facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Прерађени интелектуалци

Ненад Ћурковић: Прерађени интелектуалци

„Чак и интелектуалци који располажу свим политичким аргументима против буржоаске идеологије, подлежу процесу стандардизације, који их и поред драстичних разлика у садржају, због њихове спремности да се прилагоде, толико приближава преовлађујућем духу, да њихови ставови објективно могу бити било какви, у зависности од њихових колебљивих склоности или процене сопствених шанси. Оно што њима субјективно изгледа радикално, објективно је толико уграђено у образац резервисан за њих и њима сличне, да се радикализам срозао у апстрактни престиж, у легитимацију за све који знају шта би један интелектуалац данас требало да подржава или напада.“  

Теодор В. Адорно, MINIMA MORALIA, 132

 

Ко су заправо интелектуалци? 

То нису просто учени људи, који су постојали одувек, током историје као свештеници, писари, калуђери, учитељи, познаваоци корисних знања… 

Да би се неко назвао интелектуалцем није било довољно да само буде високообразован. То се подразумевало, него да припада једном кругу људи, који су се у одређеном историјском тренутку издвојили као самостални ентитет, а затим стекли и одређену врсту друштвеног признања.

У античко доба интелектуалци те врсте  нису постојали. Међу старим Грцима и Римљанима није их било. 

Жак Ле Гоф, француски историчар, тврди да су се они појавили у XII веку, у градској средини, а много касније, у XIX веку, стекли тај назив. 

Расел Џекоби истиче како се модерни интелектуалци у Европи јављају тек „у касном XIX веку“ и да су имали статус отпадника од друштва и револуционара, посебно у Русији, у којој су их називали интелигенцијом. 

Интелигенција је обухватала критичаре, књижевнике и револуционаре, не обавезно и формално високообразоване, али умне људе завидне ерудиције и покретаче садржајних расправа, креаторе оригиналних идеја и убедљивих тумачења. 

Либерални „марксиста“ Петер Струве је инсистирао на томе да у Русији не треба изједначавати интелигенцију и „класу образованих људи“, јер су они образовани постојали и раније, и „нису представљали ништа посебно“. По Струвеу, руска интелигенција се издвајала из групе учених људи по „идеолошкој и политичкој снази“, „својим отуђењем од државе и непријатељством према њој“, а посебно по нерелигиозности, као и неконвенционалној побожности. 

Заправо, тадашњу руску интелигенцију су у највећој мери привлачиле анархистичке и социјалистичке идеје.

У Француској, израз интелектуалци појавио се наводно током Драјфусове афере и означавао је групу образованих критичара државе и друштва, коју су у већини чинили социјалисти и марксисти.   

Модерна идеја о интелектуалцу као посвећеном члану друштва, подразумева писце, уметнике и све оне који живе од сопственог интелекта, али тада још увек изван структура моћи, један посебан круг људи који изражавају своје мишљење у име високих етичких и интелектуалних принципа, мимо и насупрот општеприхваћених (званичних) истина.

Оваква врста интелектуалаца и интелигенције, као и тај вид друштвеног ангажовања, типичан је и за првобитну левицу. 

На почетку су интелектуалци били група независних, мислећих појединца, отпадника од друштва, заговорника универзалних принципа. 

Током XX века интелектуалци су се из најразличитијих разлога све више прилагођавали захтевима техничког прогреса и укључивали у постојеће институције, као стручњаци и професори. С овим обртом, спласнуле су њихове утопијске визије. Изгледа да је машта била највећа жртва преласка интелектуалаца из њихових традиционалних састајалишта, кафана и кафеа, на конференције и семинаре? Боемски живот је временом напуштен у корист чиновничког преживљавања. Неформална атмосфера кафана и кафеа, жртвована је у намери да се продре у хијерархијске структуре културних институција и универзитета.

Временом су интелектуалци своје амбиције „довели у нормалу“. Начин мишљења и изражавања су прилагодили грађанском систему вредности, малограђанским амбицијама и тежњама за јавним признањем. Одбацили су бунтовни језик у корист академског стила изражавања. 

Критичка позиција интелектуалца и њихова подозрење према постојећој стварности постепено су слабили. Били су све одмеренији у свом критичком ставу, јер су све више поводили за личним интересом, мада су и даље настојали да ово изгледа као да делују у корист свих.

Њихове идеје одавно нису радикалне; постале су владајуће. Интелектуалци више не доводе у питање темеље система. Они су данас његови стубови. Не противе се грађанској идеологији, него су баш они њени главни носиоци. Уосталом интелектуалци се и појављују с настанком грађанског друштва. Они су његов производ. 

Са оваквим прерађеним интелектуалцима, који су сада потпуна супротност онима с почетка, утопијска визија је сасвим нестала, на исти начин као и првобитни смисао њиховог назива. Бирократски апарат их је увукао у себе и овладао интелектуалним животом друштва, одредио правце њиховог истраживачког деловања и домете критичког мишљења у културним и академским институцијама, у медијима и на факултетима.

Простор интелектуалних активности је сужен у складу са захтевима (техничког) система, одн. развоја капитализма. Мисаони домети академске заједнице су све ограниченији, а њихови ставови, у име прогреса, модернизације и економског просперитета, све девијантнији.

У складу са тим изменило се и њихово схватање еманципације, које више није утопијско, него je „реалистичко“.

 Интелектуалци се свесно одрекли луцидности (сада готово да је презиру) и себи постављају ситничаве циљеве, заступајући површне концепте идеолошког карактера, а своје језичке стратегије ставаљају у функцију истицања јефтиних грађанских парола и величања малограђанског, хедонистичког (потрошачког) начина живота.

Зато је данас опортунизам водећа друштвена сила, пети елемент.

На овај обрт у деловању интелектуалаца и њиховом друштвеном утицају, указали су Жилијен Бенда (Издаја интелектуалаца) и Карл Манхајм (Идеологија и утопија), књигама које су објављене (касних) двадесетих година XX века. Бенда се бавио  начином првобитног интелектуалног деловања, које је тада било на заласку, а Манхајм моделом друштвеног ангажовања, који је у то време био у успону.  

Као учесник у полемикама везаним за Драјфусову аферу, Бенда је позивао интелектуалце да остану лојални универзалним идејама истине и правде, сматрајући да је то њихова духовна мисија, а не да се идеолошки подређују интересима нације, класе или расе. Прибојавао  се да ће у будућности баш интелектуалци манипулисати политичким страстима маса. Бенда се позивао на мислиоце просветитељства, у овом случају Волтера, који је хвалио самосталне писце, јер се нису као академски професори („недореченим ставовима“ ) само међусобно надмудривали, него су се својим  слободоумним схватањима храбро излагали режимским прогонима. А Кондорсе их је величао као посебну класу људи, која се обрачунавала са предрасудама црквеног образовања и владајућих институција, борећи се за „разум, толернацију, човечанство“.

Бенда је писао о нестанку те врсте интелектуалног деловања, а Манхајм је најављивао нови тип интелектуалаца који ће се, као професионалци, уздићи изнад идеологија и утопија, Због тога их је (унапред) хвалио, али и жалио. 

Рафаело Санти да Урбино, „Атинска школа“

Ти нови интелектуалци су били професионални скептици. Одбацили су и идеологију и утопију, да би на крају довели у питање и разум и истину. Међутим, једва да је неко од њих (темељно) довео у питање грађанско друштво. Уосталом, интелектуалци су истовремено били његов производ и највећа подршка. Зато се првобитна критика сводила на несугласице у погледу даљег развоја грађанског друштва, које су биле последица различитих визија о начину и правацу његове „модернизације“. 

Истински левичари, а нарочито радници и сељаци, од почетка су били резервисани према интелектуалцима. У њима су видели „елитисте и манипуланте“, бескорисне утописте, којима је недостајала дисциплина, несебичност и понизност, оданост, без којих се не може водити озбиљна политика. 

За непоткупљиве револуционаре, најбоље представнике радничке класе, интелектуалци су били амбициозни елитисти жељни привилегија, мангупи у њиховим редовима. У њима су видели забушанте; симпатизере буржоазије, појединце склоне малограђанском начину живота, само заинтересоване да дођу на водеће партијске функције и тако одмах стекну привилеговану позицију, него да се боре против таквог система вредности и буржоаског друштва. 

Ова критика није била без основа, јер изгледа да су интелектуалци (генерално) мање били  заинтересовани да буду носиоци револуционарне борбе, а више да се дочепају бирократских функција, већ у оквиру партије. Нису се борили за укидање друштвених привилегија, него да их стекну и остваре своје личне интересе. У том смислу су се и у оквиру радничког покрета, издвојили као посебан слој. 

Руску револуцију су уништили управо интелектуалци, група бирократа која је отела државу и одбацила пролетаријат.

Такви интелектуалци су лако пристајали да буду „партнери“ у власти, настојећи да се дочепају статусних повластица, као функционери или руководиоци. 

Буржоаска држава је одмах схватила да су они слаба тачка радничког покрета, који је лако подривала нудећи интелектуалцима привилегије (пре свега синдикалним вођама), чак и одређене државне функције. 

Интелектуалци социјал-демократске оријентације су најбољи пример такве (капитулантске) струје у радничком покрету. Они су отворено колаборирали са капиталистима, на штету интереса радничке класе. 

Данас су интелектуалци, најчешће професори, увелико део државне моћи. Они идеолошки усмеравају друштво и на тај начин доприносе његовој контроли. Може се комотно рећи да сада представљају посебан слој реакционара, која делује против људи, искључиво у корист развоја техничког система и пре свега у свом личном интересу. 

Садашњи интелектуалци су у већини нехумани прогресисти који доприносе континуираном јачању капитализма и притом јачају своју позицију у њему, на рачун сви других.   

Треба се подсетити да су истрајни левичари у интелектуалцима видели колебљивце, опортунисте, индивидуалисте, превртљивце, продане душе и лакеје буржоазије („пришивли“ су им такве етикете) и били подозриви према њима. 

Ентузијазам који су у интелектуалци у почетку показивали, код већине је брзо спласнуо пред тешкоћама класне борбе, посебно изазовима привилегија које су доносиле партиске функције.

 С друге стране, током револуционарне борбе и после ње, многи су (без икавог разлога) били ликвидирани само зато што су били интелектуалци, због лошег искуства са оним интелектуалцима који су издали револуцију. Остали су третирани као „сапутници“, јер „одвојени од базе друштва нису на прави начин разумели живот“. 

За разлику од радника и сељака, за које се верује да увек чврсто стоје на земљи, интелектуалци су наводно „лебдели у ваздуху“. На основу такве квалификације, која им је идеолошки додељена, њихова улога увек се, у одређеном тренутку, лако могла (већ према потреби) да означи као контрареволуционарна (и онда када то није била). 

Чак је и Антонио Грамши имао лоше мишљење о интелектуалцима, мада је и сам био врхунски интелектуалац. Крајње резервисан према њима, говорио је да их треба заменити новим  „органским интелектуалцима“ укорењеним у пролетаријату, који ће радити у индустријској производњи. Овакав интелектуалац се неће (као буржоаски) одликовати само „елоквенцијом“, него ће „активно учествовати у практичном животу, као конструктор, организатор, ‘перманентни агитатор'(…)“. 

Грамши је интелектуалца свео на инструмент организације рада и политичке пропаганде у (социјалистичкој) производњи. Захтевао од њих да „сиђу у масе“ и деле судбину пролетаријата.  

Манхајм је сматрао да они не могу бити део радничке класе. Одбацивао је типично левичарско гледиште, по којем су интелектуалци „буржуји“. Видео их је позициониране „између класа“; како слободно „лебде“ у том простору. Говорио је о њиховој „непричвршћености“,  о немогућности да се стабилизују и сталној колебљивости. Њихов покушај да побегну од ове неукорењености, везивањем уз класу или партију, сматрао је немогућим. 

Притом, Манхајм је непостојаност интелектуалаца и њихову издвојеност тумачио као „независност“ и то је прогласио врлином, а не маном. Видео је као позицију која интелектуалцима омогућава „да играју улогу осматрача у мрклој ноћи“.

Овакав Манхајмов став критиковала је не само левица, него и десница. Левичари као „буржоаску апологетику“, а десничари као „нихилизам“.

Међутим, временом су интелектуалци били све мање „непричвршћени“, да би се коначно чврсто повезали са системом. Манхајм је био последњи који их је видео као независне. После њега теоретичари о њима говоре као о зависним и привезаним, као о интелигенцији укорењеној у режимским установама.

Левичари су увек били неповерљиви према интелектуалцима и велики број књига се бави том темом. Ни десничари нису имали ништа боље мишљење о њима. Десница им је била једнако ненаклоњена, као и левица. Међутим само неколико књига се бавило улогом десно оријентисаних мислилаца, истакнутих појединаца који су заговарали конзервативне идеје. 

Та врста људи је религиозна, окренута традицији, а државу види као творевину која је укорењена у нечему што је дубље од разума. Зато се десничари одричу позиције интелектуалца и баве се пропагирањем конзервативних идеја, величају цркву, државу (обично монархију), као и традиционалне вредности. За њих су интелектуалци секуларни отпадници од вере, модернисти који занемарују националну традицију; слабе карике у ланцу државне власти.

 Десничари у интелектуалцима виде „левичаре“, искорењене и зато опасне људе, који делују без икаквих обзира, не поштујући захтеве које постављају религија, нација и држава. 

У складу са тим, упркос завидном образовању, конзервативна интелигенција често заговара антиинтелектуализам, полазећи од тога да интелектуалци (као такви) стално „врше субверзију културе и друштва“. 

Евдокија Ушикова, „Лењин међу сељацима“

Данас су интелектуалци чврсто привезани за институције. Они успешни не скривају своју лојалнист систему и ни по чему се не одговарају слици „бунтовних маргиналаца“.  Неки су постали и медијске звезде. The New York Times редовно доноси текстове о најуспешнијим професорима, њиховим интелектуалним достигнућима, друштвеном утицају, гардероби, платама, што је некада било незамисливо. Таква „достигнућа“ треба да сведоче о квалитету њиховог интелектуалног доприноса „стању нације“ и подстакну остале да интелектуално делују на тај начин.

Педесетих година, у доба макартизма, у Сједињеним Државама, „лов на вештице“ је пратио талас антиинтелектуализма. Интелектуалце су називли давежима, мутним типовима, присталицама социјализма, комунистима, умишљеним закералима… 

Мало касније, после пада Макартија, Америка је (у амбијенту „хладног рата“) прихватила интелектуалце, као људе који могу бити од користи. Престали су да их исмевају и о њима се више није говорило као о цвикерашима, јајоглавцима, суманутим типовима, расејаним професорима, него као о људима од идеја, уважаваном делу нације.

Већина интелектуалаца је искористила ову промену. Постали су део естаблишмента, али су се многи и даље претварали, глумили маргиналце. Била је то само поза, коју је власт прихватила, јер је и она од таквог њиховог става имала користи. При том их је (истовремено) промовисала и статусно уздизала, представљала као „професионалаце од каријере“. 

У реалном социјализму интелектуалци су, као „друштвено-политички радници“, отворено (идеолошки) подржавали режим, или су били „дисиденти“ (противници система). Неки „дисиденти“ су били режимски интелектуалци који су деловали (по задатку) као лажни опозиционари (глумили су политичке противнике). Готово сви су се претварали да верују у владајућу идеологију и на основу таквог става су стекли многе привилегије и (друштвена) признања. 

Опортунизам је и у социјализму био најшире раширени политички став, а интелектуалци су предњачили у томе.

После пада Берлинског зида, интелектуалци са Запада и са Истока делују униполарно, пропагирајући неолибералне вредности и промовишући постмодерне теорије о свему и свачему.

Димитрије Канторов, „Икаров пад“, дисидентска уметност Русије

Бенда је желео да интелектуалци буду независни и са те позиције заступају универзалне принципе. О њиховој независности данас више нема говора, мада је од самог почетка та слика о њиховој потпуној самосталности била више митска, него стварна.

Са обавезним (наметнутим) „развојем“, напретком техничког система, капиталистичком глобализацијом, никоме не преостаје ништа друго него да што пре промени своје понашање и постане буржуј (упркос томе што ни буржоазија, у антрополошком смислу, више не постоји). Интелектуалци, прихватајући развој као „неминовност“ – такође – полако нестају, као критички мислиоци и постају његове  апологете, сводећи своје деловање на идеолошку подршку систему  

Интелектуалци су тако издали сами себе. 

Менталитет данашњих интелектуалаца је поданички. Они су се одрекли своје праве улоге.

Напредујући, технички систем је и њих прерадио, временом их је успешно институционализовао, тако да су од релативно самосталних субјеката постали апсолутно зависни објекти, плаћени стручњаци, професионалаци „на буџету“ (зависни од државе, или међународних корпорација).

Интелектуалци данас делују ситничаво и дефанзивно.  Они који заступају општи интерес и наступају пророчки, готово да су ишчезли. Постали су ендемска врста, која „у траговима“ преживљава на маргини. 

Наистакнутији интелектуалци, данас, у доба спектакла, имају статаус поп-звезда, јер вешто – на светској позорници и у медијима – заступају западне глобалне интересе. 

Иако их покреће различита логика, и левица и десница су сада уједињене у аверзији према утопијској мисли, а (постмодерна) левица несклона је и сваком стабилном (унапред одређеном, утемељеном, чврстом) систему вредности.

Конзервативни десничари оспоравају наслеђе просветитељства и Француске буржоаске револуције,  причу о правима и једнакости, мит о савременој демократији и уместо тога истичу лојалност традиционалним вредностима, чиме свесно или несвесно доприносе очувању постојећих хијерархијских односа и јачању центара моћи, и са своје стране доприносе томе да се осигура друштвени status quo.  

„Радикални левичари“ све су мање радикални, јер све више (опортунистички) узимају учешћа у постмодерном теоријском галиматијасу, са циљем јачања демократије и пружања подршке систему у модернизацији друштва, његовом осавремњавању, „прогресивном кретању напред“.

За разлику од оних некадашњих који су „деловали у масама“, данашњи интелектуалци, као угледни експерти, објављују чланке у специјализованим часописима за високообразовану публику и само повремено у новинама, за просечне читаоце.

Феминисткиње, постструктуралисти, деконструктивисти, постколонијалисти и остали „пост“, радују се паду старих интелектуалаца и уздизању нових, стручњака у различитим теоријским областима. Сви они полазе од мутне претпоставке да тек професионализација омогућава „квалитетну мисао“. Професионализацију постмодерних интелектуалаца прате похвале и постлевичарски оријентисаних теоретичара, који као велику ствар истичу њихову способност прилагођавања и друштвени успех.

Интелектуална сервилност је сада на високој цени. 

Данашњи „критички интелектуалци“ нису више непријатељски расположени према капитализму, који је непријатељски настројен према човечанству. Они нису отуђени од њега. Не одбацују га, него само настоје (бар тако изгледа) да постојеће стање ствари поправе. Да га „технички унапреде“, а тиме заправо капитализам још више ојачају. На тај начин постају не само наши, него и сопствени непријатељи.

Они то маскирају (луцидним) постмодерним језичким стратегијама, којима фабрикују идеолошки високопарне шарене лаже. Зато несметано делују у простору мејнстрима („главног тока“), отворено признајући (неки чак са усхићењем) да је овај  „матични ток“ бољи од маргине. 

Са становишта друштвеног успеха, свакако јесте.

Ово оспорава конвенционалну слику о интелектуалцу као отуђеном аутсајдеру и  маргиналности као услову објективности, отворености, ентузијазма… 

Посредно се тврди да интелектуалац није непријатељ оних који су систем, него је један од њих и да својим критиком доприноси актуелној политици и привредној активности, „модернизацији“, „кретању напред“, „релаксацији друштених односа“…

Постмодерна левица слави ове специфичне, „техничке интелектуалце“ као „професионалне хуманисте“, који шире свој „специјалистички утицај“ размењујући мишљења у оквиру академских институција. Све што се томе одупире, било са позиција класичне левице или деснице“, проглашава се „дилетантским“ и глатко одбацује, као „недорасло висини задатка које пред нас поставља ово време“ . 

Упркос томе што су готово у потпуности прерађени и отворено подржавају постојећи систем, слика о интелектуалцу као дисиденту са маргине, који се бори са друштвеном неправдом, још увек опстаје. 

Насупрот томе, водећи интелектуалци, раде преко агената, који договарају хонораре и праве распоред за њихове многобројна и добро плаћена предавања. Многи су се на тај начин, бар финансијски придружили естаблишменту.

Запад издашно плаћа (високим хонорарима) само ефикасну (успешну) пропаганду. Холивудски глумци нису добро плаћени као велики уметници, него изузетни пропагандисти. Због тога добијају новац, а не зато што глумачки бриљирају. 

Такву врсту глумаца данас представљају и постмодерни интелектуалци, који делују у складу са захтевима система и дају свој идеолошко-пропагандни допринос његовом „напретку“.

Критикују га у сегменту, али никада у темељу. Систем је флексибилан и такав вид критике му је добро дошао, да себе поправи и још мало усаврши. Међутим, његов темељ се не сме доводити у питање. Неколицини оних који то чине намењена је маргина и данас се једино са маргине још може чути критичко мишљење које то заиста јесте, јер „захвата проблем у корену“.  

Ова мејснстим имитација интелектуалног живота открива своје право лице тиме што копира обичаје корпорација, у начину организације конференција, предавања и путовања, што је по правилу једини циљ ове врсте стручњака, да себи обезбеди додатни извор прихода и могућности бесплатаних путовања.

Није ни чудо што су код интелектуалаца који живе и раде на такав начин пресушиле утопистичке визије и што је данас једини могући утопизам – летњи и зимски туризам. 

Сада је код академских интелектуалаца , главна ствар скупљање бодове да би се стекло и задржало звање и поправио друштвени статус. То је начин да се њихово мишљење дисциплинује и доводе у ред ( „у нормалу“) , подреди „националним интересима“ или  „партијској контроли“. 

 Међутим, не постоји чврста веза између институционалног успеха и интелектуалног доприноса. Добре плате и хонорари, сигурни положаји и добро плаћена предавања, не искључују (обавезно) оригиналан и критички став; као што ни минималне наднице и несигурност радног места (прекаријат), не гарантују оштру и субверзивну мисао.

Прво јесте ретко, али ово друго је на жалост – опште место.

Критички отпор је најмањи (готово да не постоји) међу онима које систем највише угрожава. Они са социјалног дна, који су највише погођени, (по правилу) се не буне. Увек се буни средња класа. Зато је осуђена да нестане. Систем се, успостављањем екстремних социјалних разлика, ослобађа средње класе као непотреног баласта, јер је она увек била „реметећи (превратнички) фактор“.

Интелектуалци су данас бенигни сурогат „средње класе“.

Оно што је испод све малобројнијег естабишмента, економски се изједначава, срозава у „четврту класу“, осиромашује и у сваком погледу маргинализује, упркос томе што им се „придаје медијски значај“ 

Посмодерни интелектуалци ову појаву прикривају, како то редовно чине, релативизацијом, полазећи од своје омиљене тезе да не постоји центар, а ако њега нема ништа није строго маргинално и онда „маргинално“ може бити било шта, већ према потреби „главног тока“. На тај начин се правда ово пропадање целокупног друштва у неартикулисану урбану масу и невешто прикрива све ужи простор „матичног тока“.

Спаљене књиге, илустрација из „Нирнбершких хроника“, илустроване историје света из XV века

То подржава привид који стварају многи посмодерни интелектуалци, увек спремни да држе страну естаблишменту, да припадају маргини и да су самим тим и они „жртве система“, на исти начин као и друге маргиналне групе и да су због тога једнако лишени одговарајућег уважавања и поштовања.

Пуни прохтева, прогласили су се маргинализованим и своје захтева упућују естаблишменту од којег траже посебан и привилегован друштвени статус. 

Стварање утиска маргинализованости је каријеристичка стратегија ових „нових интелектуалца“ (који делују и преко других „маргинализованих група“), да уђу у службени систем корупције и себи обезбеде новац за истраживања, могућности да објављују радове и покровитељство, у замену за идеолошко-пропагандну подршку систему, да би он заувек остао овакав.

Иако је Манхајм је двадесетих година утврдио да је знање исто што и идеологија, није могао да схвати како човечанство може да иде даље без икакве будућности и визије бољег света?

Ово питање се данас више и не поставља. Ми идемо у будућност без икакве визије будућности, на основу најгрубљег аутоматизма …

Последње реченице из књиге Идеологија и утопија, гласе:

„Ишчезавање утопије собом доноси статично стање ствари у којем се човек своди на ствар (…) са напуштањем утопије човек би изгубио вољу да обликује историју, а тиме и могућност да је разуме.“ Не схватајући историју не би могао да схвати ни овај свет ни самог себе“.

Данас се налазимо управо у тој ситуацији.

Жан Френсоа Лиотар  је саветовао интелектуалце да се одрекну свог „херојског“ позива у политици  и политички мотивисану делатност сведу или на улогу експерта који делују на јачању, контроли и редефинисању конкретног политичког система, или да се ограниче на један индивидуални скептичко-стоички став отпора према било каквом политичком деловању, да се преусмере и од прометејског ентузијазма окрену трезвеној резигнацији. 

Да ли вам је то прихватљиво и шта мислите, чак и ако сте интелектуалац, да ли се одмах у том смислу нешто може одлучно предузети?

                                                    

 

About The Author

Related posts

1 Comment

Leave a Reply to Небојша Антић Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.