facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Можда ће бити, можда неће бити…

Милан Миленковић: Можда ће бити, можда неће бити…

Срби, упорно неспособни да расуде имеђу онога што треба да буде и шта ће бити, бирају да игноришу чињенице и стварност, у корист измаштане будућности која, барем не таква каква је измаштана, никад неће доћи. Једно по једно самозаваравање, једна по једна самообмана, уз нешто алавости и грамзивости, уз подлу наду да ћемо, док серуцкамо о златном добу, бар ми лично живети на грбачи сабраће и да ћемо на време збрисати с брода који тоне.

Никада више великих и светлих идеала, више лажног оптимизма и никада више ничим, па ни чињеницама ограниченог патриотизма није ишло упоредо са оволиким јајарењем и себичношћу. Нема свињарије коју смо починили, а да је нисмо премазали шећерном глазуром патриотиизма, православља и човекољубља. Постали смо неконзистентни, гњецави, лицемерни и подмукли. Никада се, у нашој иначе напетој историји, нису овако преплеле поквареност и слаткоречивост.

Срби немају, данас, ни једног јединог народног трибуна, ни једног човека који би био морални стуб нације и чије би поштење било несумњиво. Трибуна који су на продају има исувише, али ни један није онај прави.

Преживљавамо лажући и бивајући лагани, не видевши више чак ни проблем у таквом начину живота. Све смо подредили биолошком опстанку и све културне, миленарне културне творевине нашег рода и обавезне културне симболе смо жртвовали за рђаву паштету, коју ждеремо док гледамо медијске сплачине.

Ко се сећа романа „Људи са четири прста“, Миодрага Булатовића, сећа се и да се прича врти око одсецања палчева Србима, од стране усташа, да се не би крстили са три прста. Да данас усташе то раде, последица би била много гора: не бисмо могли да користимо мобилне телефоне.

Очигледно је да је све што је велико у историји српског народа и његове културе тековина, заправо, неколицине, групе снажних духова и алфа примерака, који су своју слику света наметнули остатку, који су држали у запту. Очигледно је, такође, да гомила сама, без алфа примерака, није у стању да следи кодексе и културне симболе. Подмукла демократска бајка о једнакости далеко нас је одвукла од стварности и почели смо да верујемо да сам народ, без вођа, може да ходи кроз историју сигурним кораком. Кад смо, дакле, кренули да сви сложно, демократски и у складу са начелима једнакости међу људима, гонимо историју, завршили смо у фармама, паровима и задругама, или у другосрбијанском глибу, јер гомила која стоји испред Лидла, или испред Старбакса има иста душевна својства, само различит социјални статус.

Непријатно питање је, међутим, ово: имамо ли право да преживимо под околностима и условима под којим један народ не би смео да преживи? Другачије речено: да смо народ, да смо још увек Срби, већ одавно не бисмо постојали. Овако, преживљавамо као грађани, јер не постоји тако низак стандард морала, културе, или макар обичне пристојности, испод којег грађанин не би преживео. Грађанин има ниво самоодржања на нивоу бубашвабе. Народ, међутим, не би смео да има: морао би да нестане кад нестане његова култура, јер народ не чине крвне везе (и вепар има сроднике), већ једна, „баш та“ култура, која и чини тај народ. Ако један народ западне у акултурацију, онда и престаје да буде зједница и постаје руља.

Ми, ту мислим на данашњу генерацију Срба – то се са великом сигурноћу мже рећи – нисмо успели да одржимо културне обрасце и не само то: од њих смо направили карикатуру. Падедови – да нешто могу да устану из гроба, не би нас чак ни презрели: они нас не би разумели, не би нас препознали као потомке.

Унутрашње смо напустили себе, а да нисмо ни приметили. Још увек је звук речи исти: правда, истина, слобода, Косово, вера…али су садржаји други: правда је омеђена себичношћу – добра је кад ради за мене, а ако не ради за мене, онда је неправда; истина је силована објективизмом, па више није наша, српска истина, већ општељудска, апстрактна, од живота одвојена истина; слобода се изгубила у збрци патриЈотских лупетања и људских права, а она, једина слобода која се може позитивно дефинисати.слобода од окупатора, од туђина – сасвим се изгубила; Косово одавно није нешто што је инспиративно, што има митски значај, већ је само реч која служи за псеудопатриотско самопрепознавање, односно преко приче о Косову, самопрокламовани, неделатни патриоти грађанског типа препознају једни друге. Увек имају изговор за неделовање и увек разлог за причу.

Облик, форма неког бића, народа или појединца, прецизно показује и његову суштину. Тешко је претпоставити да неки љубтељ Задруге, или Парова, има фину душицу и одлично образовање, које скрива дубоко у себи. Ко има плитку форму, има и плитку садржину. Код нас чак и није у питању утилитарна животна филозофија, хедонизам на висини начела, већ вулгарни доживљај ситне користи и јевтиног провода. Сирома сам, ал’сам бесан! Сиротињски комплекси, подигнути на ниво нечега што би требало да буде животна филозофија, а који су, заправо, само апологија немоћи и неспособности.

Ми не жигошемо, као друштво, зло и непочинство, већ их прихватамо као легитимну стратегију преживљавања.

Уколико будемо хтели, или желели да опстанемо као Срби, некако ћемо морати да успоставимо друштвену дисциплину, односно да багру држимо под притиском, да јој не дамо да демократски уништава оно што су десетине генерација стварале. Уколико мислимо да опстанемо само као грађани, онда не морамо да радимо ништа.

Насловна – „Вођа“, by Sudhir Shetty

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. vilogorski

    Милане овај текст почињеш са
    – Срби, упорно неспособни да расуде имеђу онога што треба да буде и шта ће бити.
    Кључно начело данашњег осврта на текуће проблеме је тачно.
    Моја маленкост ово доказује и пказује преко Хераклитивог фрагмента 23 ге стоји:
    Хераклитов принцип „мере“(quantum) у процаесу квантитативних промена стања јесте нешто константно, као што се то јасно види из –
    ЛОГОС ЈЕСТЕ ПРИНЦИП ЈЕДИНСТВА ДВЕЈУ СУПРОТНОСТИ У СВАКОЈ ПОЈЕДИНОЈ ПОЛЕМИЧКОЈ СТВАРИ
    фрагмент 23
    Они који желе да зборе (и творе) са разумом,
    морају наћи снагу у ономе што је опште за све;
    баш као што једна градска република налази
    снагу у свом уставу, само много снажније неголи она.
    Јер сви људски устави добијају храну из једног јединог,
    божанског (устава) он досеже толико далеко колико само жели,
    и довољан је за све (људске уставе) и још преостаје.
    Према томе, људи ваља да иду за оним што је опште.Па ипак, премда је овај принцип (Логос) општи, живи већина људи тако као да поседује неку посебну мудрост.
    Хераклит закључује:
    Логос је као врховни закон у свом објашњењу света и, што је важније, у својој свакодневној животној и политичкој делатности.
    Хераклит мрачни , говори о универзалном принципу (логосу) око 480, пре н.е, чија је садржина јединство или подударност два супротна појма у свакој емпиријској ствари.Тај принцип јесте оперативан у свету човекова непосредног искуства, у свету што нас окружује.Ако претходно не схвате и не усвоје тај универзални принцип, људи неће бити способни да са успехом делају у своме свакодневном животу ни у политици.
    Моја маленкост се труди да га разуме
    Поздрав,

    Reply
  2. kašimbo

    Agilan, oran i pri tom ekstremno razočaran…veoma izuzetno, jedna (sme li se reći?) proročka poza.

    Pozdrav Milane

    B.

    Reply

Leave a Reply to Анонимни Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.