radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Тупаџије

Тупаџије

Кад год напишем неки чланак о мученим антикомунистима, односно о томе како су по лажовским потенцијалима давно превазишли мрске комуњаре, јави ми се неки паметњаковић, који ће рећи следеће: „Надам се да ће аутор некада написати неки текст у коме износи и мане комуниста“. Таква паметовања сматрам малициозним, јер нисам видео антикомунисту који је, чисто објективности ради, рекао ма и једну лепу реч о Црвенима. За њих објективност не важи, могу да измишљају шта и колико хоће. Објективност је за друге.

Данас, међутим, видех један коментар на Фејсбуку, у коме лице, очигледно срБски оријентисано, каже како су „комунисти истребили грађанску класу и како од тада нисмо имали честиотог дипломату који би у правом смислу речи оправдао ту функцију. О осталом нећу ни да причам. После је следило „описмењавање“и „индустријализација“ што је био први корак ка уништењу српског села као темеља вековног опстанка. Последице и данас трпимо и вероватно се никада више нећемо опоравити. Дође нам главе то блато о којем несрећник прича, он је тренутно залечио свој комплекс ал је допринео да му се нација изнутра распадне и метаморфозира у нешто чега би се и сам уплашио кад би могао видети„.

Како је дубоко и кобно наше нераумевање и незнање, како су страшне наше заблуде!

Главна мана комунизма није уништавање грађанске класе, него претварање читавог народа у грађане, односно стварање грађанске класе, ако је већ тако зовемо. Описмењавање и индустријализација јесу грађанизација, аман, брате! Врлина неписмене и неиндустријализоване[1] Србије јесте био мањак грађана и грађанских расположења. Од средине 19. века, грађански слој код нас је био веома танак и тек се, после Првог Св. рата проширио, али и тада не много. Сељаштво је чинило у Србији 80% становништва.

Грешка долази одатле што лице, чији сам текстић навео, не разликује грађанина као становника града и грађанина као државно-правни појам, што га не спречава да паметује.[2]

Дакле, грађанизација, у државно-правном смислу, није исто што и пресељење у градове. Данас је и сељак на Старој планини грађанин, јер ужива грђанска права и обавезе, а то што није становник града ни мало га не развезује од грађанштине.

Дакле, главни недостатак комунизма, иако то антикомунисти, од силног моралисања због разних злочина комуниста не стижу да виде, јесте грађанизација Србије. И ово није неважно: сви ти процеси су постојали од 19. века (нису прве школе комунисти отворили, нити прве фабрике), само је требало мало читати Нушића, Домановића и Лазу Лазаревића, али су их Црвени радикализовали. 

У првој фази после рата, када су се градови и непродуктивни слојеви издржавали од прислног откупа[3], сељаци су дошли на оригиналну идеју: уместо да се од њих отима, прећи ће у град, у индустрију, па ће они бити издржавани. Нико, наиме, није видео комунисте како неког батином у град терају, него су људи ишли тражећи лакши хлеб.

Наравно, у град су потерани и Хрвати и Словенци[4], Муслимани и Македонци, само што штета није била иста. Хрвати и Словенци, као млади народи, нису почивали на сеоској култури као Срби, већ им се култура протурала из града и из цркве. Могли су да мењају пребивалиште, култура је остајала иста. Муслимани су ионако били прикопчани на екстерну културу – био у граду, или на селу, њему је „Стамбол купа меда и гора од шећера“, што би рекао Његош. Црногорци никад неки сељаци нису ни били, тако да је мењање културног обрасца, кроз искорењивање, погодило највише Србе, јер је наша култура настала и развијала се на селу. Идиотска идеја модерног, грађаниозованог Србина, да ће културу, обичаје и традицију, спаковати у кинеску торбу и понети у град, нема шансу да се претвори у стварност. Култура, обичај и традиција не могу да мењају место рађања и развитка.

Опет, оно што антикомунистима, који су једнако добри грађанери као и комунисти, не пада у очи, а и не знају, мучени, јесте да је грађанска култура супротна сеоској, а не њена апгрејдована верзија, или некакав продужетак. Она је негација аутентичне, српске културе. У граду смо одгајили само срБску културу, као симулакрум, неку врсту дајџест културе за идиоте.

Искорењивање је, дакле, процес који је разорио српски народ и зато данас имамо читаву класу безмозговића, неослоњену на заједницу и културу. Комунисти су стварали свог „новог човека“, полубога заправо – индустријског радника. Нису ни приметили, од силног дијалектичког и материјалистичког оптимизма, да им радничка класа не постоји.[5]

Уместо радничке класе, онако како је Маркс замишљао, створена је класа дојучерашње сиротиње, која је, у само неколико година, била бачена у раље потрошачког друштва и у њему се потпуно изгубила а, у наше дане, и дехуманизовала.

Дакле, баналне и неважне моралиситчке приче о стрељањима и убистивима, о досељавању на Дедиње, о љубави према власти су излишне. Нису комунисти урадили ништа што и други пре и после њих нису урадили. Историја је жедна крви и приговори на то показују и потказују глупост онога ко на ту жеђ примедбу ставља. Једног дана, кад се буду сводили биланси, видеће се да су десничарске владе, од 5. октобра до данас, побиле далеко више Срба, него комунисти. Нису убијени метком, него јадом, бедом, слабом здравственом заштитом и стресовима, али су једнако мртви као и они које су Црвени треснули.

Исто тако, јадне су и оне приче о Сремском фронту, где је изгинула срБска младеж, јер смо имали двоструко већу погибију шеснаестогодишњака 1915-1916., које је Пашић повео као регрутни потенцијал за војску. Преко 30 000 их је остало у албанским гудурама.

Тито није напао Јасеновац, каже једна од прича. А Равногорци га нападали сваки дан?

Привредни успех је постигнут кредитима, које смо узимали да не бисмо радили ништа!

Тек је то глупост. Кредите су узимали и Америка, Немачка, Јапан, Енглеска и остали. Кредит је средство развитка, само што неписмени критичари о томе немају појма. Неповратна средства? Па ко их не би узео? Већ замишљам срБске патриоте којима банке дају бесповратне кредите, а они гордо кажу: „Нећу да узмем те паре, јер ћу због њих сутра живети горе!“

Комунисти су поделили стотине хиљада станова, из којих их данас грде антикомунсти. Саветујем свакоме, ко је сигуран да су комунисти гробари наше привреде, који нису ништа знали да раде, да тренутно угасе струју из електрана које су ови подигли, па да користе само ону струју која долази из електрана које су, од 2000-те подигли десничари, као и да изађу из комунистичких станова, које су откупили за сто марака и да се возе само пругама и путевима које су им подигли Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић и Вучић.

Један од разлога што нисам критиковао комунизам (у коме сам два пута губио посао као новинар, јер сам лајао против њега) је што се једно друштво, ма какве мане имало, може критиковати само ако се створи боље и праведније друштво. Ја боље и праведније од тог нисам доживео за својих 55 година. У односу на неки идејни конструкт, или на неку декину причу, комунизам можда није био савршен, али у односу на животно искуство, на оно опипљиво што је моја генерација прошла, сумњам да се ово данас може и у једном сегменту мерити са комунизмом. У поређењу с принцом на белом коњу, сваки је мушкарац дроња, па је тако и комунизам јадан у односу на Утопију.

Ничим ме Црвени нису задужили; нико мој није био у партији, нисмо добијали станове од друштва и фирми; једино што сам лично извукао као бенефит јесте бесплатно школовање и здравство, али другачије није ни могло. Ниам волео Тита, па немам сада разлога ни да га мрзим, јер супротно осећање од љубави није мржња, већ равнодушност. Ко није равнодушан према Титу, тај га је волео, или су га мама и тата волели.

Ко прати мој рад, зна да сам лајао на комунисте док су владали. Истина је да сам ја одрастао у време кад се за то није ишло на Голи оток, али сам лајао. Лајао сам на Тадића са Фокус радија, док је био на власти. Данас лајем на Вучића и СНС. Лако је, антикомунсти, браћо моја, мртвом курјаку реп мерити. Сачекали сте да Тито одлежи десет година, да се на смрт навикне, да бисте почели да га ружите, јер сте зечеви, а не јер сте касно схватили шта се дешавало. Ако сте касно схватили, онда боље да ћутите, јер ће вас неко питати за бистрину.

Нисте смели у цркву, је ли, јер је било забрањено? Ма да ли је могуће? А сад смете, па идете. Него, шта ћемо ако неко поново забрани? Опет нећете ићи?

Друга грешка комунизма је југословенство, од кога је, ако ме памћење не вара, боловао и други покрет отпора, онај равногорски. Не постоји, бар ја тако мислим, Југославија која је удобна за српски народ. Ни предратна, ни поратна Југославија, као ни СРЈ и Државна заједница СЦГ, не могу се направити, а да то не иде на штету Србије. Таква је природа сложених држава.

Ипак, можда је највећа, најкобнија последица комунизма што је егалитаризовао друштво и што је свака будалетина стекла утисак да се и она нешти пита и да нешто зна. Постали смо земља Шарлатанија. После пада комунизма, а нарочито са стварањем друштвених мрежа, свака је будала изједначена с академиком. Друштво је, одустајањем од комунизма од краја седамдесетих, вестернизовано и постало је прожето највулгарнијим материјализмом. Деведесетих је озбиљно оборен ниво образовања по школама и факултетима, а васпитна компонента је сасвим укинута, тако да имамо већ двадесетак озбиљно неписмених генерација, које гледају да им се неписменост и незнање далеко чују. Комунизам је сваког слагао да је једнак другоме, јер је пренебрегао биолошку неједнакост, на којој се диже и капацитет за знање и разумевање. Комунизам нас је до краја грађанизовао и тиме, а не присилним откупом, или стрељањима, како то виде политички игноранти, убио као Србе. Мали грађанин је појео Србина у нама. Нема, да тако кажем, „грађанскијег“ друштва од комунизма и само неко ко много не зна може да каже да су Црвени убили грађанску класу. Они су је раширили на цео народ.

Оно што бисмо могли да научимо из скорашње историје, да смо само мало бољи ђаци, је следеће: сами смо себи кривци за све што нас је снашло. Свако је могао да верујуе у Бога и да врши верску праксу, али ми нисмо хтели да то радимо, јер ми, Срби, увек гледамо шта нам је корисније. Испоставило се да је за каријеру боље бити атеиста. Нико није ишао у затвор зато што је одбио да буде Југословен, али смо ми, Срби, једини журили да будемо Југословени. Никог комунисти нису терали у партију, писала се молба, али смо ми, Срби, радо те молбе писали. Није ми познато да су некога Црвени на силу уводили у нов стан, добијен од друштва или фирме, али ми, Срби, нисмо имали петљу да кажемо да нам њихов стан не треба, ако их већ нисмо жарко волели. Ми смо продали веру за вечеру, а онда су нам Црвени били криви.

Није било народа који се бедније држао пред комунистима, него што смо били ми и то не зато што смо плашљиви, већ зато што смо подмитљиви до бесмисла. И данас дупе, заједно са гласом на изборима, дајемо за 10-20 евра, или картон уља. Такви смо – да се не лажемо – били и пре доласка комуниста на власт. Краљевски министри су одлично крали још од Пашићева времена, а глас Србина на изборима се још у Нушићево време добијао за две љуте.

Да бисте одржали лажљиву и мршаву конструкцију својих прича, претворили сте комунисте у несрбе, које је дозвољено, па и пожељно убијати, а онда сте све партизане прогласили за комунисте. У стварности, тешко да су прелазили 5% учесника НОБ-а. Онда сте све стрељане на Бањици, које је „Српска мајка“ Недић приводио окупатору, уз терцирање Љотићевог Збора, претворили у комунисте, иако сте претходно испричали причу да су сви комунисти из Србије збрисани још 1941.  Кад се лаже, бар се гледа да конструкција буде логична. Вама ни то не треба. Па је л’ било толико комуниста после 1941. да Бањица ради до октобра 1944.? Ако их је било толико, посебно у Србији, откуд то да они нису Срби? Ако их је било толико, онда они нису били тако минорни, као што желите да их представите. Ако их није било, ако су заиста отерани 1941., кога је „Српска мајка“ Недић, уз терцирање Љотића, лиферовао Немцима? Неке обичне Србе?

Ипак, најодвратнија од свих ваших лажи јесте лаж да сте објективни, да вам је стало до истине и да се по томе разликујете од Црвених. Црвени се око истине нису много умарали, а ви још много мање од њих. Ви хоћете своју причу и то хоћете да је грлато и бесно протурите, а то што је препуна маштарија и лагарија, нема везе. Ваша је. Реците слободно: „Хоћемо да лажемо и да наметнемо своју причу!“ Имате право на то, само немојте, за име бога, бити тако објективни. Оперите породичне биографије, останите у комунистичким становима и сачувајте комунистичке дипломе, ваш морал то подноси. Не да се нисте јавили док су Црвени били моћни, него нисте док је постојала могућност да фасујете 15 дана затвора. И то вам је било много за срБска уверења. Море ни крстили се нисте док нисте били сигурни да неће шкодити каријери. Каква су вам уверења, таква вам је и спремност на жртву.

Ипак, комунизам је био нешто што је макар хтело да гони историју, да буде самосвесно и дрско, са свим својим манама. Комунистички крволоци, Крцун, Лека и остали, били су мудоње за ове што данас лају на њих, јер би ови други умрли од страха да се с Крцуном заглаве у лифту, а он их не би ни приметио. Живот  и историја траже крволоке, а не Мајке Терезе. Антикомунисти су оно што се шуња за историјом, приплакује, слини, тужака и покушава да, 2017-те, добије битку на Сутјесци, која је окончана пре три-четврт века. 
Против антикомуниста не постоје аргументи, јер они одавно нису у свету аргумената и чињеница, него у афективном свету, свету расположења, осећања, убеђења и ставова, који више нио далеку везу са стварношћу немају. Побеђујући 37 година мртвог Тита не примећују да се, за њихова живота и пред њиховим очима, Србија девастира као никад у историји. Стварност их не занима, него их копка ко је Тито: пољски Јеврејин, или Хрват? Лудило. Благо Вучићу каквим крдом влада.

Против антикомуниста су следећа средства пожељна: буквар, граматика, правопис, школа (не интернет школа, него права, старинска школа), затим средства за смирење, јер превише афектирају и, као крајња мера, секс, јер благорворно утиче на пражњење енергије.

 

 

 

[1] Мада, и то како кад: кад им ваља, антикомунисти представљају Краљевину Југославију као индустријску велесилу, а кад им ваља за неку другу тезу, онда је била неиндустријализована. Уопште, немогућност да се заузме стално становиште је општа бољка свих радикалних антикомуниста. 

[2] Никад ни једног Србина незнање није спречило да каже шта има. Овде су став и расположење далеко изнад памети и знања.

[3] Присилни откуп, иако ни мало симпатичан, заправо је била мера којом се неутралисала ратна привреда нашег сељака, иначе наивног као лисица од три године, који је уобичајио да за десет јаја добије златну бурму. И то сви знамо, него се правимо наивни кад нам треба. Клавири су се давали за џак од 25кг брашна. Тај ко толико пати за грађанском класом Краљевине, треба мало и да је пожали кад је срБски сељак дере.

[4] Сетите се само оних хиљада срБских фабрика којке су пресељене у Хрватску и Словенију после рата; неко је у њима морао радити.

[5] Она је, иначе, проналазак теоретичара, у стварном животу је никад није било, што се видело кад је, од 2000-те кренуло харачење и отимање српске привреде – радничка класа није ни бекнула и то само зато што је мислила, не зна се на основу чега, да ће баш она бити добитник транзиције. Дакле, то и није била класа, него скуп слабо образованих и хиперматеријализованих полу-грађнаера.

 

Насловна – Карл Добски, „Брод будала“

О аутору

Повезани чланци

12 Comments

  1. Decko Car

    Milane, pošto si me prozvao na početku svog teksta, imam potrebu da ti odgovorim:

    Moj komentar na prethodnom tekstu o komunistima je izvučen iz konteksta. Najpre sam napisao da je tekst ODLIČAN. Ne znam kako nisi primetio pohvalu, ali ti je baš zasmetao nastavak u kome kažem da bi bilo dobro, čisto objektivnosti radi, da se napiše tekst o manama tog uređenja. Ne pripadam nijednoj ideologiji, ali me zanima ISTINA!

    Одговори
    1. Milan

      Izvini ako sam tebe pogrešno razumeo. Imaj u vidu da nisi jedini koji mi spočitava što ne ističem i negativne strane komunističke Jugoslavije. Još bi, po njima, najbolje bilo ako mogu samo o tome i da pišem.

      Одговори
  2. Никола

    А шта ћемо са стварањем вештачких нација? Македонске, црногорске, муслиманскe. И то је негативна страна комунизма, не само грађанизација.

    Одговори
  3. Вилогорски

    Милане пишеш -Једног дана, кад се буду сводили биланси, видеће се да су десничарске владе, од 5. октобра до данас, побиле далеко више Срба, него комунисти. Нису убијени метком, него јадом, бедом, слабом здравственом заштитом и стресовима, али су једнако мртви као и они које су Црвени треснули,
    У овом твом ставу има истине, тешко је разлучити узрок и последицу,али остаје питање, јер се морало све овако догодити.
    На овако тешку тему не могу нешто баш паметно коментарисати јер временска дистанца је кратка а правих инфомација мало , али ево једног виђења од стране глобалних и уважених ауторитета који ствари гледају из једног – по мени – објективног угла.
    Nagrađivani autor, politolog i gostujući saradnik u Institutu političkih studija u Vašingtonu, Majkl Parenti, često je govorio o katastrofi u Jugoslaviji. Prema Parentiu, američki cilj je bio pretvoriti jugoslavenske narode u regiju Trećeg sveta, a to se moglo ostvariti podelom zemlje koja će onda otvoriti svoje ekonomije korporativnoj eliti i zapadnim bankarima.
    И ово виђење има снагу историјске нужне последице, после пропасти покушаја Анте Марковића да реформише СФРЈ америкаци дижу руке од исте..
    „Možete li zamisliti Evropu danas s Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u istoriji. Osnovana na području sukoba nekadašnjeg Austro-ugarskog i Osmanskog carstva, Jugoslavija je sjedinila obe kulture na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog, koji je nakon golemih osvajanja asimilirao narode. Eksperiment, ako ga mogu tako nazvati, trajao je nešto više od pola veka. Idealan iz razloga što su u jednoj državi živeli svi južnoslavenski narodi. Stvaranje Jugoslavije je delomično bio i geostrateški potez Britanije i Francuske, kako bi se usporila ili blokirala Nemačka“, piše Batler.
    Искрено жалим што није прошла идеја Анте Марковића, подржавана јаким политичким и финасијским круговима споља. Представљајући свој програм изласка из кризе ондашњем југословенском политичком врху, употребио је израз “ нови социјализам“.Брзина и радикализам реформи у то време задивила је не само свесне и одговорне грађане СФРЈ, већ и многе у свету. Насупрот томе лидери националних политика пустили су зле авети са ланца и ослободили огромну деструктивну енергију задојену национализмом и међу народима створили ужасну нетрпељиводт која ће дуго разарати било какву смислену идеју.

    Одговори
  4. Посматрач

    Сјајан текст. Надахнуто. Прецизно. Право у мету.
    Када неко тупи само му треба рећи да прочита овај текст.
    Пошто је у мом окружењу поприлично тупџија мораћу да га одштампам.

    Одговори
  5. kasimbo

    vec decenijama srpsko selo migrira u grad, a gradovi u beli svet…

    koji su i kada tome bili uzroci lepa je tema, ali kako da se preokrene taj trend

    Одговори
  6. levo populističke društvene eskapade nisu dugog daha

    Današnja klasična levica uglavnom nema nova rešenja i ono što nudi su rešenja iz perioda 20. veka kada su takvi potezi možda i davali rezultate. Uglavnom se radi o većoj potrošnji države, povećanju minimalne cene rada, povećanja radničkih prava, razrezivanje visokih direktnih poreza i umanjivanju radnih sati nedeljno. Ništa naročito novo, ali sve manje sprovodivo u okolnostima sadašnje privrede Evrope, sa izuzetkom Nemačke. Privrede Evropske unije su ove mere mogle da plaćaju u doba, recimo Miterana 80ih, kada je njen udeo u svetskoj privredi bio 30%. Danas ne mogu kada je taj udeo sve bliži cifri od tek 15% globalnog BDP-a. Jedina moguća dinamika funkcionisanja klasične levice je da bude neodgovorna opozicija tokom krize kada desnica vrši teške tržišne reforme, a da kada se privreda oporavi dođe na vlast da troši i pravi visoke deficite.
    Možda klasična levica ima plemenite namere, ali pitanje nije samo u namerama, već u konkretnim rezultatima koji u 21. veku izostaju. To su dokazali i Oland sa katastrofalnim porezom od 75% za bogate koji se završio kao finasijski fijasko i Siriza u globalu.

    Одговори
  7. Драган Крстћ

    Основна карактеристика савремених идеологија јесте њихов однос према хијерархији. Тај однос се не састоји у декларативним исказима о слободи појединаца и њихове личности, већ се садржи у концепту друштва које би из одређене идеологије требало да проистекне. Све идеологије говоре о слободи, и ниједна не би могла ни да се појави као иоле значајнији друштвени покрет уколико би наглашавала губитак слободе личности. Па ипак, неколико идеологија у нашем времену, и у теоријском концепту и у његовом пректичном остварењу, обећавале су људима губитак аутономије личности и њено подређење хијерархији, и баш те идеологије имале су иза себе огроман број следбеника. Било је довољно да се само формално у оквиру тих идеологија и у неком „дијалектичком“ редоследу понавља како је та идеологија за слободу и неки мутно наговештен „напредак“, па да се тиме избегне било каква сумња у смисао онога што су те идеологије иначе опширно разматрале. На једној страни стајале су кратке изјаве о „слободи“, а на другој опширна разматрања о апсолутној детерминацији историјских и друштвених кретања, као и индивидуалног понашања, и сви су веровали оним кратким исказима, и сви су настојали да остваре друштво са „детерминацијом“, надајући се да ће тиме стећи слободу.
    Идеологија грађанске демократије – једино могуће демократије у нашем времену – управо је била супротна предходно наведеним идеологијама, али пре свега по концепту, па тек после и политички. Идеологија грађанске демократије заснива се на концепту деловања слободних сила, из којих морају произаћи и слободе појединаца, а организациони облик друштва и његова хијерархија такође нису унапред одређени, већ такође морају произаћи из игре слободних сила. У оквиру таквог виђења поједница и друштва сваки разговор о хијерархији унапред је бесмислен. Оно што се затиче у животној пракси није ствар идеологије грађанства, већ животне игре, тамо где је она допуштена.

    Одговори
    1. Драган Крстић

      То је један од великих парадокса нашег времена. Концепти индивидуалне и друштвене судбине, који су се заснивали на слободној игри животне динамике, нашли су се усред те животне игре потпуно беспомоћни, јер им се супроставио концепт негације животне динамике, која би вољом човека морала бити измењена – и баш ти концепти повукли су у животној реалности највећи део животне динамике. Грађанска демократија оставља одређење судбине појединаца и друштава трансцедентним силама и преузима одговорност само за оно што се одиграва иза тог одређења. Идеологије хијерархије преузимају од трансцедентних сила вољу одређења судбине појединаца и друштава и проширују одговорност и на одлуке које они очигледно нису донели, али које присвајају, и у чије име говоре. Преко те везе и тог психолошког механизма они преузимају велики део динамичких извора овоземаљског дешавања и тиме развијају један други парадокс: управо атеистичке идеологије – које су то не само што одричу постојање Бога, већ и што присвајају његове ингеренције – заснивају се на прерушеној религиозној динамици, док грађанске идеологије – које „признају“ Бога, или га не негирају, које у сваком случају прихватају оношто је дато као исход игре трансцендентних сила, које дакле почињу од црте која дели овоземљски од оностраног света – управо губе религиозну динамику.
      Није реч само о детерминацији, обичној хијерархији и обичној послушности, већ о апсолутној хијерархији и апсолутној послушности. Само на тај начин те идеологије могле су се обрачунавати са огромним делом свог становништва и само у тим условима могли су „руководиоци“ тих идеологија и покрета бескрајно понављати две-три недотупавне реченице, и то годинама и деценијама, а да ипак остану омиљени и узвишени у својој неприкосновеној надређености свима. Монструозни злочини тих идеологија и понижавајући положај следбеника, а са њима и осталог грађанства, могли су се одиграти само у психолошким условима потпуног одсуства људске савести, коју је преузео неки други психолошки механизам.
      Тај механизам се мора потражити у оној смени трансцедентних са конкретним односима, у којој је истовремено изврђено скривено преношење религиозних односа према личности вође, а заједно са тим психолошким променама извршено је и смењивање инстанци савести. Према досадашњим механизмима, искупљење је могло доћи само из трансцендентних односа и управо због тога што је опроштај могао и морао доћи једино из оностраности, био је могућ и увид у грах. Сада је тај трансцендентни однос прекинут, углавном је пресечено и увеђање грешности, јер је и сам увид у етичност поступка, и оцена те етичности, пренесена на ону личност на коју је већ пребачен трансцендентан однос. Идеологија је почела да врши најважније функције у људском понашању.

      Одговори
      1. Драган Крстић

        И из тог угла виђења опет се наилази на стари проблем „представништва“ трансцендентног света у овоземаљским условима. У тим оквирима виђења, није случајно што су се све тоталитарне идеологије – све, без иједног изузетка – свом снагом обрушавале на православље, а имале су толерантан или сараднички однос са римокатолицизмом и исламом, религијама које такође, слично идеологијама, имају божје представнике на земљи и теже теократским државама. Ако се ствари помере са нивоа идеологија и партија и пребаце у религиозну раван, православље се нашло у сличном положају као и грађанска демократија. Ни у једном ни у другом случају не постоји посредништво са земље према оностраном свету, већ појединац мора сам да изнађе ту везу, да је оствари и одрђава. Нетрпељивост према идеологији грађанске демократије и православљу произлазила је из концепта човека, за који се испоставило да је неподношљиво тежак за нашег савременика, а у исто време је представљао велико искушење, јер је нудио изгубљену аутономију, што је просто раздраживало носиоце тоталитарних идеологија или „божје заступнике“ у теократским религијама, као и њихове следбенике. Оно што је Ватикан притајено мислио о руском православљу, и што је намеравао да учини, јавно и демонстративно рекла је и учинила Бољшевичка револуција. То исто поновило се четврт века касније у Југославији. Овде је Ватикан био нешто гласнији и много непосредније укључен у покољ православаца, који је технички извршен у оквиру идеологије националсоцијализма и „Независне“ државе Хрватске, која је у тај прогон укључила и другу „представничку“ религију, ислам. Нешто касније, комунистичка идеологија и држава наставила је прогон Срба, сарађујући отвореније са исламом а нешто притајеније са Римском црквом.
        Тај општи однос према грађанској демократији и православљу рађа и друге накнадне парадоксе, осим оних које сам на почетку навео. Један од најуочљивијих је перманентно извикивање, у хору тоталитарних режима и теократских религија, неке „кривице“ и грађанске демократије и православља. Објективни однос је био, наравно, потпуно супротан. Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор. Међутим, у психолошком смислу постоји извесна основа за „кривицу“ грађанске демократије и православља, будући да су остали као једини у овом смушеном свету који су и даље постављали питање личне савести и непосредованог односа према Богу, што је стварало несношљиво осећање кривице оних који су се одрекли аутономије личности. Ту кривицу они су пројектовали у своју жртву, како је то већ уобичајено код параноидног синдрома. Да нема идеологије грађанске демократије и православља, свет би заиста живео мирно у мртвилу тоталитаризма.

        Одговори

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *