facebook

Милан Миленковић: Свети законик Душана цара

Милан Миленковић: Свети законик Душана цара

Мало-мало, ево га неки мамин геније, који онанише над Душановим закоником и учи нас да би, ето, све наше проблеме решили, само кад бисмо ђорали данашње законе за Душанов. Како мало чело увек нађе једноставна решења!? Што будала у пет минута смисли, САНУ за годину не може, јер будалант има увек безобално, ничим спутано мишљење, сасвим неоптерећено логиком, противаргументима, или знањем, које – ајд’ се не лажемо – непотребно спутава слободан размах глупости.

Недавно гледам дијалог мојих другара, на мом ФБ профилу, где један од њих, Аца, тражи од другог да му дадне два-три оптимистичка политичка фактора, на којима би могао да се базира, је ли, неки оптимизам за 2017-ту. Овај, мислим да се као Рађа потписује, ни пет, ни шест: песимизам је лош животни став, а и Бог је уз оптимисте. Трас! Никад нећу разумети зашто религиозни људи хоће да разговарају о политици. Мислим, буди религиозан, али не бркај ствари. Бог је с нама-то није политички аргумент.

Но, назад на Душанов законик, предмет менталне мастурбације просечног српског блогера! Елем, за полтичке геније, који су, за разлику од мене, до сазнања дошли свевидећим оком, док сам ја драо столицу и ишчитавао библиотеке, вест је оваква: сваки је законик, испод прокламације (дакле, независно од тога како га законодавац декларише), право моћног, односно горњег слоја (племство, буржоазија, олигархија, радничка класа), које треба да важи за читаво друштво. То је, заправо, слика света и односа у друштву, постављена по мери једне класе. И данас се, иако теоретска поставка каже другачије, обичан човек ни мало не пита какве би законе желео, иако теоретска поставка каже другачије. Модеран, демократски парламент, једнако је затворен за предлоге себара и кметова, колико и Душанов, само што модеран себар и кмет верују да то није тако.

Оно, паметњаковићи мајкини, што треба да знате, дакле, да је право увек право моћног, а не апстрактум, односно кодификована конверзија правде у право. За моје слушаоце и читаоце не морам да поједностављујем, али за плиткомислеће блогере и аналитичаре: законици не садрже правду, већ вољу да се она тумачи од случаја до случаја, увек у корист закона и да се подржи егзекутивом, без које је легислатива (законодавна власт) бесмислена.

Душанов законик је, дакле, једнако праведан, као и сваки други, јер нема мере, од природе или Бога дате, колико удова треба исећи, или очију повадити, а би се намирила нека правда. То је ствар епохе, њеног укуса, а не правде. Друго: Душанов законик спада у сталешко право, те се не да разумети, нити тумачити са позиција модерног парламентаризма, демократије и поделе власти. Посебно ме забавља кад неко наведе сентенцу: „Да нико не суди у страху од царства ми, него по Закону“, јер будале заиста верују свему што се напише а, напослетку, знајући нас и наше нарави, тешко ми је да замислим и Душана, да је то озбиљно мислио, а још теже ми је да замислим, и онда, и данас, и икад, судију који суди без страха од „царства му“, било оно Душаново, или Вучићево, у наше дане. Будале неизоставно верују у прокламоване приче и не дају да их стварност поколеба. Зато и јесу будале.

Поклоници Душанови су, наравно, у Законику највише одушевљени пеналима, односно казнама. Да Законик садржи читаву поставку друштва, да је, у неку руку, мали устав, сасвим су лобовали погледом, као и чињеницу да је у питању плагирање византијског законодавства, које није имало ослонац у српском обичајном праву, те зато Законик и није био у дугој употреби. Али, сеча руке за крађу…српски сан. Један ситни кретенчић, заборавих му име, био је посебно одушевљен казнама за блуд – парањем носева и вађењем очију. Одмах сам приметио слабог познаваоца блуда. Да нешто зна, не би био толико против.

Модерно право је једнако далеко од права и правде, колико и Душанов законик, јер не постоји, сем у глави кретена, правда која лебди у слободном простору, те је само питање ко ће први да је дохвати. Право је, дакле, правда онако како је види горња класа. Другачијих закона никад није ни било, сем у главама теоретичара.

С друге стране, Србенда, ако је права, неизоставно показује велико одушевљење свим што је средњевековно јер, из неког разлога, претпоставља да је нешто добро, само зато што је старо, а то баш и није убедљив аргумент. Душанов законик је важан више за српку историју и државност, него што је важан за право. Таквих је законика, у то време, било прегршт, сваки је кнез имао неке своје законе и судове. Прва брига Душанова, а то превиђају генијалци у мајке, није била како да сече уши и носеве себрима, већ како да дисциплинује пусте српске бароне. Како то генијалци не виде, није ми јасно, него одмах за вађење очију и „усековање јазиков“.

Наравно, трабуњања је увек било и биће, само што је данас, због отвореност јавног простора и друштвених мрежа, оно далеко шире распрострањено, него до пре само пет година. Будала је било и пре, али нису имале где да се огласе. Имам утисак да 90% свих будала, које су икад нешто писале током српске историје, пише баш ових дана. Нагледао сам се и начитао политичких анализа аутомеханичара, конобарица, шминкерки и пропалих студената и увек ме одушевљавао душевни мир тих људи, мир неоптерећен знањем и размишљањем. Мир за који је само игнорант способан. Лака решења, тренутни увиди, много пљувачке, сасвим површни увиди у ствари и то толико површни да би и деца из шестог основне то сложеније умела да изнесу, уместо знања – расположења, а уместо било каквих, чак и мршавих аргумената – ставови и заклањање иза српства; ко има срБско становиште, тај је у праву и кад тврди да су два и два – пет. Ко не поверује, Србин није. Јад и беда.

Према томе, поштоваоци Душановог законика, пре него што кренете да сеирите над одсеченим ушима и извађеним језицима, мало макар прогуглујте да видите шта је закон, ко га и у којој процедури доноси итд. Да научите да је закон увек власништво моћног, а не праведног, јер моћан има инструмент принуде, а праведан је Калимеро. Да уоче да су право и правда две веома различите ствари и да су преграђени високим зидовима. Правда је слепа богиња.

Но, сад и ја упадам у филм „Моје песме, моји снови“, очекујући да игноранти уче. Да су хтели, не би им позив да узму Буквар у шаке ни био потребан. Лупетање у јавном простору ће се умножавати, а наивни Срби ће читати лупетања и веровати да тај ко лупета нешто и зна, јер је одиста тешко поверовати колико се не зна у јавном простору.

 

 

srpski-car-dusan
Павле Јовановић, цар Душан, детаљ са композиције „Проглашење Душановог законика“

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.