facebook

Ти ћеш да ми кажеш?

Ти ћеш да ми кажеш?

Сигуран сам да избегавате, али свакога дана, хтели-не хтели, слушате на десетине изјава политичара, за које се, као и ја, питате: стижу ли ишта да раде од силних путовања и приказивања на медијима? Одговор на то даје сам живот: што вам је телевизор „пунији“, фрижидер вам је празнији. Ипак, нема онога ко се није макар једном запитао како препознати да ли је изјава неког политичара одраз стварног уверења (макар и погрешног), или је у питању свесно баронисање?

Постоји једна симпатична, мала наука, која се зове: Психологија политичког понашања и бави се, између осталог, и анализом говора и гестикулације политичара. Прво што вам пада у очи је такозвани „тон дубоког уверења“. Кад говоре, озбиљни су као да ће да се укаке. То је пренето директно из САД, где је то уобичајени манир политичког наступања. Европски лидери су, по правилу, комотнији и показују више хумора (овде се ради о „показивању“ нечега публици, а не о стварном степену укочености, или комоције; публика је у Америци научена на један манир, у Европи на други).

Наши су одабрали амерички стил, или им је, можда, просто наметнут. Уосталом, свеједно је. Срби врло добро реагују на „тон дубоког уверења“, јер смо склони да свакога ко се нестереотипно понаша, или јавно показује хумор, окарактеришемо као „неозбиљног“. У психологији је, иначе, ноторна чињеница да су људи са смислом за хумор далеко креативнији, не падају у панику и није их лако сломити претњама и подмићивањем (Војин Димитријевић, Страховлада). Обрнуто, преозбиљни се лако ломе и немају креативне одговоре на проблеме. Но, народ није дужан да познаје психологију, већ се поводи за сликом, а кад је она озбиљна, више јој се верује. Зато ћете и у будуће гледати намрчена и тужна лица: у очима масе, тако треба да изгледа политичар кога муче велика државна питања. Посебна прича су игре очима.

Када неко застане у говору и тражи праву реч, па почне да врлуда погледом, то значи да се спрема да изговори пресну лаж, па несвесно тражи помоћ од неокортекса, дела мозга задуженог за машту. А бујна машта, зна се, може свашта. Када неко промени манир у говору и понашању, знајте да је вежбао, да то није дошло као нека унутрашња промена, за коју није способан нико ко је изашао из пубертета. Упоредите нечију гестикуилацију и начин говора од пре неколико година и данас и све ће вам бити јасно.

Посебно обратите пажњу на такозване „грандиозне речи“, а то су, на пример: „увек“, „никад“, „све“, „ништа“ и слично. Тај ко те речи користи, нема намеру да испуни то што прича. То су речи којима се превасходно користе деца, а вредност њихових речи је мала: дете које никад више неће да се игра са другаром, сутра ће баш са њим завршити на клацкалици. Фраза „ми никад нећемо признати Косово“ припада, примерице, баш том типу изјава. Или: „ми никад нећемо склопшити коалицију са том и том партијом“. Или: „ми никад нећемо лагати грађане. Краткотрајност је најважнија особина таквих фраза. Тај ко их изговара, и сам зна да је веома склон томе да уради баш супротно. Слично је и са осталим фразама: „учинићемо све…“.

Ни мање, ни више, него све!? Ко је икада учинио све, за име Бога? Почетак реченице са „ја“ је такође веома индикативан, као и коришћење дупле негације. На пример: „Ја никад нећу…“. То показује на веома рђаве намере онога ко такве фразе говори. Исто тако, чест манир је да се на непријатна питања (мада се медији клоне да непријатна питања уопште и поставе) одгова против питањем. То су такозване „А“ реченице. Питање: „Ви сте се руковали са Тачијем“? Одговор: „А шта је требало да урадим“? Онај ко има мирну савест, одговориће, отприлике: „Да, јер мислим да је то (цивилизовано, корисно, васпитано…).

Онај ко зна да ради нешто нерегуларно, одговориће „А“ реченицом. Ту су и „да, али…“ реченице, које служе минирању сваке друге идеје, или тезе. Политичара нећете чути да, на предлог од стране саговорника каже: „Интересантно, можда о томе вреди размислити“, већ само: „Да, или то не може због тога и тога“. Исто као и „А“ реченице, служи минирању и разговора, и саговорника. Приметили сте, такође, да сви глагослски облици полако губе трку са футуром. Прошло време се користи само када се говори о претходним властима и њиховим неуспесима, а сопствени успеси се описују искључиво футуром. Немоћ и неуспех у садашњици се маскира „будућим“ успесима. То је јасан показатељ да онај, ко стално злоупотребљава футур, ни не мисли да уради нешто данас.

Посебно је интересантна фраза „ми мислимо“, која је постала саставни део речника већине политичара у Србији. И сами сте приметили да је мишљење крајње индивидуални процес и да се не може изводити ни удвоје, камо ли у партисјкој штанц-машини. У основи, фраза значи да један мисли, а за остале је то мишљење обавезно. Наравно, већина ових трикова промиче обичним људима, јер их и сами често користе. Ипак, водити државу, или седети испред драгстора и цедити пиво, уз баронисање друштва, није исто. Обратите пажњу на ово што сам написао када први пут будете гледали, или читали изјаву неког политичара. Ако у изјави, дужој од пет реченица, не ухватите ништа од овога, имате пиво од мене.

pinocchio_by_berkozturkТекст објављен 8. јула 2013.

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Aleksandar Mihailovic

    Nećemo se napiti piva, a ni kafe. Ovaj kroki savremenih, ovomilenijumskih političara je baš originalan, a ovakav opis i status političara je došao sa Arćibaldom i u posebnom je razvoju u ovom milenijumu. Svemu treba dodati još i to da kada podvučeš crtu na sve što govore, ne samo jednom, već više puta, i pokušaš da otkriješ nešto konkretno, kreativno i u doglednom vremenu ostvarljivo, shvatićeš da si na nuli i opet od piva nema ništa. Zato odmah kreni sa hladnom vodom da Te bar sunčanica ne „strefi“. Danas su političari jalovi, nesposobni i bezidejni, ali su zato originalni i efikasni u rasprodajama i zaduživanjima, kao i dodvoravanju mentorima sa Zapada i domaćoj birokratiji čije glasove čuvaju. Ako bi neko naše političare želeo da malo bolje prouči razočaraće se, jer, oni su samo najobičniji, loši a jako dobro plaćeni glumci u životnom rijalitiju na račun ogromne većine građana, trkači za parama i gledanošću i slušanošću, za medijskim a ne stvaralačkim rejtingom. U pričama su šampioni, u rezultatima paceri.

    Reply

Leave a Reply to Aleksandar Mihailovic Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.