Током Осамдесетих, социјализам је запао у кризу, из које се, бар кад су европске земље у питању, није ни извукао. Грдне мудре главе, апстрактни поправљачи света и књишко-катедарски мољци су пожурили да објасне како је социјализам, иначе, изванредан облик друштвено-политичког уређења, само су га искварили „мангупи у нашим редовима“. Неколико кадровских промена и – Дизниленд поново ради!
Како онда, тако данас. Демократија је, не само у светским, већ и у историјским размерама, одсвирала своје и налази се у слободном паду, што хероје од мастила и оне исте поправљаче света, не спречава да опет крекећу исту песму: неваљалци кваре систем и, досећате се већ, неколико кадровских промена ће демократију вратити у седло. У Србији је такав цвркут чак и одвратан: треба ојачати демократске институције, треба изградити правну државу, треба се борити за проширење људских и грађанских права, треба, треба….
Просто је невероватно колико слепило катедарских вашака и либерала може далеко да оде. Да је један систем добар, не би омогућавао мангупима и преварантима да испливају на површину. Овде се ради о обртању узрока и последице: није се систем покварио зато што су се појавили неваљалци, него су се неваљалци појавили зато што је систем почео да бесповратно некрозира. Тумачити историјске токове персоналним факторима не само да је ненаучно, него и неозбиљно и непрестано производи илузије. Сваки систем, па и демократија, јесте историјска творевина и има орочено време трајања, са кадаверичним исходом. Ни једно друштвено уређење, ма како савршено изгледало у очима савременика, није потрајало дуже од двеста-двеста педесет година. Демократија се налази у дубокој старости и читуља је већ написана, само се чека жалосна вест.
Нама, генерацијама које управо данас ходају Европом, усуд је одредио да видимо (ко хоће) прелазак из демократије у диктатуру. Стари појмови још господаре нама, само што се њихов садржај изменио до непрепознатљивости. Тако је увек било: и сама демократија је, за више од пола века пошто је успостављена, још баратала појмовима просвећене монархије. Појмовни свет се гради на сазнатој стварности, а никако јој не претходи, како то философи и теоретичари мисле. Стварност, а с њом и живот, оно су што наступа прво и што има највишу обликовну снагу, док је теорија оно што каска за збивањем и потказује га широкој јавности. Управо зато књишки мољци наликују оном петлу што је мислио да Сунце излази зато што он кукуриче.
Леталне болести, услед којих је демократији лека нема су бројне: новац се, у светским размерама, сабија у све мање руку, па и политичка моћ следи тај процес; широко прокламована права разних мањина су у оштром сукобу са прокламованим већинским системом одлучивања и, у пракси, та права служе само као ограничење слобода већине; расту администрације и репресивни апарати, што је сигуран наговештај диктатура које се појављују на хоризонту историје; подела власти је обесмишљена тиме што су центри моћи измештени из институција система и непознати су јавности; тајне службе и војно-индустријски комлекси су неконтолисани и налазе се изнад друштва; хиперрегулација (енормно умножавање закона и прописа) тражи све већу бирократију, што онемогућава баланс буџета и државе гура у руке банака; концепција модерних (и све модернијих) права и слобода грађана може се остварити само жестоким нападом на обичаје и традицију (сетимо се геј параде, или легализације лаких дрога); политичка питања су опала до чисто биолошке борбе око моћи и плена.
Поправке нема. Натерати, без крви, богате да се одрекну богатства и привилегија, у име некакве апстрактне правичности, детињарија је, у коју верују само пубертетлјије и доктори наука. Смањивање државног апарата је, такође, немогуће, јер о тој операцији одлучује сам тај апарат. Он самоубиство починити неће. Посебно је апсурдно очекивати да се војно-индустијски комплекс и тајне службе ставе под контролу фантомских „цивилног друштва“ (ма шта оно значило), јер су те творевине и настале изван цивилног сектора и изнад њега. Натераћете ЦИА и КГБ да се самоукину, или да вам подносе извештаје? Не верујете, ваљда, заиста у то? Одрастите…
То што важи за демократију, у длаку важи и за све варијетете грађанског друштва, као што су социјализам и комунизам (за необавештене: ма како вам се велике разлике између социјализма, капитализма, фашизма и комунизма чиниле, то су само варијанте грађанског друштва; пре грађанских револуција нема ничега од тога). Сви су ти системи, или режими, ако вашем укусу више одговара тај израз, нужни и нису везани ни за једну личност. Нацизма би било и без Хитлера, фашизма и без Мусолинија, стаљинизма и без Стаљина. Све те творевине су израз епохе и стања духова у тим епохама и немогуће су у неко друго доба. У корену свих тих идеологија је, како би рекао Робеспјер, „деспотизам слободе против тираније“, што ће рећи, кад се са сакралних висина спусти на практичну политику, деспотизам државног апарата према становништву, не у корист већине, него у корист крупног капитала. Да ли је тај новац у рукама банкара и богаташа (капитализам), или у рукама државе (социјализам), сасвим је свеједно. Игра се одвија у његову корист. Што изнад целог збивања лебди бајка о слободама и правима, само је декор; ко се дрзне да у питање доведе диктатуру новца, као суштину политичког облика грађанског друштва, осетиће пуну тежину репресије система.
Појава олигархије у свим тим варијететима грађанског друштва је нужност и не може се спречити. У капитализму су то, најпоре, индустријалци и велепоседници, а на крају банкари; у социјализму су то, најпре, припадници политичке номенклатуре, који су се, ма какав егалитаризам прокламовали, лично сасвим лепо напунили ловом, а на концу, то су припадници разних тајних служби, који су постали власници читавих држава, са све буџетима и трезорима.
У корену грађанског друштва је једнакост по свему и свачему, осим по новцу и имању. Ту су разлике дозвољене. И то, на крају, разбија систем. Раслојавање постаје све веће, све док се друштво не подели на, с једне стране, богаташе и државни апарат, а с друге огромну масу народа, који има илузију (коју већ губи) да се у његово име влада. Избори опадају до карикатуре и пристојан свет се уопште не може натерати да на њих излази. Велике социјалне разлике чине друштва нестабилним и грађански ратови, који се, испрва, воде бирачким листићима, прерастају у праве, где се, уместо парола, противнику шаље олово. Урбани ратови, какви предстоје, изазивају тешке поремећаје у економији, што резултиура глађу и болестима. Четири јахача Апокалипсе опет јашу Европом. Олигархија има моћ и силу да све те нереде сузбије, али не и да поврати политички облик, који се дефинитивно распао. Тада се појављују људи цезарског кова, који древним силама крви кроте диктатуру новца и успостављају лични режим, у коме новац поседницима не даје привилегију и ранг. Већина поданика је срећна што су немири престали, што опет има хлеба и мира, а тек много касније примете да су тај хлеб и мир платили слободом. Богаташи опет слободно и весело обрћу лову, с тим што их цезари повремено скрате за главу, под неком бесмисленом оптужбом, да би им конфисковали имања у корист државне благајне, јер пореска политика више не псотоји.
То је, свиђало се то некоме, или не, будућност Европе и онога што ми данас зовемо „цивилизованим светом“, у коме се, уз шум компјутера и под неонским светлима, одгаја нови прачовек. Та будућност је питање две, или три деценије, никако столећа. Леш демократије већ заудара и неће га оживети кукњава доктринара и сањалица. Нико им не брани да жуч због изгубљеног грађанског Раја излију на хартију, али то ток историје преокренути неће. Грађанско друштво је, почев од Наполеона, па до наших дана, у бестијалном насиљу, побило више људи, него сви тирани света за два миленијума пре тога и убијаће још. Ипак, крај долази и ништа, ама баш ништа, се не може учинити да се он одложи.
објављено 22. 01. 2012.
