facebook

Последњи људи

Последњи људи

Постали смо равнодушни. Шетам синоћ београдским улицама и размишљам: или ово више није онај Београд из моје младости, или јесте, али ја више немам очи двадесетодишњака.

Сећам се давне 1973. и моје прабабе Руже, тврде српкиње из Баната, вршњакиње 20. века, која је, са оцем Стеваном, три дана путовала од Српске Црње до Фрушке горе, да са ње гледају слободни Београд; гледамо Ружа и ја Бијело дугме како скаче и баба каже: „Лепо пише у Светом Писму да ће доћи крај света и ево, то је то“.

Био сам клинац и пет пара нисам давао шта баба мисли. Данас, међутим, разумем: био је то крај њеног света. Кад умре твој свет, за тебе је то мала, приватна Апокалипса и сасвим је свеједно да ли неки други свет надживљава јер, у том новом, другачијем свету, за тебе нема места. Дочекао сам, као и моја прабаба, да мој свет умре, само што се мени то десило још у четрдесетим годинама живота. Тако је то данас: све кратко траје и брзо умре.

beograd-foto-aleksandra-milenkovic
Београд, фото – Александра Миленковић

Шетам, дакле, београдским улицама и гледам европеизоване српске зомбије, розекошуљаше, девојчице са ноктићима као у белоглавог супа, бабе које покушавају да изгледају као унуке, брзообогаћене српске јапије, који етикету на новом оделцету носе као џак цемента, просто се савијају под њеним теретом; тупа лица, ненавикнута на размишљање и тупи погледи, који добацују до првог билборда и првог банкомата.

Некад је жамор у Кнез Михајловој био такав, да си морао да се дереш из гласа, да би те саговорник чуо. Данас је гужва иста, само можеш муву да чујеш како лети, јер нико ни са ким не разговара; тишина као у затворској шетњи. Ко зна: можда ово и јесте нека врста затвора, у коме су решетке шопинг молови, а стражари медији и банкари?

Да нешто може мој деда Милан да из гроба устане и прошета центром Београда, или би пуцали шамари, или би се у гроб вратио, да не гледа пропаст. Потпуно разумем брђане који долазе у Београд. Кад први пут „сиђе“ (тако се код мене у крају каже за долазак у град; на Копаонику се или пењеш, или силазиш-равнице је тако мало, да нема потребе да за њу смишљаш реч) и види градска светла, њему се чини да је у сам Рај залутао. Нема завичајног блата и завичајних мириса, жене брију браду и бркове, а браћа, која су дошла неколико година раније, изгледају као енглески лордови, у односу на своје рођаке у планини. Придошлица, чим прве паре заради, купи ново перје, које му, узгред буди речено, стоји као пилету гојзерице, купи кола, која пере чешће него чарапе и прибави себи неку плавушу без фронталног режња. Мисли да је, као камелеон, успео да прими боју околине али, дубоко испод прага свести, ако и мало мозга има, зна да нешто није у реду. Инстинктом брђанина осећа да је око њега добро упаковани шљам. Природна реакција му је да се угледа на своје давно придошле земљаке и да на овај нови свет гледа као на плен и предмет свакојаке отимачине. Као на туђе.

Они најбистрији међу брђанима, схватају игру до краја: Арманијем, колима и плавушом не можеш да превариш никог. Земљаци ионако знају да је то све фолирање, јер се и сами фолирају, а старо, градско становништво итекако запажа твоје широке, брђанске покрете, млатарање рукама, завичајни акценат, које не можеш да сакријеш, а ни да изгубиш, јер га редовно обнављаш на завичајним пијанкама.

 

beograd-foto-aleksandra-milenkovic-
Београд, фото – Александра Миленковић

Пред тобом се отвара неумитан избор: да останеш то што јеси (са додатком дезодоранса), па да пркосиш том свету који нити разумеш, нити ћеш га икад разумети, да га дереш на сваком кораку и да га кажњаваш што те није прихватио непромењеног, или да му се потчиниш. Али, ту фолирања нема, ту мимикрија не помаже. Мораш да умреш као Србин и брђанин, да би се родио као грађанин. Тек тад ће те прихватити као свог. Тек тад ћеш знати да се обучеш и тек тад ћеш имати храбрости да возиш прљав ауто и да се дохватиш бринете, али…тада ћеш се срести и са погледом земљака, који се нису променили. Почећеш да их, од милоште, зовеш балванима и да и на њих гледаш као на плен, јер сад си грађанин: предатор над предаторима. Они, који су с тобом сишли с брда, сада су ти браћа и земљаци само ако имате неку заједничку комбинацију и док је имате. После тога-разлаз. Најцрњи дани су ти кад ти родбина сиђе до лекара, па мора да проборави пар дана код тебе. Пред њима те блам да глумиш грађанина, а опет не можеш ни да не глумиш. Гледају те бело док им тупиш своје градске приче, климају главом, али и ти, и они, знате шта мислите једни о другима. У завичај идеш само кад неко умре, а и тада преко воље: могао је покојник да се стрпи, док се вратиш из Грчке, да не прекидаш летовање.

Деца ти постају градски пургери и просто се чудиш како им лако полази за руком да буду велеграђани; ти си грдне евре спискао док си дотле дошао, а види клинца: без динара изгледа дроњаво. Ако си оженио Београђанку, а јеси (иако дижу нос на завичајне нагласке, материца им прескочи кад виде брђане двометраше), она те дресира као кера. Са оном с брда би некао знао, с овом никако на крај не излазиш. Опет, без ње си нефирмиран. Мука једна.

Полако крцкаш живот у туђем свету, сам си себи туђин и – најбоље у свему – свега си се одрекао да би баш то био.

Сад си човек велеграда, нови прачовек, биће без прошлости и без будућности. Градски номад. Свеједно ти је да ли си у Београду, или Њујорку, само да ниси у свом селу.

А тамо, на југу, иза Авале и Космаја, у мраку дише једна другачија Србија. Тихо и мирно острво, усред туђег, касног и болесног света. Србија која иде на починак, у време кад ми излазимо у град. Србија која и сама умире, јер смо тешко налегли на њу јер, трујући себе, трујемо и њу. За хлеб, који нам даје, ми њој дајемо Фарму и Великог брата. Ону здраву крв, коју су нам дала наша брда ми, кроз себе и своју децу, прерађујемо у гованце, па нам ни то није доста: кад та брда и та здрава крв ишту слободу и правду, ми станемо на становиште окупатора, те објаснимо Србима да су гомила балвана, јер не разумеју, као ми, да су слобода и правда чисто грађанска, а не национална категорија. Шта ће слобода Србину, кад је већ има као грађанин?

Гледамо нашу ћерку у све краћој сукњи, преглетовану пудером и шминком и нашег сина, који је први у нашој лози који пушку није држао и, негде у себи, знамо да су наши дедови, и мртви, живели у нама, а да ми нећемо живети ни у коме. Поред оваквих ‘ћери и оваквих синова, гроб ће нам брзо у трњак зарасти. Гусле, које слушамо још само кад знамо да нас нико видети и чути не може, завршиће, кад ми умремо, на бувљаку, чим деци потребају нови телефони.
И – није неправо да тако буде.

 

sokolske-planine-foto-aleksandra-milenkovic
Соколске планине, фото – Александра Миленковић

Текст објављен 18.  новембра 2015. на порталу ИН4С

Насловна фотографија – „No pasaran“, фото – Александра Миленковић

 

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Мирко Ристановић Петковић

    Време једном мора стати, што би рекао и наслов једне књиге.

    Reply

Leave a Reply to Мирко Ристановић Петковић Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.