facebook

Владимир Павићевић: Фама о попису у Црној Гори

Владимир Павићевић: Фама о попису у Црној Гори
Прије око мјесец-два актуелизована је прича о попису становништва који би требало да се обави током наредне године. Митрополитова смрт, пандемија и застој у формирању владе су ову тему бацили у запећак, али је за очекивати да ће, како вријеме буде одмицало, она поново доћи у фокус јавности.
И, као о практично о свему осталом у милој нам и напаћеној отаџбини/домовини, одмах се покажу макар два типа мишљења. Први тип је „црвено усијање“ заточника идентитета, што професионалаца што хобиста, док други припада онима који, из неких мени непознатих разлога, мисле да им се дух издигне два центиметра изнад провинцијалне каљуге сваки пут кад, „с уздахом туге дуге“, кажу како је „у срећнијама земљама“ попис статистичко питање, а код нас, ето, још једна прилика за подјеле, а не побједе.
Све ово око пописа, у ствари, представља илустрацију кошмара грађанског друштва, макар ове његове локалне варијанте у којој имамо привилегију учествовати.
На почетку треба макар покушати да се разјасни шта је то грађанско друштво. Постоји много, најчешће апологетских, дефиниција и објашњења, али је, упрошћено речено, грађанско друштво оно у коме је доминантан друштвени слој који живи „од оловке“. Чиновништво у најширем смислу ријечи, дакле: људи који живе од положаја, а не од рада. Тачније речено: веза између њихове егзистенције и рада није непосредна, већ се у њу увијек умеће неко – назовимо га Двор – коме дугују положај и принадлежности. Е сад, како, на жалост идеалиста, начин егзистенције одређује свијест човјека, међ` чиновништвом се развија особен начин мишљења и дјелања. Ту говоримо о људима истина, а не чињеница. Они осјећају да су, у сваком тренутку свога постојања, искључиви посједници одсудне истине, не видећи никакав проблем у томе што поменуту „одсудну“ истину откривају и по неколико пута у животу, при чему је нова увијек супротна старој. „Шта је истина?“ питао је новозавјетни Пилат Исуса. Булгаковљев Пилат је, док је то питао, имао напад мигрене – људе чињеница често боли глава, људе истина готово никад.
Него, о попису… Зашто је попис одраз кошмара грађанског друштва?
То се најбоље види кад се погледа на то ко се највише „грчи“ око тога. Велики Црногорци и велики Срби. У ствари: „Црногорци“ и „Срби“. Мени се чини да је употреба наводника у овом случају сасвим прикладна јер су ове двије групе, наизглед веома супротстављене, у ствари једна екипа. Сви они су, наиме, грађани. Носе их исти јак дух и једнако слаба крв, а идол им је вулгарна демократија (мада је то плеоназам: нема демократије а да није вулгарна).
Обје ове екипе се, парадоксално, позивају на традицију, историју и претке, језика у уста не увлаче, само о томе брбљају, не схватајући да су баш од тога преграђени. Живот их је одвојио од предака, од обичаја и од традиције. Зато они теже да умом појме оно што је требало да проосјећају тј. да интернализују испод нивоа свијести. Њих као Црногорце или Србе не би препознала, у најбољем случају, трећа генерација предака да из гроба устане – прађед, дакле. Они су прастари Црногорци и прастари Срби – од прије три или тридесет година. Зато сви,а посебно „Црногорци“ бјеже од предака, зато и успомену удешавају према своме лику. Вјечити реформатори. Покушавају да имитирају традицију, али с обзиром на то да у она у њима не живи и не дјелује, то увијек прелази у гротеску. Муче се са њеним теретом, не могу да је прихвате а да је не прилагоде сопственој мјери. Преширока им је, ваљда. Ови су људи сами по себи пародија српства и црногорства, представа и то аматерска, подгријана од стране Службе. За мене управо то представља први доказ грађанске природе „Црногораца“ и „Срба“: нови су. Грађанин је увијек скоројевић. У његовом доживљају сви преци су волови и сви потомци исто, само је он открио коначну истину. Но, то „Србина“ никад не спречава да и по више пута постане „Црногорац“ и обрнуто. Фуњарлук и ароганција без мјере.
С обзиром на то да су до сржи грађанске, ове двије групе неминовно пролазе и кроз унутрашњу диференцијацију. То је феномен који се набоље види код новоправославних. Добар новоправославац поздравља са „Бог се јави“ (традиционалан поздрав измишљен прије годину дана), а онда други новоправославац, да би „натправославио“ претходнога, мора поздрав подијелити према добу дана па одговорити са „Бог се јави јутрос“, па „… на подне“ итд. Тако је и са „Црногорцима“ и „Србима“. У свакој од тих скупина се јавља све мања група све екстремнијих ставова: „Црногорци“ су прво били и Срби, па Југословени, па несрби, па антисрби. Срби су им за тридесет или педесет година прошли пут од сународника до окупатора и они у томе не виде ништа необично, све им је таман . Јесте ту много допринијела Служба, али џаба се сади ако земља није плодна. „Србима“, пак, смета тробојка ако  плаво поље није тамно, него свијетло (фарси доприноси објашњење да је разлика у нијанси резултат тога што је боја музејских застава временом ИЗБЛИЈЕДИЛА – не знам колико је то истинито, али ако је јесте, „врх“ је!). Неки данас почињу да причају екавицом што ме подсјећа на онај гротескни покушај екавизације Републике Српске током рата који је, наравно, неславно пропао, живот га је одбацио. Може ти Моравац бити сународник и брат чак и ако, као црногорски (или херцеговачки или, пак, копаонички или други) монтањар не покушаш на силу да се преметнеш у равничара. Али, како је грађанин ослобођен од свих стега, он мјеру нема и егзибиционизам му није стран. Тужно је то грађанско доказивање правовјерности: колико год да се трудиш, вазда се нађе бар један да те надмаши.
На попису се очекује пораст броја Срба у популацији и то код једних изазива егзалтацију а код других ужас. Ако број Срба порасте на 41 – 42% а број Црногораца пропорционално опадне десиће се… шта? Шта се може десити у једној колонији Богу иза леђа?! Неће више бити колонија?! Неће нас пљачкати странци и компрадори?! Лакше ће нам пасти ако се то чини под тробојком и на ћирилици?! Идиотски.
Ту долазимо до још двије особине грађанина: декларативност и обожавање квантитета. Како ти знаш и потврђујеш да си Црногорац или Србин? Па тако што се изјасниш на попису, огрнеш заставом, одеш на какав митинг, гласаш на изборима… То што десет полицијаца за пет минута разбије сваки наш протест не говори ништа о снази идентитета, а да не причамо о неким тежим стварима? Код грађанина је све на језику, ништа у дјелима и живљењу. Преци нису много срали о идентитету и вјери, а умјели су да за то и убију и погину. Нису им били потребни билборди да их подсјете да су „највећи“ Црногорци или Срби (како то, побогу, „Црногорцима“ и „Србима“ нимало не смета? Како успијевају да помире увјерење да су чврсти у идентитету са тиме да их на то морају подсјетити билборди и Фејсбук?!). Ми данас само серемо, а два шамара и ситан мито нас очас посла „превинклују“. Због те личне слабости и бјежимо од предака; зато се подсвјесно, али са правом, стидимо пред њима. Декларативност, лака и симпатична, не рјешава главни проблем свакога постојања: није довољно да нешто негирамо па да то престане да постоји. Ако смо претке порекли, нисмо их укинули. Зато данас све више новоправославаца зна за некога грчког богослова из 4. вијека, а све мање за „Горски вијенац“. Зато и „Црногорци“ бјеже од Његоша. Тежак је, оптужује, крив је за лошу савјест. Коначно, зато и имамо изреке да се свако чеше тамо гдје га сврби, односно да се зна ко највише о поштењу прича. Тамо гдје се о идентитету много жвалави, идентитет је танак.
Коначно, бројност… Грађани воле квантитет и увијек га претпостављају квантитету. Погледајте како су им битни избори, гласачки листићи, број гласача, број мандата, број, број… Погледајте како се пале на масовне скупове и „величанствене ријеке људи“. Погледајте ту љутњу и жалост кад им скуп „пукне“ и колико их „противници“ због тога зезају. То што ће десет вукова увијек појести сто оваца, њима ништа не говори.
Грађанин је, у политичкој и историјској сфери, једна спрдња. Он није мање грађанин кад се огрне у заставу (коју по потреби лако и одбаци – прочитајте „Родољупце“). Напротив, још је гротескнији кад то уради, јер, смијешан какав јесте, грађанин багателизује и унижава све чега се дохвати.
Зато појава грађанина означава почетак краја једне културе и цивилизације.
На крају: сви смо ми грађани. Ми грађанина у себи можемо да порекнемо, али не и да укинемо. Како рекох: начин егзистенције одређује мишљење и дјелање.
Али, можда би могли да не будемо досадни?
Hugo Pratt, The sea…
Насловна илустрација – Talking the census, илустрација за Harper’s Weekly, 1870. g.

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    Jednostavno, kratko i tačno analizirano stanje crnogorskih građanera.
    A da smo jedno isto vidi se i u Srbiji. Ista meta isto rastojanje ito malograđansko nadgornjavanje.
    Gubitak pravog identiteta je prvi indikator gubitka nacionalnog karakera predaka.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.