facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Секуларизација, прогрес и људска природа…

Ненад Ћурковић: Секуларизација, прогрес и људска природа…

„(…) секуларизам одузима осећања људима, настојећи да десакрализује и обездуши живот и тако претвори људе у ружне и глупе аутомате, безосећајне сподобе које ће одликовати само малограђански сентиментализам (лажна осећања) и идолопоклоништво (лажна светост … и обожавање фетиша потрошачког друштва) и конформистичка памет (која се исказује с обзиром на само једну једину вредност – вредност новца).“

Пјер Паоло Пазолини

На науку се најпре гледало као на несумњиво друштвено добро, као и на технички прогрес, који је обећавао сигурност и обиље. Чак ни талентовани критичари модреног индустријског друштва нису предвидели пороблеме који су се убрзо појавили и временом толико увећали да су изазвали свеопште отуђење, а свакодневни живот учинили готово неподношљивим. Првобитно се превидела сада очигледна повезаност науке и тоталитарне контроле.“

Теодор Рожак

„Опходи се према земљи ваљано: њу ти нису дали твоји родитељи, њу су ти позајмила твоја деца. Ми не наслеђујемо земљу од наших предака, ми је позајмљујемо од наше деце. Не може се продати земља којом људи ходају.“ 

Poglavica Ludi Konj (1875.)

 

 

Секуларизација је израз којим се означава процес модернизације друштва и културе, поступак одбацивања религијских институција и симбола (у периоду од, отприлике, 1640. до 1790.).  То је време уклањања вере из јавног живота њеним протеривањем у сферу приватности.

Реч је заправо о измени дотадашњег система вредности и традиционалних норми понашања, који су се темељили на побожности. Друштво је преобликовано на основу хуманистичких мерила и уз помоћ световних институција, у корист капитала. Секуларизација је подразумевала наметање строго рационалистичког погледа на свет.

У Француској су се, у XVIII веку, сукобила два схватања културе, стари аристократско-хуманистички и нови и буржоаски, научно-технички. Културу као духовну дисциплину и украс, потиснула је култура која је била израз практично корисног, пословног знања.

Као последица развоја науке, и као израз воље за моћ младе и полетне буржоаске класе, дотадашњи мит о Златном добу, о Рају, прусмерен је је у потпуно супротном правцу, према крају историје.

Чежњу за рајским вртом сменила је борбена идеја прогреса.

Вера у прогрес је ослањање на интелектуално, математичко, научно знање, ослобођено свих моралних стега и етичких обзира.

Како рече Бекон: “Знање је моћ, а наука извор богатства”.

Прогрес је будио наду да ће људи, исцрпљени верским догматизмом, одбацити тежњу ка (јеванђеоској) врлини и (морално) савршенство настојати да достигну задовољењем својих (материјалних) прохтева. Полазило се од тога да је могуће рационално уравнотежити њихове егоистичке пориве. Рационалисти су били уверени да ће разум покренути људе из менталне пасивност, зато што разум не почива на Божјем провиђењу, нити на личном искуству, ни на откровењу, нити потиче из традиције.

У XVIII веку, (француски) енциклопедисти су тврдили да је интелектуални напредак, прогрес, могућ само под условом да се људи ослободе (дотадашње) вере у Бога.

Пол Холбах и Дени Дидро су били атеисти, привржени природним наукама.

Холбах, који се представљао као „лични непријатељ Бога“, тврдио је да то што огромна маса народа верује у Бога, није никакав доказ да Бог постоји. По њему, та околност је последица људског сујеверја. Тврдио је да се „свеопште прихватање Божјег постојања може објаснити само универзалним страхом пред природним непогодама, удруженим са непознавањем природних закона“.  Вера у Бога била је, према томе, резулатат страха и незнања.

Међутим, ова Холбахова критика није била ништа више од простог и  произвољног психолошког тумачења, и избора најповољнијег критеријума који говори у прилог његове тезе да нема Бога.

По Холбаху, људи су из страха прихватили да Бог постоји, а тај страх је био страх пред непознатим.

Религиозни човек не познаје природу и зато је доживљава као сталну претњу. По мишљењу ових просветитеља, та опасност постоји, али не мора да буде трајна.

Занимљиво, једино западњаци виде природу као непријатељску и са тим изговором настоје да је савладају, како би избегли њену наводно разорну и деструктивну моћ.

Када је човек дошао до оваквог увида? У ком тренутку је у природи видео неријатеља? Да ли је то било онда када је наступио обрт који је у Библији описан као Пад, или протеривање из раја?   Човек је првобитно био потпуно отворен према свему и сасвим неспутан. Ничега се није плашио, па ни природе. Природу није осећао као демонску и непријатељску, него као Тајну.  У њој је најпре (у Златно доба) живео спонтано, у складу са њеним ритмовима и без икаквог страха.  

Првобитно, човек није знао за страх, јер није било знања, а одатле ни идеје да она може бити непријатељска и да се мора савладати, као и да је опасна свака необуздана појава.

Тежња ка знању (похлепа за моћи, јер знање је моћ), довела је до оног преломног тренутка када је човек, због свог егоизма, претеране радозналости и саможивости (правећи својевољно разлику између „добра“ и „зла“), отпао од Бога и пао у историју.

Од тада, препуштен сам себи, почео је да природу доживљава као непријатељску („злу“) силу. Тако је дошао и до идеје да њу треба до краја савладати (открти све њене тајне), и на тај начин над њом у потпуности остварити моћ доминације (то је видео као „добро“).

До тада је човек живео у складу са природом. По Библији, био је то рајски  живот, доба несебичности.

Међутим, када је природи саможиво стао на црту, окренуо се против ње као непријатељске стране, с намером да њом у целини овлада, природа се окренула против њега.   

Таквим својим ставом човек је, као њен неодвојиви део, заправо радио против себе. Подлежући тој илузији, себе је видео као субјекта који стоји наспрам природе, као објекта. Због овог умишљаја, од тада је, као недељив део природе, био у сталном сукобу са собом, другим људима и својом животном средином.

Главни мотив религиозног и секуларног односа према природи био је наводно „универзални страх“, који је прве натерао да прихвате постојање Бога, у нади да ће их Он спасти од непријатељских сила природе и тежине материје. Ове друге, рационалисте (просвећене атеисте), да те опасне силе савладају, и окрену их у своју корист инелектуалним прогресом, развојем науке, овладавањем природом разоткривањем свих њених тајни, и практичним потчињавањем материје, стављањем њених деструктивних сила под људску контролу.

У оба случаја, природа је непријатељски објект, стална претња људима и њиховом опстанку.

У томе, између верујућих и атеиста није било никакве разлике. И једни и други су људску егзистенцију схватали као борбу за опстанак, у вечном или овоземаљском животу.

С обзиром на то, дошло је само до једне промене. Разлика је била у томе што је тада, на нивоу просека, затуцаног верника заменио тупави либерал.

Први је у превише игнорисао материјални свет, а други потцењивао све друго осим материје.

Немачки просветитељи су, за разлики од француских енциклопедиста, имали извесног обзира према теизму.

Готхолд Лезинг и Јохан Хердер су настојали да откровење сместе у оквире разума, а натприродно сведу на природно. Захтевали су од људи интелектуалну зрелост, да се ослободе детињастих фантазија о натприродном. 

Кант је представљао врхунац немачке просвећености.  Мада је био рационалиста, Кант није био противник вере у Бога. Заговарао је функционални теизам, тј. прихватање Божијег постојања искључиво у сфери морала.

Извод из Кантове „Критике практичног ума“

Иако, није био верник, сматрао је да има потребе за Богом, да је Он потребан, чак неопходан, из практичних разлога. Залагао се да буде и даље присутан у животу људи, јер се тако не доводи у питање смисленост морала.

Рекао је: „Ми морамо живети као да Бог постоји“.

Кант је на тај начин Бога свео на „радну хипотезу о Богу“. То је, у доба доминације рационализма, био највиши могући облик Његовог постојања, једина форма егзистенције Бога, коју је либерално-демократска свест била спремна да прихвати.  Бог је тако стављен у функцију организације капиталистичког система производње.  

Кантов став, о практичној и функционалној употреби теизма, убрзо је одбачен.

Рационално знање је ограничено на видљиви свет, тако да је са напретком (прогресом) модерног друштва било све мање потребе за нечим изван њега, па тако и за Богом. Убрзо, Бог, који припада невидљивом свету духа, постао је још само типично обележје заосталих схватања, знак за препознавање несавременог погледа на свет.

То је био резултат инелектуалног прогреса оствареног у XIX веку.

Као последица пројекта атеизације, све је мање било потребе (или је уопште није било) за некаквим спиритуалним бићем, које би гарантовало смисао видљиве стварности.  Водећи атеисти модерног времена настојали су да смисао живота пронађу у оквиру материјалног света (Маркс, Фројд), или оспоре да такав смисао уопште постоји (Ниче). Атеисти XX века, свим силама су следили исти правац. И у егзистенцијалистичкој и у аналитичкој филозофији практично су потпуно занемарени метафизички захтеви.  Теизам је, као „недоказив“, био одбачен, при чему се – свесно или несвено – превиђала једноставна чињеница да се постојање (или непостојање) транцедентног не може рационално доказати, јер се до њега може доћи једино откровењем. Транцедентно није предмет рационалног знања, него верског осећања ослобођеног афеката.

Иако је природа схваћена као непријатељска сила, коју треба савладати и ставити под контролу, припитомити је и експлоатисати (као ресурс), историјски,  секуларизација се – из либералног угла – приказује као природан, самосталан „процес“, резултат спонтаног друштвеног напретка (цивилизацијског прогреса).  То подразумева да се против тога ништа не може, јер будући да је природан, такав ток догађаја је, према томе – био неминован.  

На основу тога, природа се може обуздати, али не и овај „природни процес“.

Како је то прво могуће, а ово друго није … и обратно?

Холбах долази до закључка да са напретком знања (научним прогресом), у области природних наука, човек постаје слободан, тако што се ослобађа тираније непознатог.

Дидро је с Холбахом делио нескривени оптимизам у погледу моћи природних наука. Веровао је како оне могу да пруже темеље социјалног, политичког и моралног поретка, без подребе да се позива на Бога.  Бог више није био неопходан, да би се друштво уредило, објаснила природа, или успоставио морални поредак. Сада је Он био кочница напретка и препрека у покушају научног тумачења стварности.

За енциклопедисте, Бог је као научно бескористан, постао непотребна и непожељна идејаПохлепа за моћи више није морала да се сакрива заклањањем иза Њега.

У том процесу секуларизације, који је тумачен као “ослобађање друштва од религиозног догматизма”, атеистички реформатори су се позивали на Природно право и Природну етику, коју су својевољно обликовали и именовали у складу са сопственим потребама. Конструисали су један нови културни модел, који је био прилагођен њиховим интересима (јачању капитала) и тај процес су представили као природан, спонтан, историјски неминован…

Наводно, секуларизација није била ништа друго него уважавање аутентичних  људских порива, „човекове природе“, излазак у сусрет захтевима наше биологије.

У складу са тим, тврдило се да је природна и тежња ка моћи, доминацији, власти. Према томе, човек је природно себичан, саможив и похлепан, а такво је и његово разорно и деструктиво деловање, које испољава у својој незаситој вољи за моћ.

Овај процес измене темељних претпоставки западног начина живота, тумачен је као резултат “ослобађања природних људских нагона”.  

Међутим ту нема говора о природној спонтаности, ничега што би заиста било природно, него се радило о пројекту, добро осмишљеном плану једног дела буржоазије да освоји власт и што више се обогати. Реч је о тактичкој замисли која је насилно споровођена (наметнута са позиције моћи), а идеолошки приказивана као неминовна промена који се, као природна, одвија сама од себе.  Човек је ту да то схвати и таквом следу ствари допринесе, тако што ће овај процес што више да убрза. Тако је дошло и до секуларизације, која је била један вид револуционарне промене.

Секуларизација је представљена је као природан процес, да би је људи лакше прихватили, јер је „природно“ исто што и нужно. Заправо, секуларизација није била ни природан, ни спонтан чин, него произвољно и насилано (револуционарно) дешавање, борба за власт.

То доводи у питање и смисао еволутивне и револуционарне промене човека и света, пре свега тврђење да су  то природани и према томе неминовни процеси. Најважније од свега је довести у питање  истински смисао „људске природе“ и свих оних појава које су означене као „природне“.

Секуларизација је, у сукобу моћи (нове и старе), заправо произвољна и брутална, нагла (револуционарна) измена суштине до тада доминантног културног обрасца (који је био једнако произвољан).

Тај процес се одвијао и пре периода просветитељства.

Рационализам се развијао и јачао у дугом историјском периоду, још пре ренесансе. То је и довело до њене појаве, у току измене доживљаја (и тумачења) света, од прихватања Исусове Објаве (Јеванђеља) до теологије, коју је карактерисала све већа мисаона комплексност и догматизам.

Просветитељство је само тај процес у потпуности оголило и убрзано га, насилним средствима (револуционарно), довело до краја.

Смисао ове континуиране промене није било човеково ослобађање, у складу са захтевима које му је диктирала његова природа, него израз моћи једне младе полетне класе, буржоазије, која је под притиском развоја науке, успостављала нови (модерни) модел културе, који је у потпуности одговарао њеним потребама (одн. захтевима капитала).

Пасивну носталгију за Златним добом, потиснула је борбена идеја прогреса.

Доминик Енгр, „Златно доба“

Тај процес је покренут не због захтева људске природе, него амбиција све  снажније буржоазије и њене похлепе за економском и политичком моћи (за влашћу капитала), која је у једном тренутку прерасла оне оквире које је утврдио феудални поредак. То је био процес модернизације и грађанизације, који није уважавао људску биологију, него је – напротив – ишао против ње и озбиљно је уздрмао.

У целини, човек је тако пропадао (али, то и јесте сама суштина цивилизацијског напретка – прогресивно људско назадовање).

Уверење да је реч о природном процесу био је резултат систематског стварања привида, који је нужно, пратеће обележје цивилизацијског прогреса.

Маршал Салинс, у есеју под називом Западњачка илузија о људској природи (2014.), тврди да је Западна цивилизација грађена на идеји генерички утемељене људске природе, на тези о примату биолошког, као објективно датог, над културом, као крхким и климавим моделом.

Међутим – по њему – то је погрешно, у тој мери да упорно инсистирање и истрајавање на универзалном значају таквог става, већ угрожава и само наше постојање.

Ова подела на „природу“ и „културу“ је лажна. Лажна, али корисна.

Целокупна моћ модерне (демократске) државе почива на идеји о „природно себичном и саможивом“ људском бићу, које се зато мора укротити (припитомити; цивилизовати) и онда држати на узди.

Још је Хобс, (а касније и Кант) тврдио да се човек препуштен сам себи, налази у стању дивљаштва и да добро може испољити једино под државним надзором. Људи су опасни и по себе и за своје ближње, све док су изван власти свемоћне државе. Под њеном контролом, овакво њихово понашање се усмерава да делује у општем интересу, за добробит свих.

Истина је међутим да све гадости које људи чине, чине управо под заштитом и на подстицај свемоћне државе,  а то се онда приписује људској природи и правда на тај начин што се лаконски примећује да је такво понашање природно, према томе неизбежно, и да се против тога ништа не може, осим да их власт стално обуздава.  

На тај начин се свака осуда оваквог људског понашања и државне власти одбацује као пуко моралисање и таквим омаловажавањем успешно потире.

Олако се тврди: „Такав је човек; то је природно!“

Овакав став је, на жалост – опште место.

Упркос томе што се та врста понашање правда „људском природом“, оно није природно, него је нељудско.

Моћ то себи може да дозволи, да буде крајње нехумана и да комотно ствара привид да то није.

У економији, ово „дивљаштво“ се такође приказује као природно, међутим у овом случају у позитивном смислу. Користи се као изговор за отимачко пословно предузетништво, разбојничку похлепу и бесавесну саможивост, крајњу себичност, тако што се све то идеолошки представља као „покретач прогреса и цивилизације“.

Оно што је, с једне стране, као неприхватљиво, предмет строгог државног надзора и контроле, с друге стране се, када је у питању економија, приказује као нешто „по природи добро“, чему се због тога мора омогућити да делује слободно, самовољно, без интервенције државе, како би у неспутаној конкурентској утакмици са другим себичним субјектима – у целини посматрано – свима донело корист.

Овде су државни надзор и контрола сувишни, чак представљају препреку, јер се на тререну економије све одвија спонтано, доводи у ред само од себе, по природи ствари, „као да је вођено неком невидљивом руком“.

Одатле она идеолошка бесмислица о невидљивој руци тржишта, као да се тај процес заиста одвија спонтано, а не ослањањем на пропаганду и примену политичке силе.

Није ту реч о невидљивој, него о чврстој руци, јер је економија највећи диктатор, већи и од Хитлера и од Стаљина.  Економија је диктатор и диктаторима.

Нема ни говора о спонтаности економских кретања, као природном процесу који свима доноси највећу могућу добит.

Заправо, пресудано је изградити потребан културни модел.  Биолошки порив је условљен културом. Културно превазилази биолошко. Људска природа није објективно дата. Генеричка природа не постоји.  Човек се природно прилагођава императивима доминантне културе.  Нашу биологију одређује постојећи културни образац. „Природно” је одређено културом, а не обратно.  Доминантан је културни модел, тако да се „људска природа” увек испољава у одређеној културној форми.  

„Људска природа” је – заправо – посебна врста културне праксе.  Према томе, нема никакве самосталне, објективно дате, потпуно независне „људске природе“ (природе по себи).

Понашање људи зависи од њихове културе, јер је култура много старија од „људске природе“.

Култура постоји много дуже од homo sapiensa.

Биологија је та која се прилагођава. Она је много еластичнија.

Биолошки смо у стању да живимо хиљаду живота, а живимо само један од њих. То је могуће зато што су биолошки захтеви крајње (мада, не и безгранично) еластични и прилагодљиви. Они не условљавају само један једини (искључиви) облик друштвеног понашања, који би био природан, и у потпуности одговарао нашој биологији.  Наша биологија има велику (мада, не и неограничену) способност прилагођавања.

Људски мозак је друштвени орган, који се развио под притиском релативно широког, сложеног и повезаног скупа друштвених односа. С друге стране и сâма култура је условљена могућностима човековог организма, његовог тела и душе.

Последњих два милиона година развијали смо се у условима културне селекције. То не значи да смо били „празне, неисписане таблице“, без икаквих биолошких „константи и императива“, него само да је за homo sapiensa једини критеријум избора била способност да те биолошке потребе, своју наводну природу, испољава на најразличитије начине, у бескрајно много праваца.

Секуларна култура модерног грађанског друштва је један од тих начина. Она није универзални, него само један посебан културни модел.

Активним деловањем и упорним радом, па и отвореним насиљем (током Француске буржоаске револуције) успостављена је премоћ секуларног над религиозним и остварена његова идеолошка доминација.

То није био природан процес. Он је у потпуности променио дотадашњи система вредности и схватање слободе избора. Суштински је изменио природу западног човека, његову биологију.

Људска способност да своју природу, испољава у најразичитијим правацима, на бескрајно много начина, омогућила је да са секуларизацијом људска природа, на Западу, добије (битно) другачији смисао, сасвим супротан од дотадашњег.

Од тада се прихвата да је природно упорно инситирати на рационализму и модернизацији, као основним одликама (тзв. “референтним вредностима”) секуларног (масовног) друштва.

Русвај Роланд – „Атеизам“

Секуларизација је својеврсно антихришћанско –  политичко и културно – деловање. Реч је о агресивном атеистичком фундаментализму, који већ увелико има и законско упориште, безрезервну подршку коју власт пружа самој себи.

Овакво понашање захтева владајућа елита, оне структуре моћи које стварају норме друштвеног понашања и очекују њихово безусловно прихватање, као несумњивих вредности, упркос томе што су ти принципи – у људском смислу – показали као безвредни.

И у нашем (савременом) друштву се говори како оно не може бити заиста просперитетно и демократско, уколико није у довољној мери секуларизовано.

При том, остаје нејасно о каквом просперитету је реч и о каквој демократији се ту ради? Није ли то просперитет резервисан само за технику, науку и технологију, а да демократија постоји само за капитал (и једино због њега)?

Притом, човек назадује. Људи стоје по страни, сведени на све јефтиније и лакше измењиве људске ресурсе.

У складу са овим процесом модернизације, приврженост вери тумачи се знаком заосталости, провинцијализмом, одликом ретроградне (назадне) свести, нечим што иде насупрот „људској природи“ и не дозвољава јој да се слободно (у потпуности) испољи.

Међутим, појам секуларизације је само (још) један у низу идеолошких појмова, псеудонаучни мит, која треба да засени просте и буде оправдање за наметање оних материјалистичких вредности на којима се темељи философија конзумеризма, као крајњи израз грађанског животног става, одн. данас доминантног културног модела

Наша биологија се томе прилагодила, али са своје стране то осећа као огроман и неиздржив психо-физички притисак. Она то тешко подноси. У оваквој култури, оно што је исписано у нашој билогији је напето до пуцања. Када је реч о другим културним моделима изван наше цивилизације, то није случај. Биологија их, упркос њиховој различитости, комотно прихвата и лако  подноси.

Нашој биологији не прија ни превелика оскудица, ни неогранично обиље. У оба случаја она пати. Посебно у систему у којем те две ствари постоје истовремено, на најгори могући начин.

Притом није реч само о материјалним претпоставкама здраве биологије, него и о оним надрационалним (душевним и духовним) садржајима свести, који су у процесу секуларизације сасвим потиснути и не могу да буду надокнађени конзумеризмом.

Исправније би било уместо о “секуларизацији” говорити о “дехристијанизацији”, јер се тако прецизније описује оно што се заиста дешавало у оквиру Западне, сада већ у потпуности техничке, цивилизације (која је до крајности потиснула истинску културу).

Исусова Објава (Јеванђеље) је најпре, у институционализованој хришћанској религији, злоупотребљена (окренута наглавце), у модерном (техничком) свету, компромитована и исмејана, а данас, у постмодерном друштву –  готово забрањена. Није реч о томе да је добро сменило лоше, него да је лоше замењено нечим још горим.  

Секуларизација је био буржоски политички пројект планског одвајања грађана од вере и насилна (револуционарна) измена дотадашње културног модела, у корист техничке цивилизације и њеног напретка (обезбеђивања услова да капитализам остварује стални раст) .

У данашњем, политички коректном говору се инсистира на “секуларизацији”, с намером да се прикрије чињеница да је субверзија хришћанства, која је започела у току Француске буржоаске револуције, заправо био пројект грађанизације света. Употребљава се уместо појма “дехристијанизација”, због тога што он наводи на то да се радило о спонатаном процесу који се одвијао у складу са „људском природом“, а не да је реч о “удруженом подухвату”, предузетом с предумишљајем да се изгради грађанско, либерално-демократско друштво и тако створио што повољнији амбијент за превласт и ширење капиталистичких односа.

Секуларизација, која се данас већ спроводи глобално, поништава традиционалне културне вредности, разара локалне обичаје и веровања, намеће капиталистички (потрошачки и малограђански) начин живота, супротан оном верском.

Вера је, упркос легализму званичне цркве, (потенцијално и стварно) извор најјачег отпора секуларизацији и световној економско-политичкој моћи, која се данас базира на конзумеризму.

Секуларна држава истинске вернике види као своје непомирљиве супарнике.

Увек треба имати у виду да секуларизација није била спонтан процес проширивања људске свести, него плански изведена акција њене измене, насилном променом традиционалних односа и одбацивањем дотадашњих (духовних) вредности. Био је то озбиљно припремљен и спроведен грађански пројект, у којем није било ништа природно, осим природе у самом називу.

Ту се није радило о ослобађању људске свести, него њеном поробљавању.

Један догматизам замењен је другим. Једну врсту оптунизма и конформизма, оног религиозног (религиозно-догматског), сменио је малограђански оптунизам (и конформизам) либерално-демократског друштва.

Била је то културна диверзија с предумишљајем. Уништавање верског осећања из ниских рационалистичких и строго прагматичних, лукративних побуда.

Прогрес све више оптерећује нашу биологију.

Идеја „људске природе“  се не може поистовети са човековом биологијом.

„Природа“ је схваћена као једна једина, а биологија може бити много.

Биологија се прилагођава, али више-мање трпи психо-физички притисак на многе (различите) начине, у зависности од врсте културног модела у који је угурана (који јој је наметнут са позиције моћи). У нашој цивилизацији тај притисак је био увек велики, а са напретком модерног друштва (прогресом техничког система и капитализмом) је све већи и неподношљивији. Зато је данас савремени човек на Западу на ивици нервног слома, као и сви други којима је глобализацијом наметнут западни модел преживљавања.

Све што је у процесу секуларизације рађено, није изведено због људског напретка, него потпуног поробљавања људи, њиховог претварања у људске ресурсе, малограђане и конзументе, у погонско гориво капиталима.

Искључиви циљ овог поступка било је јачање моћи доминације, а све друго је било подређено томе. И тај процес се лажно приказује као „природан“, иако је историјски непрекидно ишао против наше биологије.  

И. Ожиганов, „Спомињање корена“

Модерни напредак и сјај савремених техничко-научно-технолошких „достигнућа резултат је тога, а последица таквог деловања је назадовање на многим пољима, од човекове свести, до економије и друштвених односа.

Много тога што прихватамо као „природно“, је неприродно, насилно и перверзно (и изопачено).

Љубав према техници, науци и технологији, вера у прогрес, подразумева наду која има у виду наше потомке. Верници прогреса (идолопоклоници напретка) више не негују култ предака, него привидно култ потомака.

Данас се подносе жртве у корист бољег света, за „просперитет будућих поколења“. Тако је бар на нивоу идеолошки конструисаног модела. Трпимо данас са би наши потомци сутра живели боље.

Прогрес наводно ради у њихову корист.

Због тога смо се одрекли култа предака и са тим и много других ствари.

Међутим, оно што прогрес за собом оставља, и то што смо приморани да живимо на њихов рачун, пружа довољно разлога за тврђење да прогрес представља потпуну супротност свом називу, и да нашим потомцима нећемо оставити ништа осим дугова, пустоши и рушевина, а када је о култу предака реч, остаће им само горко сећања на наше неодговорно понашање, јер смо данас масовно равнодушни према свим наговештајима њихове трагичне будућности.

То тек није „природно“.

Насловна – Макс Валдман, „Сан летње  ноћи“

 

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. pera

    Prirodno je da priroda kaznjava, odnosno potire i menja sve i svakog bez protekcije i patetike. To je elementarno pravo prirode, koje ona sprovodi u cilju odrzavanja ravnoteze, koju nikada ne postize…….ukoliko bi postigla tada bi se postigao cilj i bio bi KRAJ.

    Reply
    1. Vilogorski

      @pera
      Lepo rečeno, ali još lepše bi uhu ljudskom prijalo da ste umesto pojma priroda subjektivizirali pojmom Bog.
      Priroda vrši nužnu odmazdu, dok Bog kažnjava po vrhovnim principima njegovih načela.
      Inače izvedeni zaključak je sjajan.

      Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.