facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Право и обавеза, обавеза и слобода – први део

Ненад Ћурковић: Право и обавеза, обавеза и слобода – први део

„Људи не уживају у додељеној слободи, него тој слободи морају да се прилагоде.
Та слобода је принудна, јер их тера да се ослободе онога у чему су претходно живели.
Додељена одозго, самим тим ова слобода постаје обавезна.
Особи не преостаје ништа друго него да искористи тај уступак.
Таква слобода нема алтернативу.
Зато живот у њој постаје кошмар, опсесија.“

Пјер Паоло Пазолини

 

Оно што је по закону мора се поштовати, или по савести, или по сили закона. Смисао правних норми, садржаних у њему, не може се проблематизовати. Остаје нам само да се понашамо онако како он то од нас захтева.

Без обзира какави су правни прописи и шта год о њима мислили (да су бесмислени, штетни, или криминални), обавезни смо да по њима поступамо (и онда када су они заиста такви). Ако то не чинимо, подлежемо санкцијама (мерама принуде; казни).

Такав је правни поредак.

Готово сви се тако понашају, не само због тога што могу бити кажњени, новчано или затвором, већ и зато што хоће да буду беспрекорни грађани.

С обзиром на то, не треба да чуди што иза тога следи малограђанска прича о добрим васпитању и томе да се тако држи до свог сопственог угледа.

Конформисти, којима је стало до друштвене репутације, безусловно поштују закон, ничим га не доводе у питање и тим легализмом се поносе („Ја сам легалиста“).

То не чине само због свог угледа, него и зато што је то безбедно. Њима је – пре свега – стало до тога да избегну сваки могући ризик. Такав став повезују чак и са моралом. Морално је понашати се по закону. Кршење закона је неморално, срамно (достојно грађанског презира).

Са једне стране, ово има неког смисла, јер је морал такође – људском одлуком – утврђени (унапред захтевани) начин понашања. Али, с друге стране, оно што је – у складу са грађанским схватањима – морално, није обавезно и етично (и најчешће није, без обзира што се редовно ова два појма – морал и етика – погрешно користе као синоними).

Но, (мало)грађанима је битна форма, како нешто изгледа, а не шта оно стварно јесте. Једнако као и законодавцу. Важно је поступати по закону, не улазећи у његову суштину. Треба се понашати онако како то закон прописује и не питати се колико све то има смисла, и у којој мери је бесмислено, штетно и нехумано.

Редовно слушамо: „Има ко о томе треба да размишља“.

Наше је да се владамо по утврђеним законским нормама, а све друго, па и размишљање о њиховој смислености, законом није предвиђено, тако да се супротно мишљење, свака критика (и она најдобронамернија), може тумачити као кршење тог закона, за шта следи предвиђена казна.

Људи су већином покорни грађани и понашају се у складу са законом,  показујући другима како је то лако и сасвим нормално, и да није тешко бити фин.

Често се може чути: „Такав је закон, а он се мора поштовати“.

Томе нас уче и амерички криминалистички филмови, у којима се полиција обрачунава са прекршиоцима закона.  Иако се у таквим филмовима све врти око полицајаца, који на крају – као у вестернима – увек побеђују, ту је (заправо) главни лик закон, јер се његов углед ничим не доводи у питање. У њима се он велича више од полиције. Такви филмови нам, посредно, стално сугеришу да се закон безусловно мора поштовати, какав год да је.

Тежиште је увек на закону.

У тим серијалима има и филмова о непоштеним полицајцима, али закон је у свакој варијанти  правичан и такве „негативце у редовима закона“, на крају, раскринкавају они поштени (и приводе правди), као здрави делови –генерално – узорног друштвеног система (који је такав, баш због тога што је утемељен на закону).

Они нас уче да се закон, као такав, мора беспоговорно поштовати. Оваквим филмовима, публика се дресира у том правцу и нема ни једног трилера у којем се проблематизује садржина било којег закона (ни и у оним који су рађени „према истинитом догађају“).

Чак је и „Прљави Хари“ „прљав“ у складу са законом (најбољи пример за то је филм „ Клопка за инспектора Калахана“).

Сваки „криминалистички филм“ је једнократна дресура гледалишта, како би „утувили у главу“ да се закон, какав год да је, мора ћутке прихватити и да се никада не дође до тачке у којој би се поставило питање о смислу и оправданости његових одредби.

Све прљавштине везане су искључиво за његово непоштовање, а он је увек (у таквим драматизацијама) потпуно чист, и ван сваке сумње – позитиван лик.

Прљави Хари: Клопка за инспектора Калахана (1973)

Али закони који се доносе – посебно данас (и овде код нас) – су такви да, у етичком смислу, не заслужују поштовање (напротив), као ни њихови доносиоци (укључујући и оне који су их установили).

Ови закони су чак и отворено неморални, са становишта не само традиционалног, него и тренутно владајућег морала.

О томе колико су етички нерихватљиви, да и не говоримо. Зато захтевају озбиљну расправу и снажан отпор.

Закони се данас доносе, не да се нешто уреди, поправи (друштвени поредак), него да се све потпуно преуреди, сасвим измени (чак и наш менталитет).

У позадини такве законодавне активност је пљачка. Не само отимање новца, него и нашех идентитета.

Овакви закони подривају досадашњи систем односа, и принудно мењају стање друштвене свести.

Такав је нпр. предлог измена Кривичног закона, који забрањује да било ко тврди супротно од службеног става ЕУ, да је „у Сребреници извршен парцијални геноцид“. Забрана би се односила и најбаналније питање које би гласило: Ако је то заиста тако, чему онда овај закон? Управо инсистирање да се он прихвати тако срочен, убедљиво указује на сасвим супротан закључак.

Овакве законске одредбе се доносе и због ритуалног понижавања нације и да се силом закона измени наш национални карактер.   

Ту је – поред свега – и законодавна активност, која за последицу има озбиљан удар на здравље нације, јер се оно оваквим законима багателише, једнако као и наслеђена инфраструктура, расипа као јефтини и непотребни „ресурс“.

Такав је овдашњи закон о обавезној вакцинацији деце, вакцинама на којим пише „земља порекла непозната“ и због којих се лекари (који вакцинишу децу) не усуђују да својим потписом потврде како оне нису штетене.

У томе се не види никакав проблем и власти преко тога глатко прелазе, остајући непоколебани у томе да је то што раде потпуно исправно.

Ако се имају у виду подаци здравстевених истраживања, који су утврдили везу између вакцинције таквим вакцинама и масовног аутизма код деце (а најмање озбиљних оштећења имуног система и тешких алергија), као и циничне изјаве Била Гејтса, који говори у име владајуће елите, да се оне дају „у циљу депопулације“, јасно је да се о оваквим законима и те како мора расправљати.  

Сви који су учествовали у доношењу таквог закона, они који су одредили казне за њихово непримењивање (присиљавајући родитеље да буду саучесници), затим посланици који су гласали да он буде усвојен, и лекари који лобирају за фармацеутске компаније (а као гаранцију нуде само своју реч) и ћутке вакинишу децу таквим вакцинама, уместо да кривично одговарају, у ту позицију – уз благослов режима – доводе све оне који износе приговоре против овако скројеног закона и дају стручна мишљеља о штетности таквих вакцина (за које се не зна каквог су састава, и да ли уопште спречавају заразу, као и које све болести и трајна оштећења изазивају).

Власти све то допуштају, јер размишљају само о политичким поенима код страних налогодаваца и својим провизијама. Једино им је до тога стало. Све може да пропадне и сви други нестану. Важно је само да њима буде добро, а све остало је подређено томе.

Данас је законoдавна активност у складу са прекомерним (јавним) испољавањем моћи доминације, једне неспособне и грамзиве власти, која се према свом народу крајње бахато и пљачкашки понаша, а према својим политичким менторима и наредбодавцима – снисходљиво и улизички.

То је једно што она уме и жели.

Ни једна власт, није била отворено непријатељска према свом народу (или, ако хоћете, „према својим грађанима), као ова садашња. Несолидарност, безосећајност и бруталност, са којом доноси овакве законе и начин на који их спроводе „надлежни органи“, разбија све позитивне националне митове о Србима, као и оне грађанске о грађанској солидарности, а пре свега митове о грађанској слободи и демократији.  

Државне институције раде по штетним законима, тако што их поштено примењују. Такође, у свом раду, полиција, судије извршитељи, контролори, спроводећи га, њиме правдају своје насилничке и нечовечне поступке.

Садашњи тоталитарни карактер правне државе само је врхунац њене репресивне природе, који се историјски (прогресивно) мењао на штету оних који су живели у друштвима која су била (прецизно) правно регулисана.

Реч је о западним слободним друштвима, „слободним“ управо због позиције и доминантне улоге правног порека у њима.

Ми сада – принудно – прихватамо капиталистичке, западне вредности, па тиме и такво схватање закона (и његове примене), и далеко више (него у претходном социјализму, који је такође био западни производ) на својој кожи осећамо његов „смисао“ и уочавамо његове крајње циљеве.

Са идејом политичке коректности, која захтева „толерантност према другом и другачијем“ (мањинска права), који је део тог законодавног пакета,  Кантов категорички императив је подигнут на куб.

Упркос томе што је категорички императив општеприхваћен као водећи принцип таквог духа закона и велико мисаоно достигнуће модерне западне цивилизације, он – у суштини – представља драстично сужавање поља слободног деловања појединца, јер на основу њега мора да се уважи право имагинарног другог и другачијег и његова фиктивна „слобода“.

Апстрактност категоричког императива има сасвим реалне последице.

Свако је практично (унапред) ускраћен овом мисаоном представом, која се испречила као општеприхваћена категорија грађанског понашања и форма међусобног опхођења, и ту је само да би одузела слободу свима (свакоме, појединачно) у корист друштвене моћи контроле. С друге стране, управо због тога, његовог фиктивног карактера, неки су фаворизовани тако што им се додељују посебна мањинска права, чиме се они доводе у привилегованији положај у односу на већину, преостале „грађане“.

Закон не даје слободу. Он је прописује.

Законом се ствари уређују, стављају под котролу. Право и слобода указују на то да је све под надзором, да је реч о одређеном ускраћивању, а пре свега ограничавању стварне слободе у корист оне правно допуштене.

Кантов категорички императив је укидање слободе појединца у филозоско-правној форми, наизглед необорива теоријска подршка у обезбеђивању „грађанских слобода“, а заправо ограничавању слободе свих (и изоловању сваког од свих других), а затим и у корист носилаца власти и неких који су – у одређеном тренутку – од користи постојећем систему.

Он јесте згодна досетка, али је лако оборив, јер није тешко уочити његов фиктивни и рестриктивни карактер.

Имануел Кант

Добар пример за то је закон против насиља у породици, као и закон о родној равноправности, који доводе у привилегован положај жене у односу на мушкарце (један пол у односу на други) и хомосексуалне, трансродне и трансгресивне људске појаве (неке произвољно конструисане „родове“), у односу на све друге хетеросексуалне особе, наводно родно баналну и сексуално превазиђену већинску популацију, која припада хетеронормативном социјалном обрасцу.

Категорички императив је и данас највиши облик теоријског озакоњења државне власти, и постколективизма савременог (масовног) друштва. Но,  када је у питању самосталност (стварна слобода) појединца, неприхватљив је овакав друштвени инжењеринг, који се на тај начин спроводи (доношењем и применом оваквих закона).

У крајњем, правни систем регулише односе у друштву, настојећи да оно буде, пре свега праведна целина, што значи да људима ограничава слободу, и све њих подређује (више или мање) постојећем правном поретку.

На основу права, поредак је испред људи и њихове слободе.

Зато је у друштву човек увек поробљен друштвом (сваки друштвени поредак је репресиван).

Због тога је он праведна целина, праведна у оној мери у којој није слободна, онолико колико свакоме ускраћује његову слободу.

Истина, некима мање а некима више.

Једнакост пред законом је само једнакост у правима, али не и у обавезама. Када је о обавезама реч, неки их имају више, а неки мање (а тиме и више и мање слободе у свом понашању).

Право и постоји због обавеза, а не због праведности и слободе.

Сви једнако подлежу закону, али је он према некима блажи, а према другима оштрији (већ према прилици).

Мањина је привилегована, а већина трпи.  

Језичка „квир“ (Queer) перверзија, која покрива ону физиолошку, у Шведској је већ утврдила постојање осамдесетак некавих „родних идентитета“ (на радост свих оних који маштају да Србија једног дана постане иста као и „развијена Шведска), и законски установила (под претњим казне, због „вербалног насиља“) обавезне начине обраћања таквим „идентитетима“ (што је по оваквим критеријумима такође вербално насиље, али се оно у овом случају потпуно „превиђа“).

Не сме бити групне слободе, него само индивидуалних слобода.  

Породица је, првоботно, подривана по истом принципу. Француско револуционарно законодавство је прво започело с њеним растурањем. Претходно су је већ уздрмале филозофија и полет XVIII века. Тадашњи револуционарни закони о разводу, наследству и родитељском ауторитету, деловали су погубно на породичну заједницу, јер су донети у корист појединца.

Последице су биле трајне, упркос повременим застојима.

Друштво је већ тада почело да се – законском иницијативом – атомизира, а то се и надаље радило, у све већој мери.  

Појединац је постао једина друштвена јединица, али уместо слободе, та чињеница му је донела најгору врсту ропства.

Индивидуализација га је правно подредила најгорој врсти колективизма, колективизму модерног масовног друштва.

Појединац истина никад није био потпуно слободан у односу на своју средину, али та ограничења нису била пресудна, нити су имала апсолутни карактер, као у ситуацији када је био до краја индивидуализован (одн. потпуно изолован од својих ближњих, своје уже и шире заједнице).

Понашати се „по закону“ значи понашати се на (унапред) строго одређен (законом прописан) начин, а слобода (коју право треба да обезбеди) је слобода од свега, па и од права.

Спрегом права и обавеза, ствара се заправо систем међусобних обавеза.

Право не слаби обавезу, него је – напротив – повећава, а обавеза слаби право.

Слобода је на тај начин сведена на то да свако, самостално, испуњава своје обавезе, користећи се својим правом, које одређује правила прописаног (системски каналисаног, дозвољеног) понашања.                                

Права и обавезе су међусобно повезане системом не повратне спреге, него повратне стеге, узајамне контроле и ограничавања, ускраћивања слободе, укидањем (могућности) заиста слободног деловања појединца.

Право је увек испред људске слободе. Зато се званично не говори о слободи избора, него о „праву на избор“.

Слобода човека је тако слобода да одабере од онога што му је – на основу права – одобрено.

Ако се има у виду колико се у модерном друштву идеолошки глорификује слобода, и са њом – из пропагандних разлога – маше као заставом, не чуди што је у демократији, право претворено у идола и због чега је оно табу тема.

Слобода је истакнута као водећи принцип само да би се дао легетимитет репресији, а репресија је увек уперена против људске аутономије, човекове истинске слободе.

Демократска („отворена“) друштва су репресивна. Људима се слобода додељује, на основу права, у корист аутономије капитала. Правни оквир слободе грађана, мења се у складу са потребама система. Што капитализам више напредује, грађанске слободе су све мање, а слобода капитала је све већа.

Наставиће се…..

Насловна – Жудња за слободом, непознати аутор

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *