Сви наши владари, осим Душана цара, а то се из неког, мени непознатог разлога, стално превиђа и изоставља из хроника, били су нечији вазали, да л’ угарски, да л’ турски, како је коме у интересу било. И цар Лазар је био угарски вазал. Када је пао на Косову, Мађари су кренули на своје земље да их опет потврде – зато је Милица таржила заштиту од Бајазита и пала у вазалство опет, овај пут на страни Турака.
Кад немаш војску, а желиш да опстанеш у каквој-таквој слободи, онда немаш много излаза. Са те тачке гледишта, разумљив је и потез младог краља Марка Мрњавчевића. Земљу му отимају Срби, угарски вазали, он нема војску, изгинула је на Марици. Отимачи су у њему видели природан плен, начин да прошире своју територију. Није то било време светаца и мученика, како неки данас воле да ламентирају над тим добом, већ време гладних вукова, бре.. Ако се не снађеш и не супроставиш, готов си, нестајеш са позорнице. Зато се Марко окренуо султану и постао његов вазал. То је, да тако кажем, био начин живота тада. Још је имао, тј. изборио се за велике олакшице за своју територију.
У епским песмама, видели сте, читали сте, све што је за историју важно, није прећутано, народ је знао и није крио да је Марко био вазал. То може да буде епохално откриће, под знацима навода, само за таблоиде са циљаним текстовима, или са новинарима, који су прескочили неке лекције у школама, па их данас откривају и на сав глас вичу „еурека!“. И данас се у основним школама учи ко је био краљ Марко Мрњавчевић. Оно, популарно јесте бежати са часова, али учити са четири банке основне ствари – баш и није. Оно што је преувеличано, тиче се углавном његове надљудске снаге, одређених алегорија, односа са Шарцем, итд., што је и природно у фолклорној глорификацији. Народ га је волео и, убеђена сам, није без разлога баш он постао оличење нашег највећег јунака. Изгледа да је био правичан и човек од речи. То показује и податак да није мењао вазалства, као неки други, како им је када одговарало. Његови себри су били сигурни и заштићени, султан их није опорезивао. Он је, заузврат, морао ратовати на султановој страни и давати логистичку потпору турској војсци кад пролази преко његова подручја. То је била обавеза Маркова.
Насловна – Душан Марковић, Марко Краљевић
Краљ Милутин био вазал, хм тешко….немојте олако да износите тврдње, Српска Држава за вријеме од Уроша (1243-1276) па до Цара Душана (1331-1355) јесте озбиљан фактор на Балкану а и у Европи у једном периоду.
Драги Спасоје, нико то не спори. Србија јесте у то време била важан фактор на Балкану. Моја се примедба односи на поређење ова два владара. Лично мислим да је Милутин био силнији од Душана, по ономе што је оставио иза себе, а то је држава коју није било лако раскомадати након његове смрти. Душану је било много згодније, него Милутину да осваја нове територије, на јаким темељима државе, на чији је трон засео. Освајао је, ширио земљу, али ју је оставио неутврђену и ослабљену. Шта се десило по његовој смрти – знамо. Милутин је, са друге стране, био у доста несугурнијем положају кад је дошао на власт, него Душан. Од оца му и брата, остао је тај вазални однос спрам Угара. Урош је покушао тога да се реши, али неуспешно. Драгутин је Мачванску Бановину од Угара добио на управу. Својим каснијим, женидбеним и државним уговорима, Милутин је био у разним обавезама спрам Византије, па и да шаље војску Андронику да се бори против Турака у Тракији. У тзв. „Каталонској кампањи“, наш краљ је био у обавези да пређе у католичанство. Ипак, од свих наших вазала, он се најмање понашао тако и најмање је то био. Њему заиста нико није смео да се меша у унутрашњу политику, а, богами, ни да му се наметне. И због своје природе, све их је изварао и окренуо млин на своју воденицу. Он је тај који се наметао, а, мислим и да су неки њему били вазали. Земља коју је оставио била је јака, освајања којим је проширио територију, била су осигурана. Јединствен владар у нашој историји. Папа је био огорчен, јер га је изварао; и млетачке сребрњаке је фалсификовао, а Данте га је због тога сместио у, чини ми се, осми круг, пакла. Изгледа да га био баш неки зао глас. 🙂
Не бих се само сложио да је Милутин био у вазалном односу према Византији, ипак је Византијски Цар Андроник морао да уда ћерку за њега, а Византинци су ћерке увјек удавали за противника кад им је било јако густо тј када су били у дефанзиви. А да је Милутин био велики владар то је неоспорна чињеница, Милутин је поставио тмеље будућег Царства, Душан је наш највећи владар али направио је грешку што се ширио пут Грчке а није нпр пут Босне или више на сјевер, али добро лако је сада нама причати о томе са оволике временске дистанце 🙂
Баш тако, лако је из ове перспективе диванити. И, да, Андроник је тај, који је био принуђен да слапа уговор са Милутином, не би ли на тај начин зауставио његове нападе и ширење на штету Византије. Показало се, ипак, да тај уговор није донео много користи Србији. Територије које је Милутин добио биле су управо оне које је већ освојио. Још су се и наметнуле обавезе спрам Византије.
Све ми нешто говори да Душан не би могао да побегне од себе све и да се ширио на север. Једнако ту освојену земљу не би оснажио, као и ону реално освојену, а она би се, приде, исто нашла на мети грабљиваца након његове смрти. Поздрав теби и хвала на опсервацијама. Лепо је видети да неко то ради пристојно и аргументовано.