facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Преживети телевизију

Ненад Ћурковић: Преживети телевизију

У вртлогу визуелних медија

 

„Када богови хоће некога да униште, 

најпре му дају телевизор“

Артур Кларк

 

Од када се појавила, па све до данас, телевизија заузима централно место у животу савременог човека. Променила га је из корена. Изменила је начин на који мисли и осећа, како посматра ствари, његову перцепцију времена и простора (мисаони и чулни доживљај света), однос свести и подсвести… 

Телевизија је постојала и пре Другог светског рата, али се тек после њега развила као средство комуникације. Током педесетих година XX века стекла је статус најпопуларнијег (визуелног) медија, популарнијег и од филма. У то време, један млади (амерички) брачни пар је изјавио: “Почињемо живот само са најнужнијим стварима: креветом, шпоретом и телевизором”.

У међувремену, телевизија је постала тотални феномен. 

Већ на самом почетку, телевизор је популарно (са симпатијама) назван “прозор у свет”. Људи су од тада ствари око себе посматрали све мање непосредно, а све више кроз телевизор, не директним учешћем у животним ситуацијама, него посредством телевизијске слике. 

Телевизор је у свакодневном животу људи постао један од (најважнијих) посредника, специјализовани уређај за пренос и емитовање слика стварности. Он је врло брзо и укинуо разлику између стварности и телевизијског приказа стварности. Више није било важно да ли је нешто истина или обмана, него да ли је емитовано на телевизији или није. 

Двадесети век је избрисао границу која је делила стварности од привида, у корист привида. То је омогућило неограничену манипулацију “чињеницама”, које су износиле слике са телевизијског екрана. Тако је утврђен и простор “мејнстрима”, а све друго чему телевизија није придавала значај и приказивала, протерано је на маргину и препуштено забораву.

Емитујући (селективно) слике и поруке, којима је истовремено изостављала све друго, ојачавала је доминантну, експлоататорску позицију власти, која је на тај начин успешно манипулисала телевизијском публиком. Телевизија је више него други медији изоловала гледаоце и учинила их неспособним да пруже отпор систему. 

Ернесто Сабато је с разлогом, парафразирајући Маркса, рекао: “Телевизор је опијум за народ.” 

Ернесто Сабато, аутор – Б.Н.

Данас су људи повезани са светом посредством телевизијског екрана. Гомиле усамљених људи седе и зуре у телевизор, одричући се тако непосредног учешћа у животу и директног односа са другим људима, а такав став и позиција (у коју су увучени и којој су се препустили), чини их безвољним, одузима им снагу да се понашају разборито и посвете конкретним стварима.

Друштвена мисао је одмах уочила медијски значај телевизије. 

Маршал Меклуан је био први теоретичар медија. Пре њега нико није медије видео као „пресудан друштвeни чинилац” у обликовању човековог погледа на свет.

До појаве телевизије, теоријска мисао је прeдност давала економској сфери друштва (Маркс, Диркем, Вебер …). У својим теоријским радовима, ови мислиоци нису медије узимали у обзир, јер тада осим штампе ништа друго није постојало.

Нагли напредак технике, науке и технологије довео је до тога да већ следећа генерација теоретичара пише о утицају визуелних медија (новина и филма) на друштво.

Друштвена теорија је временом медијима приписивала све већи значај и истовремено у други план потискивала економска питања, да би се на крају (појавом телевизије) схватило да медијска сфера има огроман (чак пресудан) утицај на обликовање погледа на свет савремених људи и њихов свакодневни живот.

Историјски посматрано, визуелни медији су темељно преобликовали традиционално друштво и изменили психологију модерног човека.  Визуелни медији измичу рационалној критици, јер су у стању да овладају човековом подсвешћу, хипнотишу чула и паралишу сâм дух.  Управо у томе је њихово прикривено дејство на стање људске свести.

Меклуан, опчињен визуелним медијима и њиховом моћи, изнео је своју чувену тезу да су они (у суштини) „продужеци људског тела”. Целокупну еволуцију човека посматрао је и настојао да схвати у складу са њиховим настанком и друштвеним утицајем. 

Савремено друштво је обликовано под снажним дејством визуелних медија (премрежено је њима), тако да га теоретичари данас означавају као „информатичко”.

На крају се појавио и интернет.

А све је започело са штампом.

Штампа је разорила целовитост људске перцепције, дајући примат визуелном опажању. Ова промена у виђењу (и доживљају) стварности, битно је изменила човекову менталну структуру. 

Када је Јохан Гутенберг пронашао пинцип механичке штампе, која је затим била оптеприхваћена, овим својим изумом пресудно је допринео настанаку масовне свести. Штампа је лагано преобликовала стари (традиционални) поредак, изменила и уједначила сензибилитет људи. 

Тако је настао „човек модерног времена“.

Пре тога, у средњем веку чуло вида (око) није било издвојено и привилеговано у односу на друга чула. Није му давана предност, нити је имало пресудну улогу у перцепцији стварности. У том смислу, модерни истраживачи средњевековног и ренесансног погледа на свет, говоре о „кратковидости“ и „кашњењу вида“, као особеном антрополошком обележју тадашњег човека. 

Маршал Маклуан је традиционално друштво у целини дефинисао као „аудитивно-орално“, као културу која је у потпуности одређена употребом слуха и говора. 

Штампа је то променила. Ослањала се на чуло вида, и својим унутрашњим садржајем, „фонетским писмом“, постепено је „окуларну перцепцију“ учинила доминантном. 

Симболичка култура се развијала најпре као култура штампане речи (Антоњина Клосковска). То је довело је до нечег врло битног, „упирања погледа“ приликом читања књига и новина. Дошло је до темељне промене у доживљају света и начину (свакодневног) живота. Последица тога је настанак „визуелног мишљења“ (Рудолф Арнхајм), које је било резултат подређивања најпре чулне перцепције, а затим и мишљења доминацији ока, које се (иначе) сматра „најнеутралнијим и најапстрактнијим чулом“. Ово је пресудно допринело „објективизацији“ (јачању научног духа), визуелном доживљају простора, дало предност еуклидовској геометрији, (касније) њутновској физици… У сликарству, у доба ренесансе, довело је и до појаве централне перспективе, као потпуне супротности дотадашњем сликарском обрасцу приказивања стварности.

Антрополошка основа модерног индивидуализма и главни узрок распада природног (органског) заједништва је последица успостављања „културе вида“, која је подразумевала постојање централне („референтне“) тачке гледишта.

Штампа је одлучујући чинилац у стварању овог новог облика међуљудских односа; главни узрок појаве масовног друштва (Фердинанд Тенис). Она је (истовремено) пресудно утицала и на појаву масовне културе. 

Основна функција штампе је „да манипулише масама, у циљу остваривања политичких и економских циљева“ (Денис Мек Квејл). Овај процес је ишао наруку доминацији механички успостављених друштвених односа, на рачун међуљудских веза базираних на традиционалном заједништву.

У томе је улога и свих других визуелних медија, који су се појавили после штампе. 

Мек Квејл тврди да штампа (и медији уопште) подривају културне и образовне стандарде, дајући предност забави и сензацији. По његовом мишљењу, таквим приступом она подстиче насиље, криминал и неред у друштву, и у први план се гурају приче о њиховим починиоцима и главним актерима.

Штампа је створила и нови друштвени феномен – публику. Многобројну и широко распрострањену. Она је била моћно средство грађанског повезивања најширих размера. Штампа је у свакодневни живот људи, увела образац истоветности, једноличности и уједначености.

Критичари штампе су указивали на то да је битно утицала (а и данас то успешно чини) на усклађивање и изједначавање укуса, мишљења, интересовања, образаца понашања и деловања, на начин обликовања стварности. Све озбиљне критичке анализе указује на пресудну улогу новина у свим врстама манипулација, наметања политичких идеја и систематског „испирања мозга“.

То је половином XIX века био један од главних разлога за увођења обавезног (основног) образовања. Намера је била да се људи описмене и читају, али када је реч о штампи, да истину не траже сами, него аутоматски поверују у све што у новинама пише. 

Штампа је поставила темеље за оно што ће са телевизијим бити доведено до врхунца. 

После штампе, појавио се филм.

Филм обједињује у себи особине два књижевна рода –  романа и драме. Моћ филма је у томе што се у њему поистовећују и лако бркају – фикција и стварност. 

Роман и драма захтевају читалачку културу и напор маште да се из стварног живота пређе у измишљени свет књижевности. Читалац је у извесној мери свестан да је у питању само прича. С појавом филма граница између фикције и стварности се губи. Слика у потпуности прожима гледаоца. Она је реалистична, глас је стваран, па он лако превиђа да то што филм приказује није реална стварност.

Фикције виђене на филмском платну негативно су утицале на човекову моћ расуђивања. Ово су уочили само они најпроницљивији.

„Сваки одлазак у биоскоп, упркос мојој будности, чини ме још глупљим и горим.“ (Теодор Адорно)

Захваљујући својој способности визуелизације, филм је највернија имитација стварности, јер делује на чула вида и слуха, заобилазећи разум и интелигенцију. Он изазива физиолошке реакције, као да је реч о стварном догађају.

Познат је низ примера првог сусрета са филмом. Филмски призори су код публике изазивали панику и истинску траума, као да је реч о стварном дешавању (Најпознатији пример је филм Браће Лимијер, Улазак воза у станицу, из 1895. године).

На крају, све се свело на телевизијску слику.

Древна мудрост каже да једна слика вреди више од хиљаду речи.

Слика је кориснија од говора. У систематском стварању привида, она има већу моћ од штампе. За разлику од слике, реч је много захтевнија. Речи треба слушати и говор разумети, а слике је довољно само гледати.  

Помоћу слика се успешније манипулише публиком, која махнито (без много размишљања) гута све врсте визуелних садржаја.

Хари Худини је говорио како се користио визуелним ограничењима публике, због које она није у стању да прави разлику између илузије и стварног. Тако их је наводио да поверују у постојање онога што (реално) не постоји. 

Брисање границе између стварности и привида, доводи до погубних последица.

Захваљујући визуелним медијима, пре свега телевизији, просечан човек је огрубео и постао неосетљив. Данас је способан само за квантитет утисака.

Догађаје у свету, чак и оне најстрашније, најбруталније, телевизијски гледаоци посматрају као породичну серију, без емоција и етичког става, јер им је свакодневна изложеност оваквим садржајима подигла праг толеранције на насиље, а снизила способност мишљења.

Због тога лакше подносе најразличитије облике репресије и верују у свакакве будалаштине.

Публици је одавно важан једино догађај, његова драматургија и интрига коју (до)носи, али не и његов смисао. 

Сада је све спектакл, тако да ништа нема одређено значење, ни „моралну тежину”. Битно је само да буде брзо и кратко, површно, али драматично. Црно-бели приказ стварности и ништа више од тога. 

На тај начин се успостављају и шире стереотипи, јер нема времена за нијансе, детаље, вишезначност, фине прелазе, суптилне разлике. Једино треба пратити ритам догађаја; не изгубити корак.

Што је више обавештења, вести су површније. Такве информације су по правилу дезинформације. Уосталом, систем информисања постоји не због истинитог обавештавања, него због „спиновања”, да би нас завео лажима и довео у заблуду.

Визуелни медији (пре свега телевизија) су првенствено средства економске и политичке манипулације. Помоћу њих је публику лако обманути.

Међутим, од када редовно гледају телевизију, људи су умислили да све знају о свету, а заправо (на тај начин): „Никада мањина није толико манипулисала већином” (Олдус Хаксли).

Олдос Хаксли

Помоћу телевизије и других визуелних медија, ствара се друштво без памћења. У њему, лаж остаје некажњена, јер више није важно шта се говорило јуче (јучерашња представа за јуче, данашња за данас), још мање шта се обећало (ко ће се тога сећати у поплави нових информација).

Масовно одсуство памћења пружа лажи широко поље деловања. 

Суштина модерног информисања је – корисна лаж. Она доноси добит онима који лажу, а најчешће је добродошла и маси која се лажима обмањује. Манипулатори информацијама редовно говоре оно што људи желе да чују, без обзира што то нема никакве везе са истином.

Телевизија је довела и од тога да воајеризам постане масовна појава, најраспрострањенији вид учешћа у актуелним дешавањима. 

Захваљујући утицају телевизије, гледање је нови начин присуства у стварности, ангажовање без одговорности, чак једна врста средства за умирење. 

Некада је то било немогуће. Учешће у свакодневним збивањима подразумевало је преузимање одговорности. Одбијање да се прихвати одговорност последица је „компулзивне тежње за забавом”,  у чему теоретичари културе виде поуздан знак да је наша епоха незрела.

Витолд Гомбрович је, већ је у првој половини XX века, закључио да је основни  показатељ модерности и најпоузданија категорија за дефинисање савременог човека – инфантилност (незрелост).  

Телевизија је у томе одиграла пресудну улогу. 

У крајњој линији, демагогија успева на плодном тлу масовне незрелости.

Данас, незрели политичари управљају незрелим масама. 

Захваљујући телевизији, дошли смо у ситуацију да је све једнако важно, а то заправо значи да је све постало небитно, односно да је најважније бити присутан у догађајима, али не непосредно, него пред телевизором, као посматрач телевизијског преноса тих дешавања, јер је пасивним телевизијским гледаоцима (у крајњој линији) једино стало да се забаве и макар накратко ослободе досаде. 

Телевизија је укинула разлику између битног и небитног, стварности и илузије стварости, између истине и лажи. Подела је сада много једоставнија: није важно шта је прави смисао нечега, него како то изгледа на телевизији. Више није битан смисао догађаја, већ искључиво његова драматизација.

Телевизији нуди и излаз, одлично уточиште, онима којима је породични живот постао неподношљив. Захваљујући телевизији, чланови породице више не морају бити у блиском контакту, чак ни свесни чињенице да су такви породични односи неприхватљиви. 

Иако су физички заједно присутни испред телевизора, ментално су одсутни, несвесни једни других. У тој ситуацији више не морају да доносе одлуке. Телевизија им је омогућила да то потпуно потисну и решење одлажу у недоглед. 

Сада брачни парови могу да живе заједно без непосредног додира (суочавања лицем у лице), тако што свако за себе „зури у трепераву празнину телевизора“. То је згодан начин бекства од обавеза (од одговорности), и прилика да се истина (лицемерно) сакрије од других и избегне искрено суочавање са сâмим собом. 

Живећи тако у бескрајном монологу, бежећи од интимног људског односа, савремени људи уточиште налазе у крилу технике, која им помоћу визуелних трикова телевизијске слике пружа лажно осећање сигурности, док их истовремено гура у још већу усамљеност.

„Телевизија нас ставља на Танталове муке, чини нас зависним.  Мислим да дејство телевизије, нешто између магичног и злокобног, долази од прекомерне количине светлости која нас привлачи својом снагом. Не могу да се не сетим да она тако делује и на инсекте, па чак и на крупније животиње. А тада, не само што нам тешко полази за руком да се од ње отргнемо, него губимо и способност да гледамо и видимо свакодневне ствари” (Ернесто Сабато).

Очигледно да у тој ситуацији телевизија људима омогућава потпуни самозаборав, могућност да потисну све своје проблеме и истовремено се укључе и утопе у свеопшту (медијски посредовану) масовну забаву. 

„Захваљујући својој моћи фасцинације и способности за визуелни и звучни продор, телевизија је вероватно најдеструктивнији технички инструмент по човекову личност и људске односе. Оно што човек тражи је очигледно потпуни самозаборав, потискивање свих проблема и симултано утапање сопствене свести у свеприсутну техницизирану разоноду”(Жак Елил). 

Као што рече Пол Вирилио: „Телевизија може само да разара.”

Телевизија раскида породичне и друштвене везе (мада их наизглед конзервира), разара све претходне системе вредности и дотадашњи начин свакодневног живота, пружајући илузију заједништва.

Да је то тако, довољно је присетити се шта је седамдесетих година XX века говорио Пјер Паоло Пазолини. Он је указивао да телевизија поседује огромну политичко-педагошку моћ, са којом делује на гледалиште онда када се (у својим емисијама) не бави искључиво политиком. Она кроз забавно-културне садржаје, а да гледаоци тога нису свесни,  намеће потрошачки модел понашања, пројектујући малограђанску (конформистичку) слику света, као јединог могућег начина свакодневног живота.

Пјер Паоло Пазолини, аутор – Б. Н.

Теоретичари визуелних медија кажу да би било добро да дете првих дванаест година свог живота не гледа телевизију, јер у том периоду његова психа није у стању да јасно разликује привид и стварност, прошлост и будућност, живот и смрт. Све што би у том периоду видело и чуло на телевизији, прихватило би као део стварности, и то би негативно утицало на у формирање његове личности и обликовање каснијег понашања.  

Свака телевизијска емисија, блок рекламних порука, свака емитована слика и изговорени коментар који данас гледамо, утиче на то шта заиста јесмо и шта ћемо сутра бити. 

Телевизија, својим језиком, који је савршено прагматичан, не допушта никакве приговоре, алтернативу, нити отпор, пружа низ „примера“ везаних за начин живота и моделе понашања, сугерише вредности, које (будући да су само представе) искључују сваки логичан приговор. 

Телевизија делује као моћан седатив, а у већом количинама и као средство за успављивање. Она успешно пасивизује (телевизијско) гладалиште и даје огроман допринос сигурној позицији људи на власти (водећим појединцима и интересним групама).  

Пазолини указује да је помоћу телевизије центар укинуо све разлике, разноликост и оригиналност локалних култура. Она је омогућила деструктивно униформисање свега аутентичног и конкретног. Захваљујући телевизији центар је наметнуо своје моделе понашања, потрошачки стил живота, који је захтевала послератна индустријализација.

Помоћу телевизије центар више није допуштао ништа осим идеологије конзумеризма. Телевизор  је пресудно утицао да (телевизијски) гледаоци постану слепи за све друге људске вредности, осим потрошачких. 

Телевизор није пуко „техничко средство“, него је инструмент моћи и истовремено сâма моћ. Он је апарат који емитује визуелне поруке, а такође и централно место њихове обраде (идеолошко-пропагандне прераде). Помоћу телевизора је формиран садашњи малограђански систем вредности и на сасвим одређен начин се испољава дух савремене (конзумеристичке) власти.

Телевизија је ауторитарна. Она је ауторитарнија и од службеног образовног система. Репресивна је и крајње деструктивна. 

Телевизија је оскрнавила душу народа, нагрдила је и заувек изменила. Дефинитивно је уништила село, тако што га је урбанизовала. Успела је да сељацим наметне малограђански „начин живота“, помоћу идеологије потрошње и пропагирања хедонизма и уживања у комфору.

Захваљујући пре свега медијима, стара опозиција између села и града више не постоји.

Послератни индустријски развој, производња луксузних добара и наметање грозничаве масовне потрошње, моде, ширења информација (пре свега помоћу телевизије), наметнула је свима нове (малограђанске, потрошачке) вредности, цинично одбацујући оне старе и њихову целокупну симболику.

Пазолини је позвао мислеће људе да упозоравају гледаоце да не наседају лажима којима их затрпавају преко телевизије и гуше, и сматрао како је њихова најважнија дужност да им на то стално скрећу пажњу. 

Телевизија је, по мишљењу Пазолинија, „практично окончала доба саосећања и означила почетак доба задовољства“.  

Нападни памфлети су изгубили значај, протестни певачи одавно више нису у моди. Појавио се нов, опуштен и неувредљив (толерантан) начин понашања, без критичког става и „политички некоректних“ порука, животни стил који карактерише испразни хуморизам савремене поткултуре.

Временом, телевизија је престала да шокира и почела је да заводи и шармира. 

Врло брзо се свима увукла под кожу. 

Нове генерације критичара, стасале уз телевизор, имају другачији, позитиван однос према телевизији, благонаклон став према визуелним медијима, отворен приступ масовној култури слике. 

Озбиљни приговори утицају телевизије све су ређи.

Телевизија је све променила, остајући притом савим непромењена.

Свака нова генерација постаје жртва њеног деструктивног деловања.

Константин Касторијадис подсећа да је улога медија данас потпуно примерена духу система и снажно доприноси свеопштем заглупљивању. Директно: „Савремена телевизија је средство колективног слуђивања“.

На основу многобројних истраживања, уочено је да децу која свакодневно (сатима) прате ТВ-програм одликује лоше (вербално) изражање, неразумевање онога што прочитају, недовољна усредсређеност, недостатак креативности и упорности… 

Готфри Ређо, каже: „Снимио сам филм  Доказ о томе како деца гледају телевизију. Деца су гледала Дамба, а могла су да гледају и нешто сасвим друго, није битно. Њихов поглед је постао фиксиран, њихово дисање се успорило, на лицима су им се појавили аутоматски тикови, бале су почеле да им цуре из уста. Гледање телевизије је код те деце изазвало симптоме карактеристичне за лекове, много теже од оних код узимања Прозака“.  

Телевизија је успоставила посебан однос са гледаоцима (свих узраста), јер не захтева већи интелектуални напор, чак ни писменост (образовање у масовној поткултури слике постаје сувишно).

Напротив, телевизија спутава критичку свест гледаоца. Она не делује на интелект, него само изазива емоционалне реакције, једно балаво, инфантилно (душевно) расположење. У крајњој линији, паралише човекову способност мишљења. 

Наводно, „прави Американци“ воле масовну визуелну културу, а њену критику доживљавају као политичку предрасуду, и тумаче је као „ресантиман према америчком друштву“ (Роб Шилдс), према „америчком начину живота, о којем нема дискусије“ (Дик Чејни).

Силвио Берлускони је изјавио: „Они који не воле телевизију, не воле Америку!”

То би се могло рећи за све који претходно нису волели биоскоп, а данас за оне који не воле интернет. За све који се критички односе према према западној потрошачкој „култури“

Пјер Паоло Пазолини је рекао : „Шта ја ту могу? Више волим сиромаштво него просперитет; више волим незнање него државне школе; више волим мале сцене из живота, него призоре са државне телевизије…” 

 То могу рећи сви који мисле да је лоше подлећи лудилу “метафизичара технокултуре”. 

Међутим, таквих је данас – на жалост – јако мало.

 

Насловна – Телевизија, аутор – „Финекс“

About The Author

Related posts

3 Comments

  1. Marko

    Odličan tekst. Sažeti opis alatki spektakla.
    Kod nas su poznavaoci teorije Spektakla kao poslednjeg oblika društvene degradacije.

    Reply
  2. Promatrač

    Odličan tekst.
    Moram priznati da sam gledao tv do neke 2002 god. Ne preterano, ali uveče svakako.
    Sve se promenilo kada sam promenio posao. Posao koji je u jednu ruku onemogućavao gledanje televizije, jer sam radio gotovo čitav dan, uveče umoran, odlazio na počinak. Ovaj posao sam radio 8 godina i za sve ovo vreme, nisam pogledao 2 dugometražna filma i 60 minuta programa. Odvikao sam se od nje, počeo osećati bolje. Jednostavno, kada prođe određeno vreme i vi ste dosledni u negledanju televizije, oslobodite se zavisti i jednostavno, više vam nije potrebna. Što je duže ne gledate (ali, uopšte ne gledate), bolje rezonujete situacije, imate oštrinu mišljenja, nema fantastike pomešane sa stvarnosti…

    Mislim da je nemoguće većinu, tačnije, ogromnu većinu populacije odgovoriti od gledanja televizije, iz prostog razloga jer je većina populacije priglupa i ne kapira dublje priču.
    Ljudi će prestati gledati tv, verovatno, posle nuklearnog rata, jer je tada neće biti, bar neko vreme…..

    Reply
  3. Зоран

    Свака част!
    Мало расветљава и ситуацију да сад трпимо увреде, јер смо постали сувише визуелни.
    Нисам успео на сајту да нађем информације о аутору, сем имена 😉
    Можда би могли неколико основних биографских података о ауторима негде поставити.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.