facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Повратак доколици

Ненад Ћурковић: Повратак доколици

„Наше слободно време, дефинитивно више није доколица.

Доколица је сасвим истргнута из  нашег свакодневног живота.“

Ги Дебор

 

Шта је доколица и како је користимо? 

O овој теми је много писано, а вероватно први који је то урадио, још 1899, био је Торстен Веблен, у својој чувеној студији под називом Теорија доколичарске класе. Он је доколицу разумео као непродуктивну потрошњу времена, доступну само вишој класи. 

Тада је то било тако. Само су привилеговани могли да уживају у доколици. Међутим, временом су се околности промениле. Доколица је у складу са „развојем друштва“ – демократизована.

Иако је реч о модерном феномену, историјски непродуктивна потрошња времена није била нешто сасвим ново. Она је имала дугу предисторију.

Током неколико месеци, у Римској републици (до I века п.н.е), римски грађани нису радили. У фебруару 21 дан. Затим, у току већег дела октобра, као и у децембру. 

Када је (касније) Рим покорио медитерански свет, у свим великим градовима империје, захваљујући  дотацијама које је гарантовала и делила држава, римски грађани су живели у доколици. Већи део становништва је уживао у непродуктивној потрошњи времена. То је било доба „хлеба и игара“ (panem et circenes). 

Доколица је била идеал слободног Римљанина, не само патриција, него сваког грађанина. Она није била пуко траћење времена, него одређен начин живота. То је било време посвећено друштвеним темама, испуњено разговором, политичким расправама, учешћем на скуповима, јавним окупљањима, присуством у бројним заједницама и удружењима, али не и раду.

Изворно, доколица није била време лењствовања.  

У средњем веку, еснафи су установили веома повољан распоред радних и нерадних дана. Када су пословали, радили су и по 16-17 сати дневно. Међутим, у појединим еснафима, током године, било је и до 200 слободних дана. 

У то доба, не само у Западној Европи, него и у муслиманским земљама, и Банту друштвима у Африци, период рада био је врло кратак, па се о њима може говорити као о културама доколице

Ни средњевековна беспослица није била „празно време“, него период испуњен свечаностима посвећеним обнови заједнице. 

То је смисао доколице.

Слободно време није представљало слободу од рада, него напротив, слободу за делање у његовом идеалном облику, или за неку другу врсту смислено испуњеног времена. У том погледу, доколица је схваћена као нужан предуслов сваке трезвене (у најбољем случају, духовне) активности, претпоставка испољавања разборитог понашања и  истовремено његовог ритуалног посвећења.

Са индустријском револуцијом та врста слободног времена, коју су људи уживали у прединдустријским друштвима, је нестала. 

Од XVIII века, нa Западу се радило дуже и напорније него икада пре. Међутим, ако упоредимо доколицу каква је постојала пре XVIII века, са данашњом, приметићемо да је слободно време демократизовано и сада у њој могу (потенцијално) да уживају сви, а не само мала група привилегованих. 

У Риму су радили робови (мада су и они имали своје празнике и прославе), а у средњем веку кметови, док су грађани и занатлије мање-више пландовали. 

Данас је доколица на располагању свима и одавно није привилегија мањине, иако је само неки користе, а остали (највећи број људи) су свом слободном времену променили смисао и претворили га у време испуњено плиткоумном забавом. 

У том погледу, можемо рећи како у савременом друштву доколица једва да постоји и да је њен смисао већини непознат.   

Предмодерна доколица је била надокнада за умањену продуктивност и веома ограничену могућност потрошње. Људи су прихватили да мање раде (и троше), да би заузврат имали више слободног времена, како би комотно могли да учествују у свечаностима, које су биле неизоставан део живота заједнице.  

Сада је та ситуација сасвим другачија, зато што данас технолошка средства омогућавају масовну производњу и чине наше друштво „друштвом неограничене потрошње“ свега, па и „слободног времена“. 

Ако упредимо доколицу претходних, традиционалних заједница, са овом данашњом назови „доколицом“ масовног (потрошачког) друштва, разлика је у томе што је то некадашње нерадно време било испуњено ритуалима и свечаностима, а ово садашње површном разонодом.

Посматрано у целини, то је тако. 

Савремени човек у тој мери индивидуализован, да његов свакодневни живот више нема везе са смисленом активношћу која је била обележје живота у предмодерној заједнице и јаким емотивним набојем традиционалног заједништва. 

Исто важи и за доколицу.

У модерном времену она је изгубила свој изворни смисао. Слободно време више није слободно, него је сада у потпуности подређено захтевима потрошачког друштва .

Оно што доколицу данас чини другачијом у односу на све претходне, није дужина слободног времена. Јединственом је чини њен садржај. У тој мери је измењен, да она заправо више и не постоји.

Доколица је сада обесмишљена и сведена на „слободно време“ испуњено лаком забавом.

Став да она не треба да буде траћење времена, него паметно искоришћен временски период испуњен неком смисленом активношћу и да рад није произвођач него је производ доколице, данас се оцењује као несавремен, јер у данашњем друштву то одавно није тако. 

У капитализму, смисао коришћења „слободног времена“ се потпуно изменио. Тако је било и у некадашњим социјалистичким земљама. 

На почетку, модерни човек је веровао да ће прогрес техничке, науке и технологије, као и развој индустријске производње, довести до тога ће ова цивилизација неизбежно постати „цивилизација доколице“. 

Било је то опште место. Готово сви су очекивале да ће им прогрес управо то омогућити. Такав развој ситуације  је било у складу са њиховим жељама и зато су са пуно оптимизма у томе активно учествовали.

Већина мислећих људи, у другој половини XIX века, чврсто је веровала да ће прогрес свима донети дуготрајну доколицу, коју ће свако проводити на користан начин, највише читајући, учећи и проширујући знање, искористити је да постане културнији. Такође, да ће људи имати све више времена за дружење, путовања, ширење видика увидом у начин живота и искуства других народа и цивилизација…

Едуар Џон Мента – Слушкиња чита у библиотеци

Чврсто су веровали како ће са економским прогресом свако лично напредовати, постати још бољи, добронамернији према „ближњима“, да се са другима више неће сукобљавати, нити тежити да над њима доминира, него ће се окренути својој унутрашњости и посветити духовном уздизању и да ће људи ( на основи тога) између себе успоставити блиске, пријатељске односе. 

Међутим, показало да је то била утопија, само низ лепих жеља, које нису имале никакво утемељење у стварности. Оваква нереална очекивања нису се заснивала на озбиљном опажању чињеница, него на наивној вери у то да је човек по својој природи (урођено) добар и да само треба створити услове да их до краја испољи.

Веровали су да је довољно ослободити га тежине рада и омогућити му више слободног времена.

Друштвени развој није потврдио овакво гледиште. Прогрес је донео нешто потпуно различито од тих првобитних очекивања. „Слободно и демократско друштво“ створило је далеко више проблема, од оних за које се веровало да ће их решити. 

Начин  рада у индустријском процесу производње, пресудно је утицао на садржај нерадног времена, одузимајући доколици њен изворни смисао.

Уместо да то време буде паметно искоришћено, оно је полако постајало „празно време“, све више испуњено – у најбољем случају – лаким забавним садржајима. 

Доколица је временом обесмишљена, у тој мери да о њој више није било ни говора. Првобитни оптимизам је нестао. Људи су постали далеко реалнији у својим очекивањима.    

Садашње слободно време није ништа друго него ,,празно време“, дато (индивидуализованом) човеку да га испуни по својој вољи, онако како наводно искључиво њему одговара. 

Међутим то је тако само на нивоу модела. 

Данас „слободно време“ више није слободно. Приватност је добила друштвени карактер, јер је власт сада – посредно или непосредно –доминантно присутна у свим сегментима нашег свакодневног живота, па и у нашем слободном времену, које испуњавају наметнути забавно-пропагандни садржаји. 

И слободно време је до краја комерцијализовано.

Забава је потиснула жељу за размишљањем, стицањем знања, личним усавршавањем. Игнорантски став је укинуо критичку свест, у крајњој линији, унутрашња пасивност је истиснула идеал слободе и личне иницијативе. 

Данашње слободно време, по свом садржају, има облик негативне утопије. Њега можемо да испунимо по својој вољи, али оно је (реално) – то нам очигледно промиче – до краја условљено, чак предетерминисано. 

Свако са њим (потенцијално) може да ради шта год хоће. Међутим, већина не само да је незаинтересована да у томе буде оригинална, него је и неспособна да га искористи као „простор слободе“. Зато је данас то време робовања бесмисленим садржајима масовне поткултуре, испуњено површном (лаком) забавом, рекламним порукама и идеолошком пропагандом, коју емитуји и службени и „слободни“ (комерцијални) медији. 

Живимо у масовном друштву и већина ради оно што и други раде. Управо то подстичу масовни медији: конформизам, а у складу са тим и потрошњу истоветних садржаја. 

Празновање, као основно обележје доколице, данас је сведено на ритуале потрошње и додатно обесмишњено типичним облицима комерцијализоване забаве индивидуализованих (изолованих и усамљених) појединаца, у маси истих таквих јединки.

Готово сви, свакодневно, своје „слободно време“ користе на исти начин. Веома је мали број оних који желе да је искористи тако што ће се у том периоду понашати као аутомномна бића и дати му некадашњи смисао доколице.

Сада је то време вулгарног хедонистичког уживања, плиткоумног конзумеризма. Терен „идеолошке хомогенизације“ потрошачког друштва.

На површном нивоу, пријатније је бити код куће, седети испред телевизора и гледати неки забавни програм, него бити на радном месту, оптерећен пословним проблемима. Упркос томе, тако проводити време није богзна шта. Међутим, већини је и то сасвим довољно, и они се у тој ситуацији наводно осећају задовољно. То их кажу опушта и срећни су, јер у том периоду не морају ништа да раде. Тако пасивно прихватају све садржаје који им се намећу као тема, и помирени су са чињеницом да њихово „нерадно време“ у потпуности организују масовни медији.  

Медијски програми испуњавају ово време и истовремено их онемогућавају да га боље искористе. То је период дана када им одузимају памет, заглупљују их, тако да они више нису у стању ништа друго да раде осим да пасивно посматрају оно што им се емитује и примају садржаје које им медији непрекидно пласирају.

Већ су толико навикли да га на овај начин проводе, као гледаоци, тако да више нису у стању да ту ствар виде другачије и било шта предузму да то не буде тако.

Досада је редовни пратилац овакве испразне забаве. 

Због досаде, потреба за разбибригом је све већа, а што је више времена проведеног у бесмисленој разоноди, досаду је све теже поднети.

Овакав однос међузависности досаде и забаве, људе претворене у публику психички исцрпљује.

Доколицу данас испуњава спектакл, који представља лажну слободу. 

Лажна слобода је досадна, а досада – репресивна.

Спектакл се нуди као једини лек против масовног проблема досаде. Међутим, уместо да досаду лечи, спектакл је увећава. 

Ширењем спектакла досаде постаје све већа, а тиме и репресија. 

Очигледно да је решење на некој другој страни, али конзументи оваквих садржаја то више нису у стању да схвате. Њихова свест је сужена бесконачном забавом, а унутрашња празнина потпуна и данас сасвим по мери малоумног конзумеризма, искључиво хедонистичко-потрошачког начина живота.

Зато је овој бучној већини, која се хронично досађује, смешна идеја да своје слободно време не треба да троше само на забаву, него да га искористе и као време у току којег би на миру и у тишини покушали да наслуте шта је прави смисао њиховог живота (и испуне га квалитетнијим садржајима).

Сви који предност дају забави, а такви чине већину (масу данашњег масовног друштва), никада неће себи осмислити живот. Биће све испразији и осетиће све последице које такво унутрашње стање изазива, од досаде до душевне патње, од осећаја бесмисла, до потпуне резигнације и озбиљних психичких проблема.

Ове појаве су већ увелико масовне и представљају неке од највећих проблема савременог света. Друштво их не решава, јер на томе профитира, и економски и идеолошки. 

Нико овим непријатностима не може умаћи. То је немогуће и најпрофињенијим облицима уживања, нити се излаз из те ситуације може купити новцем, јер нико није толико неосетљив, без обзира колико су снажни његови умишљаји и способност да такве ствари с (искреним) презиром игнорише.    

Испустити шансу коју им пружа доколица и препусти медијима да испуњавају њихово „слободно време“, сведочи о недостатку жеље да се баве озбиљним стварима. Навика да време када не раде попуне безвезном забавом, одузело им је могућност да схвате шта је прави смисао људског живота и шта им заиста недостаје.

Такав немар свој врхунац достиже управо у периоду између два радна дана.

Савремено друштво намеће слику како треба проводити „слободно време“ и пасивна публика, под утицајем масовних медија и економске пропаганде, то прихвата као и све друго што им се на такав начин подмеће. Увек је то слика (бескрајне) забаве, која их одвраћа од њихове унутрашњости (унутрашњег живота). И уместо да „нерадно време“ буде време доколице, тренутак у којем се човек привремено ослобођен свакодневних брига, поново открива себе (и смисао људског заједништва), размишљајући о томе шта јесте и шта би требало да буде, оно је искључиво време разбибриге и забаве, које му омогућава да се у том периоду потпуно искључи и (привремено) на све заборави (и на себе, и своје стварне потребе). 

То је сасвим у складу са свеукупним друштвеним кретањем. 

У модерном (грађанском) друштву је све смишљено тако да људи постојеће стање ствари не посматрају на свесном нивоу. Њима се медијски скреће пажња са стварних, битних проблема, на оне привидне, небитне и крајње бесмислене, да би се онемогућили у покушају унутрашњег самоиспитивања (рефлексије) и окренули искључиво спољашњем (рефлексном) понашању.

Онемогућава им се да разложно мисле, како би се што лакше манипулисало њиховим емоционалним реакцијама. Због тога, они више не поступају разборито, него се поводе за својим афектима. А таквим људима је лако владати.

Њихово „нерадно време“ очигледно није слободно, јер га нису сами освојили, него им је додељено. Слобода је оно што човек сам осваја, борећи против свих притиска, свега што га подређује и тера на конформизам. Оно није ништа више од времена потпуне равнодушности и пасивног гутања садржаја које пласирају медији (у складу са потребама тржишта).

Притом, ако савремени човек није слободан у процесу рада, он не може бити слободан ни после рада. Нерадно време је увелико саставни део радног процеса, и савременом човеку они следују „у пакету“, у целини.

Одавно је избрисана разлика између радног и нерадног времена. 

Данас је и „слободно време“, време  прековременог (волонтерског) рада, период продуктивне потрошње наметнутих медијских и пропагандних садржаја, као и период дана проведен у куповини.

На неслободу слободног времена је указао Ги Дебор у Друштву спектакла

Спектакл је индустријализацијом забаве прерастао себе, проширио се на све сфере људског деловања, колонизирајући наше слободно време.  Тако смо доспели у ситуацију целодневног робовање профиту и постали његове доживотне слуге.

Грађанско друштво све претвара у спектакл. Свет у којем живимо доживљавамо као публика. 

Публику ствара било који облик редовне емисије. 

Доживотни гледалац, онај који само посматра, неће променити ни себе, ни постојећи свет, јер ма колико да је искрено и дубоко дирнут неким садржајем, он то само гледа и пасивно очекује наредни. 

Ги Дебор је у праву: „онај ко стално ишчекује „нешто ново“, никада неће деловати.

Зато „слободно време“ савременог човека и изгледа овако. 

Стојимо по страни и пасивно посматрамо како нас све моћнији механизми друштвене принуде присиљавају да се прилагодимо садашњим приликама. Крајње немарно, очекујемо од власти, одређене политичке организације, синдиката, неког „грађанског протеста“, или „страног фактора“ да измени постојеће животне околности у нашу корист. 

Данас се у сваком аспекту свог живота, религиозном или политичком, етичком  или естетском, понашамо као гледаоци, само пасивни посматрачи догађаја који се одвијају пред нашим очима, чак и кад су за нас од највећег животног значаја. 

Тако користећи доколицу, људи све више тону у конформизам. А што су већи конформисти, себе доводе у све тежи положај (мада им наоко уопште не изгледа тако). 

Подлежемо лажном утиску да смо ми ти који одлучујемо, јер имамо могућност да бирамо између оног што нам је понуђено, да у тој ситуацији самостално доносимо одлуке, не схватајући да смо заробљени у ограниченом простору онога што нам намеће тржиште. 

Проводећи нерадно време на овакав начин, још више смо интегрисани у савремено масовно друштво. 

Тако је садашња „доколица“ потпуна супротност ономе што би она требало да буде. 

Човек исцрпљен радом, до краја депримиран свим оним што му се дешава на послу, неће (тако сломљен) када дође кући одједном постати ведар и  заинтересован – ни мање, ни више – него за лично усавршавање. Вероватно ће само покушати да поправи своје лоше расположење неким забавним садржајем, да се привремено „потпуно искључи“, и заборави на све оне притиске којима је (на послу) свакодневно изложен. 

Уколико обавља досадан, бесмислен посао, из тога не може да изађе неоштећен. Обележен је својим занимањем; присиљен да се креће у одређеном правцу.

Свако ко је отуђен у процесу рада, сигурно није у стању да се после рада понаша као слободно људско биће. Несумњиво да за то време неће трагати за смислом и унутрашњим преображајем. 

Начин на који модерни човек користи нерадно време, сведочи о томе да рад не представља врхунску вредност, нити да је он сâма суштина људског постојања. Управо тај део дана јасно указује на стварну ведност рада и колики је његов „ослободилачки потенцијал“. 

Слободно време проведено на бесмислен и бескорисан начин, редовно испуњено распојасаном забавом и опијатима, алкохолом, дрогама и сличним стимулативним средствима, сведочи о настојању људи да привремено побегну из овог исувише компликованог и нехуманог света (оптерећеног затупљујућим радом и све глупљим и нехуманијим друштвеним и политичним односима),  у којем они више не виде своје место и не налазе у њему елементарну сигурност.

Не можемо очекивати да „слободно време“ буде време испуњено креативним и стваралачким радом, да оно генерално буде другачија него што је сада, све док рад, посао који свакодневно обављамо (за плату), буде отуђујући и бесмислен, сведен на пуко ринтање. Нити да допринесе егзистенцијалној сигурности, у условима потпуне економске несигурности. 

Ако је у тако организованом процесу рада човек роб (или као сувишан, избачен на улицу), он ни после рада не може бити другачији. Тек тада није у стању да се понаша као аутономно биће.

Само један (мали)  број људи тај период не користи за убијање времена лаком забавом, него као доколицу, у току које се посвећују озбиљним активностима, кроз које до изражаја долази њихова личност.

Већини то је потпуно бесмислено, „глупо и без везе“. 

Међутим, једино такво коришћење нерадног времена, као доколице, може живот да учини смисленим. 

Таква врста доколичарске активности, сведочи о другачијим навикама,  посебном квалитету воље и сасвим специфичној врсти карактера, који се разликује од масовног. Само на тај начин, тим видом понашања, може се наслутити шта је прави смисао људског постојања, а свакодневни живот уреди тако да се у највећој мери избегну привлачне силе нихилизма. 

Доколица је сасвим смислено и особено коришћење слободног времена, а њен садржај је резултат личне иницијативе. С једне стране, то значи одбијање да се иде линијом мањег отпора, коју нам наше друштво увек нуди да би нас поробило и у складу са модним трендовима континуирано експлоатисало, као хедонисте склоне луксузу и незасите конзументе. 

Захваћени струјом друштвеног кретања, људи раде ствари које не дају смисао њиховом животу, него га напротив укидају, а њихово постојање чине бесмисленим. 

Рад не би требало да буде произвођач слободног времена, него (напротив) његов производ. Рад би у свом идеалном облику изгледао тако да свако ради онолико колико треба и онако како жели.

У том смислу, слободно време није време потпуног нерада (неодговорног пландовања), него доколица, засебан и аутономан ентитет, простор смислене људске активности.  

Доколица мора бити место где ћемо одабрати пут којим се теже иде. Истинске тешкоће морамо савладати сами. Само паметно искоришћено време после рада, може нас испунити истинским (унутрашњим) задовољством.

То је смисао доколице.  

Начин њене употребе може имати и облик друштвене критике (и практично критике рада како запослености), која је полазна тачка за нови однос према друштву. То подразумева, не бегство од друштва, него критички однос према њему, одбијање пасивног прилагођавања захтевима тржишта, стални отпор према томе. 

Доколица је прилика за такав вид противљења.

Без критичког става, човек се препушта површностима конформизма, утапа у потрошачку масу и постаје само изоловани индивидуум у гомили исто тако усамљених малограђана. 

Имамо само један живот и не смемо га протраћити.  Чак и ако нема Бога, није све дозвољено (тек тада није све дозвољено!), јер су сви тако проживљени животи потпуно илузорни и бесмислени. У том случају, као да нисмо ни постојали, без обзира колику смо штету током живота нанели себи и другима. 

Доколица је суштинско питање. 

Треба се озбиљно посветити времену које нам преостаје после рада, јер је оно изузетна прилика да нашем постојању дамо истински смисао.

Један од најважнијих задатака данас је повратак доколици.

Доколица је предуслов духовног живота. (Џозеф Кeмбeл)

Ову шансу морамо искористити, без обзира колико су тешке околности нашег свакодневног преживљавања (и баш због тога).

   

Насловна – Жан Оноре Фрагонар, „Љуљашка“, 1767.

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Marko

    Sjajan tekst. Topliko se malo kod nas zna o Spektaklu i radovima Debora.
    Mozda smo zato tako prigrlili neoliberalizam i konzumerizam.
    Mozda zato sto smo toliko prazni.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.