facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Никола Павловић: Све што треба да знате о разграничењу

Никола Павловић: Све што треба да знате о разграничењу

Kao што смо од оних Ђурићевих „5:0“ после потписивања Бриселског споразума (овде), дошли до Вучићевог „пробаћемо да извучемо реми“ (овде), или, као што смо од Вучићевог полагања заклетве на Уставу и Мирослављевом јеванђељу речима, да ће: „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, (овде) дошли до тога да: „немамо ништа“ на Косову и Метохији (овде). Тако ћемо и од „рационалног“ разграничења, направити велику Албанију, а од Србије нову НАТО базу.

Један од главних Вучићевих аргумента у његовој политици према КиМ, заснива се  на томе да су претходне власти „ставиле печат на коверат косовске независности“ (овде) а да он, једино гледа како да ни из чега, направи нешто.  Међутим, ако је то тачно, ако је овај режим стављен пред свршени чин, зашто је уопште било потребно потписивање Бриселског споразума? Ко је онда од административних прелаза између Србије и КиМ успостављао граничне?(овде) Када су Срби желели да своје изборе организују по српском Уставу, ко је послао батинаше да полупају гласачке кутије? Ко је на северу укинуо судство и тужилаштво и интегрисао у тзв. Косовско? (овде) Ко је Србе на КиМ оставио без српских докумената, а систем телекомуникација интегрисао у тзв. Косовски? (овде) И на крају, ко је дао директну подршку терористи Рамушу Харадинају за састав нове Владе Косова? (овде) Ништа од овога, није урадила нека претходна власт (без икакве намере да било кога ослобађам кривице), већ управо садашњи режим.

Сада тај исти режим, на челу са Александром Вучићем, хоће да из очајне позиције, у коју је сопственом политиком довео Србију, „избори“ некакво разграничење? Он, који изјављује да ће се борити против става 80 посто Срба у вези са замрзнутим конфликтом на КиМ (овде), а који је толико помогао шиптарску независност кроз Бриселски споразум, сада се усуђује да „пресече“ територију Косова и Метохије, као да је реч о његовој дедовини?

Идеја о  разграничењу није нова.  Она се у јавности помиње још са Добрицом Ћосићем 1981. године, после њега је 1994. године стручњак за просторно планирање Бранислав Крстић предложио раздвајање Срба и Албанаца. Затим  је председник САНУ Александар Деспић  1996. године предложио да се под хитно отпочну преговори са Албанцима о разграничењу, а 1998.  је Душан Батаковић изнео идеју о разграничењу. Затим је Бернар Кушнер 1999. изнео предлог о кантонизацији КиМ, па после њега Небојша Човић 2001. и Зоран Ђинђић 2002. Нешто слично говорио је Борис Тадић 2008. па на крају и Ивица Дачић 2011. године. Прича о разграничењу је поново започета пробним балоном званим – Милорад Додик, односно његовим цртањем граница пред камерама, у којем је Србији „припојио“ север КиМ и Републику Српску (овде). Додик овде, има улогу,  а то је махање Републиком Српском и њеним фиктивним присаједињењем Србији, да би се отупео отпор усмерен против разграничења, односно признања терористичке државе Косово – по принципу јесте да губимо остатак КиМ, али добијамо РС у саставу Србије. Зато и Додик каже: „Време је да Срби дефинишу свој национални и државни циљ“ , али зато додаје: „прво разграничење“ (овде).

Међутим, ником од овде поменутих, па чак ни отвореном српском непријатељу попут Бернара Кушнера, није пало на памет, да у некаквом разграничењу између Срба и Шиптара на КиМ, изађе ван самих териоторијалних оквира Косова и Метохије. Упркос томе, ми данас присуствујемо оваквом развоју догађаја. Како пише Бечки Стандард, Вучићев и Тачијев договор се огледа у томе да: „ већински Србима насељен север Косова припадне Србији, а већински албански насељена ‘Прешевска долина’ Косову. Заузврат Косово треба индиректно да буде признато од Србије“(овде).  Дакле, не ради се само о подели наше територије унутар КиМ, већ је ту и поклон од две, или три општине на југу Србије, као и признање терористичке државе Косово и њихов пријем у међународне институције.  У том контесту можемо тумачити и недавну изјаву Хашима Тачија о припајању Прешева, Медвеђе и Бујановца, Косову (овде). Што се тиче самог признања тзв. Косовске независности и њихов пријем у УН, довољно говори изјава Ивице Дачића који каже, да су „против прихватања столице Косова у УН док се не реши статус“ (овде).

У политици коју води, Вучић често воли да истиче сопствено балансирање између две крајности. Тако и у политици коју води према Косову, истиче: „да треба да се ослободимо митова да је на Косову све наше и да тамо нема ништа наше“ (овде). На овај начин, Вучић жели да се наметне као „глас разума“ и да обезбеди подршку ширих кругова у друштву. Међутим, његова политика према Космету је потпуно идентична политици екстремно-либералних кругова у Србији. Тако Чедомир Јовановић, истиче да Вучић интерпретира оно што је сам Јовановић о Косову мислио пре 10-15 година (овде). Такође, Вучић у својој политици према Косову ужива подршку и Соње Лихт (овде). Треба рећи и да  никакве разлике о политици о Косову нема, између Александра Вучичћа  и Саше Јанковића, који каже да: „треба интегрисати Косово у међународне организације, што укључује и Уједињене нације“ (овде). Ту је и подршка НАТО лобисткиње Јелене Милић да „подржава предлог Вучића“ (овде). Дакле, Вучићево решење за Косово и Метохију је идентично оном што би урадио Чедомир Јовановић, Соња Лихт, Саша Јанковић и Јелена Милић, да су на његовом месту.

Дечани, фреска стара седам векова – „Христос са мачем“,  фото – Д. Боснић

Зашто разграничење није добро за Србију?

Осим чињеница које су мање-више свима познате, као што је неповратно одрицање од огромног рудног богатства Србије на КиМ, односно, минимум 1.000 милијарди долара. Неповратно би смо се одрекли и сопствене културне баштине која износи око 1.300 цркава, манастира и међу њима четири српска бисера: Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка. Оставили би на цедилу  већину српског становништва и то око 70 одсто на КиМ- јужно од Ибра, која има највећи природни прираштај у Србији. Најважније, направили бисмо преседан у историји међународних односа, где се једна земља добровољно одриче сопствене територије.

Све ово је углавном познато. Међутим, на геополитичком плану, оно што би разграничење покренуло као опасан тренд, јесте цепање територија унутар уже Србије. Ако општине попут Бујановца или Прешева могу да се одвоје од централне Србије, зашто тим примером вођене, општине попут Новог Пазара и Тутина не могу? Шта ће бити ако општине на северу Војводине насељене претежно мађарским живљем, одлуче да се разграниче, односно, припоје Мађарској? Или општине у источној Србији – Румунији? Даниловград и Босилеград – Бугарској? Има ли краја „разграничењима“, ако се отвори Пандорина кутија и у централној Србији?  

Оно што је још кључно поменути, јесте да нерешени статус Косова и Метохије, односно  „замрзнути конфликт“, брани било какву интеграцију Косова, али што је још важније и саме Србије, у НАТО пакт. Сетимо се само да је наша земља у предворју НАТО пакта, са свим оним потписаним СОФА и ИПАП споразумима. Као и да смо до сада имали  150 заједничких вежби са НАТО-ом, а тек 12 са Руском Федерацијом (овде). Такозваним разграничењем Србија, као и Косово, моћи ће без проблема да буду део НАТО пакта, баш као што је то био случај са Македонијом и Црном Гором, када су решиле своје граничне спорове, односно проблеме са називом.

Једино разграничење које нам је преко потребно у овом тренутку, јесте разграничење између оних, који стоје сложни у томе да се терористичкој држави Косово, признањем, опрости њен геноцидни карактер: „кроз нормализацију односа“  и са друге стране, оних, који желе да њихова деца и деца њихове деце, одрастају на косовском миту. Оних, којима косовски мит није застарео, нити превазиђен. Оних, који се не осећају грађанима ЕУ, већ делом српског националног корпуса и оних, који немају потурички менталитет, да трампе сопствени идентитет зарад пар страних инвестиција.

Као и увек у нашој историји, Косово ће и овога пута бити грдно судилиште,  односно разграничиње жита од кукоља.

 

Насловна фотографија – „Етнички Албанци товаре на трактор ствари опљачкане из бивших српских кућа. Пећ, 25. јун 1999.“… Фото – Тајлер Хикс за Њујорк Тајмс (извор – nytimes.com)

Пренето са сајта Центра за културну обову – Археофутура: 

http://www.arheofutura.rs/najnovije/sve-sto-treba-da-znate-o-razgranicenju/

About The Author

Related posts

3 Comments

  1. kasimbo

    Pre vise od jednog veka u tekstu „Srbija i Albanija“, Dimitrije Tucovic je zastupao tezu da Srbiju u propast vode politika i politicari „mlade“ burzoaske klase.

    Mozda zato danas, na mestu njegovog spomenika, stoji fontana koja obilno curi i pomalo peva..

    Reply
    1. Marko

      Matica srpstva:
      https://www.youtube.com/channel/UCB6tQSi6E6GNdiW33J-rFvg
      Jel’ reče onaj pokojnik ’99 „vredi poginuti za ovu zemlju“?! Možda da se borio za RTB Bor, HE Đerdap i sl., a protiv bande na vlasti koju štiti srpska policija, služba, žandarmerija.
      Još su bile najbolje ambicije Srbije i Srba da vode glavnu reč u ex Ju. A zašto bi u Sloveniji ili Hrvatskoj trpili beogradske lopove i drolje?!

      Reply
  2. Vilogorski

    Mnogo pitanja jedan odgovor – Na sva pitanja KO JE odgovoj,VIŠA SILA i naša nedozrelost izazovima
    Sada su politički uslovi i pogledi u svetu promenjeni jer se promenila američka politika prema Balkanu.
    Sve prilike o rešenju pomenuste samo jednu i to istorijski najbitniju ne.
    Gde se ti izgubi 9 mart 91. a samo dva meseca kasnije Mihiz, najpametniji Srbin tog trenutka, predlaže plan u 10 tačaka, rešavanja problema u SFRJ.Znači pre Kosovskog problema, još za Rugovinog života, kad problem nije dosegao ovoleike razmere.
    Mihizov preuranjeni trijuf intelektualnog duh na koji se vraćamo posle gotovo tri decenije,
    Eto koliko je trabalo narodnoj svesti i nihovim sadašnjim ideolozima da sazru i shvate Mihizove ideje i rešenja.
    Zar je trebalo toliko vremena i patnje naroda da se vratimo na početak sukoba?
    Evo autentičnog teksta:
    NI.5. 7. 1991. godine objavljuje tekst „Predlog za razmišljanje u deset tačaka“ o aktuelnoj političkoj situaciji u Jugoslaviji i šansama za njeno razrešenje.
    A akademik Borislav Mihajlović Mihiz ponudio je konkretna rešenja. Tačnije, predlog za razmišljanje u deset tačaka.
    „U osnovi svega što se sedamdesеt godina, nesrećno, dešavalo u istorijski promašenoj i na nesklad i stalne sukobe obrečenoj državi Južnih Slovena, dve su suprotstavljene težnje: uporno nastojanje srpskog naroda da održi Jugoslaviju i ne manje uporno nastojanje hrvatskog i slovenačkog naroda da iz nje izađu i osamostale se. Potrošili smo uzalud dve Jugoslavije, a problem nije rešen iz prostog razloga jer je nerešiv i što ne postoji način da se obe ove težnje jednovremeno ostvare.(…)
    U danima koji predstoje, valjalo bi možda porazmisliti o sledećem predlogu mogućih srpskih odluka i stavova:
    1. Da se u Srbiji odmah obrazuje koaliciona i koncentraciona vlada uz učešće predstavnika vodećih političkih stranaka i uglednih javnih ličnosti.
    2. Da ta vlada svojim sastavom, neodložnim ukidanjem ideoloških simbola sa državnih insignija i najavom višestranačkih izbora, jasno stavi do znanja svetu da Srbija nije boljševička zemlja.
    3. Da Srbija odmah prizna de fakto samostalnu i suverenu Republiku Sloveniju, uz izjavu da će je de jure priznati kada se, u mirnom dogovoru, izvrši deobni bilans prava i obaveza.
    4. Da Srbija izjavi da će priznati legitimitet nezavisne hrvatske države onoga trenutka kad Republika Hrvatska srpskom narodu, na teritorijama na kojima vekovima živi kao većinsko stanovništvo, prizna identično pravo da slobodno odlučuje o svojoj sudbini. Da srpska država učini jasnim da će pravo svojih sunarodnika na samoopredeljenje braniti do krajnjih granica. Da Srbija predloži Republici Hrvatskoj da, posle razgraničenja, recipročno obezbede i međusobno garantuju preostalom srpskom stanovništvu u Hrvatskoj i hrvatskom stanovništvu u Srbiji puna građanska i nacionalna prava i nacionalnu autonomiju visokog civilizacijskog stepena.

    5. Da Srbija, uprkos istorijskoj činjenici da je 1918.teritoriju današnje Makedonije unela kao deo svoje države u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, prizna pravo makedonskog naroda na samostalnu Makedoniju, koja bi se sa svoje strane obavezala da srpskoj nacionalnoj manjini obezbedi građanska i nacionalna prava.
    6. Da Srbija predloži Crnoj Gori da, ako se građani dveju republika o tome pozitivno izjasne, produže da žive u zajedničkoj državi uz modalitete koje ravnopravno i zajednički odrede.
    7. Da se Srbija obaveže da će poštovati odluku muslimanskog, srpskog i hrvatskog naroda ako se izjasne da žive u samostalnoj Republici Bosni i Hercegovini, a prihvatiće i podržati i odluku srpskog i hrvatskog stanovništva u Bosni i Hercegovini ako odluče da teritoriju na kojima su u većini priključe Srbiji, odnosno Hrvatskoj.
    8. Da se Srbija obaveže pred svetskom zajednicom da će svim nacionalnim manjinama obezbediti građanska i politička prava i kulturno-nacionalne autonomije po najvišim standardima KEBS-a što, razume se, ne obuhvata pravo na secesiju i stvaranje drugih nacionalnih država na teritoriji Srbije, pravo koje ne priznaje ni jedna evropska zemlja.
    9. Da Srbija jasno i glasno konstatuje da su se svi napori srpskog naroda za održanje Jugoslavije razbili o legitimno pravo i izraženu volju nekih jugoslovenskih naroda da formiraju i žive u svojim samostalnim državama. Da srpski narod odlučno odbija da ih u tom sprečava. I da Srbija proklamuje svoju neopozivu odluku da ponovo postane samostalna i demokratska evropska država kakva je bila pre no što je 1918. godine ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

    10. Da Srbija izrazi svoju spremnost da u razumnim i demokratskim pregovorima razmotri protivpredloge drugih jugoslovenskih republika za istorijski neminovan, a svakako bolje miran no oružan, razilazak jugoslovenskih naroda. Ne treba Srbija da brine šta će osamostaljenjem dobiti ili izgubiti drugi i kakvim se opasnostima mogu izložiti. Za Srbiju će samostalnost svakako biti spasonosna i lekovita: predahnuće i posle tolikih godina odmoriti dušu od neprekidnih sukoba i nesporazuma, te neizlečive boljetice višenacionalne države.“ (NIN, 5. 7. 1991. godine)

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *