Разлике између Србије, земље поносних Сораба, и Русије су бројне, али су сличности оне које су одредиле наш однос према нашем великом брату на Истоку.
Разлике између Србије, земље поносних Сораба, и Русије су бројне, али су сличности оне које су одредиле наш однос према нашем великом брату на Истоку.
На првом и мислим најважнијем месту: и ми, и Русија смо изразито полицијске државе и то траје вековима, иако се полиција није увек тако звала. Такве државе настају када се државна сила, оличена у полицији и војсци (опричницима, стрелцима, пандурима, сејменима, жандарима) неограничено користи против конкурената за власт, а не за уређивање државе. Временом, због такве праксе, и сами владари постају само продужена рука полиције, јер полиција можда није састављена од чланова МЕНСЕ, али добро капира колико коштају њене услуге и колика је њена стварна моћ. Наравно, полиција има моћ, па онда хоће и паре и због тога ствара посебну класу преко које извлачи лову, а ту класу од миља зовемо тајкунима, олигарсима, газдама, а никада лоповима, што заиста јесу. Спрега полиције и криминала доводи, дакле, до стварања класе бисзнисмена који никад нису пословали на тржишту, него искључиво по повлашћеним условима и редовно ослоњени на буџет.
Главни приговор на српски, или руски капитализам, је да он то заправо није. И код нас, и код браће, тајкуни лове рибу у бурету, односно играју насигурно, а тржиште не постоји као регулаторни механизам. Пред народом се играју представе о једнаким шансама за све, теоретски свако може постати успешан пословни човек, што није нетачно, само што тај пословни човек не настаје на тржишту, него га одабра полиција, за чији рачун он и ради. Наравно, челницима полиције и тајне полиције, не пада на памет да обичне пубове упознају са оним што раде, нити да им дају неки посебно велики колач: Награда обичном пубу је да може да изрекетира некку ситну рибу.
Временом, тајна полиција односи превагу над јавном, али и јавна научи да може да ради исто што и тајна. Тиме се цементира хунта, која постаје једина сигурна чињеница у државама као што су наша и руска.
Руси су хиљаду година у ропству сопствених елита, које са народом кореспондирају искључиво батином. Код нас је мање-вше иста ситуација, јер су, одмах пошто смо 1804. кренули да се ослобађамо, кнезови постали аге, а потом су Милошеви пандури почели да се користе против политичких противника. Проблем са полицијским државама је у томе што се органи гоњења нужно претварају у органе маније гоњења, јер се круг политичких противника не може тачно одредити. Начелно, то могу бити сви становници неке државе, па и они њени поданици који живе у иностранству. Полицијска хунта најбоље чува свој положај и своје привилегије тако што непрекидно лиферује владару велики број његових непријатеља. Фон репресије расте, као и број полицијских службеника. Испада – парадоксално – да што се више противника хапси, то их више има. На крају, веза између почињеног дела и санкције се губи или, простије: то што си на робији, или што си прислоњен уз неки зид, нема никакве везе с тим да ли си нешто заиста и учинио. Ти си у неком гулагу само зато што помоћу твог боравка тамо опстаје хунта. Објективна кривица потпуно ишчезава.
Векови пролазе и, веменом, сваки глупак, камо ли паметан човек, схвата да он страда (или не страда) само случајним одабиром. То доводи читав народ у стање сталне стрепње, али би се и само признање стрепње могло схватити као кривично дело против друштва, јер хунте веома држе до тога да су оне истински срећна друштва, а стрепња је дело против среће. Сви стрепе, а нико то не сме да призна. Глуми се срећа, пије се змајевито, развија се култура доушништва, која чини да људи избегавају једни друге и постају хладњикави. Интимност доводи до потказивања, потказивање до гулага.
На слици је, иначе, Павлик Морозов, дечак који је потказао сопствене родитеље и који је слављен као херој и пример како се треба владати у СССР-у.
Свако ко има примедбу на најбољи од свих светова, аутоматски постаје терориста. Мање од тога је непристојно. Кривична дела се наводе индикативно, односно безобално, а судијско уверење је сасвим слободно. У крајњој линији, у духу таквог правосуђа, којим руководи полиција, крив је свако ко је могао бити крив, независно од тога да ли је дело починио. Сви су криви, само неки још нису откривени – то је мисао сваког расног полицијаца, коју он утувљује у главу и судији.
Покољења живе у стрепњи, колективна анксиозност се лечи алкохолом и глупошћу, а деци, јебига, не можемо да кажемо да смо живот провели као људске вагине, па развијамо и културу заборава. Зато се у хунтама памти по петнаест минута.
Ми Русију, заправо, не волимо, чак и кад смо крте порусице. Русија је нама страна, њена култура нам је страна, па и њена валута нам је страна. Оно што ми волимо је политички систем, јер њега разумемо, а разумемо га зато што и ми такав имамо. Каква књижевност, какво сликарство, каква мајчина!? Порусице ни српску уметност не познају, нити маре, али пендрек разуме свако.
Временом се и код нас, и код браће, у односу на власт, развио Стокхолмски синдром, почели смо, рационализујући стварност, да волимо своје тлачитеље, онда и туђе. Сва наша животна питања се поједностављују и долази се до закључка да се тлачити мора и да је тлачитељ обавезно главни баја. Наша љубав према Путину је букнула као последица наше већ пробуђене љубави према слобама, арканима и сличним битангама, ту је направљена припрема за обожавање цара. Већ смо ценили бруталност и неморал кад се он појавио.
Будућност неће донети ништа добро на тој основи: деца су нам често звери, попут Малог Косте, јер култ апсолутног, ничим омеђеног насиља не може да роди ништа добро. Не могу родитељи да онанишу над Слобом, Арканом, Кристијаном или Путином, а да деца буду пацифисти. Култ насиља рађа насилнике. У Сорабији је, кажу, 80% људи одушевљено Путином, који отоврено ликвидира, на јавној сцени, своје политичке опоненте. Ми се кикоћемо. Мило нам је. Цар пржи Украјину, ми се кикоћемо.
Али, култура стрепње и заборава има друго лице: кад Путин пржи и убија, ми смо разгоропађени као навијачи Звезде и Партизана на дербију, али кад дођу извршитељи, ми смо као вагине. Док придржавамо и гладимо царску мушкост, своју смо изгубили. Но, то ће решити култура заборава. Лизали смо Титу дупе загорско, а онда смо заборавили да смо то радили. Лизали смо буљу и Слоби, па смо заборавили. Лижемо и буљу Аце Србина, па ћемо заборавити. Заборавићемо ми и Путина. Ми своје страхове, глупости, срамоте и алавост само пресељавамо, никада их не губимо.
