facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: У ком грму лежи грех?

Ненад Ћурковић: У ком грму лежи грех?

„Најбољи, најистинитији и најсимпатичнији лик у историји је Исус Христос.“

Емброуз Бирс, мизантроп

 

Исусова Објава (Јеванђеље; „Добра/Блага/Радосна Вест“), изговорена је против свега тада постојећег, па и против ондашњих монотеистичких религија. Била је то тежња да се ствари врате на почетну позицију и заустави процес који обликовао духовност његовог – увелико – декадентног времена. Реч је о несакралном, спиритуалном покушају повратка изворном људском заједништву, напуштањем урбаног друштва, јер је у друштву човек увек поробљен друштвом, ма колико оно било добро организовано, зато што друштво – само по себи – умножава неправду. У њему су људи међу собом механички повезани и хијерархијски распоређени, и налазе се у односу надмоћи и подређености. И не само њиховим ослобађањем од  урбаног начина живота, него и саможивости заједница, племенске изолације и нетрпељивости, која је постојала у то доба.

Првобитно хришћанство је хтело да тадашње друштвене односе измени у корист новог старог заједништва, како би људи опет били органски повезани у једну егалитарну и хармоничну целину.

У великим урбаним срединама, они су приморани да преживљавају у складу са потребама градске привреде, а у малим заједницама су могли да живе у складу са природом и космичким процесима.

Исус је родоначелник Хришћанства, не и хришћанске религије.

Али, то што је Исус проповедао својим животом – сопственом праксом – није било шире схваћено, или ако и јесте, није прихваћено, зато што је доводио у питање стечене навике, а пре свега владајући поредак, па је тај покушај Његовим распећем у корену био сасечен.

Темељна заблуда, а запрaво основна догма, касније хришћанске религије, била у томе што је грех – а Исус је дошао да људе ослободи од греха – тумачен као морални преступ.

Нови завет, мада то можда није толико очигледно, је антиморалан, јер је одбацивао строга морална разликовања. Уопште, сваку поделу, раздвајање и упоређивање.

Хришћани не добијају од Бога комплет правила, или скуп смерница, којих строго морају да се држе и безрезервно их поштују, него само низ препорука, које слободно могу да прихвате или одбаце.

Хришћанство је изнад идеје општеприхваћеног схватања моралног закона. Зато прави хришћанин никада не наступа као морална величина.

Ни Исус то није чинио.

Да јесте, фарисеји га не би разапели, јер су се они шепурили управо на такав начин. Овакав њихов став био је модус привилегованог издвајања из заједнице, илузорног уздизања, које је нарушавло изворни (природни; органски) егализаризам.

Исус је одбацивао хијерархију. Ни он, ни апостоли нису имали никакву институционалну моћ. Нису се понашали као ментори. Никада се, као Божији представници, нису користили правом, што је то касније радило свештенство, позивајући своје следбенике да испуне одређене обавезе.

Онај ко се позива на обавезе делује са позиција власти (моћи, одн. надмоћи).

Зато, човек не може бити ни заувек проклет, због неког (свог) моралног преступа.

Исус постојећи морал не игнорише, него га превазилази.

Жени, коју спасава од каменовања, не држи моралну придику, али јој каже: „Иди и не греши више“. За Њега је важан однос према самом Животу, а не постојећем моралу. Морално је не осуђује, али јој даје добронамеран, братски савет.

Исус није тежио да се наметне људима као ауторитет. У ауторитативности нема етичности, тзв. „моралне чистоте“. Из тог разлога, Он превазилази постојећи морал (и обичајно право), као људски закон – да би, аутентичним и етичким бивствовањем – указао на онај највиши, Божански.

Етичко бивствовање је целовито и хармонично, спонтано, аутентично постојање, које је изван свих дуализама, па и дуализма „добра и зла“ .

Легализам не пристоји Исусовим присталицама, искреним следбеницима Његовог Јеванђеља.

Исусов животни став нема (строго) моралну, него етичку димензију. Није поданички (идолопоклонички), него је аутентичан.

Исус не расправња о смислу зла и неправде, нити доноси људима „добро и правду“. Он поштује њихову слободу. Само је грех тема. Међу људе је дошао да их од греха ослободи. Да им, својим примером, покаже како се то ради.

Увек треба имати у виду две битне људске особине, које одликују палог човека: похлепу и жељу за моћи.

Оне су присутне на сваком месту и у свако доба, без обзира из које средине неко потиче и какво је његово образовање.

Уколико човек своју слободу замени за самовољу, неминовно ће тежити моћи, да влада над неким или нечим и жудеће за оним што је туђе, или није ничије, јер је изразита особина похлепе – незаситост.

То је оно што се назива првобитни грех, што је разлог изгона из раја.

Зато Исус позива на покајање. Јер када грех (слободно) одбаци, човек –који се претходно искрено покајао – постаје чист, целовит и хамоничан, Једно с Богом-Оцем.

То је могуће када је снага Љубави, савлада похлепу и тежњу за моћи.  

Тада тема зла и неправде постаје очигледна, а захтев за добром и правдом добија сасвим другачији смисао.

Добро и правду је немогуће људима пренети, јер оно што им се – и из најбољих намера – (законски) додељује као „добро“ и „правда“  је само илузија, привид Добра и Правде, који неминовно има за последицу зло и неправду.

Истина и Добро су супротност моћи. Зато Истина и Добро никада не могу завладати.

Када има Љубави има и Правде (без икакве принуде)…

Божије заповести нису исто што и  прописи људских закона, нити се на основу њих могу утврдити правила и дужности Хришћана. Треба их сасвим другачије схватити, пре свега као границу коју Бог повлачи између живота и смрти, између Љубави и похлепе.

Проблем на који је указао Исус, као и на начин његовог решавања, није био морални и не налази се у релацијама озваниченог добра и зла, прихватања таквог добра и одбацивања тако виђеног зла.

Грех је првобитни, етички, а не морални преступ.

Хришћанска црква је претврајући несакрални спиритуализам Исусове Објаве у сакралну хришћанску религију,  изградила хришћански морал, утврдила је стандарде понашања за огромну масу верника, који су испунили цркву када је хришћанство прихваћено као званична религија .

Тај морал је, на основу „законоправила“, укинуо (личну) аутономију. Правила понашања, које је наметнула црква (а она имају принудни карактер), су потиснула дух аутономије – утемељен на снази Љубави – који је до тада водио малобројне хришћане, откривајући им Божију Вољу.  

Црква је тако постала посредник између Бога и верника, арбитар у стварима вере. Њу је испунило свештенство, које је ту заузело привилеговану, посредничку улогу. Али – изворно – хришћанство искључује свако посредовање.

Молитвом Оче наш, хришћани се директно обраћају Богу.

Ни Исус није био посредик, него спона, која је људе непосрдно повезала са Богом.

Са институцијом цркве и свештеника, као посредника између верника и Бога, хришћанство се деформисало и од несакралног спиритуализма постало сакрална религија, једна у низу урбаних религија тог доба.

Хришћанство је тиме постало и својеврстан облик идолопоклонства.

Исус је одбацивао сваки дуализам, па тако и морални, а морал управо зато што је, у суштини, дуалистички.

Он ништа не темељи на таквом разликовању и упоређивању.

Љубав то никада не чини.

Његов став је етички, а он је целовит, хамоничан и спонтан.

Исус се никад није двоумио, нити је много размишљао шта треба да чини. Њега не мучи (наизглед) апсурдни карактер неке ситуације.

Исус се не колеба. Његов говор је непосредан и кратак. Све каже одједном и то је довољно.

И проблем и „решење“ је видео у односу према моћи, у њеном прихватању и(ли) одбацивању.

Он је моћ безусловно одбацио. И то по цену највеће муке.

Василиј Суриков, Христово искушење, 1872.

Већ на самом почетку Новог Завета, који започиње Матејевим јеванђељем, у другом поглављу, Ђаво (у пустињи) искушава Исуса, и Исус одбацује моћ коју му овај нуди.

Он је одбио Ђаволову понуду, безусловно одбацио понуђену моћ, није се одрекао своје изворне целовитости, и остао веран Бог и близак с другим људима, као својој браћи. Безусловно је остао одан „Небеском Оцу“ и одбио је власт над светом, из Љубави према свима, једнакокао и према Њему.

Исусово искушавање у пустињи је кључно место у Новом Завету, па тек онда „Беседа га гори“, коју већина сматра најважнијим делом Новог завета, када је реч о темељу хришћанског учења.

Тек када се ово прво разуме, смисао Исусовог искушавања у пустињи, може се суштински схватити и порука те Његове велике проповеди.

Док је грчко-римски свет веровао да је судбина изнад људи и богова, и да се она не може избећи, нити изменити, Хришћанство верује да је човек творац своје судбине и да може изабрати између два начина постојања – слободно одлучити хоће ли живети са Богом, или без Њега, и потписати „уговор с Ђаволом“, у замену за моћ доминације, власт над светом.

Исус ни у једној прилици, као ни тада, не посеже за моћи. Ништа не решава са те позиције. Он то не чини, јер је дошао да људе слободи од греха, тј. тежње ка моћи, похлепе за влашћу.

Дошао је да нас учини слободним, а не да нас спасе.

Исус бивствовање није темељио ни на каквој привилегованости и зато ни сâмо људско постојање нема неку унапред одређену сврху, осим да буде истинско, целовито. Па тако циљ није ни спасење (посебно не „индивидуално спасење“) од животних тешкоћа.

У првобитном Хришћанству нема говора о (личном) спасењу.

Када Исус каже: „Спасићете се“, то треба читати као „Ослободићете се Истином“.

Исус није дошао да нас ослободи од тешкоћа живота, него за Истину (за живот у Истини).

А шта је Истина?

Исус је показао да је то Љубав.

Његова порука гласи: Воли и нећеш погрешити.

Истина није исправан одговор, него исправан животни став.
Када се Исус моли Богу, Он му се обраћа као Оцу, а не као Господару. То је је новина коју Он доноси. Било је то несхватљиво за оно време и необично да се то чинило само са једном (најкраће могућом ) молитвом –  Оче наш.

Исус се молитвом обраћа Богу Оцу за помоћ, да му дâ снагу како би свој позив испунио до краја, а не као Господару који има апсолутну моћ контроле, да му судбину мења по његовој жељи.  

Исус људима не обећава растерећење од тежине живота, не ослобађа их од текућих недаћа и проблема, него од лажног, илузорног живота који је сведен на пуко преживљавање.

Истина није привилегија појединца, него баштина свих људи.

Исус је нуди свима, али оставља могућност да је они самостално прихвате или одбију.

Човек је слободан за Истину, али је тек истински човек – слободан.

Спиритуалност Јеванђеља, има ослободилачки карактер и не спада у монотеистичке (аксијалне) религије, које су уместо аутономије нудиле спасења, а којима се касније придружила и хришћанска религија, када је спиритуалност Исусовог Јеванђеља, деловањем нових фарисеја, претворена у религију, одн, у нови вид идолопоклонства (јер свака религија је идолопоклоничка).

Прихватањем светске моћи и световног ауторитета, Хришћанство се деформисало, и претворило у своју супротност.

Ђаво је искушавао Исуса, нудећи му сва земаљска царстава (неограничену световну моћ) под условом да му се покори. Он је то одбио, али не и хришћанска црква која, после V века н.е, није одолела овом искушењу.

Тада је успостављен савез између престола и олтара, који траје све до данас.

Савез престола и олтара потиче из V века.

Два подручја, световно и духовно, од тада су стално у вези. Поглавар цркве је био унутрашњи, а цар, или краљ –  спољашњи владар. И све су се церемоније, крунсања, заснивале на идеји да је црква обавезна да служи држави, политичкој власти, и да јој мора грантовати унутрашњу подршку народа.

Ово свакако нема никакве везе са Исусовим Јеванђељем, јер је убрзо постало јасно (била је то очигледна истина), да је црква, на крају крајева, постала и надаље била средство државне пропаганде, део механизма њене моћи.

Хришћанство је после тога ширено одозго, насилним средствима.

Оно што је Исус одбио, црква је прихватила, мада се и даље на Њега позивала.

Црква, као институција, је деловала одржавајући терминолошку сличности са првобитним Хришћанством, али то што је стварно чинила, по садржини је било сасвим супротно.

Исус је рачунао са малим бројем следбеника (није лако следити Христа), а црква је настојала да, на силу, у себе увуче што већи број верника.

Он их је уводио у Живот, а црква увлачила у политику.

Исусу је била важна слобода појединца, а цркви власт над њима.

Не само насилни карактер преобраћења људи у хришћанске вернике, него  теолошки (филозофски) начин размишљања и образлагања је у тој мери деформисао Цркву, да је она верницима нудила излаз и све тежих животних околности тако што је њихов поглед скретала са земље и усмеравала према небу, ка метафизичким висинама. Радила је искључиво на томе да се људско постојање утемељи у простору надземаљског (невидљивог) света, а ведрину и смисао живота, коју више није било могуће наћи на земљи, у свакодневном туробном преживљавању, пронађе у сфери не трансцедентног, него метафизичког, одн. да се условљеност (конкретним) светским збивањима превазиђе везивањем за (апстрактни) „безусловни облик бића“.

Хришћанска религија је људе удаљила од земље и суштински није учинила ништа да се међуљудски односи измене онако како је то Исус проповедао. Она је негирала изворно заједништво и подривала остатке таквог начина живота. У својим проповедима, охрабривала илузију о да се свакодневна мука може превазићи у цркви, личним духовним уздизањем.

Али, највиши Човеков позив није духовна спознаја, него постојање у Истини (која има не метафизички, него трансцедентни карактер).

То постојање је живот који се живи изнад пуког преживљавања, али не у илузорној загледаности у небеске висине. То је живот, чија је пуноћа на овде земљи, а не на некаквом небу.

Бог нам ништа неће дати на крају; Он нам то пружа већ на почетку.

Све зависи од нас шта ћемо, (у)чинити. Дао нам је слободу да одлучимо, да ли ћемо прихватити Живот, или ћемо одабрати смрт.

Он ће увек бити уз нас и разумеће нас (увек ће знати како нам је, колико на је тешко), и саосећаће са нама (и никада нас неће напустити, увек ће бити невидљиво присутан), али одговорност је на нама.

Исус се својим следбеницима није наметао као вођа – као ауторитет – него се понашао као неко ко је потпуно посвећен, који је њима безрезервно одан. Тако је поступао, јер их је све – без разлике – волео, као своју браћу. Једино је настојао да их снагом (Божанске) Љубави – привуче. Зато се и постављао се „на последње место“, дајући свакоме предност, као особама које уважава као личности и о којима (посвећено) брине.

Исус није био ауторитативан, зато што је наметање сопствене воље резултат прихватања моћи (њеног избора), израз тежње ка доминацији, последица жудње за влашћу (воље за моћ), а Он је одбацио моћ у име Љубави и прихватио да буде слаб („ …што је слабо пред свијетом, откупи Бог, да посрами јако“).

Исус није био строг и праведан, него пун разумевања, благ и саосећајан, нежан, као што је то и Његов небески Отац.

Хијерархија се базира на моћи, а егалитарни односи на (очинској и братској) Љубави.

Хришћанство је донело идеју о љубави према свима (сваком човеку, без разлике), и самим тим, оно се не може везати само за неко одређено племе или  изабрани народ, нити хришћанство може бити политика (идеологија, политички став, који је увек раздељујући и искључив, лустрирајући). У политици нема места за све, неко је увек вишак (идеолошки неподобни – отпадају).

Хришћанство никога не искључује, оно је повратак Целини, трпељивост се подразумева. У свету има места за све, нико није сувишан. То је принцип Љубави, а када је он на делу, завист и мржња не постоје. Тада, нема ни похлепе. Свима је остављена могућност да буду то што јесу.

Рано хришћанство је изазвало право запрепашћење оваквим својим социјалним учењем, тј. ставом да су сви људи (без обзира на порекло, класу, расу, положај, пол, занимање, старост, и тд.) браћа, у време када је увелико странац називан варварином, робови сматрани животињама које говоре, а жене нису имале готово никава права.

Поверење („жива вера“) утемељено је на Јеванђељу, које не уводи вернике (Исусове следбенике, истоверујуће) у свет дужности, права и обавеза, него – напротив – у аутономан (аутентичан: испуњен; целовит и хармоничан) живот у Истини, и који – одбацивши моћ из љубави према ближњем (Богу Оцу и другим људима, која својој браћи) – одбијају да буду покорни властима, да играју њену игру.

Изван (с оне стране) моћи (доминације) постоји степен Божанског, који је превазилази, а то је  – Љубав. Не љубав љубавника, него очинска и братска љубав, љубав деце према свом добром и благом Оцу који их бескрајно воли и увек је уз њих у свим околностима.

Моћ није у стању да контролише Љубав, да одлучује о Њој, нити да је условљава.

Доминација (егоизам) и Љубав не иду заједно.

Кад има Љубави нема доминације (и обратно).

То је Истина коју је објавио Исус, а одбацивање тежње ка моћи је најважнија последица овог Откровења.

У томе је величина Исусовог Јеванђеља.   

Љубав је подршка аутономном деловању, а доминација укида аутономију (негира личности… брише људски лик).

Исус не следи људске законе (правне и моралне), него Божански порив у себи (осећај, ослобођен свих афеката), „глас чистог срца“, глас Бога, налоге Љубави. Ту се понашање не базира на забранама (правима и обавезама), него на надахнућу и осећају, на трпељивости и праштању.

Изворно хришћанство је ствар снажних спиритуалних осећања ослобођених афеката (пре свега похлепе), а не исправног религиозног увида (савршене теологије).

Хришћанин никада није у безнадежној ситуацији, јер постоји Нада. Нада се темељи на снази (Божанске) Љубави.

У томе је суштина хришћанске Вере.

Док су грчка филозофија и римско право наметали (магијска) рационална начела мишљења, Хришћанство је нудило надрационалне (мистичне) вредности Љубави, Вере (Поверења) и Наде (Неизвесности, коју скрива Тајна ), као основне принципе нашег свакодневног постојања, истинског живота који се живи изнад сâмог живота.

Исус говори о Богу и Човеку, на историјској равни, никада филозофској, одн. теолошкој. Систематска теологија говори више него што треба рећи. Оног тренутка када је хришћанска религија поставила себи питање: „Ко је Бог?“, она је сасвим одбацила Исуса, а тиме у потпуности деформисала смисао Његове Објаве (Јеванђеља).

Знање о Богу је илузорно, јер је немогуће. Зато је оно безвредно и неважно. Важно је једино поверење у Бога Оца, оваплоћеног у Исусу из Назарета, Христосу и Ослободиоцу.

Бог кроз Исуса изашао из своје трансцеденције, склопио савез са људима (Нови завет/савез), и ступио у људску историју, као историјски чинилац.

Највиши историјски догађај је Божија инкарнација (Његово оваплоћење) у лику Исуса Христа.

Преко Исуса из Назарета, Он нам је указао на ослободичаку улогу одрицања од моћи, као јединог пута ка Истини, и искупљења од „рвобитног греха.

Сво зло овог света је потекло од човекове тежње ка моћи. То је смисао људског пада (у грех), који је водио у смеру првобитне поделе рада, па све до модерне технике, до доминације осовине: техника-наука-технологија, и систематског стварања привида, чији је врхунац (пост)модерни спектакл, који има строго идеолошко-пропагандни карактер (карактер обмане).  

То је основа на којој је настала и развијала се наша цивилизација. Такав је смисао прогреса: континуирано напредовање у моћи доминације, узлазна линија кретања човекове (само)деструкције.

Наша цивилизација не иде у погрешном смеру, она је резултат таквог усмерења. Да смо ишли у супротном (исправном) смеру, цивилизација не би настала. Имали бисмо само своју културу.

Цивилизације настају у тежњи ка моћи. Настају, али цивилизације не морају (обавезно) настати. А када (тако) настану, због тога –  неминовно –  морају и да пропадну.

Моћ је од почетка историје, па све до данас, водећи принцип нашег живота, који је, због тога, сведен на туробно и бесмислено преживљавање.

Исус је био онај који је први рекао НЕ тежњи ка моћи (људској самовољи), одбио да пристане на односе утемељене на доминацији. Деловање са те позиције (чак и у циљу “добра”) само инкарнира ( репродукује и увећава) моћ. Добро са позиције моћи није Добро, нити то икада може бити (осим пропагандно). Добро је само у одбацивању моћи, као водећег принципа људског живота, и једино у таквој ситуацији све може бити добро. И истинито.

Зато Исус и каже да је дошао не да Закон укине (или да га измени и учини бољим, “добрим”), него да га етички оствари тако што ће одбацити моћ, и никада неће деловати на такав начин и са те позиције. Он је својим ставом показао да је неприхватљива идеја доминације у сваком облику, што подразумева и идеју о „доброј власти“ и(ли) “добром и праведном краљу”.

Исус је јасно видео да је људска тежња ка моћи чињеница, али се Он са њом није помирио. Ишао је против струје; против главног тока. То је било светини сулудо („ …што је лудо пред свијетом, изабра Бог, да посрами мудре,.. ), јер видимо како је то на крају завршило.

Али Исус је зато и дошао, да људи постојеће чињенице одбаце, и да се од смрти окрену Животу.

Због тога, Исус није онакав месија каквим месију замишљају Јевреји.

Доброта и Правда се не могу наметати одозго, као уосталом и Истина.

Одбацујући све то, као неприхватљиво (јер је лаж), Он је на крају дозволио и да га владајући врх и светина разапну.

Зашто?

Зато што није хтео да се људима наметне на силу, да код њих изазове страхопоштовање, демонстрацијом моћи, него да их себи привуче својом добротом.

Доброта је неодољива; она људе најснажније привлачи.

Зато је и истицао снагу Љубави насупрот подложности у страху (од моћи, власти). Хтео је да их на тај начин обасја, да схвате како је једино Љубав у стању да савлада страх и победи смрт.

То је скривена порука распећа.

Смисао хришћанског деловања је у томе да истински хришћанин не ради на свом метафизичком спасењу, нити да револуционарно – политичким средствима – мења ток историје, него да својим животом, у оваквом свету, сведочи Истину.

Исус се не супротставља злу другачије него Истином, и у њему до краја истрајава, на основу своје унутрашње душевне снаге.

Исус је говорио о духовном (не о метафизичком) царству, а хришћанска црква је градила ово земаљско.

Духовно царство је повезивало људе у једну егалитарну целину, а земаљско их је раздвајало у класе и супротстављало једне другима.

Исус је хтео да његови следбеници, као и Он, делују духовно,  невидљиво, божанском енергијом која ствари мења изнутра, непосредно, имајући у виду добробит свих, енергијом која је неуништива и зато бесмртна и вечна.

А та божанска енергија је – Љубав.

 

Насловна – Ary Scheffer,  Temptation of Christ (Христово искушење), 1854. г.

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Cika Zika

    Hvala autoru za tekst. U principu nista vise nije receno nego sto Dostojevski kaze u Legendi o Velikom inkvizitoru. Ovde je slicna poruka prenesena, ali samo bez umenticke slobode koju nam daje knjizevnost. U svakom slucaju tekst je dobar, samo mislim da duzinom odbija da ga procita veci broj ljudi.

    „Сво зло овог света је потекло од човекове тежње ка моћи… То је основа на којој је настала и развијала се наша цивилизација“.

    Malo bih ovaj autorov stav spustio na zemlju. Moc je suvise teorijski pojam. Ja bih nesto ipak pretpostavio njoj. A to je osnovni uslov moci i podele – visak hrane. Civilizacija je nastala i razvila se na prvobtnim viskovima hrane. A zatim kada su ljudi skontali da ko uzima visak ima moc nad ostalima, to su pretocili u moc, klase, nejednakost itd. Na zalaost vec u Hristovo vreme nije bilo moguce ljude vratiti u prvobitne zajednice, pad coveka je dosao mnogo ranije, sa pocetcima poljoprivredne revolucije (desetak hiljada godina pre Hrista).

    Reply
  2. Вилогорски

    – Хришћанин никада није у безнадежној ситуацији, јер постоји Нада –
    – ХРИШЋАНСТВО ОБЕЋАВА
    – БУДИЗАМ САВЕТУЈЕ

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *