Нишчи

Свака заједница осим, можда, малих породица, организована је као низ концентричних кругова, при чему се у унутрашњим круговима налазе политичари и богаташи, затим они који политику спроводе, односно извршна власт, док се, на ободима заједнице, у најудаљенијим круговима, налазе они који су искључени из власти и моћи. У зависности од тога који период разматрамо, претпоследњи круг чине кметови, себри, лумпенпролетеријат, радници који обављају мануелне послове и сељаци. У последњем кругу се налазе они од којих чак и претпоследњи окрећу главу: сиротиња, робови, болесни и они који не поседују ни мрву имовине, попут градске сиротиње.

У претхришћанским културама социјална стратификација није захтевала лицемерје; роб је знао да је „животиња која мисли“, плебс је знао да је плебс, а аристократија и новчари нису морали да просипају причу о једнакости. „Правда се“, говорио је Аристотел, „састоји у једнакости за једнаке и неједнакости за неједнаке“.

Са појавом хришћанства, ствари постају комликоване. Учење каже да смо сви, по суштини својој, једнаки, да смо, дакле, божја деца, а да се разлике приказују у појавностима: неко је добар, неко рђав, неко лопов, неко поштен, неко богат, а неко сиромашан. Христово учење, које каже да је лакше деви проћи кроз иглене уши, него богаташу у Царство Небеско, ставило је цркву на најтеже муке, које се, ни данас, никаквом дијалектиком не могу премостити. Будући да је црква највећим делом „од овог света“, она мора да-хтела, не хтела-подржава световни поредак ствари, јер њене привилегије из тог света потичу, а да, истовремено, брине о „нишчима“ и да им цвркуће другачију песмицу од оне коју цвркуће пред моћницима. Проблем је, углавном, премошћен тако што црква захтева од свог стада да даје Богу божје, цару царево (при чему се „Богу божје“ тумачи као „цркви божје“) и тако што учи стадо да ће неки живети добро и на овом, и на оном свету, а неки само на оном, при чему је овај свет опипљив, а онај замишљен. Другим речима, трпите на овом свету, да бисте, можда, уживали на оном, из кога се још нико није вратио да га посведочи.

Овај проблем су, док је хришћанство још било у успону, осећали многи снажни духови унутар цркве и заузимали су се за то да се „нишчи“ и на овом свету огребу за неко добро и за мало лакши живот. Наступали су, дакле, као заштитници сиротиње и борци за њено укључење у заједницу. Оваква делатност углавном није толерисана у цркви (говорим о феудалном добу) и они црквени оци, који су иступали у име сиротиње, су проглашавани за јеретике, а често су и спаљивани, за пример онима којима би сличне идеје могле да падну напамет. У крилу православне цркве, обрачун се завршио око 7. века, а у католичкој је почео са светим Фрањом, у 13. веку и завршио се реформацијом.

Проблем који су заштитници сиротиње, у крилу цркве, имали са остваривањем својих замисли, састојао се у следећем: да би се сачували оптужбе за јерес, морали су да оснивају посебне монашке редове, чиме су ушли у систем и постали само један од оних концентричних кругова, при чему су „нишчи“ опет остакали искључени.

Са појавом грађанског друштва, једнакост се, из верске, преселила у политичку сферу, у виду прокламације да су сви припадници заједнице политичка количина. Једнакост, братство и слобода-велики појмови без икаквог садржаја. Нишчи су опет остали нишчи, црква се опет нагодила с властима и новчарима, тако да се у структури концентричних кругова ништа није променило. Једнакост се углавном сводила на то да и сиротиња има право да, преко успостављене опште војне обавезе, погине за отаџбину.

Већ током саме Француске револуције, било је снажних личности које су осетиле да су нишчи и даље искључени, али су такви уредно слати на гиљотину, да не ремете демократску идилу.

Мала паралела: античкој демократији, зато што је имала политеистичко наслеђе, ни напамет није пало да би икада могла да права прошири  на робове и сиротињу. Европске демократије, оптерећене хришћанским наслеђем, дале су широку прокламацију, која је била сасвим неостварљива. Демократске државе и с њима срасле цркве, нашле су се пред истим проблемом, пред којим се нашао и хришћански феудализам: како изварати искључене да нису искључени? Решење је нађено за само један век, негде и за мање од века: опште право гласа. Тако је и последњи бедник имао илузију да учествује у политици, али не само то, већ и да се у њу разуме.

Али, опет су се појавили, таква је људска природа, уосталом, надмоћни духови, који су схватали превару и заузимали се за права нишчих. Такви су постајали јеретици, само не више у крилу цркве, већ у оквиру политичког система. Велики социјални покрети, пре свега раднички и сељачки, од почетка су били под притиском система, јер богаташи желе само једно: да сиротиња остане сиротиња. Чак и приглупи богаташ осећа да је услов за његово богаћење то да неко буде сиромашан.

Уместо монашки редова, борци за укључивање свих припадника у заједницу, били су приморани да оснивају политичке партије (таква је, просто, природа система) које би се бориле за права најнижих слојева. Поновило се исто оно што се догодило и са монашким редовима: партије су постале још један круг међу круговима, а нишчи су  остали искључени.

Хришћанство, за два миленијума, није успело да, кроз неколико промена политичког система, укључи нишче у заједницу, а није смогло ни моралне снаге да призна да то није у стању.

Наравно, црква се прави невешта по питању права и положаја сиротиње. Своју, иначе сумњиву савест, пере повременим каритативним активностима и пристајањем на демократску лаж да је и сиротиња политичка количина. Наравно, вршење власти и бављење политиком нису исто што и бирање једном у четири године. Свако може, ако још верује у демократске смицалице, да изађе на изборе и да неком цезуру, али то не значи да на политику, између два изборна циклуса, може и да утиче. Тиме нишчи остају нишчи, али са илузијом да то нису.

У овом систему концентричних кругова се зашто радикални, популистички, или патриотски покрети после неког времена постају играчи система. Уколико не играју по правилима система, ризикују оптужбу да су фашисти и излажу се прогону. Добро крмљене хорде антифашиста чекају миг система да неког опљуну и прикажу као фашисту, а сигуран знак да неко то и јесте је то што се залаже за сиротињу, или за нацију. Намерно се, системски, ствара опсена да све на овом свету пролази, осим фашизма, управо зато да би се под притиском држале оне организације које не пристају на неправду. Да ствар буде још уврнутија: на фашисте много више личе прогонитељи фашиста, него они који су прогонима изложени. За мене лично, приче о гаулајтерима, крајскомандантима и штурмбанфирерима живе још само у НВО, које лове фашисте и националисте. Сви ти опасни борци за нацију, сви идеолози крви и тла, изгледају као мајке терезе у односу на своје евро-атлантске прогонитеље.

Шема: борба за права сиротиње=популизам=фашизам, примењиваће се док је демократије. То ће, за много година од данас, бити бич богатих и привилегованих против нишчих.

Мле, радикалне партије у Србији, које, на жалост, немају људски материјал који је способан да игру разуме, управо се налазе, све заједно, у процесу уласка у систем. Постаће, као што рекох, круг међу круговима и нишчи ће опет бити икључени. Управо зато нека паметнија политика треба да иде за идејом хумане различитости, а не једнакости, јер је једнакост, као фикција, клопка коју систем поставља и у коју се ватрени и не много паметни националисти и левичари упетљавају као ласице. Захтев система је увек исти: будимо једнаки (без обзира да ли се то односи на божанску суштину, или политичка права)-под претпоставакама система.

Вулгарне и примитивне идеје модерног српског патриотизма, у којима се промотери нације сакривају иза ње, а не иду испред ње, као и бескрајно потрошене левичарске идеје, са својим лупетањима о класама и класној свести, лак су плен за систем и немам никакву сумњу да ће осредњи људски материјал завршити у срцу система те ће, за не много времена од данас, постати прогонитељ нације и тлачитељ сиротиње. Оно што није успело снажним, надмоћним карактерима, који су за воја убеђења ишли на ломаче и вешала, неће успети ни овим данашњим поправљачима света, који нису у стању да устану пре десет сати.

Оно што трчи за свом овом српском политичком будалаштином, су баш нишчи, који немају снаге да се одрекну илузије о својој важности, те је огорчено бране, али баш тако да их одбрана приказује као нишче. Сви слабо писмени, они са маргина друштва, они што цепају пиво испред драгстора, постали су политички аналитичари и зналци. Признајем: никад ми неће бити јасно зашто сиротиња брани капиталистички систем и његов политички облик-демократију. Надам се да је то последица чистог неразумевања, а да није узроковано подлом надом да у капитализму нема сиротиње, већ само капиталиста и оних који то још, сасвим случајно, нису постали. Патриотизам, клерикализам и левичарски ревизионизам, сасвим су безизгледни у крилу капитализма. Нишчи то одбијају да схвате, јер баратају малим знањем, ограниченим бројем појмова и сујетом, која је код нишчих ишта мања него код оних са Дедиња.

Наравно, модерни појам инклузије је само још једна превара господара. Систем, ни један никад, неће ризиковати да у заједницу укључи све њене припаднике, већ само хоће да појача опсену. Међутим, нишчи би могли да више уче, више раде на себи, мање пију, гледају Пинк и мање причају, а више слушају, па би тако добили прилику да више не буду на маргини. Уколико нижи слојеви мисле да само приплакују на судбину и очекују да систем за њих нешто уради, заувек ће остати на ободу друштва. Решење је да они напредују, а не да очекују да се систем спусти до њих.