Сораб, односно бивши Србин, је давно усрао мотку и сад је, у сваком погледу, у слободном паду.
Осим личних слобода, Србин за друге слободе не мари. Све што припада друштву, заједници, или ма ком облику колектива, за Сораба је штетно и треба га разорити индивидуализмом и себичношћу, која је, уз грамзивост, прва емоција капитализма. Више нема ничега што би Сораб позитивно поставио, односно изаразио као сувислу жељу или хтење; негативно формулисани захтеви и идеје су једини модус како Сораб, односно грађанизовани Србин, комуницира са државом, нацијом, или историјом.
„Ми нећемо“ је узвик који је на свачијим уснама. Ако се ипак потруди да позитивно формулише захтеве, он се понаша као да цитира неки приручник за бонтон: пристојност и нормалност су обавезне пароле, али гле – никада хлеб за све, никада имовина за све, никада солидарност. Напротив: запишавање сиротиње је обавезан део сваког протеста, а зајебавање нишчих преко другосрбијанских медија већ треба да има посебну редакцију, која би се само тиме бавила.
Затрпани наслагама свакавих слобода, посебно оних које се тичу права човека и грађанина, права мањина, родних и осталих права, заборавили смо основни постулат: Никакву слободу нећемо имати ако немамо прву и најважнију слободу: слободу од окупатора. Ако смо окупирани, све остале слободе ће бити одраз окупације.
Друго: права заједнице су увек изнад права појединца. Ако право појединца, или мањине, постане важније од права заједнице, онда заједница више нема смисла и распушта се по сили историје. Само, браћо моја, онда свако од нас стоји усамљен пред историјом и њеним изазовима.
Треће: право никада није и неће важити за све једнако. Оно увек има класни карактер и тек смањивањем социјалних разлика и укидањем дивљег капиталзма, може се рачунати на неку минималну равноправност.
Четврто и најважније: једнакост без имовинске једнакости и права без права у процесу рада су најбеднији мисаони конструкти, који пред стварношћу немају никакву одрживост. Ако сте гоља или кмет, ви сте објект, а не субјект права. Сви модерни захтеви за једнакошћу су идиотски, јер не укључују имовинску једнакост, или бар хуману различитост. Претпоставка да ће сиромах и богаташ уживати скупа у чарима једнакости је највећа доктринарна будалаштина свих времена.
Наша деца, несрећна и тупа деца несрећних и тупих родитеља, о свему овоме немају појма. Они, побудаљени и васпитно запуштени, мисле да ће се из шетњи створити нови, праведан поредак , који нема никакве везе са имовином, са поседом, са класним друштвом. Можда ћемо, у бази друштва, бити пљачкани, искоришћавани као модерно робље, али ћемо у законима бити једнаки! Колико глуп треба да будеш, па да верујеш у овакав концепт?
Деца наша неће изгубити своју омиљену играчку – на протест мислим – зато што су претенциозна, већ зато што то нису довољно. Она не желе довољно; она чак ни не знају шта треба да желе. Уз ту несувислу децу, која мисле да се рудник отвара тако што се узме ашов и копа 20цм у дубину, се шлепује читав буљук политичких хијена, неуспешних политиканата и професорчића, који никакав успех нису остварили и сад гледају да се другоме накаче на леђа. Деца ће ускоро гледати не само како протест нестаје, већ како нестају и похвале, панегирици, како сваки студентски прдеж престаје да буде Бетовенова соната, те како се хвалиоци премештају на нека изгледнија места за грађење каријере.
