Након пада Берлинског зида 1989. године , односно пада социјализма у источној Европи 1991. године, Запад, на челу са САД, остао је једина светска суперсила којa је гордо и тријумфално прогласила „крај историје“. Архинепријатељ Запада био је на коленима. Капитализам као једини преостали , непревазиђени, економски модел, могао је слободно да се рашири остатком света. Неолиберална идеологија требала је да политички осигура несметану циркулацију капитала. Међутим, није све ишло тако глатко и сада смо свесни да је Френсис Фукујама ипак пожурио са својим „крајем историје“. Јер, показало се, да је свет много више од америчког дворишта и да историја не пита САД када ће се завршити.
Међутим, да се вратимо на сам пад социјализма и новостворену геополитичку ситуацију која је за последицу имала тектонске промене на светској сцени . Иако се СССР као главни непријатељ Запада распао, почели су да се појављују „џепови отпора“, односно државе, које су за вође углавном имале пост-комунистичке социјалисте. То је за Запад представљало нови проблем. Режими у пост-комунистичким земљама били су неповерљиви према неолибералној догми и мултинационалним компанијама, која је лако могла да очисти слабу и неприпремљену националну привреду, која се сада нашла у раскораку из модела планске привреде, у модел слободног тржишта.
Наравно, ништа није смело да успори ширење капиталистичког тржишта и неолибералне догме. Постављало се питање на који начин сменити „непослушне“ режиме и успоставити неолиберални поредак у тим државама. Разлог за смену тих режима пред очима западне јавности ће се у сваком случају наћи. Огромну улогу у сатанизовању бунтовних режима узеће водећи западни медији. Демократија, онако како је Запад види, за оне који је не желе, морала се увести силом.
Рађање Обојене револуције
На врхунцу моћи, једини преостали војни савез на свету, НАТО пакт, предвођен САД, по први пут на тлу Европе од његовог стварања, започео је војну агресију 1999. године на једну суверену и независну земљу, СР Југославију. Међутим, агресија се није завршила онако како је предвиђао тадашњи главнокомандујући за НАТО снаге у Европи генерал Весли Кларк. Уместо најављеног слома војне силе Југославије за 48 часова, рат је потрајао читавих 78 дана. Такође, растао је притисак јавности на западу за прекидом агресије, јер се ипак рат водио на тлу Европе, а не као до тада у џунглама Вијетнама, или на планинским кршевима Корејског полуострва у далекој Азији. На крају, уместо капитулације читаве СР Југославије, НАТО је окупирао свега петнаест процената територије, односно АП Косово и Метохију. Овакво стање ствари није задовољило Запад и морале су се развити нове методе ратовања које би за јавност на Западу биле прихватљивије, наравно и јефтиније, пре свега у погледу некоришћења сопствених војних потенцијала, а према томе потпуно искључене могућности за сопствене губитке. Такође, нови облик ратовања требао је да прикаже смену непожељног режима као израз народне воље становништва дате земље, а не као интервенцију стране силе.
Одговор је нађен у Обојеним револуцијама, као новим начином за вођење рата, односно касније, као једним од дела Хибридног рата. Евентуални класични војни одговор на такве претње је немогућ. Водећу улогу у Обојеним револуцијама имају невладине организације (НВО) и студентско-омладинске организације, које се финансирају и обучавају на Западу а које чине главну ударну снагу антирежимске пропаганде која на крају доводи до пада непожељног режима. Битан сегмент Обојених револуција јесте оснивање медија који су финансијски независни од дате државе, а финансирани су уз помоћ средстава са Запада, то су такозвани „независни или слободни медији ”.
Једну од последњих фаза припреме за Обојену револуцију чини удруживање опозиције и формирање јединственог опозиционог блока који ће се супротставити непожељном режиму. У овом процесу главну улогу играју амбасадори западних земаља који су у улози својеврсног „лепка“ за често разједињену опозицију.
Експеримент „in vivo”
Прва земља која је била суочена са новим обликом ратовања свакако je СР Југославија односно Србија. После већ поменуте, а може се слободно рећи и неуспешне војне интервенције НАТО пакта на СР Југославију 1999. године, одлучено је да се режим ипак мора оборити изнутра. Већ почетком `90-их у СР Југославији под утицајем милијардера Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво, настају прве НВО са јасним прозападним карактером. На Београдском универзитету 1998. године настаје студентска група чији је циљ борба против новог закона о Универзитету названа Отпор.
Након окончања НАТО агресије на СР Југославију, Отпор почиње са кампањом против режима Слободана Милошевића у чему добија логистичку подршку са Запада. Штампање пропагандних плаката и материјала, финансирао је Запад (САД и ЕУ). Додатне јавне донације од америчког конгреса Отпор је добио за фискалну 1999. у износу од 10 милиона долара и 31 милион долара за 2000. годину. У финансирању, кључну улогу су имали Стејт департмент и Америчка агенција за међународни развој (USAID) који су усмеравали да новац иде преко непрофитних група као што су Национални фонд за демократију (NED) и Међународни републикански институт (IRI). „Чињеница је да су, између 1997. и 2000, НЕД и америчка влада успели оно што НАТО-у није пошло за руком упркос 37.000 борбених летова (током бомбардовања СРЈ) – да свргну Милошевића и да промовишу неолибералну визију за Србију“, изјавио је својевремено амерички аналитичар Мајкл Баркер.
Због затворености медија, као и због чувања мита о петом октобру, оно што се код нас још увек популарно назива демократском револуцијом, у земљама као што су , Кина, Иран и Русија али и низу других земаља, изучава се као модел такозваних Обојених револуција којима САД и њихови савезници руше и подривају неподобне режиме по свету. Такозвани ненасилни отпор као важан део сценарија током државног преврата , осмислили су и развили чувени пуковник Роберт Хелви и теоретичар Џин Шарп , који су га први пут искористили у Србији преко организације Отпор, чије су активисте лично обучавали.
Данас, организација Отпор више не постоји, њено место је заузела организација Канвас, друго име са истим циљем и истим челним људима. Центар организације Канвас је, ни мање ни више него у Београду. Данас се оснивачи Канваса могу видети на протестима које организује иницијатива „Не да(ви)мо Београд“, која за своју маскоту има жуту патку, исту ону, под којом се у Бразилу рушио суверени режим Дилме Русеф.
Да ли је у Србији могућ још један „Обојени октобар“, или је садашњи режим спреман да испуњава све директиве које долазе са Запада, видећемо у наредном периоду. У сваком случају, између садашње власти, са једне и „Жуте патке“ и Канваса са друге стране, колетарална штета, свакако ће бити, као и пре шеснаест година 5. октобра, српски народ.
Аутор је члан Фонда Светозар Милетић
Текст пренет са блога Нови Полис.
http://www.novipolis.rs/blog/30494/oktobar-mesec-revolucija.html
Насловна фотографија – Лењин октобра 1917.
Припреме и финансијско подржавање пето-октобарске револуције почеле су неколико година пре агресије из 1999. Сетимо се дугогодишње темељне подршке неким медијима, неким интелектуалцима, музичарима, глумцима, лекарима, наставницима, неким радницима из неких синдиката (некада је и то постојало) и свакоме за кога је процењено да би могао да утиче на мало већи број људи. Од 1996. је кренула и кампања, такозване, подршке локалним заједницама, као; нафта за демократију (за топлане у општинама где је на власти био СПО), половни аутобуси за ГСП, итд. Нисмо се ми баш тако јевтино продали. На њиховом платном списку су, непосредно или посредно, биле десетине хиљада људи и то у периоду дужем од бар пет година. Кад се све сабере и одузме, уложили су пар стотина милиона долара, а касније им се вратило пар десетина милијарди долара. Поштено.
Najviše dolara su dobili funkcioneri državnih institucija (poslanici u skupštini, policije, tužilaštva, sudstva, vojske, školstva, medija) koji su cijelu predstavu mirno gledali. Najpošteniji od njih je zbog griže savjesti izvršio samoubistvo pred skupštinom. Ostali su nastavili da igraju svoje uloge opozicije u predstavi zvanoj demokratija. Znajući da će jednog dana (pa i danas) ponovo biti na čelu države. Tada je formirana današnja finansijska oligarhija. Revoluciji na ulici je prethodila „kofer revolucija u kancelarijama“. Peta kolona je najvažnija kolona. To je pouka iz Ilijade, Troja nikad ne bi pala da se vrata nisu otvorila iznutra.