризе, коју намерно ствара и упорно одржава.

Модерни човек и грађанско друштво, трајно се налазе у таквој ситуацији, јер то капиталистима гарантује стални (и све већи) профит.

Незадовољство има огроман комерцијални потенцијал.

Упркос, све већој понуди роба на тржишту, незадовољство расте.

Насупрот ономе што нам се свакодневно пропагандно „улива у главу“, њега се не можемо ослободити поседовањем „материјалних добара“. Не само зато што – због ограничених материјалних могућности – већину онога што желимо, не можемо себи да приуштимо, него зато што када неку „потребу“ тако задовољимо, истог тренутка нам она више ништа не значи, и одмах пред собом видимо нову препреку, све оне ствари које још увек немамо и које нам тада постају најважније у животу.

Играти на карту жеље и потребе да се она задовољи, куповином неке робе коју нуди тржиште, значи себе бескрајно мучити и стално бити незадовољан.

Ово осећање трајног и све већег незадовољства, настаје због онога што називамо „модернизацијом“, „напретком“.

Капитализам је уништио стару аграрну Европа, све традиционалне облике живота и рада, који су постојали стотинама и хиљадама година.

Старије, феудално друштво било је сталешки стабилно и непроменљиво, традиционално.

Сваки човек је послушно и без поговора ишао стопама свог оца, наслеђивао његов друштвени положај, породични посао и истоветне услове живота.

Са капитализмом се уводе појмови као што су “развој” и „прогрес“.

Грађани у успону славе оно што зову “самоусавршавање”, а то значи почети без ичега (кренути са социјалног дна) и успети се високо на друштвеној лествици.

Данас ни један начин живота и рада није заувек. Он је временски ограничен (привремен) и његово трајање у том облику је све краће, јер је “друштвени развој” све бржи, а “напредак све већи”.

Модерни човек тежи да у животу постигне што више, што већу зараду и што бољи друштвени статус.

Потребе и незадовољство су трајни, као и жеље, које не могу бити испуњене. Зато ће, људи ће вечито бити узнемирени и нерасположени.

Стално присутан и све непријатнији осећај незадовољства, долази одатле што се потребе непрекидно стварају. Без обзира да ли су стварне, или вештачки произведене, оне стварају незадовољство, јачају га и шире.

Наша неспособност да их разликујемо, још више погоршава ту ситуацију.

Бркамо потребу и похлепу.

Капитализам свој „стални раст“ обезбеђује тако што наводи људе да све више троше, подстиче грамзивост, која је извор сталног осећаја ускраћености (чак огорчености), а у будућноси сигурно још веће, због рестрикција које ће донети енергетска криза.

Незадовољство је пример стварне демократије. Оно је, без разлике, свачија имовина и вероватно једина коју ће људи – хтели, не хтели – у будућности поуздано увећавати.

Све друго ће им све више недостајати.  

Борба радничког покрета, на његовим почецима, („синдикалана активност“) може се једним делом тумачити и као борба за право на незадовољство, незадовољство радника сопственом судбином, својим свакодневним животом у капитализму.

Синдикални покрет је настао онда када је капиталистички систем дефинитивно поразио „радничку класу“.

Насупрот опшем мишљењу, радници „радничким протестима“ – у ствари –  раде у корист капиталиста.

У том смислу, радничко незадовољство је важан део процеса репродукције капитала. Ово осећање подржава капитализам, тако што га додатно подстиче и убрзава његово кретање. Он напредује захваљујући томе што незадовољство у њему раст и помоћу њега капитализам постиже оно што му је (заправо) најважније – јача своју моћ доминације.

Уколико, не само радници, него и сви други, не би осећали незадовољство и ако више не би имали разлога за негодовање (повод за „грађанске протесте“), уклико би свима све било потаман, или сасвим све једно, грађанско друштво – овакво какво ми познајемо – највероватније не би опстало.

Капитализам би се зауставио у свом кретању и то би био његов крај.

Постојећи (капиталистички) систем, такво незадовољство – свеједно чиме, друштвеним положајем и(ли) актуелним режимом – одржава и додатно подстиче (чини га трајним), а као излаз из њега, великодушно свима  додељује “право на срећу”.

Генијална досетка, како би се њихов поглед преусмерио са проблема (приватне) својине и ово суштинско питање потиснуло (апстрактном) „потрагом за срећом“, да то трагање (без сумње, узалудно) буде њихова главна преокупација.

„Право на срећу“ је била “сјајна” буржоаска досетка, либерално-демократска обмана, виртуална“шаргарепа”, која је савршено одговарало друштву „стављеном у покрет“, друштву које ће убрзо (у целини) постати малограђанско.

Оно данас постоји у различитим режимима хипер потрошње.

Реч је о идеалном моделу, с обзиром на више-мање ограничена новчана средства, којима располаже „потрошачка маса“.

Упркос неједнаких материјалних могућности, свако је због тога једнако незадовољан.

Конзумеризам и телесно (чулно) уживање, сада је главни пут којим се незадовољни крећу, у потрази за својом срећом.

Малограђанско друштво је највећи гарант очуавања социјалних разлика у корист владајућег слоја (и његове моћи доминације), јер они на дну пирамиде не желе да развласте оне на врху (укину монопол приватне својине), него само хоће да им се некако – колико год могу – материјално и статусно – приближе.

Они су умислили да је срећа у томе; да ће им то донети (трајно) задовољство.

Малограђанска борба против система је борба (само) за што бољу позицију у њему. Ништа више од тога.

Са тим мотивом делује и (званична) опозиција.

Данас су сви друштвени и оружани сукоби, сукоби малограђанштине саме са собом, у сопствену корист.

Од тренутка када су људи поверовали како ће видљивим стварима и телесним задовољствима надокнадити оно што губе везивањем за „невидљиве духовне вредности“, више су желели да купују, него да мање раде.

Малограђански осећај задовољства (и привидна срећа) у гомилању материјалних ствари, није могла да укине стварно (а потиснуто) незадовољство, потекло из осећања изгубљене независности. Стицањем материјалних добара, оно се није могло уклонити, а томе је савршено ишла на руку упорна потрага за варљивом потошачком срећом.

„Ах!“ –  кажу технофили – „Наука ће све то средити! Победићемо глад, елиминисати психолошку патњу, учинити да сви буду здрави и срећни!“

Да, наравно. То нам причају већ двеста година.  Индустријска револуција је требало да искорени сиромаштво, учини свакога срећним, итд. Стварни резултати су били потпуно другачији.

„Индустријска револуција“, Велика Британија

Технофили су безнадежно наивни (или склони самообмањивању) у свом приступу друштвеним проблемима. Они нису свесни чињенице (или је игноришу) да када се велике промене, чак и наизглед корисне, уведу у друштво, оне производе низ мањих промена, већином непредвидљивих.

Резултат је друштвени поремећај.

Зато је врло вероватно да ће технофили, у својим настојањима да победе глад и болест, као и да припитоме и усреће људе, мало по мало, створити друштвени систем оптерећен ужасним проблемима, много већим од данашњих“. (Теодор Џон Качински аkа Unabomber)

Ерих Фром је укaзивао на то да  наше потребе нису оне које нам намећу „верници економизма“ и да њихов начин „трагања за срећом“ не доноси благостање.

Напротив.

Заправо, ту није реч о благостању, него о моћи доминације. Зато је и створено ово друштво припитомљених, незадовољних, несрећних људи, усамљених, утучених, деструктивних и зависних.

Данас је незадовољство свеопште, јер сви живе испразним животом потрошње, у малограђанској илузији потрошачке среће.

Похлепа и тежња за доминацијом, у овом „последњем времену“ хипер потрошње свега, неће усрећити запад, него ће га – неминовно – довести до духовне и материјалне пропасти.

Насловна илустрација: Павел Кучински, „Златни окови“

 

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. vilogorski

    . Inspirisan tekstom,
    Zašto nemamo nikakvu stranačku strategiju u političkim programima kako oživeti proizvodnju, jer bez novostvorene vrednosti i privrede nema nam nikakvog pomaka ka boljem. A, bez proizvedene robe i radnika, mi postajemo bezvredna zemlja. Radnici nisu samo manuelni, mada će oni koji stvaraju dobit svojim rukama uvek biti potrebni. Treba proizvesti robu, to bar radnici umeju.Ne može se živeti samo od usluga, banaka i monetarnog mešetarenja, niti od stranih investitora, a ni od rasprava oko rodoljublja i vernosti Srbiji. Zato što ovom državom vladaju neiskusni, nestručni i nekopetentni ljudi, koji ne znaju da misle dalje od svoje stranačke ideologije. Oni zaista neće da se bave radničkom klasom kao neposrednim proizvođačima i konzumentima. Ne može se potsticati potrošnja ako nema proizvodnje i radnika koji za svoj dohodak kupuju robu. Naša loša socijalna situacija političare nimalo ne brine. Iz razloga što su bezosećajni, ali i zato što ne znaju da misle. Važno je zabaviti se zakonom o zaštiti životinja, gej brakovima, posvađati se oko budžeta,državnih neprijatelja i pobrinuti se kako na predstojećim izborima sačuvati svoje dosadašnje pozicije.

    Reply
  2. Marko

    DObar tekst.

    Sustina je u poistovecenju pojedinca i kapitalisticke masine, o verovanju da je srecan jer se ukljucuje u proces proizvodnje i potrosnje.
    Proces pretvaranja u potrosaca nije nametnut. On je spontan. Setimo se ex-yu i zelje ljudi da poseduju stvari odredjenih marki i zbog toga da putuju do Trsta. Njihove osnovne potrebe su bile zdovoljene sistem ih nije pritiskao, ali oni su hteli da imaju status, visi od bliznjih.
    Uporedimo ovo sa siromasnbim predelima latinske amerike u kojima ljudi gomilaju prazne gajbe Koka kole u dvoristima, ne bi li tako ikazali svoj drustveni status.

    Ukratko, pretvaranje radnika u potrosaca se desilo cim ej radnik imao dovoljno sredstava za to.

    Medjutim, ubrzanje potrosnje i proivodnje je eksponecijalan proces. Svi znamo kako se takvi procesi zavrsavaju.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.